NIKAD NE ZNAŠ
DA LI SI BITNIJI ŽIV ILI MRTAV
To je samo pogrebno-poetski stih.
Sudeći prema saraj-bošnjačkoj politici, nije bitno ni jedno ni drugo.
Prema slučaju Popis življa 2011.
Nije bitno ni koliko ima insana, čeljadi, jediniki, sirotinje raje, ni koje su crkve ili džamije, ni da li su gluvonijemi ili zbore neki jezik. Nije bitno ni gdje žive, ni da li su živi, da li imaju mjesto boravka ili su samo u telefonskom imeniku. Važno je da se primjenjuju rezultati popisa iz 91. Jer su svi postali i rođeni te 91. mada je Bosna tada već bila navršila i hiljadu godina. Do tog popisa smo svi živjeli pod stećcima, ko crvi, i bili bogumili što je na srednjovjekovnom jeziku oznaka za građanina tipa Jedan Glas.
Prema slučaju Srebrenica – spisak žrtava.
Nije bitno što je, kažu iz nadležne ustanove, dakle ne neki Četnik, 500 živih na spisku žrtava. Tih 500 nesretnika, u stvari nisu važni što su živi. Oni su samo važni kao mrtvi. Nije važno ni to što ima na tom Spsiku Genocida i onih koji su poginuli prije Genocida. Za mene su jednako žrtve i pokoj im duši. Ali za spiskaše oni su samo bitni ako su na Srebreničkom Spisku Genocida.
Ponekad mi se čini da je važnije biti na spisku žrtava. Tako je Silajdžić, i drugi harisi, pričao o 300.000 poginulih u agresiji na BiH. Pokatkad je izgledalo daje značajno biti i silovana jer je taj isti 'aris pričao i o 50.000 'iljada silovanih bošnjakinja.
A ponekad, samo kad treba potestovati, štrajkovati i biti gladan, učini mi se da je bitnije biti na spisku živih.
Neka je Vlada Republike Srpske pokrenula to pitanje srebreničkih žrtava. Da barem živi znaju gdje su i da mogu ko ljudi da posjete svoj mezar. Da ih ne bude sramota mrtvih koji doista leže dolje. I da se, ne dijeleći mrtve glave, vidi ko je poginuo dok je onaj idiot na bijelom konju bio u Srebrenici a ko nakon Mladićevog imbecilnog dijeljenja čokolada.

HEROJ U POKUŠAJU
(čekajući vijest o sahrani Rasima Delića)
Rasim Delić, potpukovnik JNA ili što, mali je znak histerije koja je zadesila „moje narode“ i u kojoj je sve bilo dozvoljeno.
Ali je platio veliku cijenu. Osuđen je kao ratni zločinac. Oni koji se tješe da je to nepravosnažno, trebali bi da znaju da je u tim sudanijama pobrojan tek djelić zla koje je činila AtakozvaneRBiH. Utjeha je i čin generala kojeg je dobio, ničim zasluženo, kao i svi silni na svetri strane. Samo pjani zastavnik prve klase iz skladišta RR može da misli da je, kad nađeš divlju nacionalaističku hordu koja se proglasila vojskom, isključivo na osnovu znanja i vještina, logično da postaneš general.
Rasim Delić je još samo jedan od marginalaca nedoraslih trenutku vremena i istorije a nesposobnih i nemoćnih da se odupru „mom narodu“ i kažu: Ja sam školavan i odgojen za neke druge vrijednosti, biću borac u rovu ali neću da komandujem divljacima.
Zato danas ide na Kovače, kako dobro lamentira Oslobođena Vildana, bliže Caci i Ćeli, narodnim herojima iz miješanog braka, kriminala i nacionalnog divljaštva, nego svom vrhovnim komandantu Aliji. A i uz samog Aliju ne bi mu bila neka čast.
Kakvi heroji, takvi generali, kakvi generali takvi i vrhovni komandanti.
Za tu sahranu se borio Rasim Delić.
I za to da danas, takvi kao Vildana, kažu da su u sarajevskoj srednjovjekovnoj, turskoj, jami Kazani, poetskog koljačkog imena, ubijani nebošnjaci.
Srbi u tom Saraju, nikad nisu ni bili. Ni kao žrtve.
Kad bi se, kakogod, moglo požuriti sa tim sahranama.

U Palama promovisan roman Rajka Vasića „Prsti ludih očiju“

ZRNO LJUDSKOSTI U BESMISLU RATA

Roman „Prsti ludih očiju“, autora Rajka Vasića, koji je objavila Zadužbina „Petar Kočić“ Banja Luka-Beograd, govori o ratu, temi brojnih književnih djela od antičkog vremena do savremenog doba, ali na jedan novi i po mnogo čemu poseban način-rečeno na promociji Vasićeve knjige, koja je u četvrtak uveče upriličena u amfitetatru Filozofskog fakulteta Univerziteta Istočno Sarajevo u Palama.
Govoreći o romanu, čija je promocija privukla više nego zavidan broj ljubitelja pisane riječi u Palama, a koji se lani našao i u najužem izboru za prestižnu NIN-ovu književnu nagradu, profesor Željko Stojanović je istakao da se posebnost ovog štiva prepoznaje „u svakom slovcu i cjelini.“
-Glavni junak Vasićevog romana je na ratnim stazama ispravnog, ali i pogrešnog, kako iznutra, tako i spolja. U ratu, kada je smrt za vratom, nema vremena za skrivanje pravog lica, jer ono istinski pukne i pokaže se u tragovima, a ne u riječima-rekao je Stojanović.
On je dodao da je Novi, kao lik nosilac romana „Prsti ludih očiju“, inteligentan, istinoljubiv i superioran, ali po cijenu sopstvene žrtve, sposoban da odluči i preuzme odgovornost.
Predstavljajući Vasićev roman, docent dr Branka Brčkalo je navela da govori o besmislu rata i njegovoj razornoj moći, ali i o osjećanjima nepravde, očaja i otuđenosti, koje takvo stanje donosi.
-Specifičnost ovog romansijerskog djela ogleda se i u tome što apsorbuje sadržaje sadašnjosti i transformiše ih, govoreći ne samo o sukobu među narodima i ljudima nego i o sukobu u samom čovjeku-rekla je Brčkalova, podsjetivši u tom kontekstu i na riječi Njegoševog junaka igumana Stefana „niko srećan, a niko dovoljan, niko miran, a niko spokojan...“
Simpatično podsjetivši na izreku da su „pisci lažljivci koji govore istinu“, istočnosarajevski književnik, publicista i književni kritičar, Nedeljko Zelenović, naglasio je da je roman „Prsti ludih očiju“ namijenjen onima koji su rat doživjeli „iz prve ruke.“
-U središtu romana je čovjek sa srcem i dušom koji se našao u ratnoj kataklizmi, čovjek koji vodi i taj rat, ali i svoj rat, rat sa svojim ljudskim i moralnim dilemama. Rat, uostalom, nije samo onda kada zaraćene vojske pucaju jedna na drugu, kada se ruši i razara sve ono što je čovjek stvorio, već je i onda kada čovjek vojuje sam sa sobom, kada ga pitanja i nedoumice tjeraju da se muči, odnosno da sam sebe muči-kazao je Zelenović.
On je ocijenio da Vasić čitaocu ne ostavlja mnogo prostora za razmišljanje i da se pita „šta je pisac htio da kaže“, jer u opisima ide do tančina, nastojeći da ništa ne propusti, znajući da je sve jednako važno i da sve daje „meso kosturu ovog književnog djela.“
-Opisujući pojedine ratne situacije, Rajko Vasić na sve načine pokušava da nađe zrno ljudskog u opštem ratnom ludilu i uspijeva u tome-ocijenio je Zelenović.

S. ŠEKARA

ANTRE : Obaveza

Obraćajući se prisutnima u prepunom amfitetatru Filizofskog fakulteta u Palama, Vasić je ocijenio da je „knjiga danas siroče o kojem malo ko, gotovo niko ne vodi brigu...“
-Ovaj roman i kritike na koje je naišao obavezuju mu de se ozbiljnije počnem baviti ovim poslom, iako nisam imao namjeru da u ovim godinama postajem književnik-rekao je Vasić, pojašnjavajući da i „Prsti ludih očiju“ nije knjiga koja je nastala kao plod namjere da postane književnik, već želje da „među korice stavi ono što nosi u glavi, a ponio je iz rovova u potonjem ratu“.



Рајко Васић: ПРСТИ ЛУДИХ ОЧИЈУ, Задужбина Петар Кочић Бања Лука – Београд, 2009.
КО РАТ ВОЛИО – У КУЋИ МУ БИО

Нисам случајно своје размишљање о роману ,,Прсти лудих очију'' Рајка Васића насловио овом народном изреком, јер, понекад, не треба ништа ни смишљати ни премишљати. Наш народ је све смислио и измислио. Треба само бар мало завирити у народну књижевност, а они смјелији потопити се до главе, до очију (макар биле луде), како је аутор овог романа Рајко Васић учинио, па ће вам све што вам није јасно, јасно бити.
И тамо је све рат, нажалост, или личи на рат, па и онај, понекад најгори, који човјек као индивидуа води сам са собом. Није само рат кад зараћене војске пуцају једна на другу, кад се рушиу и разара све оно што је човјек створио. Рат је и када војујеш сам са собом, кад те питања и недоумице тјерају да се мучиш, односно да сам себе мучиш.

Аутор овог необичног романа са поетским насловом у средиште радње ставља човјека, када наводно општенародно добро и назадна глобализација хоће да све потопе и све ставе у један кош, посебно људе који су, нажалост, једина разумна бића.
Васићев јунак једноставног имена Нови (није то нови човјек, већ онај стари са срцем и душом и осталим унутрашњим органима) нашао се у рату као општељудској катаклизми, али он води и тај рат, али и рат са самим собом са својим људским и моралним дилемама.
Нови је временски смјештен у овај последњи рат, али је он прототип који се може смјестити у све српске ратове и сва српска страдања.

Већ на првим страницама књиге која говори о ратовању Новог и његове дружине види се сва лудост ратовања, сва патња, сви најнижи људски пориви, праве слике изгибенија, мртви људи као крпене лутке растргане дјечијим рукама у љутњи и каприцу, какав понекад само дјеца посједују.


