2555.

ЛАКА ТИ ПУШКА

БИЛА, МИХАИЛ,

ДАРОГИЈ,

КАЛАШЊИКОВ

Да није било Тебе, и Твоје пушке, АК-47, не бих ја вечерас писао поспоменичје за Тебе. Чему би се радовао многи мој непријатељ. И они, мада су многи већ отегли папке, који су ме упаковали у рат. Кад сам први пути видио Калашњиков. Како се расклапа, Маму Му Јебем.

Срећом, Ти си то умнотивно смислио. Па сам, као сиромашни српски сељак, одмах схватио.

Испуцао сам из Акице скоро стотину хиљада метака. Братски. Рат је био такав. Што више метака, то више браће. Мало сам, због тога оглувио. Али. Јебига. Цијена Братства није мала.

Него. Да ти о пушкама Твојим зборим.

То је сиротињска пушка, брате Калашњиков. Демократска. Народна. Пушка потлачених, унижених, голијех и босих. Гладних и жедних, неуких и беспризорних. Калашњиков је пушка неизгледних и бесперспективних. Оних којима је само та прошверцована пушка остала. Чак ни као нада. Већ, само, као чаша воде на крају смртоносне жеђи.

Твоја Акица, спасила ми је главу. Стотину метака за минут и по.

Не бих жалио да сам погинуо од Калашњикова.

Окретао бих се у гробу да сам погинуо од неких амричких пушака које су дијељене за истребљење. Ми смо Твоје пушке, пушке Твог имена, узимали ради опстанка.

Почивај у топлом Руском Миру.

Нека те не узнемирава јека рафала из АК-47.

Док их има, дотле ћеш чути гласове сиротиње диљем свијета.

  

2554.

БОСАНСКИ

ПАТРИОТ:

БЈЕЖТЕ НОГЕ

ДА ВАС

НЕ УСЕРЕМ!

Едвин Кутловац, докомнадујући неке босанскохерцеговачке Мисије, побјегао из Судана. Чим је запаприло гујици, магла, јаране. Да сте именовали Мисију Босића, никад не би побјегао.

Какав усрајлук за Босански Патриотизам. Шта ће сутра учинити Срби и Хрвати, кад виде да Бошњаци бјеже. Нема смисла. То је срамотно за једну свјетску земљу. Која је позвана да уноси и чува Мир. Кад није знала код себе, знаће код других.

То је удар на Државу. Ови Наши, пардон, Ваши, ја се мало занио, иду у Сирију а ови Наши, Ваши, јеби их више, бјеже из Судана. Из Мисије.

Лахко је било кад су Хрвати припомагали а Америчани бомбардовали. Па на Србе. Кад је дошло до властитог пркна, Бјежте Ноге Да Вас Не Усерем.

Ово је удар и на Заједништво у БиХ. Два храбра, један усран. Не иде.

2553.

политички графити

ИМАЛ НЕКА

СРПСКА ПЈЕСМА

ЗА СРЕБРО.

ЈЕБАЛА ВАС МИЉАЦКА.

*

ШТА. У ТУРСКОЈ

КОРУПЦИЈА.

МА, НИЈЕ МОГУЋЕ.

ОНИ СУ ИЗМИСЛИЛИ

КЕСИЦУ ДУКАТА.

И ВЈЕРУ МИЈЕЊАЛИ

КОРУПЦИЈОМ.

*

СВЕ ШТО УЧИНИШ

ЉУДИМА, МАЛО ЈЕ.

СВЕ ШТО НЕ УЧИНИШ,

ОГРОМНО ЈЕ.

2552.

ПОРТПАРОЛУШЕ

Овај текст би могао да буде један од 17.853 биљешке о томе како је систематски уништавано Новинарство у земљи БХН, Бранка, Хамдије и Николе, касније у МУЧ земљи, Мује, Ује и Чеде.

Када су муслимани видјели да не могу побиједити Србе, чак ни Хрвате, у братским ратовима, Срби виједли да не могу побиједити муслимане & Нато, нарочито Хрватску, и Палама припојити Книн, а Хрвати видјели да је Шаховница одлепршала са Дрине у виду ластиног репа, наступио је Дејтон.

Тад сам и ја схватио да смо најебали.

Дошли су бјелосвјетски кретеноиди, стручњаци за све и свја. У ствари, шпијунчићи, достављачи, шићаргузи, мисионари, манипулатори, дезинтегратори, дерегулатори и детронизатори.

Појединачно, то јесу кретеноиди али их је било толико да се морало подвести под најезду. И морало је произвести посљедице, нпр, најезде скакаваца на млад купус.  

