Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Ко ја што сам дошо по оног у шуми. Браћо, помозите. Нема браће у рату. Нема браће ни од једног ћаће. Онај каже Ниси требо. Шта нисам требо. Мореш ић на суд, послије рата. Ма, јеби се. Ко каже да ћу ја дочекат послије рата. Тако се не мисли о рату. Уби шта ти је под пушком. Или ће сутра тебе. А и ако останем послије рата, кад све саберем, ја ћу бити поштенији. Увијек ће бити кривљи они који су гинули. Нећу да размишљам. Што није имо метке ко ја. Узмеш метак, убациш у пушку и трас. Јебо те брат. Јебо те Србин ако чекаш да те он спашава а дошо си да га убијеш. Ђе то има. Рат је једноставна формула. Ко она за воду. Не знам како иде, кажу једноставна. Пуцај. Уби. Бјежи. Сакри се. Пуцај. Уби. Бјежи. Нисам дошо овде да пишем пјесме, романе. Шта ко оће од мене. Ниси требо убит. Оћеш да будем физолоф.

Брине ме мало што не могу да избришем та лица са плафона. И она нашије људи и оно које сам ја убио.

А тако је и кад лежим на њиви. Појављују се на небу.

Зашто лица мртвије лете изнад лица живије.

То је зато што се смрт не призна ко живот.

Умро. Погино. Готово.

Мртви немају право на живот.

Зато се морам борит, морам убит. И метак имат.

Мртав чојек ником не треба.

*

На тучаној пећи за кућно гријање, зазвонио је мали зелени пољски телефон за ручком и точкићем за индукцију.

Ало. Интервентни овде.

Команда.

Командир. Реци.

Наредба до даљег. Интервентни вод под пуном узбуном. Палите камионе сваких десет минута пола људи мора бити уз камионе а пола може бити у просторијама. Ако вас опет позовемо, морате кренути за пет минута. Је ли примљено. Примљено.

Мрки, узбуни војску и возаче. Камиони да се пале на десет минута. Пола под камионе. Са оуржјем. Пола у чизмама, нек одмара. Свако паљење промјена људства.

Доброчојек је сабрао на један списак оне који су у јединици. Мрки, провјери јел свако овде.

Оне који су на одмору не рачунам. Оставићу један списак ту, на мом кревету. Ако се нико не врати, да знају ко је отишо. Ево тако. Отишли.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Е, Добриша, добри мој, да би запамтио слике и лица своји мртви ратни другова, а њи ће, ако поживиш, бити много, премного, немој да паднеш у шаке непријатељу па да те развлаче ко дивље мачке мртвог коња.

Да се убијеш, Добриша, добри мој чојече. Да се убијеш прије него ти у главу и сјећања уђе њијово зло према теби.

Тачно. Да се убијем.

Неће мене неки будалаш, болесни коњ, расијецати и мучити, да му служим ко ратни трофеј. Ко код ловаца, кад се сликају са дивљим крмком на ауту.

Добриша ће себи да распореди метке. Кад потрошим ове службене, и кад видим да ће ме заробити, лијепо узмем и кроз подвољак.

Јебем ти матер усрану.

И још морам да смислим како да носим Осамдесетчетворку и Калашњиков заједно. Јест тешко, али смислићу. Муниција јој је тешка. Чуо сам да поједе бога. Испуца сепет док се окренеш.

Доброчојек је почео да размишља о мецима које ће размјестити за недајбоже.

У чизме може много. У ово изнад зглобова.

У ове полете, еполете, како се каже.

У капу. Јест и у капу.

Поклопци од џепова. Кад закопчам, неће испадати.

Двајест метака кад распоредим, пуна шака браде.

Онда је све то скупио до себе и ножићем почео да просијеца улазе за метке.

Најлакше му је било са поклопцима џепова.

Са сарама од чизама се мало намучио. Најприје је прошио доњи ободни шав, густо, чиме је саставио поставу и вањску кожу. Да меци не пропадају према зглобу. Онда је изнад тог прошива одмјерио и прорезивао, за сваки метак, његово лежиште.  Капислу је окретао горе, да мало извирује из прореза.

Вако се лакше вади. Ко ће га извадити за зрно.

Када је убацио у сваку чизму, у спољашњи дио саре, по пет метака, обуо их је, ставио ногавице унутра и закопчао по два ременчића.

Божије.

Ево ти курац.

А онда је кренуо са капом. Па са еполетама.

Добро се вади из полета. Само пробијем поставу. Измислили ово за тробице официра. Пизда им матерна.

Ушићу дугмове боље, да не отпадну кад пролазим кроз шуму и шикару, па да не висе онако.

Био је задовољан.

