Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Када је Доброчојек легао у своју дрварницу, да се одмори, на стропу су се појавиле одсјечене руке оног несретника.

Има неких мисли које немереш скинут са очију. Кошто се мртвац не да из сандука. Ово је почело посве крваво. Не знам зашто сам мислио да се рат састоји само од ровова. У Јна смо их копали за себе, за минобацаче, за тенкове. А овдје немамо кад да трепнемо.

Више сам, досад, видио мртвих него живих. Не знам да има случај да су рат добили мртви.

Тачно видим оне руке на овом плафону.

Чојек осто без главе и без руку. Без главе је осто зато што је ишо у рат. А без руку зато што је ћио да убије још некога. Умјесто да је убио себе. И намирио се. Будалаш.

Не треба се играти. Не смијем дозволити да останем тако на њиви рањен, на чистини, да чекам да кољачи дођу до мене. Откуд оном нашем сикира, јебо је кру. Да дођу сикираши. Какије има лудака, неко ће донијети и моторку.

Метак треба да имам вишка. Увијек да имам метак, да могу да се убијем ко чојек а не да ме черече ко рањеника двајесдеветог новембра.

Доброчојек је устао и препипавао шавове на својој војничкој блузи, на вјетровци, на пасу хлача, гледао у чизме. Тражио је мјесто гдје би могао да стане један метак.

Нек се нађе. Ако останем без муниције а оставе ме самог или рањеног. Нећеш ме живог видит, мајку ти јебем.

Сутра ћу то све. Урежем с једне и са друге стране. Да се лако море извадити. Па и кад поиспадају неки, остаће увијек један.

Један метак, један живот.

Видиш, Добри Чојече, колико је велик метак. Е. Толико је мали твој живот. Јебога ти. Ништа. Само је разлика што метак не умије да прича. Не зна да се боји и да јауче. А исто чојек. Мали, никакав, ништаван. Има смрт у себи. Ко и чојек. Зато смо се и нашли у рату. Шта ћемо један другом у миру. Тамо нам не треба поштар за смрт. Она долази сама, по реду. Понекад и прекореда. Али пази добро, зна куд ће и коме ће.

Овдје смо нас двојица да је разносимо. У Рату је Смрт ћорава. Зато јој требају водичи. Требају пси да њуше траг. Ево нас. Нас двојица. Коубили се.

Зато ћу те ушити у одјећу. У чизме ћу те ставити. Ти ћеш ми наћи смрт прије кољача. Нећу да ми нико пије крв док моје очи гледају. Послије нек раде штаоће.