ОВУ ЗЕМЉУ,

СРПСКУ,

НЕЋЕ СПАСИТИ

И ОЧУВАТИ

ОНИ НА ПОВРШИНИ,

ВЕЋ ОНИ СА ДНА

Стога је наше да чинимо све најбоље што можемо, сваког дана.

Да не расипамо Живост, Ум и Снагу на токове којима нисмо откопали врело и које ми не можемо да усмјеравамо.

А не могу ни други, много већи од нас.

Наше је да чувамо Породицу. Она ће чувати све.

Да чувамо своје Руке и свој Рад. Да радимо. И свој Ум. Да стварамо. Да се тога не стидимо. Јер је и чишћење штале и читање мислених књига једнак Рад људског рода.

Наше је да не будемо осињак за људске слабости. За зависти, за проклетности, за нетрпељивости, за похлепу.

То нас чини немоћнима и несретнима. Јер ће увијек бити некога за кога наша болест налаже да се не трпи. Увијек ће неко имати више од нас. Похлепа нас чини таквима да нам је увијек и свега мало.

То нас слаби.

Бавимо се туђом несрећом а не својим умом и својим радом.

Чак и ако знате сигурно да је неко стекао много више од нас, на непоштен начин, не чини зла у себи и не тежи за тим. Гледај своје Руке и свој Ум. А ако дође вријеме да могнеш то отклонити, ти отклони.

Као Људи треба да живимо са својим страстима. Али не треба да их распаљујемо и ширимо мимо природе.

И треба да знамо и да Нација има своје страсти. Па и њени јавни послови. Такозвана Политика.

У Политику се улази из Страсти. Разних. Неко ће рећи за Паре. Да. Паре су превод многих наших Страсти. Зато је Политика један велики осињак. Гдје слабе Страсти лако надвладају добре. Људи се отму, заобадају, отуђе, издигну. Помисле да је сва та Моћ дошла за Ноћ. Да је неки узвишени створитељ једва чекао да се баш тај несретник појави и да му да сву ту Моћ.

Сви смо позвани да пазимо на те опште страсти. Нација и Политика нису ко чојек. Па да сједну, размисле, попију једну шљиву. Они, најчешће, кад крену неким путем, не заустављају се лако.

Зато смо ми одговорни за Нацију и Политику, иако нас нико ништа не пита.

Слаби Људи, људи који су се претворили  у осињак својих и људских болести, стално упиру прстом и галамом, у лоше страсти Политике и Нације.

Виде и показују само оно што не ваља. Што је Црно. Што је Назадно. Што је Пропаст.

Њих је мало. То су Људи који се хране тим отпадом Живота. Јер. Живота и не би било да је све тако црно, назадно и пропало.

И мање је Црнила него Живота.

Ако ми сви заборавимо своје Руке, свој Ум и своју Породицу, и пријеђемо на њихову страну, онда ће Црнила бити више од Живота.

И онда нико неће имати користи ни од сутрашњег дана.

Само ће неки убоги јадни, негдје са стране викати Јесам реко.

Наша Политика, као један од послова у којој ми радимо за Нацију, пуна је таквих протува који би сутра стајали на страни Јесам Реко.

Али. Коликогод их била пуна Јавност, њих је мало. Коликогод били гласни, чести и свакодевни, они су ситна мањина, они су пљева на њиви златног жита.

Коликогод црнила ширили, дефетизма, коликогод пропасти призивали, они су Ћоркани наше Дрине и наше Ћуприје.

Коликогод призивали моћније и јаке, да нас интегришу, коликогод дизали туђу упишану сукњу, да би ми сви ишли под њу, здрави Људи, Српски Народ, зна куд ће и како ће.

Они који су на врху у тој Плитици, могу чинити и зло и грешно. То се да исправити. Кадгод ко од нас буде у моћи и прилици.

Али Народ неће нестати.

Ову Земљу и Српство не одржавају они на врху већ они на дну.

Ову земљу су одржали они који су побијени у Јасеновцима и погинули у рововима и за спрженим међама.

Такви увијек живе међу нама и са нама.

А ови Мрачњаци, Назадњаци, међу Људима, и Невође у Политици, они су пролазни.

Они су као прљавштина на нашим рукама.

Сапраћемо их.

Мада се, као и свака прљавштина, појављују увијек изнова.

Значи, кад пођемо од Руку својих, од Рада свога, од Ума свога, доћи ћемо до Нације, до Српске, до Свега.

Зато је наш нови Оченаш много краћи.

Ти буди Српска.

Како би Српска била Ти а не Они.