ДА ЛИ ПИШЕШ СРБСКИ
ИЛИ РАДИШ СРПСКИ

 
Српска традиционална искључивост је примитивна али је, по досезима, самопоништавајућа.
Црнобијела четничкопартизанска подјела прати Србе током цијеле Повијести.
Због те Повијести, ријечи Повијест, могао бих, такође, да доживим нападе. Иако је ријеч Повест, ријеч из Србије и Српског језика.
Као што су ме на једној промоцији мог Романа Прсти Лудих Очију, прозвали за то што је роман штампан Латиницом.
То што је штампан у Србији, то нису видили.
Као ни то да су Прсти, и сва Трилогија, написани о Српском Борцу који није онакав како га Сарај Хорде и Запад, представљају.
Шта је требало. Да забраним превођење Романа, нпр, јер је енглески језик Латиницом.
И јуче је постављено питање зашто неко не пише Ћирлицом на Твитеру. А ја га зовем Мој Друг.
Маломало па се појави одсјечан став да је правилно Србски а не Српски, да је Српски усташка, западна... наметница и да није прави Србин који не говори и не пише Србски.
И Ћирилицом.
И данас има људи који сматрају да сам нико и ништа, јер нисам радио на Срту.
Не знају, дабоме, да су ме из Бањалучког Студија ТВСА, избацили ногом у гузицу.
Али, њима, црнобијелим четничкопартизанским Србима, то је важније него што сам толике године провео по Рововима.
Српски или Србски, само је једна конвенција неких језичара. Као то да се вози десном страном.
Мени је важнији Говорни Језик али се он не може нормирати, има пуно локализама...
Срби, откако постоје, пишу Ћирлицом, не сви и не увијек. Али их је све мање, и њих и њихове Земље.
Они који су били неписмени, у тој Повијести, њима би требало одузети право на ставку Србин. Јел тако.
Важно је шта чиниш.
А не како пишеш.