Аутор кроз описе фронта, ратних акција, људи који само хоће да сачувају своју главу, слика сву пустош и разарања које рат доноси, те подвлачи да је пустош у души и срцу појединца можда и гора од разрушених кућа и окућница, запарложених ливада и ораница, уништених шума и водотокова.
Рат је, ипак, неприродно стање у којем се човјек налази и аутор је дубоко свјестан тога и кад слика унутрашње стање својих јунака, кад из огрубљелих ратника хоће да исциједи кап њежности и зрно најтананијих људских осјећања. Но, човјек се привикне и најгоре, јер је човјек најиздржљивија животиња. А, како ниједан рат до вијека није трајао, као што каже наш народ, ратника хвата страх од онога што га чека послије ратовања и потуцања од рова до рова, од ратишта до ратишта. Страх је од Бога и од људи.

Васић се, описујући људе и прилике у ратном рову и ван њега, не либи да све назове правим именом и до танчина опише. Он каже: Као и у сваком рату, држава даје топове, богати дају волове, а сиротиња даје синове. Зар није тако било у овом последњем рату? Зар није тако у свим ратовима? И сви то знамо, само не знамо докле ће то да траје. Ваљда док је вијека и свијета и манитих глава које ратове производе као некакав производ на фабричкој траци.
Аутор овог романа не да читаоцу да пуно размишља, да се пита шта је писац хтио да каже. У описима он иде до танчина, настојећи да ништа не пропусти, јер све је важно и све даје месо костуру овог књижевног дјела. Некада давно сам рекао, а онда и записао да је разлика између прозе и поезије у томе што се у поезији мора рећи много и сликовито са што мање ријечи, док се у прози мора објаснити свака пишчева намјера, навести што више могућности за рјешење књижевне шифре.
Опусујући поједине ратне ситуације Рајко Васић на све начине покушава да нађе зрно људског у том општем ратном лудилу и налази га у односу његовог јунака Новог према заробљеници Белкиси, ако је она уопште заробљеница, јер је својевољно пошла за њим као вјерна животињка понајбоље осјећајући да у том окорјелом ратнику има више људскости у хуманости него у икому другом.

Истина је, Нови убија, али треба добро размислити зашто то он чини. Можда би једноставан одговор био у томе, да, ако већ не можеш избјећи ратна дешава, боље је да ти обијеш непријатељског војника, него он тебе, а свога саборца мораш спасити рањавања и смрти, јер тако спашаваш себе. Нико не може сам ратовати, па и кад сам са собом ратујеш, потребан ти је саборац. Иначе би се помутио разум и расуђивање не би било правилно. Мало је ко објективан, поготово према себи.

,,Ако неко буде правио катастар свега онога што сам радио у рату, неће ме опрати ни сумпорном киселином. Мада ја мислим да нисам крви. Не могу да пустим да ме убију. У рату има два избора. Или да чекам да ме убију, или да убијам да не бих чекао. Не могу да жалим никога. Не жалим ни себе. Рекао сам себи да ћу погинути, да то ријешим на почетку, па нисам плакао ко пичка. Нећу да размишљам. Нисам овдје да узгајам мајчину душицу...''
Ето објашњења зашто је већина људи била у рату. Ако је објашњење уопште потребно.

Поштујем све књижевне правце (да мало будем и ја субјективан) (као да нисам био до сада), али класична проза чији су егземплари руски књижевници 19. и прве половине 20. вијека, а од наших Андрић, Ћопић, Црњански, Селимовић, Ћосић и други, то је књижевност коју ће читалачка публика увијек вољети. То је исто као са садашњом популарном музиком. Створи се хит и траје колико траје живот вилиног коњица, али евегрини трају вјечно, као прве пјесме Лепе Лукић, Мирослава Илића, Индекса, Чорбе, а поготово Џонија Штулића и његове Азре.

Аутор се својом причом полако увлачи под читаочеву кожу, који се чуди колико тога може стати, поготово онај читалац који је доживио и преживио овај посљедњи рат на првој линији фронта. Ова књига и јесте намијењена онима који су рат доживјели из прве руке, а аутора као да и не инстересује друга публика, а поготово високоумни самозвани књижевни критичари, којих је тмушта и тма, а никада у животу нису ни сувислу реченицу саставили, већ само препричавају оне праве књижевне критичаре који су одавно изумрли као диносауруси. Да су иоле прави критичари не би интелектуалне онаније проглашавали књижевним дјелима година и деценија, већ би напокон узели у руке Толстоја и Достојевског, Андрића и Селимовића, па их као праву лектиру код строгог професора српске књижевности напокон ишчитали да би сазнали шта је права књижевност.

Као што и приличи, аутор овог романа је свог јунака послао у непознато, у легенду, као што су и многи други српски јунаци отишли у легенду. Јер шта би значило да је на крају романа нашао негдје у Шведској Белкису и оженио се њоме како би изродила два три пута по близанце. Шта би радио, како би их хранио, кад ништа, изгледа, друго није ни знао осим ратовати, а и то витешки као да још витештва и витезова има.

И да не би од своје максиме одступио, а она гласи да књиге треба читати, а не препричавати, да их треба ишчитавати, а не кудити или хвалити, а све у страху да и мене не назову мудросером, ја вам препоручујем да овај роман узмете пред себе и да уживате у добром штиву.

Аутору Рајку Васићу препоручујем да наставити писати и да следећи роман буде о рату послије рата, јер ми Срби, као што он и сам каже, не можемо без рата, па макар га сами са собом водили. До тих дана, остајте ми здраво

Српско Сарајево (на српском)
Источно Сарајево (на енглеском)
Марта 25-27. године 2010.

Недељко Зеленовић

napomena:

• docent dr Branka Brčkalo je odlučila da svoju besjedu na promocviji romana prširi i potkrijepi dodatnim činjenicama, kao sastavni dio naučnog rada o jeziku u ratnoj prozi. s nestrpljenjem čekam da vidim taj rad i da ga ovdje prezentujem.
• zahvaljujem se na izuzetnoj promotivnoj večeri, svima koji su tome doprinijeli. obećavam svoj drugi roman najprije predsatviti u amfiteatru Filozofskog fakulteta Pale.

GEOREIS PONOVO JAŠE
Što propusti Deli Haris, to dočeka Starina Reis.
Kad se spusti Harisu, digne se reisu.
Nije trebalo prečekati da se katastrira i evidentira sva šteta Josipovićevog žaljenja koje, kad se prevede na turski ili arapski, ovisno kako ko laže o svom porijeklu, znači izvinjenje za zločine Hrvatske i Hrvata dobrim Bošnjanima i još boljim Državnjanima.
Kao ni na pravo tumačenje Harisovog ispada u gostoprimnom stolnom gradu Mostaru.
Reisul Cerić je dao intervju Rojtersu u kome iznosi precizna uputstva za rukovanje odnosom prema BiH od strane Tadića, Beograda i Srbije. To strani inkvizitori, okupatori i kolonizatori zovu Mapa puta. Reisul kaže da su to što je Tadić medio u Mostaru samo suze prevarantske, da Deklaracija o Srebrenici znači ruganje žrtvama i najavu novog genocida, da Evropa ne treba da se zavarava. Tadić i Beograd, ima, mora, veli reisul, ispuniti dva uslova - jasna osuda genocida, izvinjenje žrtvama "bez ijednog ali", te javno obećanje svijetu "da neće ponoviti genocid protiv ikoga na Balkanu".
Cerićul je pozdravio potez predsjednika Hrvatske Ive Josipovića, “koji se izvinio za ulogu njegove države u proteklom ratu u našoj zemlji”.
Koliko sam shvatio Posipovića, čitavo vrijeme se posipa i ističe: niste čitali, on je izrazio žaljenje.
Iz obraćanja islamskog poglavara Rojtersu moguće je zaključiti dvije stvari:
• Štagod kanio i mislio predsjednik Hrvatske, Sarajevo, ono temeljno, Izmeno, fundamentalno, političkovjersko, njegov gest je shvatilo kao proglašenje Sarajevske Bosne Jedinim Herojem, Jedinom Žrtvom, Jedinim Slobodarem. Istovremeno, to Sarajevo je Hrvatsku izjednačilo sa Srbijom. Samo što se Hrvatska prva „izvinila“.
• Silajdžićev istup u Mostaru nije bio incident trulog političkog lava iz stospostotnog bih-kaveza (Harise – tur. Lav) već koncept, najava koncepta, koji će dugoročnije trovati odnose Sarajevo – Beograd. A ovo sa Rojtersom, to je izjava Cerićeve podrške Silajdžiću i na oktobarskim izborima i papirić opravdanja za mostarski incident, kako bi i drugi u Saraju, znali šta je na stvari.
Pa, vrijeme je da se počne: Izvinjavam se što je neko 26. oktobra, 94., oko 1 čas i petnaest minuta pucao na mene sa Kote 946 i isjekao sav moj grudobran pa sam ostatak noći ležao na vreloj tanadi. Posebno se izvinjavam reisu što se te noći počešao po guzici zbog toga.

PJESMA MRTVIH JUNAKA
RODOZVJERSKIH RATOVA
(sve najgore povodom smrti rasima delića)

Rasuti smo po zemlji.
I pod zemljom.
Više nas je mrtvih mego živih.
A i oni što po zemlji hode,
Žedni su vode i slobode.
Stari smo krenuli u ratove
A ne mladi ko sedam sekretara skoja
Pa da vlast bude moja i tvoja
Decenijama, ko u komunista.
Rake, zatvor, pritvor,
Ševeningen, ilegala, tor,
Koljač, krvnik, zločnik,
Mina, mezar, poročnik,
To su riječi koje nas prate,
Druge vjere i nacije brate.
Niko od nas nije uzletio u heroje
U junake, u šehide, među biste,
Spomenike, hodočasti,
pa ni do najobičnije časti.
Kada neko od nas umre, brate,
Nema o mrtvima sve najbolje
Nego sve najcrnje, najgrđe i najgore.
Nek je crko, nek se crvi slade.
Pominju nam petokraku, Franju, Slobu i Aliju,
Svako na nas diže rasplodnika
I pominje nam porodicu, obitelj i familiju,
progone nas kao zvijeri,
Nema ljudi, starih, mladih
Koji bi se podičili nama,
Nismo na slikama
Iznad školskih klupa.
Iza nas ostanule samo masovne grobnice,
Etničko čišćenje, razorena ognjišta,
Majke, žene, savezi, udruge, miništa,
Invalidi, amputirci, kukulelci.
Ostanula samo mržnja, starih, mladih
Dok smo ratovali i još nerođenih.
Na pogrešnom putu, draga braćo,
Heroji smo bili, komandanti, generali.
Borba, istorija, pokret, pamet, čast, sreća,
Za dva broja nam je bila veća.
Za života nismo bili ništa, marginalci, marionete
A za smrti postali smo niko, nastranika mete.
Evo, umro Rasim, general, komandant armije.
Niko plako nije. Ko da ni živio nije.
Rasim umro a Karadžić u Hagu.
Slobo umro, umro Franjo, Boban umro,
Ejup u Londonu, Šešelju se napušili,
Gotovina čeka, Praljak i ostali generali.
Ratka nema ko Godoa, „uhapsiti“ više i ne pali.
Gdje smo bili, nekadašnja braćo, niđe.
Šta smo radili, časni protivnici, ništa.
Neki drugi uživaju čast, vlast i počast.
Pare, jare, limuzine, žene fine.
Idu na izbore. Izvinjavaju se drugom mnoštvu.
Na našoj borbi, na našoj krvi i junaštvu.
Oni ulaze u istoriju a mi u zemljicu, braćo protivnici.
Umro Rasim. Vele nek je.
O pokojnicima sve najbolje, reče jedan.
Nek se crvi slaste, maste, časte, reče deset.
Sahraniti kod Alije, odlučiše patrioti Bosanlije.
Nema veze, ni kod Alije značaj više nije.

