РАСУЛО

КОЛЕКТИВИТЕТА

Експлозија послијератног колективистичког елана, полета и заноса, била је разумљива. Након патњи и крви, сви су се радовали Миру и почетку.

Умјесто КПЈ, наступили су Странци Усранци који су срали о томе како ћемо демократију кусати златним кашикама а заједништво, мултиетничност, мултиконфесионалност и мутликултуралност, златним кевчијама.

Кад, оно, курац.

Ни Демократије ни златних кашика и кечвија.

А мултиетничност се куса Зарђалим Вилама.

Они паметнији, из другог ешалона, почели су да форсирају инфототалитуру као и епидемију странака и кандидата на изборима. А још паметнији напали су широке народне масе уз помоћ смртоносне масовне комбинације, Трич и Шундерграунд. Гдје је Трич Тривијални Кич. Дакле не више ни уцакљени, обични, љековити Кич.

Тако су се родили Пинк и Таблоиди у Србији. Мост у Хрватској као инструмент сухадезеовског рушења глупих усташоидних социјалдемократа. Тако се, у Србији, родило Напредњаштво, у пратњи милиона Партија Прагаша и Предсједничких Кандидата.

Суштина свега је уништење масовности и колективитета.

Потребно је створити такав политички мозаик у коме ни једна велика Политичка Странка не може да влада НДД Сфером.

То што је у Србији, наизглед, СНС велики, јесте варка. Велики је Вучић. Односно његов механизам ванинституционалне моћи.

Масовност и Колективитет су сведени на предекранско буљење, револуционарност друштвених мрежа и изборно воајерство.

Што је непобитан знак атомизације колектива, трапљење појединца, отуђење, ниподаштавање.

Тако се и синоћ све то показало. На многим мјестима. Покушаји колективистичког слављења Нове Године на трговима, што је још само један начин окупљања небитних и потчињених јединки, пропадали су свуда.

А телевизоидни окупљачки магнет пружио је индивидуалним аветима, најјаднију параду пичке, гузице, сисе и накарминисаних мајмунских дупенаца, из којих излази мелос удробљеноих нота, ријечи и мелодије, од којих се ни један стих не може упамтити као нека врста поруке.

То је пратило и општи недостатак хумора. А оно што га је било, показало је тако низак ниво, да сваког, на овим зајебантским просторима, треба да буде срамота.

Хумор законито нестаје са нестанком колективитета. Тако су изумрли Хусо и Хасо. И вицеви о њима.

Дабоме да се не може учинити ништа.

Црква и Политичке Странке нису довољан генератор Новог Колективитета.

Силе и Идеологије нема а Економија само зачињава тај процес. Мада би, и да се ово подручје развије, атомизација наставила свој пут.

Национални Програм може да успори и помогне.

Али га је веома тешко створити.

У Хрватској покушавају око Усташтва. У Српској око Самосталности. А у Србији ни прстом не мрдају у том погледу.

Ну. Пинчке, господару, не видјесмо давно Пинчке.