субота, 11. јул 2015.

СРЕБРЕНИЦА ЗИД

Много лажи, наивности и површности, изречено је о Сребреници у склопу обиљежавања двадесетогодишњице Стријељања Ратних Заробљеника. А нарочито, откако се прочуло да Велика Британија, то нечасно свјетско творство, спрема сребреничку резолуцију у УН.
Једна од најповршнијих, и најтрајнијих, због које је и покренут цијели пројект, јесте Геноцид.
А аналитичари, са друге стране, мудрују о томе како то муслиманима у БиХ, Бошњацима, треба као мјесто окупљања ради учвршћивања и стварања Нације.
Сребреница, пак, као Сарајевска, а уз ову годишњицу, и глобална представа, може се објаснити само са двије чињенице.
·        То је јевтин дневнополитички скеч који служи разним Колиндама и Вучићима, као и домаћим политикоидима, у Сарајеву, дабоме.
·        То је трајни пројект уперен против опстанка Српске и Срба у БиХ.
Све између тога, недостојно је помена оним несретним цивилима који су стријељани у тих неколико дана послије заузимања Сребренице.
Остале жртве, које су биле под оружјем, униформом и на списковима војних јединица, страдалници су рата у коме су учествовале.
Све између тога отужна је Фарса и Фасада која се продукује, репродукује и мултипликује у маниру масовне робне марке за општу употребу и испирање јавне и појединачне свијести.
Та Фарса и Фасада омеђене су званичницима и елитом, бившом и садашњом.
Тај гадљиви скуп у коме су Бил Клинтон, политичка дртина, Мадлен Олбрајт, политичка мрачница, Валентин Инцко, политички пацов, Александар Вучић, политички пајац, Колинда Грабар, политичка барбика, и у коме се баш та Колинда, од неке професионалне инструисане сребреничке нарикаче назива Краљица Балкана, најбоља је слика вјештачки синтетизованог пијетета који не допире до стварних жртава Сребренице.
Количина мржње и одбојности која се разлива поводом ове годишњице Сребренице, са бошњачке, политичке и јавносне стране, дефинитиван је доказ да је овдје, у БиХ, латентна мржња прешла тачку послије које је могу контролисати само строге подјеле.
Босна и Хецеговина је земља у којој влада правило Ако хоћеш да се међусобно мрзите, и истребљујете, од рата до рата, живите заједно а ако хоћеш да избјегнете међусобно зло, подијелите се.
Зато је Сребреница прије свега Зид.

И није, као што су сви зидови на земљи, подложна руинирању, осипању и рушењу, већ расту, чврстини и одбојности.

петак, 10. јул 2015.

АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ
У СРЕБРЕНИЦИ

ХРВАТСКИ
СОЦИЈАЛДЕМОКРАТСКИ
ИДЕАЛИЗАМ
И СД ИДЕАЛИЗАМ
УОПШТЕ


Побједа Колинде Грабар, над Ивом Јосиповићем, што није било тешко и што није нека побједа, већ више Нато-канцеларијски пројект, испробан, у једном другом послодавачком пројекту, побједи Стипе Месића над Драженом Будишом, унијела је страх у кости, и у вјештачку социјалдемократију Социјалдемократске Партије Хрватске.
Зоран Милановић, подузео је, у општој мобилизацији, након серије посртања и потонућа, од којих је задње било Линић и Ријечки Огранак СДП, широку акцију репозиционирања, и свог и своје Партије.
Ту има свега, кокетирања са латентним хрватским национализмом до смијешног писма европској фудбалској краљици Платинију.
Медији јављају да је СДП у предности над ХДЗ. Први пут након дуљег времена.
Сада се лансира политичка анализа, Глобус, о Новом програму СДП и Десет Теза за велики заокрет улијево.
Ако све то разумно подведемо под предизборну флору и фауну, пола бацимо у воду а пола распростремо по земљи, да се мало сушне, доћи ћемо до два закључка.
·        У Хрватској нема простора за Љевицу. Оно што је била, а што је и сада Љевица, префабрикована је социјалистичка самоуправна зидна тапета, лијепљења већ неколико пута различитим љепилима и њен потенцијал је искориштен у крајњем технолошком достигнућу – да буде јевтин делимано сервис за улазак неолиберализма у Хрватску и Хрватске у Нато Пакт. У Хрватској успијевају само двије ствари. Назадак и Противсрпски Национализам.
·        Стање у Хрватској такво је да се велике димне бомбе морају бацати. Али је проблем на кога. На ЕУ и Нато се не смије. А немају ни домета ни ефекта. Чак ни децибела. Стога ће се СДП окренути Љевици као једино могућем свјетлуцавом драперију хтватске политичке сцене.
Све то, мени, није толико занимљиво.
Осим што дијагностикује стање у Хрватској али и у другим фарсдемократски, медиокритетски, антиекономски и понизно успјешним земљицама са територије бивше СФРЈ.
Шта их, те земљурке, уништава.
·        Банке које нису њихове
·        Широки слој сиротиње која је њихова
·        Штедња примијењена на сиротињи
·        Крах односа Рад – Капитал. Јер Рада више нема. Рад не постоји. Одумро је са Радничком Класом, Индустријализацијом и Државом.
·        Одбијање сваког права Љевице да има став и мијења стање на свим подручјима друштва, НДД Сфере, па тако одузимање и права на Национализам, Протекционизам, Вјеру...
Хрватску, нити било кога другог, неће спасити никав заокрет ка Љевици. Нити радикализација Љевице, како би се спасили Сиризе.
Једини спас, али не на кратки рок, већ на дуги рок, у складу са прерасподјелом свјетских економских тектонских а онда и политичких плоча, јесте формирање Странке Социјалног Савеза.
Говорио сам о томе. Ради се о типу сранке која прати друштвене промјене.
Успјех Сиризе није успјех љевице и Ципраса, већ порука бирача да желе Социјални Савез. Да је то питање егзистенцијализма а не идеологизма.
Једино што је вриједно у Десет Теза лажне Хрватске Социјалдемократије јесте десета теза.
Социјалдемократ може бити либералан и конзервативан, вјерник и невјерник...
И томе сам писао кад сам образлагао како Социјалдемократија, у свом старом облику, не смије бјежати од Националног Питања. И свих других питања НДД Сфере.
Социјални Савез, дабоме, укључује сва питања па и национално.
Ну. Десет Теза и хрватски заокрет на љевици, закашњели је вапај, лажни програм и идеализована робихнудовштина, као што је то видљиво у прве три тезе.
Сретно на изборима.




четвртак, 09. јул 2015.

ПРЕБИЛОВЦИ.
РОДИЋЕ И КАМЕН
СА МАЈЧИНОМ СИСОМ.

Почетком августа, у Пребиловцима, тужном мјесту камених свједока српских смртова од фашистичке усташке и новодемократске усташке руке, скупиће се сјећања једног цијелог вијека и два рата. И нешто људста.
Да не дође нико ко није српског рода.
Толико је тешка смрт четири хиљаде душа пребиловачких.
Толико је неиздржљив мрак у костима пребиловачким, које су деценијама боравиле у својим смртним јамама.
Толико је тежак бетонски чернобилски покров комунистички, којим су прекривене кости и душе српске.
Толико је болна експлозија којом је минирано спомен обиљежје над скупљеним испребијаним костима српским а коју су уприличили подивљали јуришници усташких ратова у Херцеговини, у распаду Југославије којег су они, усташе, и муслимани схватили и као распад Српства. Као надтријумф својим злочинима из Четрдесетпрве. Као ватромет у славу покоља, погрома и потрова.
Срби, на том бијелом камену херцеговском, били би криви и кад би се као камен рађали. Кад би мајке несретне и часне, одмах рађале споменике својој дјеци. И тада би зло излегло усташе и покољаче. Да минирају, здробе и раздробе мале споменике, још од сисе неодбијене.
Сада се, за тај почетак августа, спрема освештање православног храма у Пребиловцима.
У Пребиловцима има људи. И има дјеце.
Пуцајте. Ми и даље држимо час рађања.
Пуцајте. Ми и даље имамо своје колијевке.
Пуцајте. Чује се јека по брдима бијелим небеским.
Пуцајте. Звона се чују живота.
Неуништива смрт не може да спријечи неуништиви живот.
О Пребиловцима и десетак великих јама српских костура, зна се све.
Не знају само жртве. И Резолуцијаши.
У Пребиловце нико неће доћи, до несретника јадних.
И да их се зове. Клинтони, и остала пашчад, пасимматер, никад неће доћи у Пребиловце, у Дракулић, над Јадовно. Јер то није пиар. То није за медије. То није нешто што се може искористити против Срба. То је само за сузе на путевма повратка у времена незнаних и некривих предака.
И то је зато што се пашчад неће смирити док сваком Србину у родни лист не упише средње име Фашист. Рајко Фашист Васић.
Као што ће Срби, сада, кад засија август а затми туга и зло јама, у Пребиловце ићи сами, тако сами треба и да иду у нове дане, у нове колијевке, у нова звона и дане.
Да им се, доброта, српска, славенска православна, не би враћала јамама, костима и именима фашиста.