ČETIRI ŠAPE ZA RAJ
Crne pasije oči uvijek su tople.
Strah i led ulijevaju zubi.
Vjerujem da psi znaju da im je život pasiji. I da su se, od kako su prišli ljudima, pomirili s tim. Tada su se, ipak, opredijelili za bolje, između divljeg i tog novog, pasijeg života.
Da li je to njihovo saznanje i ta pomirljivost sa pasijim životom, glavni izvor topline pasijih očiju, ne znam.
Kao što ne znam, i ne zna niko, kako, na operacionom stolu veterinarske stanice, onako mirno i toplo mogu da gledaju oči jednogodišnje beogradske keruše kojoj su ljudi odsjekli svečetiri šape i ostavili je na bespuću velegradskih parkinga i trotoara.
Vijest kaže da ljekari procjenjuju da je pod automobilom ležala šest, sedam dana i lizala svoje dlakave patrljke dok su joj kosti rasijecale jezik a meso se trovalo i trunulo. Sedmog dana djevojka je došla da pokrene svoj automobil i, srećom, vidjela kerušu.
Nije se opirala, nije režala, nije čak ni cvilila ni zavijala. Ništa pasije nije pokazala prema ljudima. Ljekari su načinili rendgenske snimke, skratili kosti, dovoljno da se meso, kome se morala odstraniti trulež, može sašiti tako da kosti ostanu unutra.
Previjene su četiri bivše šape.
Bijelim zavojima kroz koje probija krv i koji, zbog toga, podsjećaju na poljsku bolnicu i rat.
A dva crna oka, gledaju jednako toplo, kao da su svečetiri šape tu. Samo što stalno leži na strani. I ne može sama da se okrene.
Razmišljaju u veterinarskoj stanici kako da načine i nabave proteze.
Ne vjerujem da keruša može da savlada proteze. Kao što ne postoje proteze za neljude. Kao što ne vjerujem da zbog stotina agresivnih pasa lutalica, u velikom i u malom gradu, treba nekoj umiljatoj jednogodici, mješanki, koja je, dakle, potomak, mnogih generacija pasijeg velegradskog života, odsjeći šape.
Vjerujem da je u redu da se, evropski, bjelosvjetski, uvede red na ulice, da se višak životinja smjesti u azile, da je uredu da ima ljudi beskućnika ali da ne smije da bude pasa beskućinika.
Mada se može postaviti i ljudsko pitanje. Ako ima ljudi lutalica, zašto ne bi bilo i pasa lutalica.
Sve ovo razvlačim da bih pobjegao od glavnog pitanja. Zar nije dovoljno da smo jedni drugima neljudi već moramo biti neljudi i prema životinjama. Nije ravnopravno. Možemo jedni drugim biti krvavim zubima za vratom. Ali životinje ne umiju da se brane, da organizuju noćne straže, da imaju paravojsku.
Šta li je sjekač šapa, i njegovi pomagači, želio da kaže velikom gradu. Da li da krikne što je u njemu niko i ništa, da li da se pokaže pred svojom družinom, da li da ispadne laf pred nekom prigradskom curom.
Kažu da bi mogao da dobije do tri godine zatvora. Kad bi ga našli. Ne znam da li je za zatvor. Mislim da se, jadnik, liječio nečega, da se oslobađao đavolčića i krvopija u svojoj izgubljenoj duši, i glavi, koje je smoždio velegradski asfalt popljuvan i razmazan jutarnjom trkom za još jednim danom života.
Mislim da je njegova podsvijest htjela da uzme četiri šape od dobroćudnih očiju i ode u raj.
Zato, oči ljupke keruše gledaju tako mirno, bestužno, miroočno, bez trunke zlog talasa, kao jutarnje more koje, negdje u daljini, odlazi u nebo.
Sigurno znaju da je nesretnik, neumnik i neljudnik, već otišao u raj. Tuđim šapama. A ona do svog raja, trotoara, tek ugašenih toplih automobila, zapuštenog grmlja u parkovima i odbačene hrane po kontejnerima, neće nikada više stići.

AHMATER U AHMIĆIMA
Ili Josipović u raljama sarajevskih šibicara.
Ivo Josipović se nije ni prije izbora, ni kasnije, zamjerio Srbima. Pod Srbima podrazumijevam bivše i sadašnje Srbe Hrvatske, Republiku Srpsku i Srbiju. Čak je, sa Tadićem, mudro i državnički, zaobilazio ili opkoljavao problem protivdržavnih međutužbi za genocide. Hrvatima Hercegovine je poručio da razumije glasovanje za protivkandidata jer se radi o zemljaku, podrijetlu... ide u Hercegovinu, ne zanima ga broj entiteta u BiH ali je za ravnopravnost koja uključuje Hrvate. Znači, velim, može i Treći.
Ali onda je, kako kažu javke, upao u mrežu i gvožđa politikokradica, Komšića i Lagumdžije. Taj državnički dio posjete Bosni i Hercegovini, odlazak u Hercegovinu kao i Tadićev u Republiku Srpsku ne može se smatrati dijelom državničkog protokola ili striktno međudržavnih odnosa, skrojen je od razgovora sa Predsjedničkim Trojstvom, na čelu sa Prljavim Harijem i od odlaska u Ahmiće i blizinsko Križančevo Selo kako bi se poklonio žrtvama, muslimanskim i hrvatskim, na tom malom području Viteza.
Srpska žrtvišta nisu predviđena za obilazak pa srpski parlamentarci nisu prisustvovali obraćanju Jospipovića u Parlamentarnoj skupštini BiH. Predsjedavajući Savjeta ministara, Špirić, osuo je takvu paljbu na Josipovića da mi se u prvi mah učinilo da je to moja izjava. Siroti predsjednik Hrvatske je gladio stvar pomirbom da će doći i u Banjaluku i posjetiti stratišta Srba.
Vjerujem da hoće.
Ali nije mu trebala jednočinka u režiji sarajevskih šibicara.
Time je, nenamjerno, uključen u podjele u BiH. I nije ništa učinio za Hrvate nego je najviše učinio za Harisa Silajdžića koji je u dva dana ponovo uživao u sladostrašću svoje protivsrpske psihomanije.
Amaterski za Josipovića. Kao i provincijalnost Kosorke Djevojke kod Obame.

HARIS KRVOLOKOGLU
Dabome da sam bio u pravu.
Ne treba Srbija da se izvinjava nikome. Niti da usvaja deklaracije o Srebrenici. Niti treba priznati genocid u Srebrenici, niti bilo gdje. Niti Hrvatska, ili Hrvati, treba da se izvinjavaju za Jasenovac. Ovdje to, jednostavno nije humanitarna pojava. Ovdje je to znak slabosti, znak priznanja vječne krivice i znak trajnog podđonskog položaja. Ne trebaju ni Bošnjaci da se izvinjavaju za ona dva, tri zločina, kako reče Tihić. Samo ti, sinko, radi svoj posao.
Znam da će sada svi da skoče na obznane i tam-tam: Vasić širi mržnju. Ma, nije tačno. Ja samo ponekad, jer je mržnja svuda oko nas, upalim pokoji reflektor. Ali, onima koji to misle: mislite i pričajte i dalje o Vasiću i mržnji. Ako će to pomoći vašoj mržnji.
Dakle, pitanje je koje je pitanje bolje:
1. Zašto ste ga pustili u Hercegovinu (Silajdžića) ili
2. Zašto Tadić beskonačno demonstrira mamaterezijanstvo.
PRVO. Silajdžić je primitivnim anadolskim, azijatskim, abartovanim krvoločnim balkanskim manirom jedan dobroćudni sajam, koji i nema neke velike svrhe jer je ekonomija tuberanska ali ima svrhu da se ljudi vide, kontaktiraju, čuju šta ko radi, razmijene vizitke ako ne i emajlirane adrese, pretvorio u novi zamajac mržnje i generator nestabilnosti. Silajdžić je politički kretenoid, to je jasno. Ali treba uzeti u obzir to da Turska bezrezervno podržava Silajdžića i da on ovo ne radi samo u svoje ime, niti u ime svoje stranke Za BiH bez Grahovca. Da li Turska u Beogradu i Zagrebu glumi bečke dječake a kada ode onda njen štićenik, baščaršijski dječak, divlja, ruši i uništava sve što je s mukom postignuto u smiješnoj diplomatiji 2 x 3.
Silajdžić je iskoristio gostoprimstvo Mostara, Hercegovine, Hrvata, da bi načinio transbalkansko zlo koje se neće tako lako oprati. Prije svega, u Srbiji će to radikalizovati opoziciju Tadiću i njegovim demo-soc-G snagama. Zatim, to će radikalizovati političku svijest Bošnjaka kojima se Silajdžić obraća ali i Srba u BiH. Pa dijelom i Hrvata, barem onih koji neće da trpe da se Silajdžić zaskakuje na Tadića koji kontaktira sa Čovićem.
Silajdžić na ovaj način želi da dalje odvoji Srbiju od BiH. I obratno. Da zaoštri odnose na Balkanu. To odgovara njegovom predizbornom marketingu ali odgovara i Turskoj. Na zaoštrenom islamsko-hrišćanskom Balkanu Turska tek ima šta da radi. Pisao sam nekidan o tome.
DRUGO. Tadić se izvinjavao za zločine koji su počinjeni u ime, sa pomenom i od strane građana, podanika Srbije. Išao u Srebrenicu. Donio u po Beograda deklaraciju o Srebrenici. Prihvatio onog čudnog ambasadora BiH u Beogradu. I nije pomoglo. Svilenko Tadić, istina dobio je još jednog imenjaka i suradnika, Svilenka Josipovića, i u Mostaru je nastojao dao bude fini Srbin. Nismo navikli. Ali se navikavamo da to ne donosi rezultate.
Da li će Tadić i Srbija umeti da pročita znake Harisa Krvolokoglua? Neće. A znaci su da treba da se okrene Hrvatskoj, kad već ima jednakotalasnog Josipovića, koji će doći među Hercegovce i koji je, makar predizborno, govorio o potencijalima Trećeg, a, Tadić, zaobići Sarajevo, ne slati tamo ni Vuka, otarasiti se Turske na kulturan, terezijanski način, to barem znade.
Baščaršijske autiste treba ostaviti u popodnevnom sokaku usmrdjelom od užeglog prežvakavanja jedne misli i dokuvavanja toza od pretprošlog stoljeća.
Ali, ne mogu cijeli tekst da robujem razumu.
Braćo Hrvati, niste ga trebali puštati u Hercgovinu.