Нарочито су се скакавци најездили на медије. Приступили су томе систематски и озбиљно. А нама, односно, њима, новинарима, као идиотима са осам промила алкохола у крви и пластичном кесом љепка умјесто главуше.

Потицајем приватних медија разорен је координатни систем Новинарства. Оно је спало само себи низ ноге, ко гаћице пјане конобарице у пола пет ујутро. И никад се више није опоравило.

Шарене лаже о томе како ће Медији, који су замијенили Новинарство, бити процват Истраживачког Новинарства, уљудно сам их питао зашто не створе, и зашто не постоје, Истраживачке Медије, о томе да ће закон о доступности информација бити темељ процвата независних медија, о томе да се на шестомјесечном, шестонедјељном, шестодневном курсу могу одшколовати новинари, убијале су у појам и оно мало преживјелих искрених поклоника Професије Новинар. Да је тако, СФРЈ би већ четрдесетдевете имала дванаест милиона академика. Колико је шестомјесечних курсева организовала.

Сљедећа степеница у дно била је наметнута демократска регула да свака божија шуша од институције мора да има портпарола.

Одмах су новозапржени новинари показали изузетан нагон за појединачно самоодржање и похрлили су да буду Портпароли.

Подпароли.

Многе веће институције имају и по неколико таквих извршилаца. Јавност је осебујно осупнута. Нико више не гледа Сулејмана Пичаственог. Сви само чекају шта ће речи који Портпарол. Портпаролка. За коју прилику се неке од њих први пут фризирају, и накарминишу, у посљедњих стодвадесет дана.

И сви, ујутро, у кафанама, а увече на есемесу, препричавају шта је саопштио-ла Портпарол-ка.

Зајебанцију настрану. Дошли смо уситуацју да је из новинарсва отишло на десетине, можда на стотине, младих људи који су могли да се школују у тим медијима и да многи од њих израсту у новинаре. У ситуацију да смо створили илузију добробити за јавност и медије и за отвореност институција. У ситуацију да на много мјеста имамо неспособне и за јавност мумлаве прве људе многих институција па смо им још придодали и муцаве портпароле. То је ПРУ3ЛПМ. Пи Ар  у Три Лепе.

Оне који нису успјели, или им нису дали, да постану новинари, смјестили смо у колосеумаријум Малих Пантића. Потрпали их по канцеларијама.

Ту, скоро, као посљедњи случај, извјесни Новинар, који је на Атевеу био познат по великој љубави према мени, отишао је да буде Подпарол у неко министарство, кажу.

Неком Саућут, неком Честитка.

Упућујем.

2551.

ПИНК

У СЕПЕТИМА

ОДНОСИ

ИЗ БОСНЕ

И кад ти косе и мотике буду зарђале, Србијо међу микорофонима, Певаљке ти се рађале, и кад се општине Севера буду ослобађале, Србијо међу Шумадијом, Певаљке ти се рађале, и кад Мунцизе буду престали са повицима Зипа Нађале, била плодородна, Србијо, Певаљке ти се рађале, и кад нас Натуше опет буду гађале, буди мајчинска, Србијо, певаљке ти се рађале.

Покушавао сам да пратим савремену српску културу. Да будем обавештен. Али. Излетео сам са стазе када је Жири, састављен од жене, двеју комшиница, једне бивше љубавнице, и једне садашње, детектовао да не знам с ким је у вези била Рада Манојловић. Кад су ми упрле прстом, рекао сам Па и њему треба момчина, ко и Ради. То ме је посве елиминисало. Од Раде више не разазнајем Певаљке и Певаче. Тотално сам необавештен. У Србију не смем да пређем.

Штета. Јер. Култура се развија У Пизду Матерну. Србија се, васцела, убрзано грандује, фармује и пинкује.

Кад су видели турци да Пинк у сепетима односи Певаче, један од таквих, Бата Гиле из Какња, одакле ли, једва је стао у сепет, хитно су се организовали у покрет Прва Попевка Севдалинке. Ангажована је и Заносна Ханка, СТЈ. Ну. Гледам. Придринска сиротиња, из Горажда, и даље води децу у Београд. На аудиције. Зна народ гдје је култура. Агресорима под микрофоне. Јер, србијанска култура је мултинационална. Култура Ботокса и Микрофона.

Дабоме. Није проблем што се множе Певаљке. У Певаљке убрајам и Китиће. Мудоње. И што већ почињу једне друге да имитирају. Понестаје им песама.

Проблем је што у мозаику културе све каменчиће држе Певаљке. И што је народ апсолутно слуђен и хипнотизирано онанисан.

2550.

ИНТЕРЕС

ПОКРЕЋЕ СВИЈЕТ

АЛИ

ЗАУСТАВЉА

ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ

Само Мирко и Славко могу да закључе да је Демократска Странка у Србији доживјела потоплом због тога што је Почасни Боки за реп изгубио од Томислава Николића у кључном мечу Ник Бокса.   