РЕФОРМСКА
АГЕНДА.
НИ НАПОЈ.
СПЉАЧИНЕ.

Како неко, некидан, у Србији, рече поводом једне друге теме.
Људи на Балкану су, током историје, научили да их лажу вјешти и вишелични, мало је бити дволичан током толико вијекова, владари и конкретни властари.
Сада смо, на жалост, спали КЗШ. Курцу За Уши.
Сад нам лажу обични будалаши.
Извјесни Фергусон, дипломата у Сарајеву, уз моју искрену сућут, рекао је овако Ако се сви фокусирају на садржај реформи и њихову имплементацију, онда ће се Механизам Координације сам по себи ријешити.
Тај Механизам Координације је подручје новог унутрашњег међунационалног подјармљивања и покоравања. Односно, покушај Сарајева да унитаризује БиХ у односима са нечим што нема ни у магли ни међу гускама, са ЕУ на приступном путу.
Другим колосијеком, пак, јуриша ЕУ, Финансијерски Територијалисти, који су написали небулозни папир назван Реформска Агенда.
У њему се помињу нова радна мјеста, социјални програми, стабилизација фондова и сличне опозиционе јевтине флоскуле, како би се прикрио двоструки циљ ЕУ и ФТ.
Један је Потпуно стављање под шапу здраве економије, оног што је још остало.
Други је слабљење власти на свм нивоима у БиХ. Што се треба провести смањеним утицајем на јавна предузећа, приватизацијом, што је друго име за продају странцима, и реструктурисањем здравства, пензионог система и слично.
Власти би се додатно искључиле из управљања НДД Сфером, Нација Држава, Друштво, помоћу лабилних социјалних односа. Јер, мале плате, ограничена суме на радна мјеста, штедња, лоша здравствена заштита, несигурне пензије... доводиће до перманентног незадовољства у друштву.
Тиме се поништава и воља бирача. Јер онај ко је изабран онемогућен је да влада и да одговара.
А тиме се поништава и важност политичке артикулације, односно Страначког Система и појединих странака.
Умјесто СДА, ХДЗ, СНСД, СДС, од којих прве три, као зло, помиње одлазећи будалаш из Ам Амб, на сцену ступају нове Политичке Странке. ММФ. ЕК. WB.
То је она злогласна Тројка која уништава Грчку. И Друге земље, само мање видљиво.
Реформска Агенда је пуна фраза о томе како ће ова влада или она влада затражити помоћ од Свјетске Банке, која ће у сарадњи са ММФ ово и оно, која ће подносити извјештаје представнику Европске Комисије у Сарајеву...
А када се погледа суштински приступ који је смјештен у одјељак 8. Јавне финансије, опорезивање и фискална одрживост, видљива је елементарна глупост која се сервира кроз бирократизоване синтагме крајње самоуправне, кардељијанске провенијенције.
Па се у истом, том првом пасусу одјељка 8, каже:
·        Фискална консолидација ће бити проведена смањивањем јавне потрошње те повећањем јавних прихода.
·        Постоји јасна потреба за смањењм владиног сектора у економији и знатног смањења порезног оперећења на рад и инвестиције.
Како повећати јавне приходе а смањити порезе.
Други одјељци су још хаотичнији, економски декоординисани и политички увијени до те мјере да је депласирано о њима расправљати. Довољно је рећи да за реформе фондова, да функционишу тако да нису брига власника економије, захтијевају огромна финансијска средства којих нема. Али се могу зајмити код ММФ и Свјетске Банке.
Главни циљ је да се у БиХ у власт уведе Злогласна Тројка и то је онда крај цијелог политичког система и економског миљеа.
Онда ће БиХ бити Земља хиљаду малих вучића. Оних који ће се клањати и сваког дана нешто историјски учинити за Брисел и З&ФТ.
Реформска Агенда се још усаглашава.
То је смијешна процесија у којој је главна алатка да се Федерација и Република Српска помену на што више мјеста, како би се замазале очи Српској и Србима на тему Није то Унитаризација.
Народна Скупштина Републике Српске мора, уз помоћ економске јавности, па и академске, расправити ову Ахднаму савремене Бриселске Империје. И одбити је.
Јер она је директно уништење Републике Српске. На дуги рок. Пошто се Охаер и Сарајевске Амбасаде нису најбоље показале.