BARSELONA I REAL, DVA ŽIVOTA
Barselona je pobijedila Real, u Madridu, na njegovom neosvojivom stadionu.
Moram priznati da sam to i očekivao.
O Realu razmišljam sa gađenjem. Ta manikratija, demonstriranje bogatstva, moći i kraljevstva, „kraljevski klub“, ponižavajući odnos prema svijetu, „galaktikosi“, kupovina i upropaštavanje igrača u čemu su stradali nebrojeni vrijedni dragulji, presudni za pojedine segmente igre, samo zato što nisu bili pogodni, kao ličnosti ili za javnost, da u svakom trenutku umjesto njih „igra mečka“, čarapski odnos prema trenerima, teatralizacija igre i kolektiva, preferiranje fudbalera kao klovnova i njihovih ludih žena kao pratećih klupskih zvijezda, zbiranje para koje su date u prelaznom roku i prijetnja njima kao neupitnim razlogom za pobjedu, razmišljanje o prodaji dresova više nego o igri... dio je razloga zbog kojih ne gledam Real kad ne moram. Takav tim i takav klub ubija zdrav osjećaj za uživanje u igri kakav je fudbal.
Samodovoljni gazde Reala, predsjednik kluba, prije svega, bave se javnim samozadovoljavanjem u snovima moći ne mareći što je ta apsurdna predstava potpuno izložena javnosti i upotrebljava je pri tome. Real se, još od prije nekoliko decenija odrekao igre. Postao je dobrovoljni rob zvijezda, izvikanih ili umišljenih. Zadnjih deset godina to je poprimilo poražavajuće razmjere u kojima je izgubljena igra tima. Da se razumijemo, ne mora ona biti unikatna. Neka ima bilo kakvu igru, pa makar „na kontre“ dvojice brzih igrača kao što su nekada bili Šarmah i Lato. Ali neka ima igru. Niko danas u fudbalskom svijetu ne proučava igru Reala, niti kaže da bi volio imati tim koji može da proba da igra kao Real, da, koliko im je u moći, realizuje tu koncepciju.
Drugu grešku koju Real čini jeste trenerska greška. Uredu, kupuje zvijzde, ima se može se. Ali onda se mora dovesti trener, dati mu vrijeme i ovlaštenja da može nekog fićrepića šutnuti na klupu ili prodati, a ne istresati se na starom i isluženom Raulu koji nikada nije podlegao zvjezdanim stazama teatra i slave nego se isključivo pregalački odnosio prema igri, rezultatu i timu. I od tog trenera zahtijevati igru. Ali, ne. U zadnjih deset godina, igrači Reala rade na terenu šta hoće a trener se već na poluvremenu usere u gaće čekajući otkaz i poniženje. U stvari, izuzetno cijenim budalu koja prihvati da bude trener Reala.
U utakmici sa Barselonom Ronaldo je bio smiješan. Nemoćan. Neprepoznatljiv. Igrači Barse, pa ni njegovi, nisu bili publika za njegove jednočinke. I da je Real imao igru, Ronaldo bi je upropastio. Mada je prava dijagnoza da se on ne može uklopiti ni u kakvu igru. Dok je mogao, Mančester ga je držao.
Barselona je tim koji ima nadimak, kao mlađa sestra. Barsa. O Barseloni se ne govori sa proseravanjem. Barselona ima dušu koju nosi još iz svoje škole za loptariće, dječurliju kojoj je bog dao talent i volju a kojima treba usaditi pregled, kombinatoriku, mikrotehniku, skok, start, šut... još u tom jezgru Barsa je družina, porodica, duh.
Barselona je dragulj sirotinje. Poznate su priče kako su Mesiju plaćali neke lijekove za rast. Kako su klinci tu dolazili kao sirotinja pa im je hrana bila lijek protiv gladi. Poznato je kako je Real kupio Samjuela Eta, crnog sirotana iz Afrike, pa ga onda niko nije dočekao na aerodromu u velikom i nepoznatom Madridu. U timu mu nije niko posvetio pažnju pa je otišao, ne sjećam se u koji manji tim, pa Realu u prvom susretu dao dva gola i guzičio ih, pred cijelim svijetom, u njihvom šesnaestercu. Kasnije je došao u Barselonu gdje spada i igrom i porijeklom. Šteta što nije imao bolje tehnike i osjećaja iz mladosti. Svejedno, koristio je Barsi. Realu nije, jer nije zvijezda, nema ženu lujku a i crn je, ne vide se tetovaže.
Barselona takođe ima para. Nije to ekipa poderanih gaća. Ali se prema parama odnosi kako doliči. Prema porama se ne ponaša kao prema ljudima. Dok se Real prema ljudima odnosi kao prema parama. Ali Barsa nikada pare nije stavila ispred pojednca, ispred imena, ispred tima, ispred igre, ispred kluba. Velika je stvar dati šansu Rajkardu, pa, kada je istrošio svoje potencijale, dati šansu još mlađem i neiskusnijem Gvardioli.
Real je mogao pobijediti i sa petardom. Utakmica savremenog fudbala može se lako okrenuti na bilo koju stranu, kao kamenčić sa Mon Blana. Ali teško se to moglo dogoditi. Real se uzdao u Zvijezdu Ronalda i brinuo se kako zaustaviti Zvijezdu Mesija i njegove ulaske s desne strane i šut iz zglavka. Nije shvatio da su mogućnosti beskrajne.
Ronaldo svoje bicikle može prodavati trećepozivcima. Barsi ne. Svoje slobodne udarce zna izvoditi perfektno. Šta kad niko ne pravi prekršaje oko šesnaesterca.
Barselonina duša je dala drugu igru. Vanzemaljsku. Umjesto nebrojenih paseva, ispočetka sporih i dugih, pa sve bržih i kraćih sa eksplozijom nakon ulaska u šesnaesterac, Mesi i Čavi su iz dugih i srednjih paseva, kada je napetost u odbrani Reala dostizala vrhunac, očekujući te najkraće i Mesijev Prasak, izvukli nadfudbalsko prolijetanje Mesija u prazan prostor, iza ukočene odbrane, i stapanje sa Čavijevim nebeskim loptometom. Samo je sreća, slučaj i izlazak Kasiljasa malo naprijed, spasila Real da im Mesi na taj način da još dva gola. Lako, lagano, kao „puh“ prema maslačku.
Barselonina igra se može okarakterisati, uslovno i okvirno, kao ritam tačnosti. Ritam tačnih pasova, tačnih zamisli, tačne realizacije. Nije to prebrza igra ali nikad i niučemu nije netačna. U takvu igru se ne uklapa Ibrahimović, Čigrinski...
Koliko je Barsina igra savršena, vidljivo je bilo protiv Arsenala koji takođe preferira igru, tehniku, tačnost i ritam, nasuprot zvijezdama, teatru i parama. Protiv krkanskih, destruktivnih, zavezanim mudima agresiviziranih timova Barsa može da bude onemogućena, kao i Arsenal. Ali to nije poraz njene igre niti pobjeda neke druge igre. To je nadmoć destrukcije.
Barselona je siromašni put prebogatih fudbalskih duševnjaka.

HIPOTEKARNI KOLONIJALIZAM
Nekada, u dobra stara vremena bez demokratije i suvereniteta, dovoljno je bilo kupiti četiri slona, unajmiti lokalne protuve i krenuti o kolonijalna osvajanja.
Danas, u dobra nova vremena demokratije i suvereniteta iza svakog saobraćajnog znaka, dovoljno je kupiti četiri banke, podmititi lokalne političare srednjeg ranga i krenuti u kolonijalna osvajanja.
Tako je učinila u Hypo Alpe Adria Bank.
Dabome, da sam se šalio jednostavnošću.
Da li se neko sjeća vremena kada je formirana zajednica Alpe-Jadran, Alpe-Adria? Bila je to svojevrsna najava, da budem svestran, kao i Islamska deklaracija i kao Memorandum SANU, raspada SFR Jugoslavije. Najava o odlučnosti zapišavanja određenih teritorija i interesnih sfera. Televizije, zvanične državne, komunističke, snimale su emisijske serijale i to emitovale nedjeljom, u opštem oduševljenju gledalaca.
Sve je izgledalo krasnodivno. Onda je došao rat. I prošao. Najednom se, niotkud pojavila HAAB. Austrijska. Austro... mediji kažu da je iza te banke stajao Jerg Hajder, hajde da kažemo desničar, ko i svi mi.
Kao i zajednica, kao i Bank, tako je nezapaženo prošla i vijest da je HAAB, nakon bankrotiranja i nakon državnog ulaganja od jedne milijarde, odlučila da rasproda svoje hotele i ostale balastne materije i da obustavi poslovanje svuda osim u Austriji i bivšim jugoslovenskim zemljama. Država Austrija će, pretpostavlja se, kada stabilizuje banku, prodati je i tako namiriti svoju milijardu. Šta je bilo sa lovom koja je nestala a sada se knjiži kao gubitak kojeg mora pokrivati država, neće nikada biti odgonetnuto.
Neke istrage vode do generala Zagorca, pominju i Sanadera, neke druge važne tipove po Evropi. Hajder je mrtav. Niko ne pominje Mladena Ivanića koji je tu nešto prodavao budzašto.
Zanima ne, ipak, samo ostanak HAAB na ovom području. Ovdje je kolonijalizam još uvijek pitak, kontrola plitka, a profit veći nego bilo gdje. Zato će eksploatacija na površinskom kopu da se nastavi.
Da li sam previše morbidan ako kažem da su mnoge srpske, hrvatske i muslimanske glave pale da bi HAAB i druge bande, mogli mirno da uživaju tekovine tržišta, demokratije i deregulacije.