Пала је због тога што су је премрежили Интереси. Као и целу Србију.

Булкан је, иначе, лабораторијско подручје за проучавање смртоносног загрљаја Политичких Странака и Интереса.

У Хрватској, у Словенији, једнако као и у Србији, Интереси су пресудан политички фактор. То је случај и у другим Булканским Демократијама, ЈММ, само што тај однос још није феноменализован јер Политичке Странке софистицирано и симбиозивно управљају Интересима. Који, и то је пресудно, схватају да би уништењем Странке Домаћина, на којој су Интереси паразити, дошло до општег слома због недостатка новог квалитетног домаћина.

У том свјетлу, прескоку паразита са домаћина на домаћина, занимљиво је гледати како се у Србији Интереси уљигују Страховито Нараслој Странци. Вођи. А у Хрватској руше Милановића Кукулеле, јер су Интереси процијенили да је та странка свиленгаћа неупотребљива за њих. Не треба никога да заварава Ћирилица и Обитељ. Ни једно ни друго није спорно у Хрватској. Ради се само о мобилизацији снага с помоћу којих ће Интереси да остваре себи погодан Политички Околиш.

Прво су настали Интереси. Па онда јаје.

То значи да се Политичке Странке рађају у већ формираном станишту тог корова.

Политичке странке су настале из потребе организованог, демократског и транспарентног, коликогод је то могуће у свакој од те три скоро немогуће мисије, управљања друштвом, државом па и нацијом.

Унтереси не умију да се повежу у тако нешто јер су они по својој суштини парцијалистички и њихов визир није ни друштво, ни нација, ни држава. Да демократију, и остале присерице, не помињем.

Природно је, онда, да Интереси користе приручне алатке и инструменте. У томе им је Власт превасходна. Али и Политичке Странке су изванредно добар инструмент или пут до Власти.

Политичке странке су одраз слојевитих подјела друштва и заступници идеологија које одговарају политичким и сваким другим захтјевима тих слојева. Мада је то данас све мање уочљиво. Наступио је крај класа и идеологија.

Доласком на Власт, Политичка Странка проводи политику и остварује програм, опет колико је то могуће, на основу идеологије и захтјева слоја којег представља. Зато се, дијелом, демократија и зове представничка.

Многобројни фактори у друштву, који имају интересе, морају да прихвате ту чињеницу о Власти. Они који су подржавали Странку која је управо дошла на власт, у погоднијој су позицији. Имају испод себе слој из којег долазе а изнаде себе Власт која припада том слоју. Они други, који нису помагали Странку која је управо дошла на Власт, који су, дакле, и политички противници, у тешкој су ситуацији.

Све ово представљам крајње поједностављено и примјерено булканским неприликама.

Што Странка дуже има Власт, непријатељски Интереси се све више и више приближавају њојзи.

То је непрекидна игра мнобројних младожења испод љепотичиног прозора. Или куцања олињалих керова око бокса лијепе дугодлаке нове керуше у селу. Како ко гледа свијет.

Проблем настаје када Политичка Странка постане неопрезна и отвори превише врата на својим здањима, пусти Носиоце Интереса у своје редове, органе, институте и процедуре, све до под скуте лидера. И, нарочито, када то постане масовна појава. Тако почну да се на неприродан начин регрутују нови моћни чланови Странке. Постају чланови када почне да се остварује њихов Интерес.

Уласком критичне масе Интереса, Политичка Странка није више Политичка. Она постаје Нагодбничка. Није више на сцени борба мишљења која се завршава Политичким Ставом. Сада је на сцени борба Интереса која се завршава Нагодбом.

А пошто Интереси интегришу сваковрсне технологије, од чистих тржишних до нечистих илегалних, опасности се множе аритметичком прогресијом.

Због великог броја Нагодби, Политика Странке постаје непрепознатљива. Контигенти активиста и страначких дужносника је све мање разумију, све мање могу да је прате и све мање су спремни на то. Са нешто закашњења то и општа бирачка јавност детектује што се претаче у Јавно Мнијење и одражава, прво, на рејтинг па, онда, и на изборни резултат.

Блокада наступа оног тренутка када широка група активиста странке, што укључује изабране, именоване, организационе и сваке друге појединце који су активизирани у име странке, појми да је политика Странке у другом плану. А са тиме и они, и чланство, и бирачи, и слојеви које Странка представља.

Да ли има спаса.

Нема. Јер. Мноштво Интереса није могуће једноставним резом одстранити из Странке и одвојити од Странке.

Спас је у политичком паду који је још увијек бољи од распада.

