ŠTA SAM GOVORIO O FEDERATIVNOSTI BiH?

Objavljujem ovdje izvorni rekst sa konferencije za štampu koju sam, u ime SNSD, imao prošle godine kada sam sistematizovao stavove o federativnom uređenju BiH. Od tada je tema federativnisti sve prisutnija. Radi činjenica, jer mediji nemaju dovoljno porostora, donosim ono što sam pripremio kao podsjetnik i to podijelio i novinarima.

Za razliku, od Kazaza i Filipovića, ja ne želim da kukam, tražim realnost.

Ako igdje ima sreće za BiH, ona je samo u reaqlnosti.

ПРИНЦИПИ ФЕДЕРАТИВНОСТИ

· ПОЛАЗЕЋИ ОД ЧИЊЕНИЦЕ ДА ЈЕ ПОКУШАЈ ИЛЕГАЛНЕ И ПРОТИВУСТАВНЕ УНИТАРИЗАЦИЈЕ БиХ, ОДНОСНО УКИДАЊА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, КОЈУ ВЕЋ ДЕЦЕНИЈУ ПРОВОДЕ И ПОКУШАВАЈУ ДА ЗАВРШЕ САРАЈЕВСКИ ПОЛИТИЧКИ КРУГ И ДИО МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ, ДОСПИО У ПОТПУНИ БЕЗИЗЛАЗ И САМУ БиХ ДОВЕО НА ИВИЦУ ПРЕДРАТНИХ СУКОБА, ДОШЛО ЈЕ ВРИЈЕМЕ ДА ОТВРЕНО КАЖЕМО ДА СУ ДЕСЕТОГОДИШЊЕ НАВОДНЕ РЕФОРМЕ ОБИЧНА ПРОТВИУСТАВНА УНИТАРИЗАЦИЈА И ПОКУШАЈ СТВАРАЊА ИСЛАМСКЕ РЕПУБЛИКЕ ОД БиХ.
· ПОЛАЗЕЋИ ОД ЧИЊЕНИЦЕ ДА ЈЕ БиХ ДУБОКО ПОДИЈЕЉЕНА ЗЕМЉА ЧИЈИ СУ ОСНОВНИ УЗРОЦИ У ГРАЂАНСКОМ И ВЈЕРСКОМ РАТУ КАО И У ИСТОРИЈСКОМ НАСЉЕЂУ, АЛИ ДА ТО НИЈЕ ТРАГИЧНА ЧИЊЕНИЦА И ДА У ЕВРОПИ ИМА МНОГО ЗЕМАЉА КОЈИ СА ТОМ ЧИЊЕНИЦОМ ОПСТАЈУ И МНОГО ВИШЕ ОД НАШЕГ ПОСТДЕЈТОНСКОГ ПЕРИОДА, САВЕЗ НЕЗАВИСНИХ СОЦИЈАЛДЕМОКРАТА ПРЕДЛАЖЕ КОНСОЦИЈАЦИЈСКИ ОБЛИК ДРЖАВЕ СА ТЕРИТОРИЈАЛНИМ АУТОНОМИЈАМА И ФЕДЕРАЛИСТИЧКИМ НАЧИНОМ ОРГАНИЗАЦИЈЕ, КОЈИ БИ ВЕРИФИКОВАО, ПОУСТАВИО И ОЗАКОНИО НЕПРЕМОСТИВЕ И ПРЕМОСТИВЕ РАЗЛИКЕ ЕТНИЧКИХ И ГЕОГРАФСКИХ ЦЈЕЛИНА У БиХ И КОЈИ БИ ДОНИО ОДРЖИВ СИСТЕМ ВЛАСТИ И ОРГАНИЗАЦИЈЕ ДРЖАВЕ УМЈЕСТО НЕОДРЖИВЕ ВЕЋИНСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ, ГРАЂАНСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ ИЛИ БАНАЛНЕ ЦЕНТРАЛИСТИЧКЕ ЈЕДНОЕТНИЧКЕ ВЛАСТИ.
· САВЕЗ НЕЗАВИСНИХ СОЦИЈАЛДЕМОКРАТА СМАТРА ДА ЈЕ ОВО ЈЕДИНИ НАЧИН ДЕМОКРАТСКОГ ОПСТАНКА БиХ, ДА ЈЕ ОВО НАЈБОЉА ПОНУДА ЗА БОСНУ ХЕРЦЕГОВИНУ И ДА БОЉУ НИКАД НЕЋЕ ИМАТИ И ДА СВЕ ОСТАЛО МОЖЕ БИТИ ИНТЕРНАЦИОНАЛНА ДИКТАТУРА, НЕАРТИКУЛИСАНО РАСУЛО ИЛИ БАНКРОТ КАКО ЈЕ ТО РЕКАО МИЛОРАД ДОДИК.
· АКО СЕ РАЗУМНО НЕ ПРИСТУПИ КОНСОЦИЈАЦИЈСКОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ ДРЖАВЕ, У НАЈОПТИМИСТИЧНОЈ ВАРИЈАНТИ БиХ ЋЕ ОСТАТИ ПОДИЈЕЉЕНА НА УНИТАРИСТИЧКЕ ИЛУЗИЈЕ И ЕКОНОМСКИ И ДЕМОКРАТСКИ ПРОСПЕРИТЕТНУ РЕПУБЛИКУ СРПСКУ. ОД ФЕДЕРАЛИЗАЦИЈЕ НЕЋЕ БИТИ БОЉЕ ПОНУДЕ ЗА БиХ.

У КАКВОЈ СЕ
УСТАВНОЈ ПОЗИЦИЈИ
НАЛАЗИ БиХ?

ОД РАТА НА ОВАМО БиХ ЈЕ У СТАЊУ АМОРФНОГ ИНТЕРНАЦИОНАЛНОГ И ДОМАЋЕГ ВОЛУНТАРИЗМА:
· НАЈПРИЈЕ, КРИМИНОГЕНИ НАЦИОНАЛИСТИЧКИ ДИВЉАЦИ ЕСДЕЕСА НИСУ ПРИХВАТАЛИ И ПРИЗНАВАЛИ ДЕЈТОНСКИ СПОРАЗУМ И РЕПУБЛИКУ СРПСКУ СУ ТРЕТИРАЛИ КАО ДРЖАВУ,
· ПОТОМ ЈЕ МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА УЦЈЕЊУЈУЋИ РАТНИ, КРИМИНАЛНИ И ЗЛОЧИНАЧКИ ЕСДЕЕС ИЗДЕЈСТВОВАЛА ПРЕВЕЛИКУ ДИВЕРГЕНЦИЈУ РЕАЛНЕ И ДЕЈТОНСКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ БиХ
· САРАЈЕВСКИ ПОЛИТИЧКИ КРУГ И ФЕДЕРАЦИЈА БиХ СУ У ПОЛИТИЧКОЈ И САНКЦИОНОЈ ХЛАДОВИНИ МИРНО КРШИЛИ И ДЕЈТОНСКИ И СВЕ ЛОКАЛНЕ УСТАВЕ И ЧЕКАЛИ ДА СЕ РЕПУБЛИКА СРПСКА УКИНЕ, ОДНОСНО ДА СЕ УКИНУ ЕНТИТЕТИ
· СТОГА ЈЕ БиХ ПОТПУНО ЕРОДИРАНА ЗАЈЕДНИЦА У КОЈОЈ СУ СКОРО ДО КРАЈА ПОКИДАНЕ СВЕ КОХЕЗИВНЕ И ЦЕНТРИПЕТАЛНЕ ВЕЗЕ.
· У ТАКВОЈ СИТУАЦИЈИ НЕМА ПОЛИТИЧКЕ, ИСТОРИЈСКЕ, ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ, ЦИВИЛИЗАЦИЈСКЕ НИТИ ГЕОГРАФСКЕ ПОТЕНЦИЈЕ ЗА ИЗРАДУ НОВОГ УСТАВА ЗА ЈЕДИНСТВЕНУ, ЦЕНТРАЛИЗОВАНУ ИЛИ ГРАЂАНСКУ ДРЖАВУ
· НЕ МОЖЕ СЕ ПОДЦИЈЕНИТИ ЦИЈЕЛА ИСТОРИЈА ТАКОЗВАНЕ ДРЖАВЕ БиХ НАКОН РАСПАДА СФРЈ. НИ ЈЕДАН ПОЛИТИЧКИ ПОТЕЗ НИЈЕ БИО У КОРИСТ ДРЖАВЕ, СВАКИ ЈЕ БИО У КОРИСТ РАСПАДА.
· БиХ ЈЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛНОМ ПРИСИЛОМ ОСТАЛА ЈЕДИНИ АРЕАЛ КОЈИ НИЈЕ ЕТНИЧКИ СТЕРИЛАН А ОБЗИРОМ ДА ВЕЋИНЕ ДВА НАРОДА ЖИВЕ У СУСЈЕДНИМ ЗЕМЉАМА, НЕМА НИКАКВОГ РЕГИОНАЛНОГ УПОРИШТА ДА ОПСТАНЕ КАО МУЛТИЕТНИЧКИ РАЈ.
· БиХ ЈЕ И У РАТУ И У ДЕЈТОНУ И НАКОН РАТА ФАКТИЧКИ БИЛА АНТАГОНИСТИЧКА, ПРИСИЛНА ИЛИ ФАКТИЧКА ФЕДЕРАЦИЈА. ЈЕДИНСТВЕНА, БЕЗЕНТИТЕТСКА ДРЖАВА МОГУЋА ЈЕ САМО ПЕРМАНЕНТНОМ ВОЈНОМ СИЛОМ, ДА НЕ КАЖЕМ ДИКТАТУРОМ.


ДАКЛЕ, КАКО ЈЕ УСТАВ ИСТОВРЕМЕНО УГОВОР ИЗМЕЂУ ГРАЂАНА ДА ТВОРЕ ДРЖАВУ И УГОВОР ИЗМЕЂУ ДРЖАВЕ И ЊЕНИХ ПОДАНИКА, НЕ ПОСТОЈЕ НИ У ТРАГОВИМА УСЛОВИ ДА СЕ ДОНЕСЕ ТАКАВ УСТАВ.

ТО ЗНАЧИ ДА ЋЕ ОСТАТИ НЕПРОМИЈЕЊЕНИ СТАТУС ИЛИ СТАЊЕ НЕПРОДУКТИВНИХ НАСТОЈАЊА КА РЕФОРМАМА КОЈЕ БИ ТРЕБАЛЕ УКИНУТИ РЕПУБЛИКУ СРПСКУ И СТВОРИТИ УСЛОВЕ ДА СЕ УСТАВ КОПИРА И ИЗ ФАКТИЧНОГ СТАЊА А У СУШТИНИ, ОНО ШТО САД ЗОВЕМО ДРЖАВОМ УБРЗАНО ЋЕ ИЋИ У ПРОЦЕС БЕЛГИЈАЛИЗАЦИЈЕ.