OPASNOST OD TURSKE NA BALKANU
Bez obzira na ratne sekvence i veze Alije Izetbegovića, za života, te na mjesto povremenog boravka Harisa Silajdžića i njegove porodice, u Konji, Turska je tek tokom protekle dvije godine definitivno odlučila da čvrsto i nepovratno zakorači na Balkan.
Bez obzira na sarajevska akademska proseravanja ministra inostranih poslova Davutoglua, ne radi se ni o kakvom istorijskom odsjaju, jer objašnjenje da je BiH „jedna od onih zemalja koje su uvijek imale privilegovano mjesto u okviru turske spoljnopolitičke strategije... zbog dubokih istorijskih, kulturnih i društvenih veza“ ne može da objasni vjekovni teror, torturu, vjersko, kulurno i glavosječno nasilje koje je Otomanska imperija činila na okupiranom kolonijalnom području, a Turska naslijedila, pošto bi nove, neobaviještene, generacije mogle zaključiti da je u Otomaniji tada bio jednako razvijen taj Fejsbuk, samo u opticaju nije bila sintagma Društvene mreže, nego Društvene veze, već se radi o novom geostrateškom pragmatizmu Turske države koji je uslovljen nekolicinom bitnih faktora.
• Turska nema vjesnika da će ući u EU. Vjerovatno joj je to rečeno i otvoreno, javno je ponuđen status specijalnog prava nadvirivanja u dvorište EU ali je Turska mogla i sama analizirati i doći do istog zaključka – neraspoloženje oko minareta, karikatura, feredža... u mnogim evropskim zemljama sve je veće.
• Zadnji je čas da se Turska etablira u svijetu samostalno a ne samo kao veliki saveznik NATO i SAD. Jer, svaki odlazak bombaša samoubice na ahiret, nova je mrlja i na Turskoj. Stoga je odlučeno da se otvori novih 26 diplomatskih predstavništava.
• Turska, unutra, ubrzano gubi sekularnost. Vjera, fundamentalna, zauzima sve više mjesta na političkoj sceni. Sam govor o obnovi „otomanske stabilnosti“ u stvari je vjersko pitanje jer Otomanska imperija nije širila bankarstvo, vremensku prognozu i bon-ton nego vjeru i džamije. Stoga je potrebno na ta okolna područja ući prije fundamentalizacije jer će Turska tada biti potpuno neprihvatljiva. Samo tako vjerska fundamentalizacija može obaviti svoju misiju i izvan zemlje.
• Sve zemlje, govorim o Balkanu, imaju određen postotak muslimanskog življa. Turska igra na tu kartu. Jer će odnosi između hrišćanstva i islama sigurno ubuduće biti generator negativnih silnica. To ide na ruku Turskoj. Njeno prisustvo samo pojačava te generatore i negativne trendove. U ovoj fazi Turska se predstavlja kao prijatelj. Rado bi postala većinski vlasnik JAT, kao što je vlasnik 49% bh, sarajevskog, avioprevoznika. U drugoj fazi, predstaviće se kao prijatelj islamskog stanovništva i islamskih teritorija u tim zemljama. Činjenica da je državni vrh Turske dozvolio sebi poniženje da na sarajevski ekonomski forum dođe samo zbog Zlatka Lagumdžije i Harisa Silajdžića, govori o tome da je Turska odlučna da se ovdje ukotvi po svaku cijenu.
• Poslije prijema Hrvatske cijela decenija će visiti na zatvorenim vratima EU za druge zemlje. Turska je to uočila i odlučila da se nametne kao regionalna sila, prije svega vojna i ekonomska, kao izvanunijski veliki faktor u svakom smislu.
• Prijateljstvo sa SAD, bez obzira na neka trenutna zahlađenja, koja, uostalom, samo govore o snazi Turske, sigurno je potaklo takav nastup Turske. Ako SAD nisu i predložile ili naložile takav angažman. Očito je da nova spoljna politika Turske ovdje dolazi u najnapadnijem i najagresivnijem vidu.
• Sve zemlje Balkana slabe su i nesigurne, sa nizom neriješenih unutrašnjih ili susjedskih pitanja i problema od kojih mnogi mogu trajati decenijama. Ili čak dugoročnih finansijskih. To je širok prostor i dobra prilika za unutra i prema vani stabilnu Tursku. Ona se u svakoj zemlji može predstaviti dobronamjernim i korisnim prijateljem i ući na velika vrata a onda zaigrati na islamsko stanovništvo i područje, čak i iz susjedne zemlje koja nema te pretpostavke unutar svojih granica.
Srbija i Hrvatska su najodgovornije za Balkan. Za ovaj dio. Barem područje bivše SFRJ. Ali ne kao novi komunisti, kolonizatori ili torturoperatori. Odgovorni su kao zemlje saradnje i otvaranja ekonomskih kolosijeka napretka. Ali, Hrvatska se sebično i samodovljno, bježeći od svake primisle jugozone i balkanizacije, okreće EU, misleći da će to riješiti sva ekonomska pitanja koja je pritišću od osamostaljenja. Grčka je pokaz da neće. Srbija se vrti u mjestu i traži više stubova, oslonaca, svoje spoljne politike. Pokušava da se okreće na više strana, znajući da EU nije izgledna. Obje zemlje pri tome zaboravljaju raskrsnicu na kojoj su im kućni brojevi. U taj prostor ulazi Turska i igra Gluvo Otomansko. Ovdašnji ministri spoljnih poslova oduševljeni.
Srbija, naročito, ne treba da pušta Tursku na Balkan. Srbija, kao najveća, najodgovornija je.
Dolazak Turske na Balkan je znak da ove zemlje neće nikad ući u EU. Da će uvijek biti male ukrajine koje će služiti kao teretana za velike mišiće, izborne zajebancije i vježbe nadmudrivača iz svjetskih centara moći.
I znak da će borba islama i hrišćanstva da se rasplamsava.

OJAČALI SRPSKI GRAĐANI U FEDERACIJI
Mirko Pejanović, jedan od presudnih boraca protiv agresije paljanskih, karadžićevih, krajišnikovih, romanijskih, miloševićevih, šešeljevih, jna i srbijanskih četnika a u odbrani Sarajeva kao srca Građanske Bosne, koja nije ni srpska, ni hrvatska nego samo bosanska, ustupio je čelno mjesto Srpskog Građanskog Vijeća. Umjesto M. Pejanovića Sretko Radišić, javljaju građanski mediji u Sarajevu.
Možda će se Sretku posrećiti pa će u Sarajevu, i Federaciji, jer on ima i potpredsjednike iz raznih krajeva diljem SGF, Srpske Građanske Federacije, doći do razmnožavanja građana srpske provenijencije. Ovdje se, nakon toliko godina, od slobodarske, antiagresorske, građanske 94. do danas, pokazala sva naprednost, dalekovidost, demokratičnost i humanoidna antinacionaličnost Srba koji su tako mudro, pronicljivo u miroljubivo predvidjeli da će BiH, kroz petnaest godina biti poptuno građanska pa su formirali SGV, Srpsko Građansko Vijeće. Hrvati, primjerice, bili su potpuno naivni pa nisu svoje htvatstvo konvertovali u građanstvo. Zato ih danas i nema u Sarajevu. A Građana S ima u Federaciji 75 – 60 ih je glasalo za Sretka a 15 za znatno manjeg građanina Radovana Vignjevića. Izvještači kažu da ga je jebalo ime. Trebao je, kao Maja Morales, da prilagodi svoja lična imenična obilježja situaciji. Nezgodno je malo da vam se neko u Sarajevu obrati sa: Građanine Radovane.
Građani S su odigrali i veliku ulogu u istorijskoj politici Alije Izetbegovića poznatijoj kao Triput multi, jer su pokazali da u zološkom vrtu može biti i Srba i da mogu biti miroljubivi.
Ove srpske Građane u Sarajevu, i šire, treba odvojiti od nesretnika koji su ostali čitav rat u Federaciji ili se kasnije, kada je Federacija postala potpuno građanska, vratili i okupili oko svojih uspravnih dimnjaka koji se dižu iz pepela kao građani iz nacionalnog bića. To su nesretnici. A ovi Građani, srbi, su sretnici. Oni su, najzad, dobili priliku da se poturče, pošto u onom prvom valu nisu imali priliku. Nisu se bili izjajili.
Ko zna, možda je ovo pravo vrijeme, pravije od onog. Jer Turska se, skoro svake nedjelje, lako preseli u Sarajevo. Još malo pa će u Ankari djelovati samo detašman Vlade Turske. Kad zaživi Otomanska Stabilnost Davutoglua, Građani S će biti građani prvog reda.
Nesretni Sretko, Mirko, Marko, Janko... nisu shvatili da u Sarajevu i Federaciji nemaju nikakva prava. Nemaju prava da budu Srbi, čak ni kao nacionalna manjina. Imaju pravo tek da budu građani. Kao nekad, nakon Oktobarske Revolucije, kada su nekomuniste, potcjenjivački, oslovljavani sa graždanine.
Dobro, ako ne vide, ali ne moraju od toga da prave demokratiju.

