ЕКОНОМСКИ ВОЛУНТАРИЗАМ

И ЛАЖНИ СТРАНАЧКИ

ПРОГРАМИ

УБРЗАВАЈУ

ПРОПАСТ

И у Савезу Комуниста Југославије, као и данас у Политичким Странкама, били су Дунђери, Натуршчици, Мрсомуди и Каријеристи.

Дакле, ни столари ни зидари, природно неталентовани, премјеститељи муда из лијевог у десни џеп и заљубљеници у себе и своје огледало.

Али у Владама, Републичким Извршним Вијећима, нису сједили баш Кретеноиди као данас. Имали су три ствари, које ови немају. Референце. Систем иза себе. Државу.

Па. Кад је требало да се о нечему одлучује, читав се систем укључује. Од комора, преко партија, до института и Радних Група.

При чему се водило рачуна о томе да Социјалистички Савез Радног Народа не сере о индустрији. Чак ни Синдикат.

Шта је Радна Група.

Радна Група је скупина стручњака из неке области и из повезаних области, за Хемијску Прераду Кукукруза или Зобару, на примјер, у коју се именују искључиво они који нису купили дипломе, који имају референце и којима је сваки рад, посао или задатак, важан за даље напредовање или назадовање.

Битније је било мишљење Радне Групе него Партије, такозваног Ескају.

Мада нико ни у Ескају, нити у Ривовима, није себи дозвољавао да се сјети неке будалаштине коју ће нека Радна Група прогласити Неперспективном Идејом.

Ну.

Те Радне Групе су превазиђени симболи Диктатуре, Комунизма, Тортуре и Једноумља.

Ми, сада, транспарентно, можемо да се сјетимо чега оћеш. И да бацимо паре за то.

Неку вече на телевизијама били досадни програми па сам пописивао идеје за Нове Инвестиције. До 23 часа, пописао сам 1.136. Само у Бањалуци и околини.

Да није жена загаламила да гасим свјетло, брзо би избио на 1.500. Инвестиција.

У то је ушло и двјеста пумпи, триста перионица аута и триста пекара.

А у Шумска Газдинства нисам ни завирио.

Та Транспарентност повлака Приватизација, у ствари је један најхаотичнији Волунтаризам. Вође, Лидера, Неформалне Групе, Невидљивог Лобија.

Реко Миле.

Па је слиједом те Анархије већ мјесецима у Српској актуелна продаја преосталог дијела државног капитала у Рудницима Љубија.

Сад је више небитан став да се Рудници нису требали продавати. Као ни Витаминке, Бирачи, Банке, Ливнице...

Поданици јој могу да буду гологузи али Држава не може да буде гологуза. Поданици ће преживјети гологузи а Држава неће. Поданици ће се размножавати и без муда а Држава неће и без свитњака.

Сада је продаја дијела Љубије постала питање Скупштинске Већине. Постала Страначки Став. Додик, кажу, заступа став Есендеа да се Љубија прода и то онима и онима. А Марков Став је да се Љубија не продаје. Јер то стоји и у Страначком Програму Деенеса.

Изучио сам те високе политичке школе и ниске политике праксе, и не разумијем да то треба да стоји у Програму неке Странке.

Значи.

Сад је постало важно и Реко Марко.

Друго. Више немамо гране индустрије, привредне секторе, развојне колосијеке.

Сад имамо Деенесов Економски Сектор. Социјалистичку Економију. Економију Независних Социјалдемократа повлака Миле.

И имамо ситуацију да Владу Српске, а и друге Владиће, немаш рашта да изабереш нити рашта да је обориш.

Ако нема Волунтаризма, и ту, Влада никад неће пасти.

Умјесто да су Странке које су на власти, у Већини, сјеле и, преко Владе, именовале, уз одређени дрил, увртање муда и пријетње затвором, руководства јавних предузећа и преостале природне и индустријеске имовине. Са основним задатаком  Развој и Добит.

Ако не постигнеш резултате за двије године, идеш. И нећеш више никад радити за Државу. Баш да си Марков унук.

А Приватнике, који производе и запошљавају, та Влада да позове и пита Шта можемо да урадимо за вас.

Овако, волунтаримо ко глуви кучићи по тиквењаку и ћораве кује, за туђим колима.