ОБЗИРОМ ДА НА ОВОМ ПРОСТОРУ НИ ЈЕДНА ДРЖАВА НЕ ТРАЈЕ ДУЉЕ ОД 50 ГОДИНА, И ВРИЈЕМЕ РАСПАДА БиХ ВЕЋ ТЕЧЕ. УКОЛИКО СВИ ЖЕЛЕ ОПСТАНАК БиХ, А ПРИЈЕ СВЕГА САРАЈЕВСКИ ПОЛИТИЧКИ КРУГ, ПРЕЦИЗНИЈЕ БОШЊАЧКА ПОЛИТИЧКА АРТИКУЛАЦИЈА, ПОТРЕБНО ЈЕ ШТО ПРИЈЕ ПОЧЕТИ РАЗГОВОРЕ О ФЕДЕРАТИВНОМ МОДЕЛУ ЗАЈЕДНИЦЕ.

ИНАЧЕ, РЕГИОНАЛНИ И ЕВРОПСКИ ТРЕНДОВИ ЋЕ УБРЗАТИ РАСПАД БиХ.





СНСД
ПРЕДЛАЖЕ
СЉЕДЕЋЕ
ПРИНЦИПЕ ФЕДЕРАТИВНОСТИ:

· БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА ЈЕ САСТАВЉЕНА ОД ФЕДЕРАЛНИХ ЈЕДИНИЦА КОЈЕ ЋЕ СЕ ФОРМИРАТИ ИСКЉУЧИВО НА ОСНОВAMA ДЕЈТОНСКОГ МИРОВНОГ СПОРАЗУМА

· ФЕДЕРАЛИЗАЦИЈА БиХ ЋЕ СЕ РЕАЛИЗОВАТИ НА ОСНОВУ НОВОГ УСТАВА ДОГОВОРЕНОГ И УСВОЈЕНОГ У ДОМАЋИМ ИНСТИТУЦИЈАМА УЗ ПРИСУСТВО ПРЕДСТАВНИКА МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

· ПРИЛИКОМ ФЕДЕРАЛИЗАЦИЈЕ ПРИМИЈЕНИЋЕ СЕ ПРИНЦИП ТЕРИТОРИЈАЛНОГ ДИСКОНТИНУИТЕТА КАО И У СЛУЧАЈУ ПРЕКИДА ТЕРИТОРИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ПРИЛИКОМ ФОРМИРАЊА ДИСТРИКТА БРЧКО

· ЈЕДНА ОД ФЕДЕРАЛНИХ ЈЕДИНИЦА ВЕЋ ПОСТОЈИ - РЕПУБЛИКА СРПСКА

· МЕЂУЕНТИТЕТСКА ДЕЈТОНСКА ЛИНИЈА САСТАВНИ ЈЕ ДИО ФЕДЕРАТИВНОГ УРЕЂЕЊА БиХ И ТРАЈНО ЈЕ НЕПРОМЈЕЊИВА

· ПРИЛИКОМ ФЕДЕРАЛИЗАЦИЈЕ УНУТАР БиХ НЕЋЕ СЕ ФОРМИРАТИ НОВЕ ГРАНИЦЕ ВЕЋ ЋЕ СЕ ПОШТОВАТИ ПОСТОЈЕЋЕ ЕНТИТЕТСКЕ И КАНТОНАЛАНЕ ГРАНИЦЕ

· НЕЋЕ БИТИ НИКАКВЕ РАЗМЈЕНЕ ТЕРИТОРИЈА ИЗМЕЂУ ЕНТИТЕТА ИЛИ НОВИХ ФЕДЕРАЛНИХ ЈЕДИНИЦА

· НЕЋЕ БИТИ НИКАКВИХ ЕКСТЕРИТОРИЈАЛНИХ ЈЕДИНИЦА НИТИ ПОЛИТИЧКО-ТЕРИТОРИЈАЛНИХ ЈЕДИНИЦА ПОД ЈУРИСДИКЦИЈОМ БиХ

· ОДРЖИВ ПОВРАТАК У ПРЕДРАТНА ПРЕБИВАЛИШТА ОСТАЈЕ ТРАЈНИ ЗАДАТАК ФЕДЕРАЛНИХ ЈЕДИНИЦА

· ОСТВАРЕНИ И НОВИ ПОВРАТАК СЛУЖИ КАО КОХЕЗИВНО ТКИВО ФЕДЕРАТИВНЕ ДРЖАВЕ

· ПОЛИТИЧКО ПРЕДСТАВЉАЊЕ У СКУПШТИНАМА ФЕДЕРАЛНИХ ЈЕДИНИЦА ОСТВАРУЈЕ СЕ НА ОСНОВУ БРОЈА ГЛАСОВА

· ЗАСТУПЉЕНОСТ У ИЗВРШНОЈ ВЛАСТИ ФЕДЕРАЛНИХ ЈЕДИНИЦА МОЖЕ СЕ ОСТВАРИВАТИ, НА ПРИМЈЕР, НА НИВОУ ЈЕДНЕ ТРЕЋИНЕ РАЗЛИКЕ ПРЕДРАТНОГ ПОСТОТКА СТАНОВНИШТВА И ПОСТОТКА ОСВОЈЕНИХ МАНДАТА

· ОДЛУКУ О СПАЈАЊУ КАНТОНА, ОДНОСНО ЖУПАНИЈА, О ФОРМИРАЊУ ИЛИ СТАТУСУ ФЕДЕРАЛНЕ ЈЕДИНИЦЕ ДОНОСЕ СКУПШТИНЕ ЕНТИТЕТА ОДНОСНО КАНТОНА

· БиХ МОГУ ЧИНИТИ ТРИ ФЕДЕРАЛНЕ ЈЕДНИЦЕ: РЕПУБЛИКА СРПСКА, БОСНА И ХЕРЦЕГ-БОСНА

· ФЕДЕРАЛНА ЈЕДИНИЦА БОСНА MOЖЕ ОБУХВАТАТИ: УНСКО-САНСКИ КАНТОН, СРЕДЊОБОСАНСКИ КАНТОН, ЗЕНИЧКО-ДОБОЈСКИ КАНТОН, БОСАНСКО-ПОДРИЊСКИ КАНТОН, ТУЗЛАНСКИ КАНТОН И КАНТОН САРАЈЕВО

· ФЕДЕРАЛНА ЈЕДИНИЦА ХЕРЦЕГ-БОСНА МОЖЕ ОБУХВАТАТИ: ПОСАВСКИ КАНТОН, ЛИВАЊСКИ, ЗАПАДНО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ КАНТОН И ХЕРЦЕГОВАЧКО-НЕРЕТВАНСКИ КАНТОН, ОДНОСНО ЖУПАНИЈЕ

· ФЕДЕРАТИВНА БиХ ИМА ПАРЛАМЕНТ ФЕДЕРАЦИЈЕ, ПРЕДСЈЕДНИШТВО ФЕДЕРАЦИЈЕ ЧИЈЕ ЧЛАНОВЕ ДИРЕКТНО БИРАЈУ ГРАЂАНИ ФЕДEРАЛНИХ ЈЕДИНИЦА И САВЈЕТ МИНИСТАРА.

U RAZGOVORIMA I DOGOVORIMA OKO NOVOG USTAVA TEMELJNO POLAZIŠTE MORA BITI DEJTONSKI SPORAZUM. ON JE I OSNOVA ZA ODREĐIVANJE NADLEŽNOSTI FEDERATIVNE BiH I ONA BI UGLAVNOM PREUZELA ONO ŠTO JE ODREĐENO OPŠTIM OKVIRNIM SPORAZUMOM ZA MIR. SVE OSTALO BI BILO U NADLEŽNOSTI FEDERALNIH JEDINICA.

ИНТЕРАКТИВНА ФЕДЕРАЦИЈА МУЛТИЕТНИЧКИХ АЛИ ЈЕДНОВЕЋИНСКИХ ФЕДЕРАЛНИХ ЈЕДИНИЦА, КАКВУ ПРЕДЛАЖЕМ, ОМОГУЋАВА БиХ:
· НАСТАВАК ТРАДИЦИЈЕ МУЛТИЕТНИЧНОСТИ И МУЛТИКОНФЕСИОНАЛНОСТИ
· ГАРАНЦИЈУ ОПСТАНКА ТРИ НАЦИЈЕ ПОД СВОЈИМ ИЗВОРНИМ ПОДНЕБЉЕМ
· ПОСТОЈАЊЕ И РАЗВОЈ У СТАБИЛНОМ РЕГИОНУ
· ДЕМОКРАТСКИ, ДЕЦЕНТРАЛИЗОВАНИ И МОДЕРНИ ЕВРОПСКИ ОБЛИК ДРЖАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ



ПОД ИНТЕРАКТИВНОМ ФЕДЕРАЦИЈОМ ПОДРАЗУМИЈЕВАМ НОВУ ВРСТУ ФЕДЕРАЦИЈЕ КОЈА СЕ САСТОЈИ ИЗ МУЛТИЕТНИЧКИХ ЈЕДИНИЦА А ПРИСУСТВО ТРИ НАЦИЈЕ НА ЦИЈЕЛОМ ПОДРУЧЈУ И У СВИМ ОРГАНИМА ВЛАСТИ ТВОРИ ТО ИНТЕРАКТИВНО ТКИВО ОПСТАНКА. ЈЕДИНО ТАКВА ПЛИВАЈУЋА, САМОРЕГУЛИРАЈУЋА, БАЛАНСИРАНА ФЕДЕРАЦИЈА БЕЗ МАЊИНА ГАРАНТУЈЕ ОПСТАНАК. БЕЗ ОБЗИРА ШТО ЈЕ НЕКО ЕВИДЕНТИРАО И ДВИЈЕ СТОТИНЕ ОБЛИКА ФЕДЕРАТИВНОСТИ, НЕ ВЈЕРУЈЕМ ДА ПОСТОЈИ МОДЕЛ КОМПАТИБИЛАН СА ОВДАШЊОМ РЕАЛНОСТИ. НАРОЧИТО НИЈЕ МОГУЋЕ ПРИМИЈЕНИТИ КЛАСИЧНЕ ОБЛИКЕ СТАТИЧНЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ. О ЦЕНТРАЛНОЈ, УНИТАРНОЈ ИЛИ ЈЕДИНСТВНОЈ ДРЖАВИ НЕ ТРЕБА НИ ГОВОРИТИ.