RAMA NOĆAS MORA PASTI. AV! *
Av! Počeli smo da se ponašamo ko ljudi. Neki naši četverošapni predstavnici su legli na rudu Sarajevske Unije. Žele da nas, Tornjake, pretvore u bh pasminu pasa. Sramota. Sramota je i da neki naši članovi, predstavnici i mudonje, dobrovoljno pristaju da laju pod unijatskom unitarističkom zastavom i tako ispod naših autohtonih šapa izvlače zemlju koja nas je odgojila. Tlo. Poznato je da smo mi sa Vlašića. A to nije tačka ba. Nismo mi ni sa komunističke Kozare, ni sa Četničke Trebave, ni sa šubaraškog Ozrena. Nismo ni posavci ni ercegovci, kogod se ljutio.
Ti naši predstavnici, glupa paščad obična, seldžuci, džukele, ne vide da ljudi ne mogu na sklope svoj tor, tu BiH.ba, nego oće nama da prave Državni Tor. Ne mogu da stvore bh pasminu ljudi pa potekli da stvore bh pasminu pasa, Državnih Tornjaka. Kažu, av, da sam ja bosanskohercegovački tornjak i hrvatski pastirski pas. Kao, moje zemlje porijekla su BiH i Hrvatska. Majku im av. Moja domovina je Vlašić i av.
22. februara 2006. godine Generalni komitet FCI-a, na svojoj sjednici održanoj u Madridu, donio odluku o prihvatanju zahtjeva za uvrštavanje pasmine tornjak u nomenklaturu FCI priznatih pasmina. Pasmina tornjak ima pravo učešća na kako nacionalnim izložbama svih zemalja tako i na CACIB izložbama, evropskoj i svjetskoj izložbi. Tornjak će se ocjenjivati po standardu usaglašenom 10. februara 2006. godine u Sarajevu. Tornjak je u statusu provizorno priznatih pasmina, bez prava na CACIB titulu, ali sa mogućnošću takmičenja za najljepšeg psa 2 FCI grupe, odnosno BIS na CACIB izložbama.
Tako kažu ljudski paragrafi. Sad su najavili izložbe na Makljenu na platou restorana/košćurnice Kod babe Janje. Neke unije se bore za naše šape. Bojim se da će nekima od naših tamo da stave plave kape sa petokrakama i crvene marame. I uvaliti nam štafetu da nosimo do vječne vatre. Hoće da nas iskoriste ko nekad Alija, one dvonožne, u Vašingtonskom sporazumu. Samo čekam kad će otvoriti internet stranicu Baščaršijski tornjak. Av, av.
Da ima ljudi, ko nas, da formiraju Vlašićku udrugu pastira pa da mi budemo njihov prirodniji ogranak. Koalicioni partner.
____________________________
• Za 17. april je na Makljenu, ispred restorana Kod babe Janje Udruga Prijatelji prirode u okviru Kinološke asocijacije – unije BiH, najavila Specijalku tornjaka CAC BiH Prozor - Rama
• Za 24. april iz KK Tornjak Rama u okviru Unije kinoloških saveza BiH najavljena je Specijalka tornjaka Rama 2010. Ispred Kod babe Janje.
• Međunarodna kinološka asocijacija raskinula je ugovor sa Unijom kinoloških saveza BiH. Sa ljudima, ne psima.

UMRI OPOZICIONO
Veliki regionalni list koji se štampa na pivarskom papiru, Sarajevsko Oslobođenje, a prodaje se u ogromnom tiražu od čega 76 primjeraka otpada na Republiku Srpsku, odvojio je tri stranice za intervju sa Draganom Čavićem. Goga Katana, jedna od istaknutijih opozicionih osoba banjalučkog bosanskohercegovačkog novinarstva, poznata iz tajne gregorijanove garažirane večere u banjalučkom Ohaeru, osuđena je da učini taj intervju.
Čavićem se nije potrebno baviti, niti ima ikakve ozbiljne svrhe. Ali, svako ima neku nastranost.
Taj fenomen Čavić, zanimljiv je samo kao koncentrovani simbol i uzorak cijele opozicione svijesti i njenog stanja. Pa mi to može poslužiti kao jedino ozbiljno opravdanje.
Sam Čavić, pak, želi se sedamdesetšestorici čitalaca Oslobođenja.ba predstaviti kao vječni i suštinski opozicionar: Ja sam protiv Esenesdea i to je motiv mog političkog angažmana. Pa bio je na čelu najveće opozicione stranke. Zašto nije ostao na tom mjestu, ili zašto nije umio ostati na tom mjestu gdje bi taj njegov motiv imao stabilnu podlogu i ubojito oružje. Motiv je sitna protivjavna korist. Samo što Čavić to ne može tako da kaže.
Čavić i njegov Depe, nebitni su u opozicionom mozaiku. Kao i sve što ima od tih stranaka na tom guvnu. Osim Esdeesa, koji se uspio održati uprkos udarima fosila, mješina i trulih ponjava, poput Kalinića, Vučurevića... Opoziciona borba svih tih strančica svodi se na to ko će se prikačiti za taj opozicioni vagon jer im to garantuje još neku crkavicu, još neki naslovčić u novinama, još neku narcisoidnu seansu do izbora. Stoga Čavić, Krsmanović i svi drugi, nastoje da se stvori panopozicioni blok sveukupnih političkih faktora gdje bi onda sami sebi, drugima i javnosti slali poruku o jednakoj važnosti svih. Tada se ne bi vidjela sva mikroskopnost i nebitnost ubogih čavića razasutih po smetljarnicima, vršilištima i priručnim otpadima političke scene.
Njihova kuknjava seže prema Esdeesu i prema stranim mentorima koji, kuku lele, nemaju nikakav uticaj na Esdees pa ovaj ide u Beograd da sa Koštunicom pravi pakt a neće da priča sa opiljcima u Republici Srpskoj. To sarajevske i inostrane izdajnike dovodi u komične situacije: Evo, Esdees i beogradski četnici prave pakt. Poklaće nas ako pobijede. Jeste Milorad Četnik Bekrija, ali tek je pustio bradu. Bolje da se držmo njega i Manjeg Beha Entiteta a ne da dobijemo još jednu Četničku Državu na Balkanu.
Čavić, Krsmanović, Vaša i Njihova Naša stranka... prijete da će, ako Ivanić Pijemont ne uspije okupiti opozicione trice i kurčiće, sami izaći sa kandidatima za Predsjednika Republike i za člana Predsjedništva BiH. I Čavić kaže da će to učiniti. A to će oslabiti mogućnosti kandidata trojne opozicije. Priiiiiiiiiiimi me.
Teza opozicionih deminutiva, u koje, da se ne zajebavamo, ubrajam i Pedepe, slijedeća je: Svi u boj, u juednom šinjelu. Tako ćemo birače natjerati da glasaju za ili protiv Esenesdea i Dodika. Da nemaju treću mogućnost, veli Čavić. A to će donijeti najviše glasova.
Bez obzira što se ovo plaća, moram da im kažem da je tek to njihova propast. Birače se na taj način potcjenjuje, dovodi u iznudu, folira i depresira. Njima se mora ponuditi mogućnost da Glasaju Za Opozicioni Program. Glasanje protiv ne postoji. Demokratski izbori nisu referendum. Opozicija se ne može opredijeliti pa će na birače da prebace teret opredjeljenja za ili protiv.
Veoma pogrešno.

PRITISAK KOLEKTIVNE MRŽNJE
Da li, kao Četnik, Genocidaš, Srbin, Entitetaš, Pravoslavac, moram da mrzim Antu G. iz Lipika. Ili Zemira Đ. iz Kaknja?
Kako zašto? Pa zato što su balije, turci, katolici, latini, Hrvati, muslimani, Bošnjaci. Zato što su iz Kaknja i Lipika a to nije ni srpsko ni u Republici Srpskoj a ni u Srbiji.
Ti ih i ne poznaješ. Mrziš nekoga koga znaš a ko ti je nanio veliko zlo, neoprostivo, stresno, egzistencijalno, materijalno, seksualno.
Nema veze što ih ne poznajem i što su rođeni poslije rata. Mrziš an bloc. Po redu. Kako prvi red Hrvata, tako i zadnji red Srba, juče rođenih. Pogledaš izvještaje iz porodilišta u novinama, po gradovima i mrziš ažurno.
Postoje dvije vrste međunacionalne i međuvjerske mržnje, što je isto: pojedinačna i kolektivna. Ali ne postoje odvojeno. To je čudni balkanski koloplet simbioze, osmoze, pretapanja, nadograđivanja, prelijevanje i razmnožavanja, kolektivne i pojedinačne mržnje. Pojedinci misionarski šire mržnju, ona se nadvlači nad kolektivitet, narod, puk, svjetinu, dunjaluk. Onda se sa dunjaluka, puka i svjetine, usadi u svakog pojedinca koji nema, odmah, pri sebi, nekog drugog pojedinca kojeg treba mrziti, i zaklati, dabome, pa mrzi uopšteno, kolektivno, neizoštreno, i Antu i Matu, i Đuru i Peru, i Đuzela i Samira. Te dvije vrste jedne mržnje međusobno se hrane, jedna drugom, i prethodnim mržnjama, zločinima i kolektivnim i pojedinačnim klanjima. To su sijamski blizanci za koje se nije rodio hirurg da ih razdvoji. Takva nerazmrsiva i nerazdvojiva mržnja prekriva sela i gradove, rijeke i slivove, brda i doline, izrode i ljudine, prilude i umnike, varioce i stvaraoce. Sve. Premreži nebo i zemlju. Ispadaš iz pičke direktno u mržnju. Oni zapadnije, izravno, oni istočnije, direkt. Oni između, upo mržnje, ba. Mržnja u glavi, mržnja među nogama, mržnja u rukama. Nikad ne govoriš o pojavama, trendovima, stavovima, činjenicama. Samo mrziš ljude, jednog po jednog i sveobuhvatno
Mržnja mora da se demonstrira. Nije mržnja ako niko ne zna. Mora da se obznani. Mater im jebem ustašku. Četničku. Balijsku. Najbolja je mržnja najpoznatijih. Jebeš nekog Antu, koga jedva zna koji sused, a koji mrzi Milana koga ne zna ni Baba Stana. Oni poznati, javni, narodni, kad izjave mržnju, ona se rasprostire ko jeka među planinama. Godinama. Ne moraju da baš kažu da mrze. Dovoljno je da kažu nešto loše o mrzniku. Onaj ko kaže je mrzilac. Količina mržnje je veća što je broj mrznika i mrzilaca veći a rezultat njihovog zbirnog dijeljenja bliži nuli.
Ovih dana su se, ispod teške livene, mrežaste, nerazmrsive mržnje izvukli i ispuzali sužnji božiji balkanski, Emir Kusturica Srbijanac i Abdulah Sidran Goraždanin. I sastali se. Malo kod ovoga, malo kod onoga. Da se mržnja ne dosjeti.
Poznato je da su svašta pričali jedni o drugom. Uglavnom prozu. Ništa poezija, ništa bajke, ništa dobroljudno. A poznato je da su zajedno načinili dobre filmove, koji su toliko dobri da su bili vjesnici propasti cijele zemlje a ne smao Bosne i Hercegovine. I da su, odvojeno, dobri. Jedan književnik/pjesnik a drugi reditelj.
Jesu pili zajedno, i pičkarali nešto, na stranu i međusobno, ali se nikada nisu potukli, poklali, barem ne na nacionalno-vjerskoj osnovi. Abdulah je proizvod užeglog, sporog, turskog, sokačkog saraja, jedinka kojoj je bog dao oči da gleda svijet drugačije a ne samo predase, da načita knjiga i poveže puteve duše i rakije u rečenice, pjesme i knjige, da izmiješani život ovog neprostora, sužnika, pretoči u pozlatu iznadvremenskog. Emir je očiglednik koji slike tog izmećarnika, jadovnika, karavanbalegara, vjeroraskrižja, gleda očima koje to pretvaraju u zlatogravure koje se mogu poslati, filmskim internetom, i drugima a da ih drugi ne zažmire, nego pogledaju, uživaju i nagrađuju. Očiglednik, koji je vidio i svijeta, nije samo, za razliku od Abdulaha, sjedio na sokaku, pušio, pio i škiljio pa zapisovao. Prošao i dalje, pa se oslobodio da sve to i drugačije pogleda, podgleda, nadgleda, razgleda i pljune pod marku pa adresira. Put Kana, put Venecije.
Onda, između njih pala velika giljotna rata i mržnje. Nisu imali priliku ni maršnu jedan drugoga a kamo li da pucaju. Ali mržnja, ona koja se pretače, uvlači, prevrće, transformiše, ulila se i u njiove pjesničke i slikovne oči i izlila se u novine, izjave, nad ljude i kroz javnost.
Bila je to jedna od najpoznatijih mržnji. Mržnja u paru. Nesretna je mržnja mrzioca bez mrznika.
Ali, eto, nakon dvadeset godina, iskopnila. Kažu da će gledati da, zajedno, načine i treći film. Scenarist i reditelj. A ne mrzilac i mrznik.
Razdvajanje, dakle, pomaže gmizavcima da se izvuku ispod pokrova mržnje. Ti tamo, ja ovamo. Kad prestanemo da se znamo i kad više ne mognemo da jedni drugima činimo zločine, klanja i ubijanja, presušiće i izvori mržnje, kolektivne a onda i pojednačne koja se pretvara u kolektivnu. A ova u pojedinačnu. A sve one u kolektivnu. Pa u pojedinačne. I u kolektivne.

