ПОЛИТИКА
КАО
ПРИЧАОНИЦА,
НАЦИЈА
КАО ПЛАСТЕЛИН,
ДРЖАВА
КАО
РАСУТИ ТЕРЕТ
Апсурдно је да
су Народи који су од 2СР били под Варшавским Пактом, тада имали јачу Државу него данас.
Запад је,
нападајући на СССТ и СФРЈ, управо нападао на способност и право Нација да имају
Државу.
Оно што је
дозоволио Нацистима Њемачке, да им 45е остане Држава, да је врло брзо ојачају,
јер ће им опет требати против Русије, није дозволио ни једној Нацији Источне
Европе.
Србе је, уз то,
настојао, а и данас то чини, да потпуно уништи.
Алат који је,
овдје, примијењен, јесте Релативизацација Демократског Институционализма.
И на другим
јестима. У Румунији, на примјер, Нијемац је Предсједник Државе. То је
незабиљежено „демократско“ понижење једне Нације.
Поред тога што
Војска иде под НАТО, што Полицајац постаје Полицијски Службеник, највећи напад
је на Парламент.
Намеће се
изборни систем који омогућава уситњавање, свака јака Странка настоји се
уништити и девастирати, форсирају се Лидери умјесто Институција.
Стога је
Парламент изложен воајерским искомплексираним аматерима, који са Политиком
имају везе као и Мара са Кривим Курцем.
У Србији, онај
носа камење по Парламенту. У Српској, усрани бало, носа НАТО Заставице.
Три таква
суманута комплексаша, униште сваки озбиљан рад било ког Парламента.
Они Пословник о
раду проглашавају за МКЛ, за Љуске Слободе и демократске тековине.
Они Парламент
приказују као Задругу.
Као Причаоницу.
Па се у Медијима
и НВО Анализама прозивају Парламентарци. Никад се нису јавили за ријеч, нису
дискутовали на толико сједница, нису питали, нису предлагали...
Представничка
Демократија није Причалачка Демократија.
Улога Посланика,
Представника, није да пита Владу нешто, да избија очи Кривим Наводима, да
реплицира.
Већ да
Представља оне који су га бирали. Или, ако је Опозиција, да представља Полтички
Програм своје Странке. И да са тог основа тражи корекцију законских приједлога.
Ну.
Парламент је
данас, свуда, полигон, гдје Већина користи Моћ а Мањина користи Глупост.
Мањина је Већину
на то натјерала. Што такође иде наруку девастацији Државе.
Стога је
Парламент, у свим индукованим протестима, увијек мета Протестаната. Треба
освојити Парламент.
То говори о
његовом бесцијењу.
Освајање Парламент,
од стране Улице и Масе, јача Лидера или Диктатора, зависи о коме се ради. И директно
руши Институционализам.
То одузима политичку
снагу свакој будућој парламентарној Странци. Корак по корак.
Претварање Скупштине
у Причаоницу, знак је друштвене болести.
У Комунизму,
кобива, нисмо смјели да причамо, само да слушамо.
Данас, у
Демократији, смијемо да причамо али никога не чујемо.
Што, дабоме, не
доприноси Демократији и Парламентаризму, Нацији Држави Друштву.