И других у БиХ. Али они ме мање занимају.

среда, 08. јул 2015.

РЕЗОЛУЦИЈА
И ВУЧИЋ
УБИЈАЈУ
РЕПУБЛИКУ СРПСКУ
САСРЕЂЕНОМ
ВАТРОМ

Што пропусти Старина Резолуција то дочека Дели Вучић.
Морам да признам да је пројект Британска Сребрена Резолуција и Српски Свилени Вучић, генијално смишљен и садејствован.
Резолуцијом, без обзира каква њена судбина у УН била, њеним спиновањем и преправкама, постигнут је циљ унутар БиХ.
Она је подсјетила на мржњу и подјеле. Она их је усмјерила и потакла, она је поставила упит над Републиком Српском, што ће јачати агресивне снаге Срба али и Бошњака.
Британска Сребрена Резолуција је класична блискоисточна, синајска технологија.
Вучић је, као најпонизнији србијански и српски лидер у Историји, отпочетка знао да ће ићи у Сребреницу. Њему је тако наречено. Тиме се самог Вучића уништава, Србија се понижава а на Српску се навлачи млинско камено коло око врата.
Крајња посљедица свега јесте опасност над Републиком Српском.
Даљим стварањем подјела у БиХ, и мржње, које надилазе мирољубиву дејтонску коегзистенцију, Република Српска долази у већу опасност од просте политичке тежње Сарајева за унитаризацијом.
А одласком Вучића, што је изведено као став Владе Србије, што значи да он тамо иде у име Србије а не као инокосни извињивач, стварају се супротности између Српске и Србије.
То Републику Српску ставља у позицију Српске Крајине Книнске.
Тако је Сребреничка епизода Александра Вучића, двострука национална издаја.

А за њега, лично, то је акт политичке и националне незрелости, премијерске површности и лидерске самоодушевљености.

уторак, 07. јул 2015.

УСПЕНИЈЕ
ЈОВАНОВО.
УМРО
ЈОВАН БАБИЋ.