Двајестседам метака. Скоро оквир. Јебога ти.

Сад сам миран. Можда ме моји и не би оставили али шта ја знам. Изгинуће, побјећи, неће знати гдје сам, мислиће да сам ја први побјего.

Овако сам сигуран.

Ја држим живот у својим рукама.

Није живот полуока па да је дајемо укруг.

Свака част рату. Ал оћу да гинем кад ја оћу.

А не кад бијесни пси дођу по ме.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Требам мртве да запамтим. А како. Било их је на оној њиви више од двајест. Сад ми пролазе стропом. Слабо видим њихова бијела мртвачка лица на киши. Жући је и здравији стари креч ове котловнице него они.

Доброчојек је гледао у жмиркави плафон.

Велика мртва лица лебдјела су над њим.

За њима она из шуме.

Његови и њихови.

Па опет лица са њиве.

То су моји ратни другови. А ни ријеч нисмо прозборили.

Нема то везе. Ратни друг се постаје кад неко од нас двојице погине. Онај који остане мора да поштује погинулог. Зато се то зове Ратни Друг. Море да се зове и Ратни Дуг. Дужан сам му. И сви ми. Можда је баш он погинуо умјесто мене.

Мртве људе треба памтити, живи дођу сами да те подсјете.

Једино ако и мене залијепе на овај плафон, ако и ја погинем, шта онда.

Треба их памтити, остаће негдје у некој души, у неком оку. Ни слике у очима мртвих не горе и не носи вода. Остају са душом. Оћу да их упамтим. И мене ће неко.

Затворио је очи, држећи на прсима, под рукама, ону своју буквицу. И сјећао, се једног по једног, лица свог Интервентног вода.

Жива лица ће боље да запамте мртва.

Кога живи људи не запамте, залуд слике на гробљима.

На гробља се ријетко иде. Са сјећањима се увијек иде. Ни заспат немереш. Помру и они који су ишли пред гробове и слике на сјајном црном камену. Помру и они који су запамтили мртва лица. Али са споменика се слика не диже у небо ко моје очне слике са мојом душом, кад ја умрем.

Зато треба да памтим и жива и мртва лица.

Ништа друго и нема да се памти у ратовима.

Рат није ловачка дружина да да се фалишемо и лажемо послије рата, пјани ко мајке.

Ако преживим Рат, само ћу да ћутим и да се сјећам.

Можда и да плачем, понекад, кад ме нико не види.

Како да не плачем за тријест нашије људи.

Не морам сваког да знам. Колико има родбине да помре а нисам знао никог. Или сам га видио једноч.

Свако мртво ратно лице моје војске, чојек је, родбина, људина, за упамтит.

Ја мислим да би ме сваки од њи спашавао и носио на себи крвавог и рањеног. Ко и ја њи што сам. Нисам мого пуно. Ал сам сваком лежај нашо на њиви. Да лежи богу под оку. Да лице окрене у небо. Да се види да је чојек а не да неко мисли да је стрвина.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Када је Доброчојек легао у своју дрварницу, да се одмори, на стропу су се појавиле одсјечене руке оног несретника.

Има неких мисли које немереш скинут са очију. Кошто се мртвац не да из сандука. Ово је почело посве крваво. Не знам зашто сам мислио да се рат састоји само од ровова. У Јна смо их копали за себе, за минобацаче, за тенкове. А овдје немамо кад да трепнемо.

Више сам, досад, видио мртвих него живих. Не знам да има случај да су рат добили мртви.

Тачно видим оне руке на овом плафону.

Чојек осто без главе и без руку. Без главе је осто зато што је ишо у рат. А без руку зато што је ћио да убије још некога. Умјесто да је убио себе. И намирио се. Будалаш.

Не треба се играти. Не смијем дозволити да останем тако на њиви рањен, на чистини, да чекам да кољачи дођу до мене. Откуд оном нашем сикира, јебо је кру. Да дођу сикираши. Какије има лудака, неко ће донијети и моторку.

Метак треба да имам вишка. Увијек да имам метак, да могу да се убијем ко чојек а не да ме черече ко рањеника двајесдеветог новембра.

Доброчојек је устао и препипавао шавове на својој војничкој блузи, на вјетровци, на пасу хлача, гледао у чизме. Тражио је мјесто гдје би могао да стане један метак.

Нек се нађе. Ако останем без муниције а оставе ме самог или рањеног. Нећеш ме живог видит, мајку ти јебем.

Сутра ћу то све. Урежем с једне и са друге стране. Да се лако море извадити. Па и кад поиспадају неки, остаће увијек један.

Један метак, један живот.