ZATVORENI U VLASTITO SLJEPILO

(ili kako su živi zazidani Tunjo Filipović i Enver Kazaz)

Sticajem okolnosti istog dana su dva muslimanska intelektualca, različitih generacijskih dobi i intelektualnih ljestvica, Enver Kazaz i Muhamed Tunjo Filipović, objavili opsežne skice o BiH, Srbima, Dodiku, Republici Srpskoj, muslimanima, Evropi i budućnosti. Doduše, teme su im potpuno odvojene – kod Tunje je glavna tema antiislamizam aktuelnog pape i, kroz tu prizmu, odnos Evrope prema islamu; kod Kazaza sve ostalo.
Šta, dakle, kaže Tunjo Filipović?
On govori o jedanaest i po vijekova evropskog istrebiteljstva nad Jevrejima i muslimanima. Od 800. do 1945. godine, sa malim predasima, vrijeme je, kaže Tunjo, istrebljivanja muslimana i Jevreja iz Evrope. Pominje pri tome, i čini veliku grešku, bitku kod Poitjersa 723. godine kada je zaustavljano napredovanje arapskih snaga prema Francuskoj. Čini grešku jer otkriva suštinu islamskog odnosa prema svijetu – islam se prema okolišu ponaša kao osvajač, islam se ne širi vjerom i misionarstvom, islam se širi sabljom, krvlju i mačem. Kakav odnos Evrope prema Arapima, te daleke 723. može očekivati Tunjo, osim fizičkog uništenja. Sa osvajačima ne možete komunicirati demokratijom. Istrebljenje je prema njima humani čin. Ali Tunjo griješi u najbitnijoj stvari. Prema Francuskoj nije nadirao islam nego arapska vojska koja nije tražila slobodu za vjeru nego teritoriju za pokor.
Uvredljivo je Tunjino kalibrisanje muslimana i Jevreja. Jevreji su nacija, muslimani su vjera. Jevreji u Evropu nisu došli na sablji na konju, muslimani jesu. Jevreji nisu hrišćane u Evropi prisilno semitizirali, muslimani evropljane jesu islamizirali i poturčavali.
Tunjo Filipović odriče pravo Evropi da bude hrišćanska. Ako Merkelova i Sarkozi ne pristaju na prijem Turske u Evropsku uniju to ne znači da je Evropa antiislamska. Niti znači da je to fobično hrišćanstvo. Ali, svejedno, Evropa je primarno hrišćanska zemlja bez obzira na distorzije u obliku prostestantizma ili pravoslavlja. Možda je bolje reći da je Evropa primarno zapadna kultura i civilizacija. Pri tome je ne možete optužiti što je potpuno hrišćanska. Ne postoji zapadni Istok. Možemo da se vrijeđamo rasizmom ili bilo čime drugim ali civilizacijska činjenica je da je Zapadu, tj. hrišćanstvu imanentna demokratija bez obzira preko kakvih sve stepenica je istorijski prošla. Istoku, štagod on obuhvatao, nije imanentan demokratski strukturalizam, ni kao suština ni kao forma. Azijatska sablja poznaje samo krv, zapadna demokratija poznaje i sablju.
Evropa se mora braniti sa temelja hrišćanstva jer je to način odbrane demokratije. Evropa mora ostati nukleus civilizacije pred najezdom totalitarnog manizma, diktature novca sa američkog kontinenta, i pred najezdom obzidanog fundamentalnog ispovijedanja vjere kao ekspandirane nadvladavine islama.
Stroga i papa ima pravo kad govori o zahtjevu da se evropski ustav mora zasnivati na hrišćanstvu. To znači da se evropski ustav, ugovor, međudogovor... mora zasnivati na demeokratiji koja je destilovana još od grčkih polisa i pozorišta do Partije evropskih socijalista. Tunjo bi navlaš trebao da se prisjeti svega što je prošlo tim istorijskim drumom a čega ni u tragovina nema na drumu islama.
To što to zahtijeva papa čiji su neki istorijski prethodnici bili ovakvi li onakvi, nije argument ni za šta. Neurušivo je sveto trojstvo: zapad, hrišćanstvo i demokratija. Zloupotrebe nečega od toga samo su istorrisjki krajputaši koji potvrđuju pravilo.
Filipović u svom sljepilu ne vidi da druge religije nemaju ista prava u Evropi i na Evropu. Pojedinci su druga optika. Svako prirodno ispoljava svoju vjeru u bilo šta ali ako u to ime diže voz u Madridu, gubi pravo na vjeru i na Evropu. Islamizovani terorizam koji je premrežio svijet, ne može se opravdati i odbraniti jednakim pravima kao što to čini Filipović.
A šta, pak, kaže Enver Kazaz?
U BiH su otvorena vrata pakla, u naslovu tvrdi Kazaz. U njoj ništa ne valja, ni jedan bošnjačka politička stranka i opcija, ni Dodikov radikalno nacionalistički SNSD, ni piljarski hadezeovi, ni Radončić, ni Cerić, ni Lagumdćija koji se priklanja Tihiću i Silajdžiću, ni međunarodna zajednica, ni internacionalne birokrate, ni Rusi, Kosovo...
Čitav taj tekst može da se sažme u naslov prve knjige mog političkog ljetopisa: BiH NE POSTOJI. Ali Kazaz ima potrebu da mračnjaštvom širi intelektualizirani zračak nade u zaključku koji kaže „da se čeka da bosanskohercegovačke etničke zajednice, svi građani BiH, pronađu novi politički model koji će pomiriti etničke partikularizme sa interesima složeno ustrojene demokratske države“. Zahjtevi Kazaza su jednaki zahtjevima srednjovjekovnih alhemičara da se iz olova, kokošijeg izmeta, rakije brlje, mušmula i bamija, kuvanjem u kalajisanim kazanima dobije zlato. U BiH ne postoji novi model, osim milenijumskog međusobnog klanja u raznim varijantama i za razne račune. BiH je izgubla svaku šansu onog trenutka kad je onaj German Kol priznao Hrvatsku. I raspad Jugoslavije ne završava se na Kosovu nego će se završiti u BiH pošto u BiH žive i Srbi i Hrvati, direktni tvorci ali i akteri i žrtve raspada.
Kazaz je oličenje svakodnevne jadikovke muslimanskog kvaziintelektualizma nad sudbinom „države“ koje nema. Iz te činjenice, a ne iz mračnjačke jadikovke, treba izvlačiti eskstrakt političke koncepcije koja je realna.
Nažalost, shvatam da su i Filipović i Kazaz živi zazidani u ićindijsko i sinijsko posmatranje toka događaja kao što su nekad kasabalije posmatrale borbu neimara i sirotinje raje protiv Drine a u gradnji Ćuprije. Ništa nisu učinili u gradnji, samo su se čudili kako ne uspijeva i radovali se, uz čibuke, kako se ruši, okrivljujući sve oko sebi. Pa čak i onog što je nabijen na kolac a još živ.
Taj usud bivstvovanja pored toka događaja, pored političke Drine, egzaktna je suština sarajevskog političkog kruga, islamskog viđenja svijeta BiH kao Bosne, svijeta interesa kao svijeta uprotivljenog i islamu i Bosni i BiH. Teorija zavjere koju producira Kazaz a u kojoj Evropa i Rusi koaliraju da bi nadoknadili Kosovo ovdašnjom samostalnošću Republike Srpske, nije nikakva analiza niti intelektualni svjetonazor nego obično kulturološko sljepilo, mržnja i srbofobija.
U Bosni i Hercegovini slomio se jedan pogled na svijet a to znači na državu, društvo, civilizaciju i međusobne odnose. Došlo se u zadnju sobu lavirinta bez izlaza. Vjekovna neodgovornost prema centripetalnom univerzumu okoline a odgovornost samo prema sebi i prema unutra, onemogućila je ono što Kazaz u liku Tomasa Mora želi u svom zaključku.
Ne može se ovdje pronaći novi politički model. Taj model je pokopan svuda oko nas pa je pokopan i ovdje. Elegantna podijeljenost, civilizovan razlaz, zemlja dvosamostalnosti, plivajući kurs federalizma... maksimalni su dometi ovog političkog podneblja.
No, ono što povezuje Filipovića i Kazaza, mada ih ništa činjenično ne spreže, jeste vlastita zazidanost u sljepilo jednosmjernog sokaka turskog popodnevnog vizira Balkana. Isto se tako osjećao turski vojnički dužnosnik koji je, došavši sa istočnjačkom azijatskom regimentom na Brdovštinu (Balkan) shvatio da je živ zazidan, u nepoznatoj prašumi drugih vjeran, kultura, sojenica, šumetina i grobova, i ostavljen od Paše i prijestolnice da ovdje ostavi kosti na turskom groblju kraj kojeg će svako proći a niko neće zastati jer nikoga u groblju nema svog. Samo što Tunjo Filipović sjedi u hladu mušmule, puši škiju i gleda u Evropu a Kazaz sjedi u hladu solitera, puši filterušu i gleda na BiH.
Sjedim, dakle, ne preduzimam ništa a okrivljujem sve oko sebe.
I onda se čudim što niko osim Dodika, na političkoj sceni ne posjeduje stvarnu političku težinu.

NE VJERUJEM DA SU POLICIJA I NATO NAJVAŽNIJI ZA BiH

NE VJERUJEM DA SU POLICIJA I NATO NAJVAŽNIJI ZA BiH

Oli Ren, sekretar EU za proširenje, vapi danas: Molim vas, usvojite reformu policije, to žele bh građani, oni to zaslužuju. U Bukureštu, pak Mjesna zajednica zvana NATO ima političko-vojni skup gdje našu (kako to patriotski zvuči) delegaciju predvodi Haris lično. Tamo je pitanje da li ID ili MAP, hoće li sad ili u sljedeće godine u Berlinu... Uglavnom, kako zaključujem EU, i siroti Ren, i NATO jedva čekaju da BiH postane članica svih tih asocijacija.

Dabome, nisam tolika budala da mislim da je tako.

Uvropsku uniju ne zanima BiH mnogo. Da zanima Reno, ili neko sličan, otvorio bi fabriku ovdje a ne u Rumuniji. Osim toga, Francuska i Njemačka forsiraju Uniju za Mediteran ili slično, što znači da žele da se riješe tog nižerazrednog repromaterijala od kojeg se Evropa teško pravi. U tom ozračju dobro je što je Erdogan boravio u Sarajevu jer ni Turska ni BiH skoro nikad neće ući u EU.

NATO?

NATO je na privremeno zaposjednutoj teritoriji koja mu je bitna za odnose sa Rusijom, ima veliku bazu na Kosovu i to je dovoljno. Ako javno deklariše da u Hrvatskoj neće graditi baze, onda mu ne trebaju ni u BiH. Pošto je Kosovo mitsko biće, pola država, pola vojna baza, domet BiH je da bude samo omanja tranšeja ili BOS (rov za borbeno osiguranje). To znači da nikome nije mnogo ni bitno da BiH postane članica NATO-pakta.

A BiH?