Упокојила му се Душа Граховска.
Јован Бабић је био из кова озбиљних новинара, оних који над сваком чињеницом копају тоне покривке и откривке, само да је не би погрешно употријебили, из кова новинских новинара, а који је завршио у телеграфској агенцији Танјуг, данас замирућој, из кова новинара који се нису одушевљено петљали са политиком нити су били против ње, који су се петљали са животом и били са њим, из кова весељака по животу, без обзира на све тегобе.
Јован Бабић, са неким од својих бројних фотоапарата, путовао је и за рачун посла и за свој рачун.
Сјећам се да је годинама ишао у Терезин, обилазио затворске, туберкулозне и последње дане Гаврила Принципа.
Годинама. Да би се неке ратне, појавио код мене, у штампарији, да му одштампам роман Успеније Гаврилово. Био сам тада офсет машинит, монтажер и дизајнер корица. Кад се докопам неколико дана одмора са фронта.
Сјећам се да је донио књигу отпринтану инверзно на паусу. Али је било много словних грешака па сам исијецао слово по слово и лијепио права. Било ми жао да иду грешке у живот једне добре књиге.
Када се прочита Успеније Гаврилово, које је данас заворављено, као и свака књига, а особина књиге је да се лако заборави ко и чојек, посве другачија слика се добије о времену, Гаврилу, атентату, животу.
Писао је Јован бабић и друге озбиљне ствари.
Истраживао је Усташки Покољ у Дракулићу код Бањалуке гдје је за једно јутро, без метка, побијено више од двије хиљаде Срба. И то је објављено као књига.
Поред свега тога, Јована ћу памтити као весељака.
Свакодневно нам је, тој дописничкој колонији у Бањалауци, препричавао догодовиштине из живота. О Пендречењима, о Мрчитељима, о згодама са бувљака, гдје је скупљао своје старе фотоапарате.

Понекад ми се чини да је Јован посљедњи човјек којег сам видио са широким, здравим, искреним смијехом.
Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ
И ДУША
РАТНИКА
роман


Када је Доброчојек легао у своју дрварницу, да се одмори, на стропу су се појавиле одсјечене руке оног несретника.
Има неких мисли које немереш скинут са очију. Кошто се мртвац не да из сандука. Ово је почело посве крваво. Не знам зашто сам мислио да се рат састоји само од ровова. У Јна смо их копали за себе, за минобацаче, за тенкове. А овдје немамо кад да трепнемо.
Више сам, досад, видио мртвих него живих. Не знам да има случај да су рат добили мртви.
Тачно видим оне руке на овом плафону.
Чојек осто без главе и без руку. Без главе је осто зато што је ишо у рат. А без руку зато што је ћио да убије још некога. Умјесто да је убио себе. И намирио се. Будалаш.
Не треба се играти. Не смијем дозволити да останем тако на њиви рањен, на чистини, да чекам да кољачи дођу до мене. Откуд оном нашем сикира, јебо је кру. Да дођу сикираши. Какије има лудака, неко ће донијети и моторку.
Метак треба да имам вишка. Увијек да имам метак, да могу да се убијем ко чојек а не да ме черече ко рањеника двајесдеветог новембра.
Доброчојек је устао и препипавао шавове на својој војничкој блузи, на вјетровци, на пасу хлача, гледао у чизме. Тражио је мјесто гдје би могао да стане један метак.
Нек се нађе. Ако останем без муниције а оставе ме самог или рањеног. Нећеш ме живог видит, мајку ти јебем.
Сутра ћу то све. Урежем с једне и са друге стране. Да се лако море извадити. Па и кад поиспадају неки, остаће увијек један.
Један метак, један живот.
Видиш, Добри Чојече, колико је велик метак. Е. Толико је мали твој живот. Јебога ти. Ништа. Само је разлика што метак не умије да прича. Не зна да се боји и да јауче. А исто чојек. Мали, никакав, ништаван. Има смрт у себи. Ко и чојек. Зато смо се и нашли у рату. Шта ћемо један другом у миру. Тамо нам не треба поштар за смрт. Она долази сама, по реду. Понекад и прекореда. Али пази добро, зна куд ће и коме ће.
Овдје смо нас двојица да је разносимо. У Рату је Смрт ћорава. Зато јој требају водичи. Требају пси да њуше траг. Ево нас. Нас двојица. Коубили се.

Зато ћу те ушити у одјећу. У чизме ћу те ставити. Ти ћеш ми наћи смрт прије кољача. Нећу да ми нико пије крв док моје очи гледају. Послије нек раде штаоће.

понедељак, 06. јул 2015.

ДАЈ ОСТАВКУ.
КАО ОПОЗИЦИОНИ
КОНЦЕПТ.