Видиш, Добри Чојече, колико је велик метак. Е. Толико је мали твој живот. Јебога ти. Ништа. Само је разлика што метак не умије да прича. Не зна да се боји и да јауче. А исто чојек. Мали, никакав, ништаван. Има смрт у себи. Ко и чојек. Зато смо се и нашли у рату. Шта ћемо један другом у миру. Тамо нам не треба поштар за смрт. Она долази сама, по реду. Понекад и прекореда. Али пази добро, зна куд ће и коме ће.

Овдје смо нас двојица да је разносимо. У Рату је Смрт ћорава. Зато јој требају водичи. Требају пси да њуше траг. Ево нас. Нас двојица. Коубили се.

Зато ћу те ушити у одјећу. У чизме ћу те ставити. Ти ћеш ми наћи смрт прије кољача. Нећу да ми нико пије крв док моје очи гледају. Послије нек раде штаоће.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Није Доброчојек требао дуго да чека да почне.

Ујутро, прије десет часова, из слушалице пољског телефона стигао је глас Узбуна за Интервентни Вод. Стиже стодесетка пред вашу базу. Разумио.

Из кабине је изашао водич, извиђач.

Наши су на насипу упали у непријатељску територију, имамо мртвих и рањених, треба да их извучемо. Кад стигнемо, минобацачи ће да туку испред тог рејона.

Колико има до тамо. Пола часа.

Кад су стигли, Доброчојек је тражио да му објасне подручје.

Нема пуцњаве. Нема већ неко вријеме. Сад је, како мислим, питање ко ће одвући мртве и рањене на своју страну.

Добро идемо са три тројке. Остали овдје у приправности. Нас тројица идемо напријед. Пуцаш у све што види а што није наше. Треба да избијемо до оне три тополе. Мисле да нису даље отишли.

Тројке су се кретале кроз ниско раслиње. Нису се нарочито крили и повијали. Претпостављали су да је засједа била на ивици шикара које их чекају напријед и да су се ту водиле борбе.

Када су пришли скоро на ивицу, наишли су на свог борца који је лежао са митраљезом. Није био рањен.

Слушам да се неће појавити Усташе. Па да запуцам. Наших има напријед мртвих а има и њихових. Има наш један рањен. Звао је. Ту је испред, код оног јасена.

Доброчојек је распоредио своје тројке и кренуо први, према рањенику.

Прво су наишли на два мртва а онда и на рањенога. Ноге су му биле исјечене рафалима. Једну је успио да подвеже.

Гдје су још наши. Десно нема никога. Напријед има један мртав и чуо сам једног њиховог, рањеног.

Доброчојек је руком позвао десну тројку.

Носите овог чојека. Ти вуци ову двојицу, једног по једног.

Онда се са лијевог крила чуо пуцањ па рафал.

Останите вас двојица овдје.

Доброчојек је дошао до лијеве тројке у тренутку када је један од његових бораца подивљао и кратком сјекиром, коју је имао за опасачем, одсијецао руке војнику којег је малоприје убио.

Једну руку је већ одсјекао а друга се држала само на блузи која се увукла у земљу па није могао одмах да је пресијече.

Шта радиш, Сунце Ти Јебем.

Пуцао на нас. Нећеш више овим рукама да пуцаш, мајку ти јебем. Ударио га је чизмом у главу.

Доброчојек га је, иза леђа, обухватио рукама.

Добро, готово је, стани. Пусти.

Држао га је тако неко вријеме.

Кад се заврши живот завршио се и рат. Жив може да ти буде крив за све. Мртав чојек није крив низашта. Мртвог не дирај више. Замисли себе на његовом мјесту.

Војник који је одсјекао руке био је црвен у лицу, по врату и по рукама, као да ће експлодирати.

Разбацаћу га да га ни рођена мајка не нађе. И главу ћу да му осијечем. Пизда му матерна. Пуцао је. Лежо рањен и ћио да нас побије.

Дабоме да је ћио. Сви оће да убију. Такав је рат. Морате бити ладни. Нећеш далеко ако падаш у такву ватру.

Махнуо је војницима из резерве који су пристигли. Носите и овога. Усташа. Оружје носите. Ништа не остављај.

Војници су га ухватили за опасач и за ноге. Глава му је висила назад и ударала о бусење,  одскачући, као да је балон.

Руке су заборавили.

Руке без мртваца нису ништа. Скоро да чојек и не препозна зашто би могле да служе. А док су биле на њему, онај мој се усро од страха. Сад ништа, јебеш туђе руке. Заборавили их.

Доброчојек је кренуо даље. Мало иза мене. Гледајте на страну. Полако, без буке.

Након педесет метара чуо је стењање и јечање.  Није се сагињао, да боље уочи војника. Црна униформа.