А онда, ако је у доброј срећи, слиједи мукотрпни успон, ревитализација, реанимација, рефацијализација, ревизуализација.  Што траје мандатним циклусима.

Или миноризација.

2549.

ЕРЕКТУС-

Настојање да се Босна и Херцеговина повеже неким вјештачким протестима који надилазе националне, географске и територијалне одјеле, а, у ствари, руше Устав, Дејтон и Републику Српску, смијешан је покушај Сарајевских Унитариста и Међународних Илузиониста, све смјешнији, отприлике као покушај да ороз снесе јаје чупаво изнутра.

Фарсични протести због тога што бебе немају ЈУБГ Јединствен Унитаристички Број Грађана, па онда протеси Бањалучке Копилади уз плес Међународних Локица, Цеце, Тање, Ђоле & Миље, не сјећам се због чега бјеше, и сада покушај да се уједине студенти Сарајева, Тузле, Мостара и Бањалуке, због тога што им, наводно, Република Српска ускраћује међународно знање, нису за подсмијех. Коликогод су трагикомична медијатска и комендијантска промоција уличне демократије за ситну лову и курвање душе.

То је знак да Унитаристи не одустају. И да је њихов пројект дугорочан. Изјава оног Македонца да ће Македонија за петнаест, двадесет година бити исламска и албанска земља, треба да опомене и задњег овдашњег Хришћанина да се сваког дана буди и лијеже са мишљу о очувању самосталности Републике Српске. 

2548.

ПРОВЕШЋЕ СЕ

БОСИЋ ПО ТРЊУ

На овакав начин, Босић, Есдеес и опозициони прапорци, не могу никада побиједити Додика и Есенесде на изборима. Они могу побиједити само ако Есенесде уложи крајње напоре и максимално искористи све своје слабости.

Босић читав овај мандат спава зимски сан. Ко Међед, божемеопрости. Повремено се прене па накотрља  антиполитичких глупости за два сепета. Као оно да он Има Мисију. Сада се, опет, пренуо па причао о издаји Додика. Издао све по реду. Издао, каже Босић, и Милошевића. А ви, што сте га изјебали на Палама, ономад, у рату, таковог српског сина, то ништа. Јебо Га Он. Никад с Милошевићем нисмо ни били на појилу.

Курва о љубави, Есдеес о издаји.

Сто година причају, и Босић и његови, о томе како је Додик дошао на власт на страним тенковима. Па онда причају како га је довео Милошевић. Опредијелите се једном.

Не може Есдеес манипулацијама чињеницама о ондашњој бијељинској скупштини да прекрије чињеницу да им је Биљана Плавшић показала пут реформе Есдееса, показала борбу против криминала, показала пут изласка Републике Српске у свијет. Пошто има осјећај за вријеме, политику и национални интерес, у 3ЛПМ, Есдеес те путеве није прихватио.

Да јесте, владао би сто година.

Сад им је крив Додик.

Биљана Плавшић је имала визију, одлучност и поштење које је тада требало Републици Српској и Србима. Као постратна политика. Есдеес је имао Мому, Кијца, Кењца. И опредијелио се за њих.

Додик им је дошао као божија казна.

А о доласку на власт, да им зборим.

Есенесде није имао тај лускуз рата и националног покрета на којем је јахао Есдеес. И дошао на власт. Јахао је и на леђима Срба, дабоме.

Есенесде је десет година на изборима удуплавао резултат или биљежио енорман успјех да би 2006. надмоћно побиједио. Такав долазак на власт се не може објаснити усраним есдеесовим тенковским фантазмагоријама.

То су два посве различита доласка на власт.

Мисија Босић, и Есдеес, и опозициони прапорци, немају енергију за побједу. Немају концепт за побједу. Бирачи више од десет година знају Додика и Есенесде. Сад ће Есдеес да им објасни да је то, и све прије тога, била издаја. Бирачи очекују њихов концепт и програм. Нису их најмили да им држе предавања о Додику и Издаји.

Они тај концепт и програм немају.

И не могу га ни имати.

Није остало превише простора.

Да поменем само неке сегменте.

У односу према БиХ, није могуће бити већи Србин од папе. А немају ни муданца да буду против Сарајева и Унитаризма. Ни колико Додик. А требало би да буду много више да би дошли у предност.

У односима са Србијом не могу постићи више.

У стабилности буџета и економији не могу постићи више.

У страним инвестицијама, осим ако пушење странцима не подводе под стране инвестиције, не могу постићи више.

Не могу ни толико. Ни пола. А више је потребно да би дошли у ситуацију да се разматра могућност побједе.

Странци тјерају Босића и Есдеес у тор заједничких кандидата за Предсједника Републике и члана Предсједништва. Тјерају их и у једну, заједничку, листу. То је сигуран пут у пораз. Као што би био пораз да свако има своје кандидате и листе.

