АКО У МИРУ ЋУТИТЕ,
НЕКО ЋЕ МОРАТИ
ДА РАТУЈЕ ЗБОГ ТОГА

 
У Рату, не можеш да ћутиш.
Мораш да пуцаш.
Ако ћутиш, оде глава.
Зато Рат није за Пичке.
Али, Мир, јесте.
У Миру, сви покажу све људске особине. Неке су добре, неке подношљиве, а највећи дио су лоше.
У Рату су само двије. Смијеш или не смијеш.
У Миру, исплива Конформизам, Посластице, Повластице, Нарцисоидност, Грамзљивост, Нељудскост сваке врсте...
Апсурдно је.
У Рату је твој задатак једноставан. Да сачуваш.
У Миру, много је комплексније и много опасније.
У Миру треба градити Државу и чувати је.
Поред свих оних набројаних и непоменутих особина.
То је веома тешко постићи.
Свако ће се прије опредијелити за своју Бољку него за заједничку Државу.
Једино Националисти могу да сачувају Државу.
Они, у Миру, морају да се чују.
Није довољно да неколико страначких Лидера, или државних функционера, понекад, дају националне изјаве и промовишу националне платформе.
Приликом овога, заборавите на комунистичко тумачење Национализма и Националиста. Мада оних који то памте, нема још пуно.
Национализам значи Опстанак.
Није довољно да Владајућа Странка промовише Национализам. Или њен Лидер.
Може да помогне али није довољно.
Упоредите Србију и Републику Српску.
Тамошњи Предсједник Државе, онај Бљузго, бјежи од Национализма ко Ђаво од Крста. Бјежи од свега што је Национално.
Овдашњи Предсједник Државе је страдао због Национализма.
Али то није довољно.
Сарајевски Унитаристи и Западашки Неонацисти, надиру даље.
Њима се мора супротставити  много више Националиста, поред једног Предсједника. Или групе из једне Странке.
Колико је у Рату било Бораца, толико у Миру, мора бити Националних Гласова.
Нико од вас не тражи да погинете. Само да кажете.
Ако не кажете, Непријатељ сматра да сте се усрали.
Нисте се усрали, али сте ко усрани.
Ако данас ћутимо, или ће Република Српска нестати. Или ће неко, опет, морати да ратује за њен Опстанак.