Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Ђурађ Милишић, тријеспет година, керамичар, двоје дјеце. Ђорђе Симић, тријесдевет година, жељезничар, двоје дјеце. Никола Мајсторовић, педесет година, електротехничар, троје дјеце. Милкан Јоргић, тријесчетир године, пољопривредник, троје дјеце. Живко Лакић, тријесседам година, пољопривредник, двоје дјеце. Жељко Жигић, четереспет година, возач, без дјеце, неожењен. Драгутин Костић, четересједна година, борверкист, двоје дјеце. Саво Живић, четерестри године, неожењен. Зоран Мишић, тријестри године, столар, једно дијете. Драго Шарић, тријесдевет година, механичар, једно дијете. Чедо Мајкић, тријест година, техничар, неожењен. Петар Ракић, четересједна година, каменорезац, двоје дјеце. Станко Родић, четересседам година, електричар, двоје дјеце. Славко Плоскић, четерес година, машиновођа, једно дијете. Марко Мишић, четересдвије године, неожењен. Бранко Машић, тријест година, возач, неожењен. Светислав Ђорић, четересчетири године, скретничар, једно дијете. Радован Крстић, четересосам година, рудар, двоје дјеце. Драган Бијелић, четерес година, једно дијете. Ристо Грајић, тријесдевет година, грађевинац, једно дијете. Желимир Гарић, тријеспет година, токар, једно дијете. Момир Кекеровић, четерестри године, комбајнер, двоје дјеце.

Тако је, све по реду, Симеун уписао, у своју теку, сав свој Интервентни вод. И, испод, под цртом, уписао и себе, као двадесет трећег. Сељак.

То је требало да значи да живи на селу и бави се сеоским пословима. Иако је у Јна оспособљен за возача моторних возила Бе и Це категорије.

Читао је тај списак десетинама пута. И уз свако име урезивао у памћење лик тог војника.

Свима је рекао неколико заједничких реченица о ономе што је размишљао откако је чуо да је он одређен за командира. Рекао је да ће одредити тројке након неколико дана, када се мало упознају и када могу да кажу ко ће с ким да буде.

Ја ћу увијек бити у прој тројки, оној која иде прва.

Ниједан рат се не заврши брзо. Нико не покреће тако велику несрећу за двијетри недиље. Било би најбоље да останемо до краја заједно, али на ту дуљину то неће моћи. Чак и ако не гинемо. Кад се људи упознају онда лакше живе заједно. То је ко тим кад игра неку лопту.