Ovoj zemlji i ovim ljudima bi najbolje bilo kada policije uopšte ne bi bilo, kada vojske uopšte ne bi bilo, kada je niko nigdje i nikad ne bi udruživao. Nemojte da mi prodajete priče o tome kako neki Neidentifikovani Bosanskohercegovački Građanin sanja reformu policije i članstvo u NATO. Ljudi sanjaju koru kruva. I stoga bi Sarajevo, ako ima ambicije da bude glavni grad i da bude sinonim za BiH, trebalo da se okrene ekonomiji, kao mi u Republici Srpskoj, a ne reformisanim žandarima, učlanjenim regimentama i igrama kauboja i indijanaca.

Ako od ovoga što imamo ne znamo napravaiti državu, društvo i demokratiju, neće to zanas napraviti ni reformisana ni zlatna policija a NATO još manje.

CERIĆ POSTROJAVA LIDERE

Reisu-l-ulema Mustafa ef. Cerić, ponovo je uključio mikser za pravljenje kaše od imama i političara, odnosno od vjerskih službenika koje niko nije birao i bošnjačkih lidera koje su birali i vjernici i ateisti.

Cerić je na sastanku imama travničkog i mostarskog muftiluka rekao: ne mogu se opravdati tolike razlike među političkim čelnicima bošnjačkog naroda u vezi sa fundamentalnim pitanjima opstanka i razvoja naroda i države.

Još je rekao da se stječe utisak da politički predstavnici Bošnjaka ne osjete potrebu da grade Islamsku zajednicu i da je jačaju (a nismo njihova konkurencija).

Cerić je barem u jednom u pravu. Islamska zajednica nije konkurencija Harisu, Tihiću... on i ona (Cerić i IZ) predstavljaju se kao apsolut i tutor bošnjačkim liderima. Drukčije se ne može tumačiti njegova dijagnoza-prijetnja o neslozi. Cerić je pomiješao svoju ulogu, ulogu vjere i institucija vjerske zajednice sa društvom, politikom, nacijom, državom. Taj njegov mikser može samo da dalje stvara konfuziju u bošnjačkom/islamskom biću u BiH. On ne shvata da je narod/nacija živ društveni i istorijski organizam, mnogo širi od vjere. On želi da nam predoči i dokaže da je vjera šira i nadmoćnija od društva, naroda, nacije i države. Vjera je samo jedan slobodnoizabrani segment života svakog pojedinca. Ali ne svih. Ako vjera preuzme sav život pojedinca on je apsolutno izgubljen za zajednicu (zato se veliki vjernici zamonašuju, odlaze u samostane i špilje) Ako vjera preuzme sve nad društvom, nacijom i državom, to je najbolji puta za civilizacijsku propast.

Neću Ceriću da budem pop ali mislim da bi trebalo prestati muslimane ovdje sluđivati. Niko više ne zna da li ih se želi vagonirati u voz islama, bošnjaštva, građanstva, državotvornog naroda ili evropejstva. Treba razjasniti stvari oko vjere i nacije. Ljudi u BiH koji ispoljavaju islam ili su rođeni u okviru islama, moraju da budu prije svega nacija ako su u Evropi. U EU se ne primaju pravoslavci i muslimani. No, Cerić im ne da da budu nacija, on želi da svi budu muslimani. Čak i lideri treba da budu imami i da razvijaju IZ.

Prirodno je da bošnjački, i svaki drugi, lideri, ispoljavaju neslogu u svemu. Radi se o interesima različitih društvenih grupa i slojeva društva, radi se o različitim tehnologijama ostvarenja ciljeva, radi se o različitim ideologijama.

Inače bi svi, dječica i lideri bili u Cerićevim vrtićima za učenje vjere.

FINANSIJSKI SLOM NEOLIBERALIZMA

Jedan moj stari prijatelj, pjesnik-boem, radnik nekadašnje dobre stare mrgodne SDK (služba društvenog knjigovodstva) nekoliko puta me podučavao izreci: tamo gdje se broje pare i skidaju gaće, tamo nema šale.
Shvatio sam, nadam se, analizirajući veliki hipotekarni prasak koji se dogodio u sjedinjenoameričkoj galaksiji i proširio se po cijelom zemaljskom putu. Taj bankarski kolaps pokazuje nekoliko bitnih stvari:
· Kapital radi samo u interesu svog gazde a nikad u interesu zajednice, društva, države pa čak ni u interesu gazdine porodice.
· Važni društveni i državni poslovi ne mogu da se samoregulišu i da time upravljaju neke agencije (kakvih ima u BiH i koje su smiješne). Kada neoliberalizam, kako se zove ta ekonomska era koja je na izdisaju a koja bi se trebala zvati finansijska anarhija, dostigne kritičnu tačku topljenja na kojoj više nije moguće nikoga eksploatisati, sistem propada i povlači za sobom cijeli kostur finansija i ekonomskog sistema.
· Oni koji su davali hipotekarne kredite, i manipulisali njima kao robom, nisu u opasnosti, kapital nađe svaku mišiju rupu u koju će se skloniti za dobrobit svog gazde. I mnogi drugi su se namirili i osigurali, pa čak i država (zato ne sjedi sa strane i ne pametuje: to je privatni kapital i privatni interes). Problem je prekogranični uticaj te katastrofe jer je neoliberalizam isključio državu ali je isključio i granice. Stoga štetu namiruju svi samo ne gnijezdo gdje je zlo rođeno.
· Država mora da uskoči i spasava zajednicu, kao što to čine američke federalne rezerve. Nema ništa bez države. Onaj ko misli da važni društveni procesi mogu da se samoregulišu ili je budala ili hoće da bude pljačkaš. I ovdje, u BiH je tako. Republika Srpska je efikasnija jer je više država nego Federacija i nego sama BiH. FBiH pokušava sada da bude država, pa otima od kantona. BiH ne može da bude država više nego što je to sada jer joj državnost nije ni cilj – cilj joj je dominacija, supremacija, unitarizacija…. Regulatorna agencija je podvala i Americi i BiH. Ako neko želi da živi bez države, može jedino da se odmetne u svemir. Na zemlji se ne može bez države. Kadgod dođe do gaća, državo pomagaj.

KANDIDAT A LAŽE
Pošto imamo izbora više nego drugi, nedemokratski, svijet, sav moj posao je okrenut tom segmentu i stranačkoj organizaciji koja treba da odgovori tim zadacima. Sve drugo je moj usputni, honorarni, lijevomrukom posao.
Stoga sam formirao božije zapovijesti za izborne aktere, kandidate za odbornike, poslanike, vijećnike, pojedinačne funkcije... Te zapovijesti, dabome, liče na vjerske:
· Ne ubij izbornog neprijatelja jer nećeš imati koga pobjeđivati
· Ne kradi glasove, pusti da ih protivnik krade da bi imao koga optuživati za poraz
· Ljubi bližnjeg svog ako ne zalazi u tvoje izborno i glasačko područje
· Ne čini prevare narodu jer će se narod od toga lako oporaviti ali kad narod prevari tebe nećeš se nikad oporaviti
· Ne moraš govoriti istinu ali nikad ne laži
E, da tu zastanem.
Čitam kako teku unutarstranački elektorski procesi u Sjedinjenim državama. Borba je teška između Klintonice i Obame. Kad je u pitanju ta stranka, Obama ima moje simpatije – afroamerikanac itd. a protivkandidatkinja nije mogla da sačuva ni muža u Bijeloj kući a kako će onda američke nacionalne interese po tolikom svijetu.
No, glavna stvar je što ne poštuje moje izborne zapovijesti. Laže. Na nekoliko izbornih tribina ispričala je priču o tome kako je, jadna, ginula u Tuzli, pod snajperskom vatrom, kako je jedva živu glavu iznijela te kako je to, sugeriše, herojsko djelo koje je legitimiše za hrabrost koja je potrebna predsjedniku takve zemlje.
Mediji i konkurencija su je uhvatili u laži i ona priznala. Šta ćete, događa se, ko puno priča, ponekad i laže, kaže.
Razmišljam, da li je u tom demokratskom bijelom svijetu, bože me sakloni, isto kao i kod nas. Ako jest, onda nam doista nema spasa.
I ako predsjednički kandidat tako laže u predizbornom procesu, šta će tek raditi ako bude izabrana?

