СИНДИКАТИ,

СИСА КОД

НЕРАСТА

Синдикати су настали када је Бог стварао Класе.

Друштене Класе одавно не постоје.

Чак ни у Капитализму који их је створио.

Јер је Посткапиталистичка Концентрација Капитала одавно је завршена.

Па је, коначно, успостављена идеалистичка комунистичка једнакост. Сви сте једна класа. Немате ништа. Не јебе вас нико. И немате никакву перспективу.

У Социјалистичкој Југославији Синдикати су служили за масовну представу. Нешто као Радничка Штафета.  То је имало и психоошко-колективистичка дејства. Конгрес Синдиката, СТЈ, Први Мај и то.

Ту су Радници онанисали своје масовне психолошке потребе. Као и Грађани у Социјалистичком Савезу Радног Народа.

И сви су служили Партији На Власти.

Јер је Партија то тако добро знала.

Након Ратова Братства и Јединства, наступила је потреба за Синдикатима, баш као и за Братством и Јединством.

Све пропало, само Синдикати стоје кано клисурине.

И сјетили су се њихове улоге из праисторије, када је дивљала Индустрија. Три Осмице и слично. Или када су Синдикати у Америци били у рукама Мафије, па жарили и палили у међусобној борби разних Рокфелера.

Константа је, у свим тим временима, да Синдикати немају шта да раде у високорганизованом, тоталитарном друштву, као ни у транзицијском, анархоидном.

У Републици Српској, малој Републици Великог Синдикалног Покрета, синдикална тема је, нпр, исплаћивање накнада за превоз.

Синдикати преговарају са Владом око нечега око чега се не може преговарати.

Нема Пара.

Нејасно је шта ту није јасно шта би могло да се испреговара.

Јер и та Накнада За Превоз, остатак је времена којег више нема. Тринаеста Плата. Зимница. Регрес. Огрев. Ондулација.

Баш као и Синдикат.

Па се, онда, јављају пријтње да ће Радници иступити из Синдиката. Јер Синдикат сарађује са владом у Пројекту Нема Пара.

А када су ступили.

Не спорећи да је дозвољена, рецимо и пожељна, нека Организација Запослених, треба знати да је то тако разнородна и аморфна популација коју не може ништа повезати. Чак ни страх од губитка радног мјеста. Јер тај страх паралише сваки бунт. Пошто, људи, подсвјесно, знају да бунт много више руши него што добија.

Стога и Влада Српске треба да престане да игра игру Социјалних Партнера. Да им каже, ако већ не могу да схвате из скупштинског усвајања Буџета, да пара нема онолико колико има жеља, нити за све изгласано, што би сваки полазник Средње Економске требало да зна. И да иду кући, не трошећи нечије паре и вријеме

Као и Синдкати. Да се самораспусте. Јер су закржљале израслине, урасли нокти, задњи зуби, сисе код дивљих вепрова. И да оставе Раднике и Запослене, што су различите ствари, да са Власницима или Послодавцима, рјешавају проблеме. У оквирима микрореалитета.