PSIHIČKI IVANIĆ
Dobro, da se pozabavim malo i drkadžijama dijagnostičarima.
Mladen Ivanić je na političkoj sceni Republike Srpske poznat kao:
• Lažov
• Loš trgovac
• Gubitnik
• Gubar
• Kolaboracionist
• Izdajnik
LAŽOV. Kada je formirao stranku, Partiju demokratskog progresa, krenuo je u kampanju kao ekonomist, profesor, doktor sci, optimističnim programom koji će, nakon trogodišnje vlade Milorada Dodika i Koalicije Sloga, koja je imala većinu u Narodnoj skupštini Republike Srpske tek pokatkad, zaposliti 50.000 radnika. Od toga, nakon dvije godine njegove vlade, kada je štafetu predao Mikereviću, a ovaj Bukejloviću, zaposlio je samo Milicu Poreznicu iz Beograda. Sve ostalo je slagao i poletio u Sarajevo da bude ministar inostranih poslova. Srpski Alkalaj. 2001. je, pred stranim svjedocima, obećao da će formirati vlast sa Esenesdeom a sutradan je objavio da ide sa Esdeesom. Lagao je strancima i normalnim Srbima da je to zbog toga da bi konačno uništio Esdees.
LOŠ TRGOVAC. Prodavao je banke za jedan euro, po cijeni bostana u avgustu, ili za 150.000 maraka u strogom centru Banjaluke, koliko vrijedi i osrednja pola daščara, pola rigolovana šljeperuša na istom mjestu.
GUBITNIK. Izgubio je podršku ilegalnog dijela Međunarodne zajednice, koju je imao u prvom dijelu mandata Pedija Ešdauna. Izgubio je ministre i direktore javnih preduzeća. Izgubio je legitimitet ministra inostranih poslova jer ga je mrljavi Terzić smjenjivao kadgod mu se pripišalo. Izgubio je učešće u vlasti koje mu je velikodušno poklonio Dodik i SNSD. Izgubio je predsjedničke izbore od Rajka Kuzmanovića.
GUBAR. Političku stranku je formirao da bi odmah ušao u vlast. U svim fazama vlasti bio je nametnik, imela, gubar, šumski nametnik, što mu je i najprimjerenije. Koristio je Esdees kao saučesnika u vlasti a preuzeo i svoje i njihove poluge i fotelje. Koristio je vlast, ostavivši je Mikereviću, i stranku, da bi se lično karijerno okoristio kao ministar inostranih poslova, ministar ladne ladovine jer iz BiH se ne vodi inostrana politika pa nemaš šta da radiš osim da lelemudariš po svijetu. Koristio je predizbnu zgodu da napusti Esdees i ode u opoziciju. Koristio je dobru dušu Dodika i Esenesdea, da učestvuje u vlasti, nakon izbora 2006. ničim zasluženo. Takvog političkog nametnika nema u istoriji političke scene novih evropskih zemalja.
KOLABORACIONIST. Saradnik okupatora. Slažemo se da je Ohaer, u verziji devastiranja Dejtona i skrnavljenja i sakaćenja Republike Srpske, okupator. Ivanić je sarađivao sa okupatorom u projektu jedan račun UIO na osnovu čega Republika Srpska konstantno gubi lovu. Najmanje u svom mandatu, kao i u mandatu njegovog stranačkog igrača Mikerevića, prenešeno je, nelegalno, na desetine nadležnosti Republike Srpske a u aranžmanu i u saradnji sa okupatorom. Profesor je zapalio žito.
IZDAJNIK. To je časno zanimanje. Samo s druge, tamne, strane časti. Potrebna je i hrabrost za takvo zanimanje. Đon obraz. Postoji više vrsta izdaja. Za pare. Za položaj, takozvano uguzičenje. Za sitne prinadležnosti. Nema izdaje iz ideoloških uvjerenja, opozicionarstva i zbog dolaska na vlast. Ivanić je izdajnik s predumišljajem. Jer je izdavao interese Republike Srpske, u nabrojanim i gore nespomenutim slučajevim, namjerno i smišljeno a da pri tome nije bilo znakova ucjene, primoravanja i situacije koja nije izlazna. Izdao je interese Republike Srpske u bankarstvu. U poreznoj centralizaciji i unitarizaciji. U desetinama slučajeva nepotrebnog prenosa nadležnosti, neustavnog i antidejtonskog.
Sa takvom referenc listom, trenutno se promoviše kao:
• Dvoličnjak
• Politički ljubimac
• Pijemont opozicionog vašara
• Crna Marta propasti
DVOLIČNJAK. Jedno priča javnosti Republike Srpske. Drugo priča Sarajevu i strancima. Ne ide u Butmir, šaljući poruku javnosti Republike Srpske da nije učestvovao u toj najezdi na zdanje Republike a onda u Sarajevu izjavi da se mnogo stvari iz Butmira moge prihvatiti. Na sve načine nipodaštava referendum i projekt zakona o referendumu u Republici Srpskoj a onda u Sarajevu izjavi da bi prihvatio Rezoluciju o zločinima u BiH gdje bi najviše prostora imao genocid u Srebrenici.
POLITIČKI LJUBIMAC. U više navrata je kritikovao Dodikovu i vlastničku osionost, nekooperativnost, ekscesnost, grubost, nudeći se kao umiljati, tolerantni, prihvatljivi pregovarač, sarajevski ljubimac i saučesnik. Čak bi prihvatio i redukciju entitetskog glasanja.
PIJEMONT OPOZICIONOG VAŠARA. Sada se promoviše u okupljača opozicije u najširem smislu. Esdees nema konekciju sa strancima, stranim izdajnicima i stranim okupatorima pa je Ivanić primio zadatak da okupi sve oko sebe, Čavića, Jandrića, Krsmanovića, Esdees, Mihajlicu, Našu stranku, bivšeg Dragutina Ilića... da ih opet , sve, iskoristi i bude Član Predsjedništva BiH u ime srpske opozcije i kolaboracije.
CRNA MARTA PROPASTI. Ivanić i njegova Pedepe, nemaju nikakav politički program nego se nastoje pozicionirati kao vjesnici crne slutnje. Njihova teza je da je sve propalo. Naročito penzioni fond kojim su oni upravljali od kraja 2000. godine. Da je narod gladan, da je zavladala glad i avetinjska sirotinja. Da će i ono što se još drži, u oktobru potpuno propasti. To je salijevanje strava, bacanje čini, ušivanje odžinih zapisa, sve, samo nije politički program.
Kada mu nešto od toga kažem, onda, pošto nema program, nema koordinate, nema koncept i nema gdje da smjesti moju tvrdnju, izjavi da neće da komentariše izjave psihičkih bolesnika. Ko biva moje izjave.
Psihička bilest se liječi.
Izdajstvo se ne liječi.
Lažovstvo, kao politička tehnologija, se ne liječi.
A kaldrmisani obraz pogotovu.
Kakav obraz treba imati pa ubjeđivati ljude da su sirotinja i da su propali a istovremeno imati iza sebe infarkt.
Jer je poznato da se infarkt dobija od gladi, nedostatka cigareta, trajnog nedostatka piva, nestašice holesterola u pršutu, francuskom siru i janjetini, zalijepljenog stomaka za kičmu i sindroma Jebeš Karakter Koji Nije Labilan.

SARAJEVSKI ANTIFAŠIZAM
POZNAT I U KINI
Mi smo hodali, poslije prvih višenacionalističkih izbora, u Sarajevu, u svilenim gaćama, zaogrnuti samo demokratijom i referendumom bez Srba, a onda su došli agresori i uništili sve. Mi smo se branili samo češkom zbrojovkom i jednim koltom koje smo imali u antifašističkom muzeju na temu Drugog svjetskog rata i svijetle antifašističke borbe.
Ta zbrojovka i kolt su, bogami, bili jedino oružje a ono u Doborvoljačkoj, to je Ejup praćkama i Patriotska liga na galamu. Ništa.
Tako se Sarajevo višestruko sjeća Šestog aprila. Na kraju onog Drugog rata, Sarajevo je oslobođeno, tog Šestog. Antifažizam je bio strašno jak pa se čekalo da sam sebe ubije Adolf da bi se oslobodilo Sarajevo.
Historijski muzej čuva eksponate o tome:
· Naočale Vladimira Perića Valtera
· Satovi Miladina Radojevića i Galiba Feste Plavog
· Sedlo Vase Miskina Crnog
Prve Šestoaprilske nagrade, povodom Oslobođenja Sarajeva, 56. dobili su:
· Vojo Dimitrijević
· Andrija Šajin Čičin
· Marijan Balatar
Toliko o multietničkoj antifašističkoj borbi Sarajeva.
A o toj multietničnosti antifašizma zna i sva Kina, mnogoljudna, preko Valtera Perića, dabome.
A onda Bakir Efteve, Filandra, Zijo... pričaju o fašizmu u Republici Srpskoj.

