СРБИЈА
СЕ
НЕ МОЖЕ ОДРЕЋИ
НАТО
ПАКТА
АКО
СЕ НЕ ОДРЕКНЕ
КОСОВА
Косово је
остало без Србије.
Сад, кад је
Србија, досегла технологију Уан Тачи Лок, то је видљиво и дефинитивно.
Јер, дириговано
учешће Српске Подбеоградске Листе на Скупштини, чиме се, како стижу извјештаји,
обезбјеђивао кворум, на којој је изабран Хашим Тачи, парававојскар и сумњичени
злочинац, лидер злотворне УЧК, знак је потпуне Српске Капитулације на Косову. Не
у смисли одрицања од партизанског ратовања, масовних протеста са рушењем,
рањавањем и убијањем, сукобљавања са шиптарским живљем из сусједних села и
подручја, задржавања вјештачке србијанске власти или локалне српске утономије,
већ у смислу икакве уставне, легалне могућности аутономије и заштите српског
националног бића, вјере и културе на Косову.
Симболично
је и мрачно то што су се у кратком року догодила два парламентарна чина, један
у Београду, други у Приштини, која су, оба, на истој политичкој силазној путањи
српске девастације државности и територијалности.
У Београду
су посланици Народне Скупштине, осим једног, гласали за Капитулацију Србије
пред Нато Пактом а у Приштини су српски
посланици омогућили, присуством, избор Тачија за Предсидетеља Косова. Чиме су
признали Окупацију од стране УЧК и нелегалне државе Косово као и Нато Пакта.
Шта може
Србија да учини у таквој ситуацији.
Не питам
Шта може да учини Власт Србије.
Јер, она не
може, и неће, да учини ништа.
Вучићева Власт
је тако краткорочно вођење и подвођење Србије да се темељи на тренутним
високоучесталим лажима о напретку дпк се срља у дугорочне слијепе улице и
страдије живог блата.
То је,
практично, без обзира на сву декларативност сарадње са Русијом, посјета и
изјава, предаја Земље Нато Пакту.
Предаја не
само својим егзекуторима већ и будуће затварање Србије у један велики
Гвантанамо.
Дипломатске
изјаве које стижу из Русије, поводом скупштнског тоталног гласања са -1, само
су врх леденог бријега става и страха Русије.
Тоталитатура
Вучића, коју поткрепљују опозиционе листе, са носиоцима ископаним на предвинчанским
налазиштима и смијешњим уједињавањима једног Тадића и једног Чеде, и коју
ситношићарски поткрепљује Дачићева социометрија, социјалисти који трпут мјере
прије него што се подвуку под скуте Вучића, а мјере само ради позоришта, пошто
је та сценографија и кореографија већ увјежбана – тако су се некад Вучићеви
подвлачили Слоби а на улицама играли Шешељеву опозицину разузданост, не допушта
никакву политичку подлогу нечему што би могло да буде одговор на питање Шта у
овој ситуаицји може да учни Србија.
Нажалост,
Србија мора да роди и одњегује друштвене снаге које већ у мајчиној сиси
осјећају противотров суноврату Србије.
Што брже то
боље.
Али то неће
ићи брзином која је потребна.
Те снаге се
морају регрутовати у Интелектуалству, у Сељаштву, у Војсци и у градском
Урбанијату.
А повезивање
тих снага јесте прави ђаволски мајчински посао. Који захтијева вријеме. Јер нема
своју Јавност, Јавну Свијест и Медије.
Све што
постоји од Медија у Србији, или је Вучићево или је Пинково. Част Политици, НСПМ
и још само понекима.
Србија је у
ову ситуацију дошла лажним вођењем политике И – И.
Сјећамо се.
Најприје је Тадић лансирао нешто као И Брисел и Косово. Потом је дошло И ЕУ и
Русија. Па онда И Нато и Неутралност. Те И капитулација у Скупштини Србије и
Русија. Сада је на сцени И Косово је Србија и Тачи је Предсидетељ.
Није. Али
Власт Србије чини све да први дио двојца И – И, представи реалним а други дио још
реалнијим.
Та Србија,
која тек треба да се роди и пробуди, мора изградити своје трајне колосијеке
Неутралности окренуте Русији, мора развијати сваку сарадњу са Кином и мора
крајње хладно економски да искориштава ЕУ или оно што од ње остане. Уз безобразну
турску уцјену. Руси ће добити Војну Базу у Нишу ако не увозите нашу робу и не
отворите овдје велике фабрике, вашим парама.
И мора се
дефинитивно, легалистички, конституцијски, одрећи Косова. Јер га се већ одрекла,
на курвањски начин. Одрицање, Косова, мада увијек остаје историјско право и
изглед да оно једном постане Српски Крим, Србији омогућује одрицање од Нато
Пакта. Као своје црне гиљотине.
За такву
политику, за лидере и вође, за државне службенике, нису довољни Избори. Чак ни
демократски у којој би неко био мало јачи или мало слабији од Вучића.
Потребна је
посве другачија Србија. Србија које сада нема.