ЂОН РЕВОЛУЦИЈА

И ВУЧИЋ, КАО

ПОСЉЕДИЦА

НЕНАЦИОНАЛНОГ

СТАЊА СРБИЈЕ

Јебем ти Револуцију. Нисам се волико наодо у животу.

Србија је у тешком Апсурду. Жива је зазидана. Не може ни напријед, ни назад. Ни тамо, ни вамо.

Опозиција, како то, у Србији, недефинисано звучи, отпочела је са Шетњама по Београду.

Које прете да постану традиционалне, СТЈЖ.

Апсурд Србије је то што тај опозициони чин, само јача Вучића.

Зато је он, данас, изјавио да ће пружити прилику Опозицији да се покаже на Изборима.

Мисли на ванредне Изборе.

Што је понижавајућа изјава.

Вучић, тако, анималним инстинктом, иде на слабљење конкуренције у станишту.

Ну.

Апсурд је апсурд. А шта је Проблем Србије.

Проблем Србије је Нација.

Која је тако слаба да не може да произведе адекватну Политичку Артикулацију за себе.

Не може да произведе Националну Српску Странку.

То СНС није. Он није ни Странка.

То нису били ни Радикали, СРС.

Они су били Национални Дивљаци чије дјеловање је изшло на руку Западу и Губарима Србије.

То није била ни Слобина Партија. То су само српске Лагумџије и Рачани.

Тако долазим до кључне чињенице.

Није Вучић, у Србији, ништа узурпирао, ништа уништио.

Он је, само, посљедица Ненациналног Стања Србије.

Зато је и оваква Опозиција.

Опозиција Ђона.

Шетња је само домократска драперија која Вучићу, или било ком Вучићу, служи за демократске игроказе и мале и експерименталне сцене.

На којима се једном Монструму супротставља једна Карановићка.

Шетње Опозиције су фарса Петог Октобра.

На, крају, питање је и жели ли Србин, као Нација, да ствара Велику Националну Странку, која би побиједила на Изборима.

Уназад неколико деценија, Србин није показивао ту жељу.