organizacija političke stranke

ORGANIZACIJA POLITIČKE STRANKE

Na bosanskohercegova~kom prostoru veoma malo je iskustva u organizovanju politi~kih stranaka. Danas na političkoj sceni imamo reminiscenciju ka-peovske matrice neprikosnovenog lidera, revitalizirane otpatke istorijskih nacionalnih poema, falsifikatore nacionalnih i opštih povesti i povijesti, žonglere i oponašatelje narodnjačkih i centrumaških političkih pozicija, konceptualiste kriminalizovane odbrane nacije i klasične pljačkaše vlastitog naroda – sve samo ne tradicionalne niti moderne organizacije političke stranke koje artikulišu političke i svake druge interese individuuma i kolektiviteta.
UZROCI SU OBJEKTIVNI
Nasljeđe komunističke polimerizacije klasnih interesa kroz savez komunista, socijalistički savez radnog naroda, savez omladine i savez sindikata iskorišteno je samo u jednom dijelu i to onom koji se površno predočavao kao svezemaljska moć jednog lidera i predstavljao kao konačni uticaj kompartije na svaki mogući politički, privredni i privatni događaj i proces (što uopšte nije bilo tačno). Ta liderska i moćnička nijansa komunističkog organizovanja preuska je da bi se, naročito u novim uslovima, konstruisao prednapregnuti kostur moderne stranačke organizacije zasnovane na klasičnim iskustvima. Ta uska nijansa nema ni jedno ni drugo. Jer i sama komunistička vještačka polimerizacija političkog predstavljanja unaprijed se lišila svake tradicije demokratskog stranačkog organizovanja a doskorašnja istorija pokazala joj je da se tako sakata ne može transformisati ni u modernu političku organizaciju.
Objektivno je i ono što se dogodilo nakon preuzimanja raspadnutog kormila društva i poligona političkog organizovanja od strane ultranacionalista anarhističke i kriminalne provenijencije. Zatalasane mase ponašale su se u politici sa istim konačnim efektom koji bi se dobio kada bi sto hiljada gledalaca sišlo sa tribina na travnjak da odigra utakmicu umjesto igrača. Pokreti masa kojima je genetskom modifikacijom usađena ultranacionalistička nit koja je zamjenjivala i interese, i demokratiju, i ideologiju, nisu ni zahtijevali stranačku organizaciju. Protagonisti tog trostranog maspoka u BiH iskoristili su paravan pokreta kako bi u istorijskoj zavjetrini monopolisali sve važne poluge društva da bi se ono obogaljilo, opljačkalo, devastiralo i dugoročno kriminalizovalo.
Taj mehanizam nije morao biti kompleksan. Dovoljno je bilo da bude nasilan i monopolistički i za ono za šta je namijenjen bio je veoma efikasan. Stoga je danas stanje na stranačkoj sceni takvo kako je naprijed opisano.
Izgradnja društva koje ima pretenzije da se barem priključi evropskim integracijama ako već ne može postati industrijsko ili postindustrijsko, informatičko ili aktivno globalizovano, zahtijeva druge vrste aktera na političkoj sceni. Snage rušilaštva i uzurpacije moraju ustupiti mjesto legitimnim snagama političkog predstavljanja svakog pojedinca i svakog kolektiviteta kroz interese, programe pa i ideologije.
Stranački ostaci iz komunističkih ruševina i stratišta kriminalizovane odbrane nacije ne mogu odgovoriti zahtjevima vremena. To se detektuje kao propast bosanskohercegovačkog društva čija se arhitektura i statika ruši usljed samouništenja nepolitičkih temelja političkog organizovanja. Za bosanskohercegovačko političko društvo pogubna je činjenica da, osim Saveza nezavisnih socijaldemokrata, nema ni jedne ozbiljne postratne političke stranke. Obzirom da je za stvaranje još jedne takve stranke potrebna cijela decenija, nije moguće raspolagati optimizmom – nastaviće se raspad koji je započeo u doba Saveza komunista. Da li Savez nezavisnih socijaldemokrata kao neosporno najrealnija, najfrekventnija i najproduktivnija bosanskohercegovačka stranka, može da održi državu na okupu, na osnovu artikulacije realnih interesa a uz protivljenje kriminalizovanog hegemonizma, internacionalnih brigada i vjerskog fundmanetalizma?
Izgledi nisu optimistični ali ni potpuno potopljeni.
SNSD je nesporno najorganizovanija stranka lijeve orijentacije u regionu. Organizacija, dosljednost, liderstvo i optimalno korištenje svih političkih resursa na način da se desnici i destruktivcima oduzima političko i tematsko podneblje, kao i postratna dvanaestogodišnja istorija u BiH, izdvaja SNSD kao jedinu temeljno i moderno organizovanu političku stranku u Dejtoniji.
PRESUDNA ISKUSTVA
Koja su presudna iskustva Saveza nezavisnih socijaldemokrata u stranačkoj organizaciji? Kako se kvalitetna stranačka organizacija odražava na stabilnost i napredak društva?
· Stranačka organizacija mora da bude utoliko efikasnija ukoliko stranka drži više vlasti. Najbolje vrijeme za podizanje efikasnosti organizacije jeste vrijeme vlasti. Kada je stranka u padu, ili kada je u opoziciji, nema optimalane uslove za reorganizaciju ili otklanjanje slabosti. Mnogi stranački kadrovi, balastni pojedinci, preambiciozni lideri raznih nivoa i članovi neskloni kolektivnom organizmu, koncentrisani su u stranačkom tkivu jer nema prostora u vlasti. Ta koncentracija dovodi do tektonskih poremećaja koji onemogućavaju kvalitetan rad na optimalizaciji stranačke organizacije.
· Stranačka organizacija mora da ima samo dva segmenta: vertikalni i horizontalni. Koliko je vertikalni segment direktniji i jednostavniji toliko horizontalni mora da bude prema biračima i građanima razuđeniji, masovniji, neposredniji i kompatibilniji. Vertikalni segment sadrži samo sljedeće elemente: lider, glavni odbor i izvršni mehanizam. Svaka druga organizacija (regionalni odbori, npr.) nema osnove jer ni organizacija društva niti nivoi vlasti ne postoje u tom rasponu od republičke do lokalne zajednice. Horizontalni segment najpresudniji je segment stranke. To je perpetuum mobile, samonavijajući satni mehanizam koji svojom interakcijom omogućuje tačnost i funkcionalanost. Taj mehanizam mora biti takav da bez bilo kakvih intervencija može da donese jednu petinu glasova na bilo kojim izborima.
· Politička stranka mora da prestane biti paralelna država, paralelna ekonomija, paralelna kreditna i grantna organizacija, paralelan zavod za zapošljavanje, paralelna finansijska i poreska moć. Sve državne i institucionalane funkcije moraju da se obavljaju na ustavnim i zakonskim mjestima. Politička stranka je isključivo zadužena za prodaju ideje i programa, predstavljanje stranačkih refrenci u vlasti i pribavljanje glasova. Politička stranka mora da bude sposobna da razdvoji vlast i glas.
· Lokalni odbori političke stranke, ili bilo koja vrsta lokalne strukture, u svojoj suštini je mehanizam koji je okrenut ka biračima, građanima, stanovništvu, članovima i simpatizerima. Ni jedna stranka ne formira lokalnu mrežu da bi imala s kim da komunicira sa vrha nego da ta struktura komunicira sa ljudima jer to vrh stranke ne može da čini. Velika je greška kada lokalna struktura stranke, opštinski odbori, svo svoje djelovanje usmjerava ka vladi, ministarstvima, vladinoj birokratiji i administraciji, fondovima, agencijama i drugim segmentima vlasti i države ili pak glavnom stranačkom odboru i lideru. A okreće leđa stanovništvu, biračima i glasačima. To je esdeesovsko nasljeđe anarhističkog voluntarizma, lokalnog feudalizma, ilegalnog klijentelizma i atomizacije nelegalne i kriminalizovane moći u pašaluke i hercege.
· Horizontalni segment mora da bude okrenut prema biračima ali ne na vještački način osnovnih organizacija saveza komunista. Opštinski odbori stranke moraju da imaju svoje ljude u svim ćelijama lokalne zajednice, od seoskog fudbalskog kluba do solitera i stambene stranke. Oni moraju da permanentno pribiraju interese lokalne zajednice i da ih kroz mehanizme političkog predstavništva (poslanici, delegati...) delegiraju do republičke skupštinske, dakle zakonodavne, vlasti. Taj mehanizam nije tako direktan i brz ali je taj prvi korak u bazi neophodan. Opštinski odbori su takođe mehanaizmi osvajanja lokalne vlasti koja je za lokalnu zajednicu najpreča vlast.
· Nema vlasti bez lokalne vlasti. Optimalna stranačka organizacija mora da omogući ravnotežu kvantuma republičke i lokalne vlasti. Slaba je stranka koja osvoji republičku a ne može da adekvatno osvoji lokalnu vlast. Još gora je obrnuta varijanta.
· Nema socijaldemokratije bez kratije. Dakle, bez vlasti i glasova. Ni jedan politički program se ne može ostvariti bez vlasti. A vlast bez glasova.
· Konačno: moderna politička stranka mora da se navikne i osposobi da djeluje bez države iza sebe, kao i bez crkve iza sebe, bez organizovanog kriminala iza sebe.
NEZAVISNI MEHANIZAM
Stranačka organizacija mora da bude nezavisan mehanizam jer je samo tako efikasan društveni faktor.
Kada se kaže „nezavisan mehanizam“ to ne znači nezavisnost u smislu nevladinih organizacija niti u smislu neodgovornih udruženja.
Nezavisnost stranačke organizacije podrazumijeva odgovornost prema biračima i prema obavezama vlasti kao i prema svom vlastitom programu kojeg propagira i na osnovu kojeg dobija glasove i crpi svu institucionalnu moć vlasti.
Nema nezavisnosti stranačke organizacije bez čvrste ideološke linije. Ad hoc stranke koje su najčešće samo priručni mehanizmi na privremeno zauzetoj teritoriji, nemaju ideološku liniju i stoga im ne treba ni stranačka organizacija, niti im treba nezavisnost i odgovornost.
Ideološka linija svake stranke podrazumijeva organizovano i selektivno članstvo a ne politički pokret i amorfno, neevidentirano i neselektivno članstvo. U tom smislu stranačka organizacija mora postaviti pitanje efikasnosti svakog člana i organizacije ukupno. Temeljno ogoljeno pitanje je: koliko glasova donosi svaki član, ne član kao pojedinac koji ima zaduženje, nego član kao dio mehanizma. Jer, glasove ne dobijaju pojedinci nego organizacija pojedinaca.
Dakle, stranačka organizacija zahtijeva studiozan pristup. To su na ovom, ali i na evropskom prostoru, nove tehnologije koje moramo osvojiti. Druge, tehnološke, industrijske, informatičke... tehnologije vjerovatno nikad nećemo osvojiti. Nedopustivo je ne osvojiti organizacione političke tehnologije. Nezavisna i efikasna stranačka organizacija na socijaldemokratskom ideološkom temelju jedan je od uslova opstanka društva koje nema druge, totalitarne, mehanizme opstanka, kao što su kapital, vojna moć, teritorijalni ili planetarni interesi.

SRUŠENI DIMNJACI ŽELJEZARE ZENICA

Početkom marta, devetog, srušena su tri dimnjaka zeničke željezare. Nisam primijetio tugu u BiH, pa ni u Zenici. Ti dimnjaci i ta željezara othranila je hiljade gladnih usta socijalističkog samoupravljanja. Biće da je željezara Zenica već prežaljena sa bivšom Jugom. Mada se ta metalurgija u Zenici i dobro drži u odnosu na druge gigante bivše Samostalne Radionice Branka i Hamdije.
Srušeni dimnjaci željezare Zenica mene su podsjetili na zadnji kongres Saveza komunista BiH na kome sam, zajedno sa sadašnjim ministrom obrazovanja u Vladi Republike Srpske, Antonom Kasipovićem, i još nekim drugovima iz raznih dijelova SR BiH, tražio isključenje komunista-neumaša (Nikola Stojanović i kompanija) jer su koristili privilegije koje im nisu pripadale. Tada sam, kao delegat kongresa iz banjalučke organizacije, predlagao da se promijeni grb Bosne i Hercegovine. Obrazlagao sam da je došlo novo vrijeme, vrijeme kompjutera i komunikacija, i da dimnjaci, koksare i željezare ne znače više ništa pa se ni BiH više ne može temeljiti na toj stvarnosti niti identifikovati sa tim simbolima.
Dabome, niko me nije podržao, svi su me gledali blijedo. Jedino su me napali borci Narodno-oslobodilačkog rata kojima je to bio znak države za koju su se borili i ginuli ali i jedino podsjećanje na njihovu borbu. Govorili su mi, sa kongresne govornice, otprilike: mijenjaj ti tamo šta hoćeš, ali u našu svetinju ne diraj.
Međutim, njihovu svetinju, BiH, srušili su mnogo brže nego što bi se promijenio jedan grb. Nisam tada bio prorok, naravno. Pokušao sam reći da sam shvatio tok vremena. Sad znam da nisam shvatio sve. Da jesam, bio bih predložio grb sa sa dvije puške i tri vjerska simbola u lokvi krvi.

DA LI JE CIK OKUPIRANA?