Дај Пичке од Мечке.
Једнака је реалност те политике. Чији предводник је Младен Родни Босић, Пробосић и Пробосанац, у сјени Иванића и Црнатка.
Ако искључим општу политичку моду, у којој је напад на Додика својеврсни Политички Селфи који се аутоматски прослеђује на сервер Странаца Усранаца, и чињеницу да је Босићу, у Сарајеву, речено, Само удри по Додику, Додик Мора Пасти, онда на површину Пробосићевог напада на Додика, који све више личи на стршљеновање, пробија празна је политичка форма.
Младен Босић, као превејани и добро премазани предсједник Есдееса, са седам слојева темељне, дванаест слојева боје и шест слојева лака, инстинктивно схвата да је ушао у сјену Иванића и Црнатка, да губи пордшку у Остацима Есдееса, да је његов једини имиџ Експерт Унутарстраначког Инжењеринга а да о имиџу Политичког Србина може само да сања, да нема никакав Политички Опозициони Концепт, нити стварни, алтернативни Политички Концепт за Српску, па је све карте бацио на маршкање Додика. Поднеси Оставку.
Тиме он, Босић, потцјењује Републику Српску и институцију Предсједника Републике.
Није Додик изабран за предсједника удружења пчелара.
Додик, пак, пошто има политички талент, као што сам и рекао, Ајнаштајн за импровизацју а Гатузо за организацију, дочепао се Босићеве Пробосанске Политике јер на другим подручјима нема довољно полуга, кардана и мјењача.
Па му је ово, пред љето и јесен која ће бити врела, као што мисице призивају Мир у Свијету, дошло ко Кец На Десет.
Одмах послије Сазаповог уласка у Сарајево, написао сам да ће то бити слаба тачка Есдееса, као Српске Политичке Странке, јер Она Двојица нису ни српски, ни политички, ни страначки, од које ће се, СДС, веома теко одбранити.
Додик то сада користи.
Али. Добија и важан нус производ. Слаби такозвану Државну Власт. Не знам колико Босић може да издржи под плаштем Издаје. Да ли до посљедњег Есдесовца, који ће отићи или док неко не сруши Есенесде са власти у Републици Српској. Па да га Иванић, уведе на власт, као и у Сарајеву, на Белом Коњу. А Млађу, опет, на Белу Лађу.
Додику недостаје оркестар за промоцију Босићеве Издаје. Стога трчи с краја на крај Републике и лансира ту тезу. То се сада не може промијенити. Они који су остали, не желе да то понаваљју.
И то може бити слаба тачка Додика и те кампање. Јер ће је лешинари тумачити као Додиков страх и једину политичку карту у рукаву.
Ну. Не треба је потцјењивати. Те Националне Црте Републике Српске тешко се одриче било ко. Као што је се није одрекао ни Холбрук када је креирао Дејтон, као теренски практични извјестилац. Није се одрицала ни Русија. Није се одрицао ни Милошевић. Не одриче се, сада ни Вучић. Иако Бодо Берлински посве отворено то захтијева од њега, кроз одрицање од Додика.
Српско Национално Лице није толико битно, нема ту тежину, ни у Србији, колико у Републици Српској. Док је оваква БиХ.
Босић би тога требао да буде свјестан.
Његово пристајање уз Сарајево, и помагање у Перманентном Државном Удару, јер је све што је наметнуто и отето а није записано у Дејтону и Уставу БиХ, инструментаријум је Државног Удара, у рукама Сарајева, није никако дуготрајна политика.
Он, Босић, не може Јавности Српске и Србима предочити користи од такве политике. Чак ни у виду фотеља. Јер Мектића, на примјер, нико не схвата политичарем из Републике Српске. А он и Огњен Тадић су ушли неповратно, голом гузицом у Боб Стазу Помирљивости тако да је остало још да се десрбизује Пандуревићка и лепеза ће бити потпуна. Више нико неће моћи да направи ралику између Оне Двојице, педепеоваца, и Сарајевских Есдеесоваца.
Да Босић није легао на Руд, и пристао да га Иванић мечкари по Сарају, због својих хедонистичких политикоидних порива, боље би му било да је пустио Есенесде у Сарајево а овдје формирао Концепт и Блок те створио атмосферу сигурне побједе на локалним и на општим изборима, 16е и 18е.
Али.

Дуг је пут, коњи моји, дуг је пут, од Личног до Општег.

недеља, 05. јул 2015.


