МАЛИ

МАЈДАН

У БАЊАЛУЦИ

Политички воајери, медијски онаноиди, куповни интелектуалци, разни кичерај слободокутњаштва, унутардушне курвице, болесници жељни битности, кретеноиди у сталном и болном стању потребе друштвене потврде, ситни страни плаћеници и паћеници који мисле да је њихов свјетионик Сарајево, Брисел и лажна мултиетничност, као и Савез За Промјене цијели, остали су разочарани након јучерашње бањалучке манифестације Непостојећег Синдиката, Лажног Бригорадништва и Немасовне Противрежимне Воље.

Највећи дио људи који је дошао на протестну шетњу и опасивање зграде Народне Скупштине, није знао о чему се ради, многи уопште нису радници и дошли су однекуда, гладни мало озебли. То сам закључио по куповини питица и сендвича и пишању по околним невидима, све до дворишта куће Владе Милошевића.

Јадно је било гледати како сва сила новинара и новинарчића, очито дириговано, носи нотесе и оловке и у ходу биљеже важне детаље те синдикалне колоне. Фотоапарати и фототелефони су сијевали ко гологузи Станије и Сораје, у најбољим данима, а бардови Противрежимља су изминутауминут јављали гдје је сад, шта је сад, ко је гдје, гдје су снајперисти, гдје су кордони.

Дабоме.

Цијела манфиестација, без обзира на ту биједу и јад, била је смишљена и организована.

Сценарио је класични, мајдански, кијевски.

Главни актер није Опозиција. Већ Синдикат. Неко ко треба да привуче веће масе. Тако су, прошли пут, употријебљени Студенти.

Главни циљ је Парламент. Потребно је уласком, упадом, у Парламент, срушити легитиметет те институције.

Грешка је начињена што је Синдика Мишић пуштена унутра.

Иначе је грешка у тој превеликој демократичности у Народној Скупштини. Тамо причају сви. Директор Телевизије, Пензионери, Синдикати. Овиони.

Нека напише извјештај, ако је то у надлежности скупштине. И не зовеш га ни у салу ни за говорницу.

Народни посланици су једини власници свега тога. Јер су бирани на директним изборима. Они, једини, могу да раде шта хоће у Народној Скупштини, да праве циркус, да буду глупи и смијешни. Јер на изборима ће се закључити оцјена.

Нико дуги нема право, и то није Демократија, да иде за Говорницу Народне Скупштине Републике Српске. И да води политику, захтијева, уцјењује, износи ставове.

Синдикат је, током десетогодишње власти СНСД имао пеленски третман. Проглашен је Партнером у Социјалном Дијалогу. А нема покрића за то. Док су запостављени контакти са Власницима здравих приватних предузећа, дискусије с њима и олакшавање запошљавања и пословања.

Оно што Власници могу да учине за ново запошљавање, не може Власт. Власт може да види шта су сметње и да их отклони, ако је реално. Да види шта је помоћ или олакшица и да то уреди.

Губљење је времена са Синдикатом.

Јер. Радницима је ближи и најгори Власник од најбољег Синдиката или Власти.

Јер. Синдикат нема чланство. Нема подршку. То је законски наметнута категорија са обавезним издвајањима.

За Рушење Институција, чак и овакав Синдикат, као и студенти које органузју Копиланске Групе, веома су погодни и опасни.

За мајдански сценарио потребно је нешто више масовности и привидно случајни инцидент гдје ће пасти крв. Онда више нема нико контролу осим Силе. А и Сила дође до тачке када мора да се обузда према масама или када постане слабија.

Тад се добија Кијев и Украјина.

Тад се распадне земља.

Према мојим обавјештајним круговима блиским, јучерашња манифестација, у коју се здушно а наивно, укључила Синдика Мишић, била је проба кратког споја. Да се види који ће осигурачи искочити а који неће. Да ли има јавног хистеријског потенцијала. Да ли је масовност на сунчаном дану, обећавајућа.

Ну.

Фијаско. Као и са Студентима.

Ипак. Неколико закључака дала је и таква врста ниске и примитивне јавне зајебанције и манипулације.

·        Синдикату је боље са неразумљивом Влашћу него са глувонијемом Опозицијом.

·        Праве Раднике могу, у масовном броју, ако се договоре, довести само Власници Предузећа у Републици Српској. И само они могу издејствовати мјере или изнијети валидне ставове.

·        Радници, запослени, можда ће, схватити да им Синдикат није адреса ни за шта.

·        Власт Републике Српске није умјела да тај усрани ЗОР, искористи за помак у Самосталности Републике Српске.

Као приједлог санирања ситуације, управљања кризним синдиџментом и квалитетним комуниковањем са јавношћу, предлажем Народној Скупштини, да првом приликом, кад буде нека синдикална тачка, унесе Ранку Мишић у салу скупштине.

И да је посади уз какву буњару, да грије леђа. А са страна, да је ко не дира, постави Ону Двојицу Стојећих.