Nekidan je tiho i nezapaženo objavljena vijest o tome da je Centralna izborna komisija BiH, to nezavisno, demokratsko i državno tijelo potpisalo protokol sa OEBS-om i OHR-om o saradnji koja podrazumijeva jednogodišnji boravak po dva savjetnika iz ta dva nebosanskohercegovačka inostrana tijela.
Mediji su to jedva zabilježili a političari nisu komentarisali. Možda nisu smjeli ili nisu imali kad pod pritiskom sudbine zakona o policiji i slično.
Ta vijest je, ipak, zabrinjavajuća.
Nakon toliko godina međunarodnopriznatog života, silnih napora da se potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, reformi svega i svačega, nekolicine samostalno provedenih izbora, BiH u svom jezgru demokratskog organizovanja i provođenja izbora, dobija superviziju. Ne znam o čemu se radi jer CIK do sada nije dobijao nikakve minuse od OHR-a i drugih internacionalaca. A nije niko ni zahtijevao reforme Centralne izborne komisije.
Kada smo završavali prvi mandate u Vladi Republike Srpske, te 2000. Godine, u Narodnoj skupšini su Dragan Čavić i Esdees bjesnili o kriminalu i korupciji Dodika, Vlade i vladajućih stranaka. Približavail su se izbori i OEBS je pokrenuo kampanju na televiziji i na bilbordima pod sloganom: Nadglasajte kriminal i korupciju. To sam tada shvatio kao direktan poziv da se obori dotadašnja vlast Koalicije Sloga i da se vrati Esdees na vlast (što je kasnije novoformirani PDP sa Ivanićem na čelu, i učinio). Francuski i njemački ambasadori su tada javno istupali sa idejama da Esdeesu treba dati šansu da se demokratizuje itd.
Zbog toga sumnjam u savjetništvo OEBS-a u demokratskoj, nezavisnoj, slobodarskoj i državnoj instituciji BiH, Centralnoj izbornoj komisiji.
Sumnje u OHR, naročito gregorijanove provenijencije, ne treba da obrazlažem.
BiH, dakle, umjesto da ide naprijed, ispod skuta međunarodnog protektorata, ona se, izgleda i dalje okupira. BiH tone dalje u Kalajev režim?

DA LI U CRKVAMA I DŽAMIJAMA TREBA IZUČAVATI KVANTNU FIZIKU

Efendija Cerić se o vjeri, odgoju i obrazovanju oglasio u dalekom Rijadu.
Glavna tvrdnja mu je da za vjeru treba obrazovati i u školi a ne samo vjersko obrazovanje prepustiti svakome. Ja sam mislio da se vjersko obrazovanje provodi u crkvenim i džamijskim institucijama i da to nije baš svako, naročito onaj ko ne poštuje vjeru i kulturu.
Šta lukavi efendija hoće da kaže?
Isto ono što je rekao u obrazlaganju potrebe da se u vrtićima uvede vjeronauk. Cerić hoće na dugi rok i temeljno da stvara vjersku totalitarnu državu. On želi mladu bosanskohercegovačku zamorčad zarobi još dok su u pelenama i da im ulije u krvotok vjeru kao temelj. Cerić i njegovi konceptualisti hoće da se bave genetskom modifikacijom dojenčadi kako bi stvorili lakoupravljivo homogenizovano i pasterizovano društvo poslušnika kojima bi se moglo upravljati sa jednog minareta ili sa jednog oltara.
Vjera je stvar ljudskih sloboda. U vjeru se ne ide kao u vrtić ni kao u vojsku. Kad čovjek postane zreo izabraće vjeru ili neće. Kao takvog, zrelog i opredijeljenog vodite ga u crkve i džamije i obrazujte a školu treba ostaviti na miru. Odndosno, kad u džamije i crkve uvedete infinitezimalni račun, marksizam, liberalizam i tržište kapitala, sklopite sporazum sa školskom vlastima o obrazovanju za vjeru.
Cerić zna da to što predlaže nije evropska tradicija i nasljeđe. Inače bi se Biolonjski proces zvao Vatikanski proces.

GDJE SE IZGUBIO SDP (I LAGUMDŽIJA)

Malo, malo pa Lagumdžija i njegov SDP prizivaju bjelosvjetske koordinatore, moćnike i asocijacije da neko zlo učine prema SNSD-u kao, po njemu i njegovim saopštenjima, lažnim socijaldemokratima. Nekiput je to panjkanje kod Socijalističke internacionale a nekiput je to otvoren poziv ambasadorima da onemoguće kontakte SNSD sa institucijama u njihovim zemljama.
Meni je dosadilo slušati upite, kao na beskonačnoj pokretnoj traci, koje stranci postavljaju u obliku: šta je sa SDP, da li je moguća saradnja...
Moguća je saradnja, kažem, ali treba najprije SDP da zna šta hoće i treba još jedna sitnica – osvojiiti dovoljno glasova. Nema socijaldemokratije bez glasova. Ali stanje je teže i ova moja dnevna sintagma nije dovoljna. SDP je izgubio svoju ideološku vertikalu, ako ju je ikad i imao. Nije moguće zbunjivati narod i birače političkim vratolomijama od učešća u ratnoj vlasti, preko opozicionarstva, saradnje sa moćnim stranim igračima, učešća u koalicijama za maglovite promjene do opozicije svemu i svakome (a u stvari jogunastog nezadovoljstva vlastitom političkom propašću). Nije moguće ponašati se kao jetrva u zavadi i neprestano emtiovati sumaglice i suludice o tome kako je Dodik nasljednik Karadžića i slično (a kako sam ja krvario u ratu).
Lagumdžija i SDP treba da znaju nekoliko činjenica:
· SNSD, dakle Dodik i mi, deset godina smo vodili krvavi politički rat dok nismo odstranili SDS i Kriminalizovanu Odbranu Srpstva sa scene. Zašto to nije uradio SDP sa svojim esdeesom? Mogli smo i mi biti sa našim esdeesom u vlasti, pa nismo.
· Za socijaldemokratiju glasa sirotinja. To je prva činjenica o tim ljudima. Nakon toga oni su Srbi, Hrvati ili Bošnjaci, zaposleni, nezaposleni, invalidi, obrazovani ili analfabete. SNSD to nikada ne zaboravalja. Sirotinja je naša ideološka kičma i o njoj moramo da vodimo računa u svako doba i u svim vlastima ili opozicijama.
· Svoje političke stvari moraš držati u svojim rukama, kolikogod eksternih faktora uticalo na procese koje vodiš i trendove koje kreiraš. Ne možeš ni u politici, kao ni u seksu, tražiti da neko drugi to obavi za tebe. SDP-u, i drugima iz sarajevskog političkog kruga kao da neprestano treba neka Kominterna, Stambol ili Bečki dvor da šalju katil-ferman i obavljaju poslove ovdje kako bi neko drugi na scenu ušetao na bijelom konju.
I danas u Oslobođenju SDP nešto saopštava na temu: pozivam međunarodnu zajednicu.
Pozovi birače jednom.

O NAČINU IZBORA NAČELNIKA OPŠTINA

Kako je poznato, Vlada Republike Srpske je u Narodnu skupštinu uputila, po hitnom postupku, dva zakona o izmjenama i dopunama zakona koji regulišu izbor načelnika opština i grada Banjaluka u Republici Srpskoj.
Suština izmjena je u tome da se načelnici ne biraju neposredno, glasanjem svih koji izađu na birališta, nego posredno, u skupštini opštine. Vlada nije mnogo obrazlagala taj prijedlog a šira javnost uopšte ne shvata o čemu se radi. Ja, i moji izborni eksperti u SNSD, znamo posljedice tog eventualnog novog načina izbora. On favorizuje male stranke a sputava velike i najjače stranke. To se praktično očituje kroz situaciju u kojoj bi jakoj stranci, npr. SNSD, nedostajao jedan ili dva-tri odbornika do većine u skupštini opštine i izbora načelnika te potpune vlasti. Tada bi važnost dobila neka mala nebitna stranka ili neki odbornik/vijećnik. Samo u dvije-tri opštine SNSD bi imao korist od toga jer bi uspio na lakši način doći do načelnika. Ali bi imao i korist u tome što bi se spriječila krađa i kupovina koju ratne stranke i njihovi sateliti i nasljednici, usavršavaju i primjenjuju od kraja rata. Precizne analize kažu da bi SNSD u nekim opštinama gdje je teže dođi do načelnika, u novoj situaciji dobio više odbornika nego po starom i zadržanom načinu gdje dio energije mora ići i na glasove za načelnika. No, to su detalji koje ne treba otkrivati protivnicima.
Šta je bitno u svemu ovome?
Otkriveno je kome je stalo do rezultata lokalnih izbora (osim političkim strankama) i ko će biti angažovan da utiče na lokalne izbore. Protiv ideje Vlade Republike Srpske, koju sam podržao i za koju mislim da je dobra, izjasnile su se ambasade SAD, Holandije i Švedske te nevladine organizacije Centar civilnih inicijativa, Centar za humanu politiku, Centar za promociju civilnog društva, neka NVO iz Gruda (????) i OSCE, te PDP, SDS, SRS, SDS, DNS.
To društvo je samo naizgled šaroliko. No, mislim da je u tom konglomeratu bitno detektovati neke ambasade, koalicione partnere SNSD i nevladine organizacije.
Ambasade se miješaju u unutrašnje stvari BiH što nije njihov posao. One na taj način direktno žele produkovanje nestabilnosti Republike Srpske, odnosno lokalnih zajednica, jer na taj način se može manipulisati odmetnutim načelnicima kao što je onaj „azijat“ u Foči.
Nevladine organaizacije na ovaj način hoće da se bave politikom a u stvari, ne razumiju o čemu govore. Izborni proces, naročito na lokalnom nivou, zahtijeva uskospecijalističko znanje i iskustvo o čemu ne mogu da pričaju politički balavci. Oni su morali tako postupiti jer su na nečijoj finansijskoj sisi a to se uvijek pokaže kao i za vrijeme nedavnog Gregorijanovog sastanka sa banjalučkom grupom.
„Koalicioni partneri“ SNSD ne treba da ujedaju ruku iz koje jedu. Zarad jednog ili dva potencijalna načelnička mjesta nije uputno rušiti koncept koji je bitan za nivo Republike Srpske. A dobro znaju da SNSD može osvojiti načelničko mjestu u kojegod upre prstom. Ako neko ostane načelnik ili postane a nije iz SNSD, biće to samo dobra volja SNSD.
Suština posrednog izbora načelnika je u tome da se izbjegne nestabilnost lokalnih zajednica. U 30% opština detektovana je nestabilnost na liniji načelnik – skupština. Načelnici se jednostavno odmetnu i rade šta hoće a budžetske i druge republičke inspekcije ne mogu da stignu da sve iskontrolišu pa da ponovo kontrolišu spovođenje onoga što je kontrola naložila. Mnogo energije je potrošeno na referendume i opozive, mada je to SNSD sprječavao gdjegod je mogao. Uz to, događalo se da opziv načelnika izglasa i deset puta manje birača nego što ga je biralo. Sve to je produkovalo nestabilnost i nedemokratiju.
A Republici Srpskoj za program napretka i obnove, trebaju stabilne lokalne zajednice.
Pitanje je kome je stalo da to spriječi.

