УСПОРЕНА

ТРАГЕДИЈА

СРБИЈЕ,

РИЈАЛИТИ,

ВУЧИЈАЛИТИ

Србин имаде то што нико не имаде.

Може да живи стољећима без наде.

Може да буде равнодушан према читавим вијековима.

Да трпи власти лакше него страсти и сласти.

Већ неко вријеме Србин трпи Вучића. То што је трпио, прије, Милошевића, то се може оправдати тим ратовима, силама, пријетњама, општим страховима и пометњама. Тадића и није морао да трпи. Мало се одморио од трпње. Тадић је само нако био.

Сада трпи Вучића. Са великим уживањима.

Те године власти Александра Вучића, године Вучићевих Избора, године Мандатарења, године Експозеа, не говоре нешто нарочито о Вучићу. Говоре много о Србији, о Србима. О српском Националном Бићу. О посебном, Српском Егзистенцијалу. О којем досад нико није говорио. Осим што је Рајс понешто натукнуо.

Српски Егзистенцијал је Презент састављен од Плусквамерфекта и Футура. Футур који траје.

Та урођена српска равнодушност, Кој те, бре, теро у Мораву, прије свега је национална и политичка. Зато је настала пјесма Радо Србин иде у војнике. Трипут ратовала, и опет ће, ако буде среће.

Србину је, у његовом филозофском Егзистенцијалу, свеједно, живио или ратовао.  

Народ са таквим пјесмама, може да истрпи и цијелих Девет Вучића. Након Девет Југовића, вријеме се квари. Имамо Девет Вучића и десетог Александра Вучића.

Не постоји Прва, Друга, Трећа, Руска, Бриселска, Србија. Постоји само Трпљива Србија.

Ћутљива Србија. Равнодушна Србија.

Јер. Све оно што говори Обрадовић, нпр, што говоре понеки интелектуалци, што говоре ријетки новинари и књижевници, мисли и осјећа и већина становника Србије. Али неће због тога ни да се по гујици почеше.

Јесте Вучић, а и они прије њега, систематски убијао медије, јавност, школство, војску, економију, као темеље нације и опстанка. Код свих, не само код Срба.

Јесте на сцени најцрњи медијски мрак, јесте све претворено и утјерано у ријалитије. Јесте све, не само Фарма и Парови, ријалити. И Спорт. И Косово. И ЕУ. И Русија. И сам Вучић је ријалити. И Тома и прва дама су ријалити. И Мишко. И Цеца.

Али је на свим тим сценама и на главној позорници Српска Ћутња, Равнодушност и Трпња.

Она је створила Вучића, као високотехнолошки софтверски продукт који је, онда, почео да ствара своје нове створитеље. Српска ЋРТ створила је и све претходне. И Тита. И прије Тита. И створиће их још.

То је Србима највећи проблем. Постали су најјачи у ономе што је у данашњем свијету најпожељније.

Зато могу да им узимају Косово а дају Вучића

Зато могу да понижавају Државу Србију по најцрњим бирократским бриселским мјерилима.

Зато могу да је економски исцрпљују, војно огољавају и културно поништавају.

Зато србијански спорт онако дјелује на Олимпијади у Рију. Ћутња, Равнодушност, Трпња.

То су убице мотива, полета, духа, заноса. Поноса.

Само што се у Спорту то најприје види. А у Националној Политици, кад све прође и кад буде касно.