Када се обиђе цијели круг, остаје им само нада у слабостима противника.

Али и тада им је за побједу потребна енергија коју је Есенесде имао 2006.

Јасно је да је млитави Босић и Босићев Есдеес нема. Нити је може имати. Удруживањем са Иванићем и Чавићем њихова енергија се може само умањити.

Остаје им да се, овако, понекад тргну, понове старе прежвакане приче и уздају се у Тарабићева пророчанства.

2547.

БМК

ЈЕ ФИЛОЗОФИЈА,

НИЈЕ ПСОВКА

Јучер, у Политици, Љиљана Томановић Пономарев, писац, износи своје погледе и дилеме на чињеницу да све више девојака усваја и употребљава псовку Боли Ме Курац. О томе се, каже, јавно питао и Игор Маројевић.

Е, јебеш вјештачке писце. Оне који нису из живота. Који га не разумију и не доручкују.

Када је Тика Станић, у возу за Београд, прочитао мој роман Прсти Лудих Очију, нашавши и сторију о ноћном сексу у купеу, првом приликом ми је рекао Ти мора да си оно проживео, оно се не може измислити. Данашњи писци све измишљају, ништа нису проживели, и зато делују неуверљиво. Нисам, Тика. Само сам се напутовао возом. Да сам имао толико жена колико возова, ММЈ, знао би Холивуд за мене.

Дабоме. Не могу да очекујем да Љиљана путује возовима ко луда и размишља о свему у дугим клепетавим ноћима челичних точкова и неповарених шина. Али. Не мора јавно да расправља о нечему што не разумије.

Она у том тексту, одмах каже да је то Псовка. И да су је девојке усвојиле да би се приклониле јачима, мушкарцима. Кад већ не могу да их победе. Јер. Боли Ме Курац, мушка је Псовка.

Све је то гомила нетачности. Чак и увредљивости за жене. Испашће да данашње дјевојке псују као кочијаши. Да употребљавају Ону Ствар, која је Псовка, на начин како Ону Ствар, која није Псовка, никад нису употребљавале. Узимале у уста. (Пошто сам за апсолутно природну двосполност, требало би Ону Ствар код мушкараца звати Онај Ствар. Тако би Она Ствар и Онај Ствар били изузетно лијепи пар.)

Боли Ме Курац није Псовка. Зашто би помињање органа од племенитог неметала била псовка. То је Филозофија. Трансисторијска Активистичка Филозофија Протестантизма.

Трансиситоријска је зато што није као друге филозофије живота. Које пролазе кроз вријеме као неки танки диск, усијецају своје трагове и нестају. Кад и посљедња тачка те кружнице утоне у вријеме, рез се затвара и онда та филозофија живи само у књигама и интелектуалним архивама. Филозофија Активистичког Протестантизма је свакодневни однос према времену и стању. Она је неуништива, као енергија. Само се мијењају њени облици и појавнине. А варијабилна је и у односу на друштвена и географска поднебља. На Славенском Балкану потпуно је другачија него на Славенском Сјеверу.

Она је свакодневни протест против стања сваког дана и сваког вијека.

Треба уронути у балканске значењске молекуларне лавиринте па детектовати да Боли Ме може да значи и Не Боли Ме. Нарочито је лавиринтозно кад дјевојке кажу да их боли непостојећи Онај Ствар.

Дабоме. Да се у тај концентрисани однос према дану и вијеку, истовремено, накупило и демонстративног пасивизма, оспољене апатије душе, упитне перспективности и наглог раста храбрости јединке коју доноси ново информатичко и глобално вријеме.

Курац је ту само симбол. Новчана јединица. У ствари. Основна мисаона јединица свакодневног ума.

Како његова природна улога буде слабила, доћи ће вријеме када ће он само једном, када тјелесни процесор израчуна да је најоптималнији дан у животу младог човјека, да уступи те сјеменке у свјетску банку и више га тиме неће оптерећивати, ни власник ни привласнице. Оргазми и организми ће се доживљавати с помоћу биопроцесора а људи и жене ће заборавити како се и зову оне ствари.

Нестаће и из језика. Као што данас, полако, нестаје рукопис. Ускоро људи неће знати да пишу. А и ако буду писали то ће бити ко ногом. Неће имати прилику да испишу рукопис.

Јер. Данас све има типковницу.

Једини спас за Онај Ствар је да и он добије типковницу.

Стога, употребљавајте га, макар и у масовној синтагми, до миле воље. И то је од одумирања боље.

А значењски спектар најраширеније филозофске поставке двадесетпрвог вијека, Боли Ме Курац, неистражив је и надживописан.

2546.