KRST NA TREBEVIĆU

SVAKI DRUŠTVENI TREND IMA I SVOJE SAMONIKLE PRATIOCE. SVAKO VRIJEME NOSI SVOJE OLUJE I SMOG. ČAK NI SAVRŠENE DIKTATURE, KAO ŠTO JE KOMUNIZAM, NE MOGU SPRIJEČITI POJAVU TIH SATELITA. VOJSKE ĆE, KAKO KAŽE NAROD, UVIJEK PRATITI KIŠA KURVE I KEROVI.

Stoga je normalno da u globalnom društvenom trendu, odnosno u raspravam o novom ustavu, ustavnim promjenama ili novom samostalnom početku BiH, bude i Tihićevih visokofašistoidnih izjava tipa: Kome se ne sviđa ovakva BiH, može da ide. Pa je onda i normalno da se rodi ili odrodi ideja o Krstu Iznad Sarajeva.

Taj krst može imati i primjese ili efekte uvredljivosti i provokacije. U Bosni Hrvata, Srba i muslimana, svakako, i da nije bilo ratova. Glavno pitanje je kako obilježiti stradanja a ne provocirati nikoga.

Međutim, krst na Trebeviću znak je mnogo dubljih opasnosti od onih što ih nosi vizualizirana provokacija građana Sarajeva. Da u Sarajevu ima više od šest hiljada Srba možda to i ne bi bila tolika provokacija. Ali, otpor krstu i sama ideja o njegovom podizanju, za mene, znak su da predratno obilježavanje teritorija, pasje zapišavanje takoreći, nije završeno. Dok sam radio svoje zadnje izvještaje na TVSA putujući između malih krajiških opština a u predvečerje prvih višenacionalističkih izbora u BiH, nekoliko puta sam na asfaltu nailazio na nacionalne oznake od slova SDS, SDA, HDZ. To obilježavanje teritorija traje i danas. I stoga je krst znak tih dubokih opasnosti.

On je i znak da je pravda za žrtve Sarajeva, ovaj put srpske, kilava i nepravedna. Sarajevo mora da istraži i objavi svoje žrtve, bez obzira šta su i ko su. Ako to ne radi Sarajevo, radiće krstovi i džamije.

Apsolutno je neprihvatljivo da se od žrtava pravi pozorište za dnevnu i političku upotrebu.

Mogu da budem i za krstove ali sam prije za dostojno i potpuno obilježavanje žrtava pa makar ih dijelili na naše i njihove. Možda ne treba zloupotrebljavati krstove, kao ni džamije tamo gdje nikad nisu bile, niti crkve gdje nikad nisu bile niti su kome trebale.

USLOVI ZA SOCIJALDEMOKRATIJU 20.03.2008.

USLOVI ZA SOCIJALDEMOKRATIJU


Svaka ideološka, klasna ili interesna organizacija društva zahtijeva minimum imanentnih uslova za svoje ostvarenje.
Moguća je realizacija i bez potrebnog kvantuma uslova ali se onda radi o diktaturi – diktaturi proletarijata, diktaturi liberalnog tržišta, diktaturi militarnog sektora...
Socijaldemokratija, posmatrana kao društvena pojava druge polovine prošlog vijeka, što mi omogućuje da odbacim sve hronološke i istorijske karakteristike fenomena i time ne izgubim iz vida koncentrovani realitet koji i danas mora da bude uzet u obzir, svoju realizaciju kao vladajući društveni projekt mora praktikovati u uslovima:
· Postojanja kvantitativno nadmoćnog društvenog sloja kojeg vežu zajednički egzistencijalni spektar potcijenjenih ekonomskih ekvivalenata u odnosu na ulogu koju obavlja u konstantnoj regeneraciji društva. To je nekada bila radnička klasa.
· Dovoljnog ekonomskog segmenta koji može da preuzme ulogu kohezionog faktora i generatora društva i svih njegovih izvedenih interakcija a koji nije vještački osamostaljen ili otrgnut ustavnoj, ekonomskoj i kontroli pravne države. Taj segment bi mogli nazvati društveno-upravljivom ekonomijom.
· Kritičnog kvantuma političke i intelektualne elite opredijeljene za realizaciju socijaldemokratije kao stanja društva a ne kao vlastitog habitusa. To ćemo prepoznati kroz političku artikulaciju.

To su tri globalna i široka uslova. Svaki od njih sadrži lepezu poduslova bez kojih socijaldemokratija može da se generiše ali najčešće kao invalidan proces u kome autoritet pojedinca ili institucije mora da nadomjesti neki od nedostajućih uslova. Nepotrebno je ovdje navoditi sve poduslove ali iz prvog kontigenta moguće je pomenuti validno sindikalno organizovanje radništva, iz drugog ne treba zaobići proizvodni sektor malih i srednjih preduzeća (prema svjetskim ekonomskim mjerilima) i uopšte sektor kome je imanentna trajnost i težnja ka ekspanziji što znači da se ne mora isključivo raditi o proizvodnom kompleksu; a iz trećeg treba svakako izdvojiti političku artikulaciju koja ima jasnu etiketu, cilj i infrastrukturu.
Politička artikulacija kao poduslov sa važenjem uslova bez kojeg se ne može, zanimljiva je u ovdašnjim razmjerima i treba je barem ovlaš pogledati. Imena iz domaće nomenklature su dobri egzemplari: stranka demokratske akcije, hrvatska demokratska zajednica, srpska demokratska stranka, partija demokratskog progresa, demokratski narodni savez... Radi se o sintagmama koje ne određuju ideološku opredijeljenost a to sugeriše da iza te nomenklature ne stoji kritični kvantum političke i intelektualne elite. Doista, stranka demokratske akcije, kao naziv, više priliči udruženju građana nego političkoj organizaciji; hrvatska demokratska zajednica bi mogla sugerisati kulturološko okupljanje a srpska demokratska stranka može samo da znači da je sve srpsko dosad bilo nedemokratsko. Sintagma „partija demokratskog progresa“ takođe je opsjenarski konglomerat sličan „postupku transformacije agregatnih stanja“ – sa preciznim pojedinačnim riječima ali bez stvarnog značenja u opredjeljenju, težnji i zastupanju, političkoj artikulaciji, dakle. Socijaldemokratska partija bi bilo idealno ime da se ne radi o genetski modifikovanom centralnokomitetskom umu umnožavanom na geštetnerima partijskih „materijala“ i uvodnih izaganja; i da se ne radi o „partiji“. Savez nezavisnih socijaldemokrata skoro potpuno ispunjava mogućnost da se iz naziva razumije i ideološko opredjeljenje, i egzistencija političkog i intelektualnog jezgra, i infrastrukturni sistem. Odrednica „savez“ omogućava okupljanje širokog spektra individua kojima nije preostalo ništa drugo nego da budu socijaldemokrati – izgubili su sistem vrijednosti, radna mjesta, prebivalište, istrošili su agresivističke odrednice tipa Srbi, Hrvati, muslimani ili Muslimani, za odrednice Kriminalci, Zločinci, Ratni profiteri... nisu genetski predodređeni itd. Samo je još Srpski narodni savez Biljane Plavšić imao takav nomenklaturni potencijal, doduše, da okupi zdrav i širok narodnjački element. Odrednica „nezavisni“ dovoljno dobro naglašava odsustvo bilo kakve veze sa prijašnjim samoupravnim socijalizmom koja je pogubna po političko predstavljanje ako na tome crpi svoj perpetuum mobile – iz jednostavnog razloga: nove generacije nemaju detektor za pronalaženje svog mjesta u toj bulumenti ljubitelja bivšeg režima. Takve partije, i one su uvijek partije a ne stranke (ako hoćete politički nekoga da uvrijedite nazovite ga partijom), izumiru sa biološkim odlaskom članstva. Posljednja koja se dobro drži je SDP u Hrvatskoj ali nakon Račana taj, jedno vrijeme odlučujući politički faktor, lako se može preseliti u politički folklor.


*

Ovdašnji, egzistirajući, uslovi za socijaldemokratiju, ali i za svaku drugu ideologiju, mogu se podijeliti takođe u tri globalna:
· Vladajući ekonomsko-produkcioni odnos
· Ideološki lavirint
· Eksterni diktat

