ШТА
ОСТАЈЕ
ИЗА
АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА
Риједак је
примјерак Властопржца, какав је Вучић.
Он не врши
Власт. Он пржи Власт. Све предсобом и све засобом.
По крајњим
резултатима Власти Александра Вучића, тешко је процјењивати њене ефекте. Једно,
због тога што нико не зна када ће се та Власт завршити а када ће се, онда,
објелоданити и све њене посљедице. Друго, због тога што Вође Србије, од
Милошевића, укључујући га, наовамо, одлазе не вољом бирача већ вољом вањских
фактора. Па се тај одлазак још мање може предвидјети а Власт насљедница се
мора, барем и дијелом, узимати у посљедице Вучићеве Власти. Као што је његова
владавина неоспорна посљедица Тадићеве.
По садашњим
ефектима Власти АВ, могуће је, међутим, процјењивати Србију и њено стање.
·
Десуверенизујући,
понижавајући одлазак Косова. Србија није понижена самопроглашењем и извјесним
интернационалним признавањем Косова. Јер је то противправни међународни чин и
јер постоји Резолуција 1244. Али споразум Србије, којег Власт АВ, са додатком
ИД, лажно представља као Споразум а неубједљиво као Бриселски, јавна је
демонстрација одустајања Србије од Суверенитета и од властите територије. А управо
то треба Бриселу и Вашингтону. Јер је вредније србијанско признање на неком
папирићу у Бриселу од свих признања Косова од стране других држава Европе.
·
Тиха предаја
Нато Пакту. Не ради се само о Споразуму који је ратификован једногласним
скупштинским усвајањем одговарајућег закона и Николићевим потписом. Јер такав
споразум је усвојила и Русија. Мада није једнако кад га прихвати Русија и кад
га прихвати Србија. Ради се о уништавању војске, о обезвређивању доктрине, о
поништењу система обуке и о одвајању војске од народа и друштва.
·
Имобилизација
Србије. Вучић је учинио све да све факторе и полуге НДД Сфере увије у гипс или
им стави удлаге. Ни један сегмент те сфере не функционише онако како би требало
и како је то нормално. Од Универзитета до Медија. Није све од тога потчињено и
тотализовано. Али јесте умртвљено.
·
Уништење политичке
флоре и фауне. Србија више нема политичку артикулацију. Она нема политичке
странке. Одсуство политичких странака доводи до ампутирања политичких идеја и
политичких алтернатива. Поред тога што је то и чупање језика којим Србија прича
са свијетом и сама са собом.
·
Бесперспективност.
Два претходна стања онемогућују било какву перспективу Србије. Истина, она има
алтернативу, али варљиву. Или да поптуно онемоћала живи у привиђеној
неутралности или да се потпуно предана потчини Западу, односно Вашингтону.
·
Економско обогаљење.
Задуживање Србије, њен наполичарски однос са економским свијетом, пола дајемо
јавно, пола дајемо тајно, њена распродаја и њена привидна сарадња са страним
инвеститорима као и незабиљежен одушевљавајући поданички однос према Берлину и
Вашингтону, трајно ће онемогућити Србију као економски простор чак и за пропали
неолиберални свијет а камоли за суверени државни облик.
·
Уништена Јавност
и Јавна Свијест. Медији и Култура.
То је само
кратак преглед видљивих посљедица. Чију погубност и коначност није могуће сада,
ни изблиза процијенити.
Али,
Србија, свјесна или несвјесна свих ових чињеница, застрашујуће равнодушна иде у
Изборе у којима је Вучић већ изабрао.
