Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

                                                                                  

Попевши се по задњим страницама, до свог кревета под плафоном, Доброчојек се испружио уморан и тешких ногу.

Држао се наредбе да не скида чизме јер се може очекивати узбуна предзору. Али је скинуо блузу и вјетровку, познате Јна артикле војничке одјеће, и у врећи покушао да начини удубљења за главу.

Мислио је да ће брзо заспати.

Цјелодневно ходање, чекање и стајање по касарнском кругу требало је донијети тијелу умор а глави омамљеност.

Али није.

Погледавши у строп, којег је могао дохватити, и испод којег се већ сидрила устајала топлина и смрад неприродно много неопраних тјелеса у тако малој просторији, зачињени разним врстама алкохолних испарења, одмах је осјетио тежину која се згнијездила над њим.

Како се гине у рату. Јел смрт у рату иста ко и смрт у кревету. Дал је различито кад душа сама оде у небо или кад је метак избије из тијела. Дјед, кад је умро, само је, некако, покушо да једном добро удахне. И ништа. Можда се погођен метком, умире једним издисајем. Можда ти само избије пару. Ко кад те неко јако удари. Ал јако на смрт.

Знао је Доброчојек да из Западне Славоније свакодневно довозе мртве и рањене. Сад га је нека сила подигла са земље, под овај плафон, који му је почео да личи на непознату смрт.

Мора да је таква смрт. Немереш доле а немереш ни горе. Она те само притисне. Не треба јој много до тебе. Лакат, два, можда педаљ, секунд један.

Видио је да нема ништа од спавања.

Војска у збрженој спаваоници није жаморила. Мало ко се знао са неким. Неки су подригивали, неки прдили, понеко је и хркао, а највећи дио њих био је умотан својом шутњом.

Ако ујутро добију узбуну и одвезу их на ратиште, нико није сигуран да ће се вратити. И да ли се уопште враћа у ову касарну или је за њих већ одређено да ће спавати на неком другом мјесту. Шта ће јести, гдје ће воду пити.

Сва та питања сипала су по Добриши под плафоном. И друга, која није ни знао да му се у глави постављају.

Сјетио се Есдео оброка у картонској кутији. Знао је шта тамо има. Конзерва, воћна коцка, прах за хладну каву, двопек за сјећи стакло.

Не могу то да једем. А не змам кад ћу. Да ми прво ратовање некако прође па ћу да једем. Боље се мисли кад је чојек гладан. Важније ми је да добро држим пушку. Како ми је рекао Македонац. Лијевом руком за оно дрво горе а десном за мали руковат и обарач. Ако је густо, одма откочим и мало је упрем уземљу, да не убијем неког исред себе. Тако ћу. И чим га видим, пуцам, не нишаним. Само управим и убијем га. Боље ја њега него он мене. Тако је реко Македонац.

Не смијеш да размишљаш, само убијаш. И то је реко. Како је то Македонац знао. Није био у рату, дијете је још. Мора да су му други говорили, који су ишли тамо. Морам добро мислит. Срамота да погинем први дан.

Македонац му је напунио два оквира муниције и спојио их неком изолир траком. Сад му је пушка тежа али има више од шездесет метака.

Реко ми је да чувам муницију. Не пуцај ко да си будала. Понеси у џепу још муниције. Ја ћу да понесем у више џепова и у фишеклијама.

Немој да те заробе живог. Они ће те огулити и убити.

Немој да те заробе живог.

То је важно. Зашто ми је то реко. Ко зна шта је све чуо од војника који су се враћали отале.

Носићу муницију. Није ми тешко. Нећу дати да се заробим.

Погледао је у пушку која је лежала поред њега.

Кратка је. Море чојек да се убије њоме. Онај колац који сам дужио у Неготину, дугачак ко стожина, немере ни мајмун са предњим ногама да довати обарач. Чуо сам да су се људи убијали великим прстом од ноге. Курац ћу ја имат времена да скидам чизме, кад ме опколе.

Не дам ја тебе ни за рат.

Лупио је Калашњиков по поклопцу, као да је жив.

Лијепа си пушка. Ко женско. Добро те је здјељо онај ко те правио. Ал мого је турит и нешто метака у ову ручку. Да не стоји нако ту. Ја би то урадио. Не једе љеба и не пије воде. А море послужити. Немој да те заробе живог. Добро ми је рекао.

Није му баш било пријатно да лежи на леђима. Чинило му се да је плафон жив и да гледа и дише у њега. Топлина је била све згуснутија. Они на приподним креветима то нису осјећали а ови, на трећим, кували су се.

Доброчојек је скинуо и кошуљу.

Ко би мого јаукат ако ја погинем.

Имао је мајку, добро у годинама. Дједа у далеком селу крај ријеке и пруге. И сестру у Њемачкој. Али та се није баш занимала породицом откако је отишла.

Шта ће јадна мајка. Нема шта није прешло преко ње. Мало ће кукат и готово. Дјед је можда и јуче умро, само ја то не знам. Цуре неке нисам имо. Кад је вријеме тако. Причали су ми да си прије виђо цуре на прелима, на потоцима и ријекама како перу одјећу лупачама. На планинама и пашњацима, како чувају овце, краве и другу стоку. Шта сам ја виђо. Виђо их како жању шеницу. Ето то. А и то се више не ради. Дошле оне моторне жетелице. Чојек сједи, она сама коси и веже. Немереш ни да видиш како ради. Само испада. Нема младих жена, и цура, да се нагузе, па се гузица забијели а мени главуша помодри од крви. Пете ми се оладе на оној врућини, толико крв лети у чело. Нема ни да копају курузе. Сад бацају неке стициде. Не расте ништа између курушчића.

Доброчојек није ни знао шта је женско. Прије неколико година је дошао из војске, није још при тридесетој. Рад на селу, стара мајка, сиромаштво, држало га је даље од друштва. Мало је кога виђао. Понекад на неком перушању, које се више правило као догађај за весеље него што треба да се оперушају кукурузи, било је дјевојака. Једном су се момци понапијали. И Доброчојек је попио, иако му се то веома ријетко дешавало. Није одавно, још од војске, кад су кришом уносили ракију у касарну. Па је, тако припит и клатећи, више притиснуо неку цуру уза сијено него што је знао шта би рекао и шта би требало да ради. Сјећао се, послије, да је покушавао да јој задигне сукњу али пјана рука то није умјела, па му је цура подигла и ставила у његов џеп. Добар си ти чојек, буди добар. Да сједнемо тамо код ватре. Тако, тако.

Потом је заспао па су га покрили неким врећама за кукуруз.

Неће ни она јаукат за мном. Мислиш да ме се сјећа.

Морам да останем жив, зато што нема ко јаукат за мном.