АВ АВ ЈАВНОСТ

Кад сам био мали, сједио сам, једног од многијех дана, на великом Дуду, у дну нашег сиротињског дворишта, који је био толико велики да се надвијао преко цијеле прашњаве цесте, посуте бијелим туцаником из каменолома у Добоју а коју је, цесту, службени путар редовно одржавао тако да рупице нигдје није било, иако је од механизације имао само кабаницу, за случај кише, лопату, жељезне грабље и климаве дрвене тачке.

Сједећи тако, сав умазан дудовима, знао сам сваки пут, у реалном времену, кад се неко појави на путу, још одозго, докле и не видим, од цркве или од школе.

Сеоска Јавност, састављена од шкевради, пашчади, керова, штенади и куја, редно је излазила на канал, с једне или с друге стране пута, код богатијих, само до тарабе, а код најсиромашнијих до иза живице, и шкомукала, лајала и режала на пролазника.

Пошто је Дуд био огроман, а ја био стално гладан, мој дудоход трајао је данима.

Имао сам времена да до крајњих граница проникнем у филозофију сеоског крајпуташког лавежа. Како никад више, у животу и у школама, нисам успио ни са једном филозофијом.

Што је пролазник већи, пасија јавност је жешћа. Кад наиђу волови, посавци, од по шест метара, земља гори а оструга се кида. Иако је дебела ко грабљиште.

Кад наиђе Аранђел са коњима, он је једини имао коње, пошто је код мене претежно био волујски крај, пашчад, и мала и велика, узоре баште и преоре ледине па дјеца не могу ни лопте да играју.

Кад наиђе неки сиротан, са мршавим волујцима у јарму и дрвеним колима која нису видјела коломаза откад су склопљена, елан вођа лавежи нагло спласне.

А онда ја, на Дуду, држећи се за највећи дуд у крошњи, погађам. Јел иде Спасоје. Или иде Радоје. Или иде Дамљан. Или иде Раденкова маћија. И присјећајући се тих колона сиротње, испод Дуда наиђе Спасоје.

Кад, пак, наиђе неко из елите, на бициклу, са посјајеном копчом за ногавицу, Јавност Лајања се такође узбуди, подигне и ужари, као кад наиђе она једина сеоска коњска запрега.

Сиђем, једног дана, са рајског дуда, и кренем према Цркви. Онако бос, скоро гологуз, подеране мајице, веће од мене за два педља.

Нико ни да погледа. Понеко подигне лијево уво, или десно, зависно с које је стране пута. Један жућо отвори око па клапну муву, мене и не погледа.

Гледајући у њих, ударим великим прстом укамен и одмах прокрварим нокат. Расцијепим га. Јауко сам ко да ме гуле. Ни тад се нико од пачшади, керова, цука, штенади и куја, није огласио.

Вратим се са пола пута.

Одмах на Дуд, да неко не види крвав прст, и да још буде какве приузе по голој гузици.

Размишљао сам, послије, много о свему томе, и кад сам у школу пошао тим путем.

Како знају на кога треба да лају. А на кога нема сврхе и репом мрднути. Како никад пси не иду у шуму да лају. Увијек крај пута. И веома ријетко на пут. Како знају да у шуми нема никог за лајање на њега. Зашто лају на волове који вуку кола кад они нити хоће нити могу, нити знају, да их вуку. Зашто је све подијељено и додијељено. Некоме да шкрипи, некоме да вуче а некоме да лаје.

Сјећам се коданас. А и не треба да се сјећам јер је увијек тако. Лежи у ладу, жега је, лиже гузицу, тријеби буве, ако има зубе, почеше се, задњом шапом, повремено, иза ува, а онда, кад неко важан наиђе, скочи ко опарен и лаје ко да иде њемачка моторизована есес дивизија.

А чим прође, отресе прашину, погледа у кућног домаћина, да ли је видио да је Оно лајало. Ако домаћин погледа у њега, маше репом по прашини ко свртањ предкишу.

Да. Историја Пасије Јавности се не мијења.

Послије је, Дуд, да прости неко, постао велики. Одвео ме по разним путевима и пругама, по животима и смртовима.

Али гдјегод сам био и штагод да сам чуо, лавеж је увијек била иста. Ко и данас.

Тачно знам кад иде Спасоје, кад волови шестометарци, кад буше са голим ребрима, кад Радоје.