UKOPACIJA
Danas se Muharem Bazdulj, u Oslobođenju, izvanredno igra slučajnim ili namjernim slovnim greškama iz važnih riječi, važnih barem u Sarajevu, Blatko Lagumdžija i Sudijska Arabija, pa sam se i ja uslobodio da malo prevrćem Kočića povodom najnovije najezde Turaka u Sarajevo.
Došao Tajip, došao Mevlut, došlo pet, šest ministara vlade Turske, nešto više parlamentaraca turskog parlamenta, došao vođa organizacija islamskih zemalja... rastrčali se Blatko, Haris i svi da poprimaju goste, u ovom institutu, u onoj instituciji... toliko da su zaboravili na Breda i onu njegovu polovnjaču. A Alija bi, rahmetli, to iskoristio kao i dobrog bošnjanina Bonu.
Tajip, predsjedoglu vlade Turske, izjavio: Važnije nam je da BiH uđe u EU nego Turska. Može BiH u EU prije Turske.
Treba se dobro zamisliti.
Ozbiljnija strana Turske Ukopacije BiH mora da uzme u obzir i činjenicu da je posjeta na nekoliko visokih nivoa pala u samo predzorje posjete hispano-američkog dvojca zarad ustavnih promjena i poslijeizborne deklaracije.
Čak i ako nije namjerno tempirano, Turska ovdje demonstrira veliku moć koju ima nad BiH, mnogo veću nego što je ima Birisel i SAD, koji šalju predsjedavajuće i zamjenike. Nudi se najveći državni i birani nivo kao i svojevrsna zamjena za NATO, OIC.
Drugo, turski izbor domaćina je znakovrstan. Mitko i Haris. To mora biti predizborna poruka. Tom se trijažom kandidati i favoriti propuštaju kroz zadnja fina sita za separaciju. A Blatko Lagumdžija, Mitko Ćaršijski, ovim poništava svu svoju priču sa PES, Partijom evropskih socijalista, koju je na sva zvona i sve šatore, bio nedavno rasprostro po Saraju. Kameleonizirani proizvod majčice iz CeKa već danas je u bošnjačkoj priči. Turskoj priči, islamskoj priči...
Najezda Turaka na Sarajevo jedan je od konkretnijih proizvoda tropjeva Alkalaj – Davutoglu – Jeremić. I nikom ništa.
A kada Tadić dođe, bez kravate, na otvranje neke školice u Republiku Srpsku, digne se vascijela Država da protestuje. Zaltko i Haris, prije svega.

ANĐELINA DŽOLI I BRED PIT
NISU USPJELI DOGOVORITI
USTAVNE PROMJENE
Štajnberg i Moratinos dolaze u BiH i donose dva lista papira u djelovodniku zavedena kao Deklaracija. Razgovaraće sutra i prekosutra sa liderima. Komšinka Mara veli da je u Deklaraciji unešeno i ukidanje entitetskog glasanja. Susjed Milutin kaže da ne vjeruje jer je Haris značajno namrgođen čak i kod kardinala Puljića, na uskršnjem prijemu. Komšić ne zna ništa pošto mu je faca bila, veli Milutin, kao u mrtve ribe. Susjedov tetak Dragutin kaže da je deklaracija prdnula u vjetar jer oće da nam uvale novi ustav. Sve prenešene nadležnosti da se utrpaju u ustavne promjene. Sejdić i Finci ispali bijedić i naivci. Neko ih nagovorio da tuže državu a sad psi oko mesare razvlače druge kosti.
Doista, javnost nije uspjela dokučiti pozadinu španskog angažmana oko Deklaracije u kojoj je kupus salata pomiješana sa cveklom, kiselim zrnevljem kukuruza i ostacima repova lignji, špinjetaka i mladih mahuna. U verzijama koje su kružile po avionima i torbama asistenata nalazile su se nespojive stvari i termini. Glavna namjera je da se lideri obavežu da će odmah poslije izbora krenuti u ustavne promjene i provesti to što u deklaraciji piše. Promjene Sejdić-Finci mogle su se, dakle izvesti i poslije izbora mada su već stizale prijetnje da izbori mogu biti proglašeni neregularnim ako nema Sejdić-Fincijevog amandmana.
To je dovelo do zaključka da je dvojac tužio državu doista instrumentalizovano. Bitno je da se otvore vrata a onda će sa mačkama izaći i slonovi, bizoni i bivoli. Glavna namjera je da se otvori klizište ustavnih promjena, da popusti koncentracija Republike Srpske. Zato tako učestalo i dolaze ideje koje nemaju šanse za uspjeh. Mnogi strani diplomati, doduše neki koji odlaze iz BiH, davali su natuknice da ta madridska deklaracije i nije nešto bitno, možete to odbiti. Da li zbog toga da se nastavi proces ispcrpljivanja ili da se ne dogodi neki uspjeh dok su oni tu, ne zna se.
Ustavni turizam.
To je.
Kao što je i iznenadni dolazak Anđeline Džoli i Breda Pita u Goražde i Međeđu, neidentifikovani turizam.
Jednak učinak po ustavne promjene.

VELIKA MOĆ HRIŠĆANSTVA*
Zajedničko obilježavanje inicijalnog događaja hrišćanstva, Isusuvog raspeća, skidanja sa krsta, sahrane, i odlaska njegovog duha i tijela iz ovozemaljskog ugrobljenja, njegovog odtjelovljenje i odzemljenja, ima gromadnu simboliku jedinstva jedne velike vjere koja okuplja cijelo šarenilo nacija i naroda, rasa, podneblja, kultura, meridijana i kontinenata a da je pri tome otvorena i prostrana svima, da je prošli vijek završila ljudovito a u novi ušla još ljudovitije, bez agresije prema bilo kome, jedinki, grupi, kolektivitetu, ičemu svjetovnom.
Na ovdašnjim prostorima gdje se sučeljavalo, i sučeljava se još i danas, zlo i dobro, evropa i erozija, kultura i krv, obogovljenje i opkoljenje, hrišćanstvo je još i pod vlastitim teretom dva kalendara. Slobodan sam da razlike u pravoslavnom i katoličkom ispovijedanju vjere svedem na dva kalendara, na kalendarski vremenski pomak. I ni na šta drugo.
Ovog uskrsa/vaskrsa, svako dobroljudno biće trebalo bi da bude optočeno radošću što se taj praznik istovremeno čestitao, što su se koristile obje jezičke varijante istovremeno, što su velikodostojnici u crkvama govorili o hrišćanstvu, više nego o katoličanstvu i pravoslavlju, što obični ljudi sve više shvataju dvohiljadugodišnju univerzalnu poruku hrišćanstva kao poruku protiv totalitarizma bilo čega, imperije, sile, vojske, sablje, strane pokore, uma, vlasti i novca, dekadencije, zla i iskrivljenja, zbog čega je i stvarni Isus zakovan na krst. Malo je reći razapet.
Ovdje, hrišćanstvo mora da se drži zajedno.
Na razuđenu obalu erozija divljeg mora nikada ne prestaje.
Ovdje hrišćanstvo ne treba opterećivati prošlošću i nehrišćanskim događajima, kolikogod crkve, ili njihovi samozvani predstavnici, imali učešća u njima. Naši jasenovci, posavine, jame kosturnice, drakulići, različite vojske čak i za jedan narod ili jedne vjernike, nisu stvar hrišćanstva. Oni su stvar osude, suda i istorije, ljudi i boga, nezaborava i stvar slijeda događaja na koje mi, kao pojedinci, vjernici ili samo posmatrači boga, nismo mogli uticati. Ustaše i četnici nisu stvar hrišćanstva i ne treba ih imati u vidu kada se o njemu radi. Opasna je svaka banalizacija vjere, infekcija, vjere, podnevljenje i ogoljenje. Ništa tako dobro ne dovodi do raskola kao loše upotrijebljena izvanjska sitnica.
Hrišćanstvo je, prije svega, vjera opstanka.
I tako je, i katolici i pravoslavni, trebaju tretirati, ispovijedati i prosljeđivati.
Hrišćanstvo je vjera da se može nadvladati i zakovanj, i raspelo, i grob i smrt. Da se duhom može nadvladati i imperijativnost sile iskrivljenog ljudskog kolektiviteta, pa ga se onda, za samo tri vijeka, pridobiti za hrišćanstvo, bez legija, mačeva, oklopa i falangi.
Ovdje, a Ovdje je područje, ovo naše, na kome su hrišćani podijeljeni u nacije a nacije u granice, još je potrebnije hrišćanstvo opstanka. Vjera da se opstanak može skinuti sa raspela, da se može izdići iznad grobova i ukopa.
Hrišćanstvo Ovdje, nedobrovoljno, zatvoreno je u granice države iz koje nije lako izaći, u granice države koja u sebi ima virus za razgradnju hrišćanstva. Samo njegova temeljna vjera u ljudskost pa onda u božnost, kao što je i Isus najprije bio čovjek, može među ljudima realno i duhovno ispovijedati Opstanak. Opstanak Hrišćanstva, Naroda, Puka, nacija. Pa onda, hajde, i države.
Hrišćanstvo je Ovdje, dotle je došlo, Čovjek, Zemlja i Vjera. Na jednom mjestu. Hrišćanstvo može biti presudno da zemlja ne napusti čovjeka, čovjek vjeru ili zemlju, vjera zemlju...
*Nisam vjernik. Iako sam kršten od pet kila. Mislim da čovjek, sve što mu može pomoći, mora držati u svojim rukama i imati u svojoj glavi. Ljevičar sam, na strani potčinjenih bilo čim, a njih je uvijek najviše, na strani onih koji startaju iz bunara, ukolijenčeni, na strani sirotana kojima siromaštvo crta tugu i na najledenijem licu.