ДАЛ МИ ЈЕ ПУН

ИЛИ СВЕОБУХВАТАН

Волио бих да је необухватан. Сила Небеска. Па макар био и дугачак. А можда је боље да буде Дугорочан.

Јебо му ти матер, дилеме се множе са сваком ријечи.

Они дрипци у Бриселу одлучили да ЕУ почне разговоре са Србијом. Што значи да Србија још није умрла. Али су одлучили да, у том склопу, не мора да са Косовом поптише Споразум о Пуној нормализацији већ о Свеобухватној.

Медији и дипломате се, сада, поубијаше да разјасне разлику између Пун и Свеобухватан. Да ли Пун значи и Тврд. Или значи да ће јој бити ПунК свега. Да ли Свеобухватан моћже да доведе до врхунца. Екстазе на дуге стазе.

Као ЕУ је, читај Дојчланд, Deutschland, мада пише Ојчланд, Eutschland, направила уступак, ушла у компромис. Попустила Србији. Мада нико никад у историји Србији није попустио док Србија није попушила.

Дач одмах изјављује како је почео да се остварује Генерацијски Сан, како Србија није дала Косово већ је нашла Модел.

Вуч, дотле, нејебеич. Неће да се замајава тиме. Гради свој додатни имиџ у јавности ногодупећи начелнике, директоре и високе савјетнике Напредњака. Из странке и са положаја. С таквим миром да је Цвијан морао да му помене мајку. А Вуч, опет, ич.

Занимљиво. Кад треба, ја сам ППВ. А кад не треба, имам посла у Странци.

Зато је истина о разлици између Пун и Свеобухватан, ипак у гестама и понашањима а не у ријечима и тумачењима.

Дач је отишао не изложбу двију Косовки, тамо је мултиетничност тако да не морам да помињем националност истих, о фотофамилијарном стаблу на коме су и фотоси убијених чланова породице.

Многи врли Аналнитичар, Србљак или Радикал ће рећи А шта би било да су неке двије Србијанке у Приштини отвориле изложбу фотографија мртвих из њихове породице. Не би било ништа. Јер та изложба није могућа. Можда је и могућа али није потребна. Изложба у Београду је потребна. Да би се на њој појавио Дач. И Чад. Мада је Чад Јов ту небитан. Он је као млада коју су у току једног дана младожење оставиле на девет вјенчања, па ода селом ко прилуда.

Тај Дачов одлазак на изложбу говори шта ће Србија морати да потпише.

Потписаће и дебео и дугачак.

Медијске мрене, фарсе и фасаде, никога не треба да заваравају. У тој одлуци Ојчланда стоји да ће Србија, у претприступу, мијењати своје законе само у оквиру своје територије. Без Косова.

Јест нашла Модел, ЈСС. Слику Своју.

2545.
БОСНИ АГЕНЦИЈА
А НАМА ДИНСТАЊЕ
КУПУСА
 

Извјесни Борис Бајић објавио у Незаситим Новинама текст о томе Еразмусу+, то је ваљда неки м:тел пакет, шта ли, у коме позива министра просвјете у Влади Српске да учини уступке, да се студенти, и студентице, размјењују, да се формира Агенција за то на ниову БиХ и остала срања да на младима свијет остаје.

Прича ми моја жена да сам и ја био млад. Али нисам примијетио да је било шта на мени остало. А ни подамном.

Борис Бајић је негдје на студијима у Холандији а испред неког словеначког факултета. Претходно је добио Златну Плакету Универзитета у Бањалуци. И све је то ОК.

Мене занима Бајић као представник хиљада младих, образованих људи који немају никакав осјећај за Републику Српску.

Њима је, дабоме, немогуће доказати да је та Агенција опаснија за њих и њихове потомке од било чега другог у тој размјени или неразмјени.

Агенција на ниову БиХ, кад се једном формира више се неће расформирати.

Можда једино након Трећег Свјетског Рата.

Она ће јести паре Републике Српске. Јести паре младих људи на којима остаје будћност. Јебала те будућност кад ти паре остају у Сарајеву.

Размјена студената, као нешто неупитно, овдје се користи за класични једновјерски унитаризам. Ми би финансирали глобалну исламизацију БиХ.

Кад си већ отишао у Европу, студирај мало и Унитаризам.

А није ни чудо што Незасите Новине објављују Бајићев текст. Тако су лобирале и за једног предсједника Фудбалског Савеза БиХ. Па шта смо добили. Једнонационалну репрезентацију БиХ и понижавање да нам нико не допушта да одиграмо утакмицу Селекције Српске са Репрезентацијом Србије. Не дозвољава Сарајево.

Из цијелог безазленог програма Еразмус Сарајево хоће да добије Агенцију.