НЕРАЗУМНО ЈЕ
ДА ЉУДИ
НЕ ВОЛЕ
ЉЕВИЦУ

Мада је Десанка Шакић, кроз цивилизацију, много више учинила за њихово задовољство.
Још у праскозорје распада Југославије, па у праскозорје Првих Вишестраначких Демократских Избора, па у праскозорје крволочних Ратова Братства Јединства, па у постратном рају, злату и цвијећу, поготову, процвјетала је и цвјета ријалити мода пљувања Љевице, Комуниста, Комуњара. И згражавања над свм тим и над још цијелом лепезом одредница.
Барем на овом, босанскоерцеговачком, простору, политичком простору Букве и Бујади, однос према Љевици је више ствар чаршије, игре мечке или ћоркановштине него што је то ствар политике, идеологије, свијести и цивилизације.
Тако да они, Овдје али и у усташкој Хрватској и четничкој Србији, који устају увријеђено, понижено или само помодно, против Љевице као оријентира свих зала, не знају баш шта раде.
Мада нису ни дужни да знају. Сваки став Против је легитиман. Политчки став није грађевнска дозвола па да мораш имати све доказе о потребним условима.
Данас је Референдум у Гркој.
Њега је покренула Сириза. Која је, водите рачуна, у свјетској и европској неолибералици представљена као ортодоксна љевица. Само што нису учили Манифест на гробу Јосифа Висарионовича. А грци као љенчуге које само узимају кредите, не ради ништа и дијеле плате. Имају чак и државну телевизију.
Не могу да вјерујем да се, поводом тог Референдума и Сиризе, излило толико мржње према Грчкој, Грчком Народу и према широким сиротињским слојевима од којих се, углавном, као и сви, састоји и Грчки Народ.
То значи да се неолиберална болест коју нам као благодет, продаје Запад, добро проширила.
Није то више само она појава када на улици видите, у групицама, унезвијерене типове који некуда журе, носећи лаптоп о рамену и пластикушу воде. Имају неки воркшоп. Или када, беспосличарећи на основу општег гађења према било каквом послу, серу о либерализму, тржишту, капитализму и о томе како су то ријешили у овој или у оној земљи. А код нас...
Гледам у Србији оне Тадићеве Свиленгаће. Које бедно и јевтино пропагирају одбојност и мржњу према Сиризи. Туђмановци У Хрватској, пак, настоје да буду учевнији па говоре о опаности за Хрватску. Желећи да Хадезеу и Карамарку омогуће пролаз на изборима.
Ови, овдје у БиХ, живе у илузијама у троуглу Папа Сребреница Меркел. Кога занима Сириза.
А сви заједно не знају шта је данас Љевица и откуда Сириза и други покрети по Европи.
Данас нема Љевице и Деснице. Нема Конзервативаца и Радикала. Нема Центрумаша. Ни Лијевог или Десног Центра.
Данас у свијету, па и код нас, постоји танак слој Финансијерских Територијалисти и дебео, тежак, устајалаи, полутрули слој широких сиромашних слојева становништва.
Код нас је овај горњи слој углавном скоројевићко постратни наплавински криминализовани смрдљиви жабокреч. Они ништа не знају о финансијама и територијама.
Сириза је побуна Широких Сиромашних Слојева. То је и Самосталнст Каталоније. То је и љевичарски покрет у Шпанији. У Италији.
Класична политичка артикулација љевице продала се З&ФТ-у, Збигњеву и Финансијерским Територијалистима, и доживјела понижење на биралиштима. Класични артефакт за то је Луди Блер и Сулуди Борис Тадић. У тај простор егзистенцијализма, опстанка становништва, улазе сада покрети.
Јер је  Помор и пресија над Широким Сиромашним Слојевима, достигао доњу границу преживљања.
Свако ко жели у ЕУ и НАТО Пакт, нека оде на студијско путовање у Грчку. Да живи у просјечној породици у унутрашњости, барем пола године.
Па, кад се врати, нека прича шта хоће.
Зато сам за Сиризу.

Не због Љевице, већ због Широких Сиромашних Слојева. Који не морају уествовати у Политици али морају учествовати у својој Судбини.