КАД

ВЕЛИКЕ БИТКЕ

ИДУ,

ОРГАНИЗУЈЕШ

ВОЈСКУ

А НЕ КАПЕТАНЕ

Не организујеш пуковнике, мајоре и капетане. Таквих имаш и превише, добрих и лоших, вјештих и невјештих, улизичких и подрепашких. Јер, они се не боје погибије. Мисле да их штити Чин и Истурено Командно Мјесто.

Организујеш Војску, јер у Војску се не иде радо. Свако ко иде у Војску носи Главу са собом.

Свако ко иде за чином, носи Гузицу са собом. Јер му је она важнија од Главе.

Велике Битке не води Војсковођа. Нарочито, не добија их.

Велике Битке воде и добијају ровови, положаји и војници. Уз умијеће организовања и распоређивања. Које је потребно за Војску.

За Чин Гузичаре то умијеће није потребно. Они се распоређују сами. Савршено. Перфектно. Ефективно.

Велику Битку си изгубио оног тренутка када се сви капетани, мајори, пуковници... распореде и заузму истурена командна мјеста.

Од њих нећеш видјети Војску и нећеш моћи да у правом тренутку наредиш покрет.

Најопасније за Велику Битку, ипак, није незнање једног Војсковође или неухрањена и неоспособљена војска. Већ мајори, пуковници и капетани који су били у више армија. Скоро у свим Војскама.

Они тачно знају које савјете ће Војсковођа уважити а које неће.

Они тачно знају којим путем су дошли а којим треба да се врате.

Војници у Рововима знају да пута за повратак нема. Јер и у бијегу се гине као и у пробоју.

Двије врсте војника драгоцјене су.

Они који чувају своју главу, сјетите се капетана који чувају своју гузицу, и они који су за Војску, па и за Војсковођу, спремни да је дају.

Кад војска види да је свако дупе капетана и мајора попуњено, утегнуто, ухрањено и чисто, Велике Битке су изгубљене.

А и свака мала између њих.

Тад у ровове уђе мук.

Од улизичких Капетана и Чин Гузичара, само је опаснији и застрашујући Мук Војске.