А нашем министарству просвјете остаје да динста кисели купус за доручак.

Млад си Ти, Бајићу, а и паметан, за тај секс.

2544.
ПАЖЊА, ПАЖЊА,
БРЗИ ВОЗ
ШТУТГАРТ – ПЛОЧЕ
ДОЛАЗИ НА ПРВИ
КОЛОСИЈЕК
·         Посљедња почаст Великом Возу моје младости а поводом укидања малог воза Сарајево - Плоче

Какав сам, некад, европљанин био.

У Осјечанима стане брзи воз за Београд. Ја уђем. Ко господин. Сједнем. Легнем. Путујем. Селма иде на факултет.

Није брзи воз стајао само у Осјечанима. Стајао је и у Драгаловцима. Због тога што је цијели тај крај радио у Словенији или Аустрији.

Идући, прије тога, у добојску Гимназију, на Жељ Станици сам свакодневно био у средишту тих европских путева. На раскрсници. На Жељезничком чвору. Према Тузли. Према том Београду. Према Шамцу. Врпољу. Мору.

Боз је био чудо. Кад наиђе воз, сви престану да копају, косе, престану и да воду носе. Стану ноге босе. Налакте се на вилиште, грабљиште, мотичиште. На косиште. Поздрављају воз. Достигнуће Великог Социјалистичког Манитуа. Гледају за вратима задњег вагова као да је тим возом отишао неко њихов, најмилији.

Воз је био најпоштованији народни херој комунизма.

Ако неко заборави, случајно, на сваком пружном прелазу писало је, на оном крсту, Пази На Воз. Изап Ан Зов.

Возом идеш у војску. Возом долазиш из војске. Возом путујеш у свијет. И враћаш се из свијета. Ако неку пару имаш, и мало си љепши, возом и жену доведеш. А сваку лијепу цуру, воз је одвезао у свијет и више је никад није вратио. Јебо он своју матер жељезничку.

Из тих мојих Осјечана одвезао је све цуре. Онда сам се запутио и ја.

Данас у Осјечанима не стаје ни курац. А камо ли Брзи Воз за Београд.   

Нико више и не зна шта је воз.

Ови што су објавили данашњу вијест да је укинут воз Сарајево – Плоче, појма немају.

То је некад био воз из Штутгарта.

Еј. Штутгарт – Плоче.

Директно из Штутгарта на станицу Добој Нови.

А онда, Баја са карираним шеширчетом и три златноплаве перушке, изађе на перон, гледа право ко Сава Ковачевић. Не јебе никог. Пуши велике димове. Лијева рука у џепу а у десној ручни грамофон. Наранџасти. На батерије. Пјесмас ори, перон гори. Кад запјева Илија и Марко.

Јебо ти пјесму Владе, почившег Дијака. Чекала је воз за Подлугове. Замисли Бају, који у Штутгарт, Еј, Брале, чека воз за Плоче.

Усране Плоче. Чланицу Европске Уније. Која тад није била ни у Пич Ци.

Онда сам завршио факултет. Отишао у Сарајево, у које сам четири године са перона Жељ Станице Добој Нови испраћо возове, нашао посао у Телевизији Сарајево, нез везе, протекције и мита, па одлсужио војску, радио, био неки курац на телевизији, имао своју емисију, Опра Из Осјечана.

Онда сте, ПВМ, однекле довели Демократију, Рат и ПЗС. Прибор За Срат.

Е. Остатак те Демократије и Рата је данашња вијест о укидању воза Сарајево – Плоче. Један од посљедњих остатака.

Можда ће опет дођи неко безбрижно вријеме. Сједнеш на воз на Илиџи, ко чојек, па одеш на Башчаршију.

Везе: Пале, Соколац, Рогатица.

2543.
РАЗУМИЈЕВАЊЕ
ЈАВНОГ
МНИЈЕЊА,
ПОСЕБНО
ИСЈМ
 

Шта би, дакле, могло бити Јавно Мишљење. И како га звати. Мишљење је изузетно непогодан термин за ту синтагму. Јавност није жив човјек па да мисли и има Мишљење о нечему. Ријеч Мнијење, углавном због своје архаичне мистичности, изгледа погоднија. Она, можда, у себе укључује и осјећања, процес мишљења, представу о нечему. Као што је раније и било. Мишљење о нечему је држано, и врело је, у себи, много више него што је саопштавано некоме или јавности. Јавно мнијење се тешко преноси с брда на брдо.

Мишљење је за одмах изрећи.

Јавно Мнијење је скуп ставова, изречених или неизречених, свих појединаца, институција, слојева и група о ширем комплексу питања у неком друштву.

Јавно мнијење није, примјерно, само став неког медија о једном питању.