VLADAJUĆI EKONOMSKO-PRODUKCIONI ODNOS

Ne postoji kategorizacija za ovaj temeljni društveni odnos u Bosni i Hercegovini. Njega je moguće definisati isključivo kao ekonomsko stanje slabo kontrolisanih tokova i minimalne mogućnosti uticaja pravnih, ekonomskih ili prisilnih instrumenata. To, istovremeno, znači da i nema regulatora tog sektora, društvenog ili parcijalnog. Međunarodna zajednica, kao amrofni dnevnopolitički konglomerat sa dugorčnim posljedicama, a ponekad i namjerama, nema objektivne mogućnosti niti mandat da taj sektor preuzme u svoje ruke. Naprotiv, amorfnost ekonomsko-produkcionog odnosa koristi se i kao razlog prisustva amorfnog internacionalnog faktora. Jedino, u aktuelnom mandatu dolazi do profilisanja fenomena dodikonomike – ekonomske politike i društvenih odnosa koji treba da radikalnim udarom na pojedine segmente (revizija privatizacije, brza prodaja državnih kapitala...) ubrzano mijenja trendove i društvo usmjerava od ratno-profiterskog ka ekonomsko-proiozvodnom.
Stoga ću ekonomsko produkcioni odnos predstaviti kao skupinu pojava.
Homogenizacija niskog standarda onemogućava efekt bilo kojih ekonomskih instrumenata jer nemaju uticaj na poništavanje socijalne depresije. Socijalno uništeno i koheziono labilno društvo živi neprestano u opasnosti od implozije i stoga se kao jedina ekonomska mjera valorizuje budžetska potrošnja na plate što se može smatrati najširim socijalnim davanjima i masovnim skrbništvom pošto najmanje polovina tog prekapacitiranog i nekompetentnog aparata (policija, sudstvo, prosvjeta) ne zaradi ni tu minimalno nisku socijalnu pomoć. Ovdje ne znači da vlada ta davanja treba da usmjeri u privredu jer bi to bio beznačajno uticajan intervencionizam. Ali široka davanja sugerišu da ekonomsko-produkcioni sektor ne funkcioniše. Da funkcioniše, vladina davanja bi bila veća ali ne tako masovna.
Ostaci kriminalizovane odbrane nacije još uvijek određuju ekonomsku genetiku društva. Kriminalizovana Odbrana Nacije – Projekt KON – izvanredno je efikasna alatka koja je pomogla u projektovanju rata, njegovoj praktičnoj realizaciji i njegovim finim, završnim radovima. To, na žalost, nije bio kratkoročan projekt, niti je bio unikatan – sve ratove prati ekonomska storija po principu: bogati daju volove, država daje topove a sirotinja daje sinove, pri čemu bogataši višestruko valorizuju svoje volove.
Projekt Kriminalizovane odbrane nacije traje i danas i prožima privrede svih država koje su se izlegle ispod SFRJ. U Hrvatskoj je to očeigledno kroz fabrike oružja, naftni sektor, šofersku privatizaciju. U Srbiji se to očituje najšire i teško je izdvojiti pojedine primjere – od sistema nastali i uništeni bastion Karić, jedan je od dobrih. U BiH se može sa mikronskom greškom utvditi da je sve što je nastalo poslije početka rata u Hrvatskoj do danas nastalo na pljački države i naroda i daljoj oplodnji tog prljavog kapitala.
Stanje u kome se sada nalazi taj kapital ne omogućuje regularnoj ekonomskoj aparaturi efikasno djelovanje. Prije svega, prljav kapital reprodukuje i prljave odnose i ne može zatomiti svoju vječnu težnju ka korupciji i nelegalnim tokovima. Prljavi odnosi ne prihvataju regularne i transparentne procedure a masovno siromaštvo vladinih službenika ruši individualne morale.
Nemogućnost socijalno upravljive ekonomije očigledna je. A, pojednostavljeno: socijalno upravljiva ekonomija, društveni sloj radništva, kooperativni i dobro organizovani sindikati i socijaldemokratska stranka koja jednako vodi računa o srednjem i sitnom kapitalu kao i o najširem sloju društva – osnovni su dijelovi socijaldemokratije kao društvenog odnosa.
Konkretizovano: vlast je onemogućena da donosi ekonomske mjere koje bi poticale srednji i mali proizvodni sektor na dalje zapošljavanje i koje bi deponovale i akumulirale sredstva i instrumente za socijalnu sigurnost i korekcije. Nemoguće je voditi poticajnu ekonomsku politiku sa socijalnim obavezama, usmjerenu na 350 benzinskih stanica, samo u Republici Srpskoj, izgrađenih opljačkanim kapitalom, kao ni prema stranim bankama koje ovdje kamatare sirotinju a infrastrukturu i kapital su dobili za jedan euro, kao ni prema reketaški privatizovanim preduzećima koje su porethodno osakatili direktori iz Projekta KOS (Projekta Kriminalizovane Odbrane Srpstva). Jer, ne postoji proiozvodni sektor koji jedini može da apsorbuje te mjere i odlije socijalne isntrumente u ruke vladi. Ovdje je vlada u situaciji da krene od prvobitnog razvoja proizvođačkog sektora a to znači da se nalazimo u predsocijaldemokratskom dobu.
Visoke stope rasta nekih industrija ili BDP, znak su da je prethodna anatomija ispravna. Čak ni inflacija ovdje ne može da bude motor razvoja jer se ne može dati u ruke onima koji su odgojeni u Projektu KON a internacionalni faktor se zadovoljava međunacionalnom i vojnom stabilnošću kao njemu nabitnijim stubovima mira.

IDEOLOŠKI LAVIRINT

Bosanskohercegovačko društvo je u predratni vihor i navodne prve višestranačke izbore (višenacionalističke izbore) ušlo potpuno nespremno ali i do kraja nezavršeno. „Bosna“, prije građanskog rata simpatičan pojam iz dosjetke Moše Pijade i iz dosjetki o Husi i Hasi, nije bila dovršena ni kao socijalistička republika (rafinerija, cementara, koksara, aluminijski kombinat, željezara... tek su prvobitni ali nedovoljni elementi socrealističke državnosti sovjetskog tipa) ni kao geografski pojam (ogromna geografska i karakterna razdvojenost između poljoprivredne posavine, azijatiziranog istoka, kamenite hercegovine i partizanske krajine). Takvo društvo se suočilo sa ideološkom stradijom pred koju ga je doveo raspad SFRJ. Ponuda se ubrzo svela na agresivisitički ultranacionalizam pošto reformske, liberalne i druge opcije nisu dobile politički ausvajs. Građanstvo, stanovništvo, bivši članovi partije, živalj i masovno politizirani kolektiviteti, ušli su direktno iz jednopartijskog jednoumlja u naciofobični „demokratski“ areal (stranka demokratske akcije, srpska demokratska stranka, hrvatska demokratska zajednica). Prisutnošću prethodno navedene nomenklature političke artiklulacije, sa izuzetkom nezavisnih socijaldemokrata, takva ponuda je ostala do danas, dvadeset godine prije formalnog kraha socijalističkog samoupravljanja i početka ratova. Kolektivitet je cijelo to vrijeme ostao bez ideoloških senzora i sposobnosti reagovanja na novu ponudu. Naciofobičnost agresivističkog ultranacionalizma i fundamentalizma i Projekt Kriminalizovane Odbrane Nacije, napali su sva politička individualna i kolektivna čula. Kao jedino masovno i pojedinačno ideološko nasljeđe i dalje je ostala relativno humanizovana varijanta diktiranog samoupravnog socijalizma i skoro beznacionalna svijest indukovane ljevice. Nove generacije pogotovo nemaju osjetila za to nasljeđe a nova iskustva im nisu na vidiku. Realna socijaldemokratija Saveza nezavisnih socijaldemokrata jedina je legitimirana ponuda kojoj je plasman otežan upravo zbog te sužene lepeze – realna socijaldemokratija nalazi se u situaciji da pobjeđuje bez protivnika jer joj protivnik ne mogu biti raznorodni agresivistički ultranacionalizmi ili, pak, kriminalaizovani ratni i poratni gangovi, već, logično, neka druga ideološka opcija.
Realna socijaldemokratija djeluje, dakle, u amorfnom kolektivitetu bez diferenciranih društvenih klasa i slojeva. Dok je u zapadnoj Evropi modernoj socijaldemokratiji problem poroznost sve tanjih opni između društvenih slojeva i činjenica da se društvo prepliće po vertikali a ne po horizontali, pa se gubi ciljna grupa u toj političkoj ponudi, ovdje je socijaldemokratiji problem homogenizovano, pasterizovano i trajno sterilizovano društvo koje tek treba horizontalno diferencirati po svim osnovama.
Postratna kolektivna svijest, nemogućnost dogovora o izgledu zajedničke države ili o njenom opstanku uopšte, neriješeno jedno nacionalno pitanje, političke i državne ambicije jedne vjere, sukob civilizacija na malom prostoru, nemogućnost takozvane bosanskohercegovačke socijaldemokratije ili njene jedinstvene organizacije, dodatne su otežavajuće okolnosti za realnu socijaldemokratiju. Uz to, stvorena je politička klima da nezavisni socijaldemokrati ne mogu zastupati nacionalne interese, učestvovati u rješavanju nacionalnog pitanja ili pak doticati nacionalne teme. Tu klimu generišu centralnokomitetski mutanti nastojeći za sebe priskrbiti ekskluzivitet socijaldemokratskog imena i prezimena, kao kratkoročni politički cilj. Dugoročno, pak, problem je mnogo složeniji. Radi se o demonstraciji klasične teorije i prakse komunističke internacionale po kojoj su komunisti samo komunisti ali nisu i pripadnici svoje nacije. Ta postavka sa praksom napuštena je u prošlom vijeku ali još uvijek živi u ideološkoj nedonoščadi sarajevskog SDP-a.
I zbog toga moramo govoriti o realnoj socijaldemokratiji. Pored svih uslova u kojima se razvija socijaldemokratski koncept tu je još i zahtjev da se ona stavi pod stakleno zvono anacionalne artikulacije. Realna socijaldemokratija na ovim prostorima mora odgovoriti na sva otvorena pitanja a ne samo na izazove široke socijalne sigurnosti i ravnopravnosti i nesmetanog a socijalno upravljivog napretka ekonomije. Ne samo da mora odgovoriti socijaldemokratija, to mora učiniti svaka politička artikulacija osim ako se ne radi o narcisoidnom političkom voajerstvu pupčanom vrpcom povezanim sa izbornim pragom od tri ili pet procenata.
Dakle, sav teret gradnje realne socijaldemokratije u BiH i socijaldemokratskog poretka leži na Savezu nezavisnih socijaldemokrata koji moraju nadomjestiti sve ono što posjeduju razvijena zapadna društva a ovdašnje ga nema.

EKSTERNI DIKTAT

Internacionalna zajednica u BiH, otkako je ušla na njenu teritoriju, nastoji ostvariti potpuni protekorat, forsirati samo jednu političku, nacionalnu i vjersku opciju, slomiti Dejtonski sporazum i uređenje BiH... Radi se, u stvari, o replici Kalajevog režima i poretka koji je ovdje stolovao od 1882. do 1903. godine. To, istovremeno, onemogućuje izgradnju demokratskog društva, pa i izgradnju realne socijaldemokratije, a forsira radikalni nacionalizam i ultranacionalizam.
Kako će internacionalna zajednica ostati u BiH i dalje, u nekom od oblika, treba na duži rok računati sa tim otežavajućim faktorima.
Realna socijaldemokratija iz svega toga mora izvući jasne odrednice:
· u BiH se ne može promovisati socijaldemokratija bez većinskog kontigenta glasova
· potrebno je odustati od koncepta socijaldemokratije za cijelu BiH kao i od njene organizacione šeme
· rašireno siromaštvo i sve bljeđe nasljeđe socijalističkog samoupravljanja jedini su katalizatori realne socijaldemokratije
· najpreči zadatak realne socijaldemokratije jeste poticaj malog i srednjeg proizvodnog sektora kako bi se istovremeno gradila socijalno upravljiva ekonomija i stvaralo radništvo i kako bi ta dva segmenta dostigla organizacioni i politički valorizovan nivo Saveza nezavisnih socijaldemokrata. Istovremeno, nezavisni socijaldemokrati moraju u svakom takvom preduzeću imati svoju ćeliju ili povjerenika.
· Realna socijaldemokratija mora odgovoriti izazovima opstanka nacionalnog kolektiviteta kao i ponuditi rješenja za formulu BiH znajući pri tome da je to posao od najmanje jednog vijeka.
· Realna socijaldemokratija, odnosno Savez nezavisnih socijaldemokrata, u dugoročnoj je poziciji uporedne izgradnje i socijaldemokratije i uslova za njeno ostvarenje.