Чињеница да у Јавно Мнијење спадају и неизречени ставови и да су они важнији од изречених, јер, једноставно, нико нема толико прилика да све каже, треба да заинтригира све оне који утичу на јавно мнијење, који га користе, који га фалсификују и који желе да остваре неке јавносне циљеве, политичке, маркетиншке, економске.

Тај неизречени дио је Исподповршински Слој ЈМ. ИСЈМ. Он се понекад детектује у микрогрупама, понекад на изборима, понекад не брзоуприличеним догађајима, протестима, подршкама и слично.

ИСЈМ је веома опасан и убитачан сегмент Јавног Мнијења. Јер, нико није сигуран кад ће се, и гдје, јавно детектовати и какву лавину излива ЈМ може покренути.

Истраживачи, нарочито аматерски, они голи маркетиншки, не могу скоро ништа сазнати о ИСЈМ. О томе највише може сазнати служба унутар неке организације политичког или друштвеног миљеа, фудбалског, ловачког, јер специјалистички зна шта да детектује и шта да пита.

ИСЈМ садржи, напримјер, став о томе какав лични осјећај, у дужем времену, производи нека јавна личност својим иступима, ставовима и понашањем. Осјећај гадљивости, одушевљености, неподношљивсти. Тај став никад не мора да буде презентован на изборима или у јавној дискусији. Али може да буде и масовно употријебљен и погубан, или добитан, за некога.

Видим. Филозофски факултет у Мостару провео је велико истраживање о положају Хрвата. Велико, јер је било двије тисуће испитаника. Врхунски професионалци, пажљивим структирисањем и распоредом, могу да утврде прецизне елементе Јавног Мнијења и са само 600 испитаника у једној Америци.

Најважнија чињеница је знати кога да питаш и шта да питаш.

У Републици Српској нема кога да питаш. Да ти сачини добро, циљано, специјалистичко, истраживање Јавног Мнијења. Стога овај пројект ФФМ можда може да буде инспиративан.

Једно вријеме сам се носио мишљу да СНСД, као велика странка Перманентне Изборне Активности, створи свој сопствени узорак за испитивање јавног мнијења по приниципу један стални гласач странке и један негласач или туђи гласач, регрутовани са цијелог подручја из свих слојева. То је релативно лако организовати јер сви технички ресурси постоје. Потребно је само уложити напор да се људи убиједе у гаранцију да њихов став и њихово име неће нигдје бити употријебљени заједно.

Ну. Онда су организациони послови отишли другим путем и идеју нисам остварио. А она је на трагу оног да свака Странка ПИА мора најбоље да зна све о себи, о свом стању и о представама о себи, своје организације и изван организационих и извангласачких слојева.

Ако не зна неће најбоље да прође.

 

 

ПОНЕКАД НОЋИ
ЗАЛАЗЕ У МАГЛЕ

КАД ЋЕ ПРОЉЕЋЕ, ММЈ

2540.
УМРО КОЛ,
МОРАТЕ САМИ
ДА БУДЕТЕ УСТАШЕ
 

Симпатични лик за новогодишње јелке у Конц Логорима, исто тако симпатичног имена, Џое, Шимунић, ЈЋЋ, Ћаћиног Ћаћу, добио од Фифе десет утакмица забране играња за Дом и Трибине. Тако су Дом аће Усташе растерећене кажњавања свог сУборца. А и рекли су Казнићемо га ако га не казни Фифа.

Шимунића није требало кажњавати.

Јер је тиме опрана Хрватска Усташка Збиља. Толико је требао добити за онај дивљачки старт над србијанским репрезентативцем.

А за концерт за Павелића и Трибине, Хрватска је требала да буде удаљена са Свјетског Првенства.

 

 

2539.
ИЗБОР КОПАЊЕ
ЗА КОПАЊУ ГОДИНЕ
 

Само је Вуч профитирао.

Посјетио је и Далај Ламу Мисију Босића. Што је потез достојан Висoког Представника. Тако је оставио карте отворене.

Вучу треба ова посјета, много више него било коме. И Овдје и Тамо.

Али Дач није смио да допусти да Вуч дође сам. Као што ни Вуч није смио да пусти самог Дача.

Све остало безкоментарно је. Чега је новинар Милић. Које године. Милић је био новинар кад сам и ја. Сјећа ли се ико тога. Толико добрих новинара Компаније. Па добили Мауна. Гу. Знам шта би на то рекао покојни Гузијан. Удбашки министри најбољи у БиХ. ЈММ. А поуздано је да су јаке структуре гласале за Премијерку што није имало утицаја на бројчаник. Зашто се користи Државна Телевизија. Зашто није биран Мегафон Региона. Колумнист. Црна листа. Амбасадор Године.