Чим се помакао, истресао је у њега пола рафала. Униформа се само слегла. Као да је потонула у неко ријетко блато.

Не пуцајте, браћо, ја сам наш.

Са десне стране лежао је рањеник Српске Војске. Од Усташе су га дијелила два грма па се нису могли видјети.

Ђе си рањен. Прошло ми кроз раме, не могу да дишем. Тешко ми је. Имал још наших овдје. Нема ја сам ишао први и налетио на овог. Тако смо се испуцали. Добро људи, четворица носите нашег чојека. Овог пса вуците. Оружје напрти.

Када су се вратили у импровизовану касарну, поступак се одвијао уходано.

Наше у хладњачу, попишите имена и узмите документе које имају. Муницију и све од оружја скидај и у записник.

Ове двиљаке сарањуј тамо на њиви, уз друге.

Заробљеници су изведени са ланцима на ногама, који су пролазили кроз ушице десетак крампова без дршки. Они су већ знали шта треба да раде и одмах су почели да копају плитке раке.

Само удари колац изнад главе. Направи записник. Колико је сарањено, узми документе ако имају и датум упиши. Ђе су овом руке. Остале тамо. Ко је подивљо. Један наш. Запуцо на њих, био рањен. Они га убили а онда овог уватила паника. Ово нисам видио.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Сутрадан је отишао до команде да тражи обуку за своје војнике и себе.

Не знамо ми да пуцамо из пушака које смо добили. Имал неко ко је вјешт. Да нас обучи. Нећу да ми гину људи. Има један поручник. Он је био на неком курсу код Руса. Послаћу га чим га нађемо.

Доброчојек је два дана обучавао своје војнике и себе. Поручник није био нимало једноставан. Све се радило у покрету а кориштен је стари руски систем понављања док се не успије.

Једна од најтежих вјештина које су савладавали било је пуцање једним метком. Допуштало се и два или три али ријетко. Невјеште руке нових ратника, ненавикле на оружје уопште а нарчито на кратки калашњиков и покрете, нису умјеле да смање број испаљених метака испод десет.

То је трећина оквира. Ви за пет минута остајете без метака. Шта ћете онда. На клање. Сунце вам јебем. Мисли мало. Иди опет у ред.

Шума је јечала од пуцњаве.

Војници су трчали стазом, објеручке држећи пушку уперену у земљу а кад прођу поручника, он викне Десно или Лијево. То је значило да треба погодити дрво на тој страни. Једним метком.

Повремено их је заустављао па су стојећи у мјесту пуцали по тај један или два метка. Њему је то увијек успијевало. Како, јебему кру. Вјежба. Вјежба. Вјежба. Ја тако могу и из осамдесетчетворке. Шта је то. Митраљез.

Опет у ред.

Другог дана им је показивао као изводи колут напријед из којег устаје и пуца. И остале акробације, како су војници говорили.

Ово ви не треба да радите. Треба много времена да се увјежба држање пушке попријеко, да сам себе не раниш а и да случајно не опалиш па убијеш свог борца. Ово је само да знате да се може.

Највише су увјежбавали Доброчојекову идеју тројки. Поручник је похвалио ту идеју.

Само пазите да држите контакт. Значи, морате да видите гдје су они до тебе и они испред и иза тебе. Није добро да се раздвојите. Онда вас лако туку а можете побити и једни друге, не знајући ко је гдје.

Морате договорити знаке. Нема довикивања. Водите рачуна да знаке за команде даје увијек онај испред тебе. Лези, крени, не пуцај, иди тамо. Ови који су иза, оне испред себе само упозоравају на нешто.

На крају другог дана, када су увјежбали оно што су мислили да је битно, нису више могли да ходају. Све су то били људи без спремног тијела за цјелодневне покрете. Ни један посао не припрема организам за стално кретање у природи.

Једва су се довукли до базе.

Доброчојек се захвалио поручнику и сјео на одсјечак пред кућом.

Одмах на спавање. Ко може да једе, нек једе.

Ја ћу ноћас да стражарим овдје.

Неколико минута из куће су се чули кораци и звекет опреме а онда је све утихнуло. Неко је хркао на спрату док су цврчци у својим малим оркестрима додавали високе тонове. У шуми, даље, чуле су се, повремено, жабе.

Колико ноћију има рат.

А колико ће ноћи имати сна за нас.

Како увијек бити одморан кад треба.

Доброчојек се мучио у стршљенику свакаквих мисли које су га опсиједале.

Пуно их је зато што ништа не знам о рату. Кад почне, можда ће бити јасније.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Ђурађ Милишић, тријеспет година, керамичар, двоје дјеце. Ђорђе Симић, тријесдевет година, жељезничар, двоје дјеце. Никола Мајсторовић, педесет година, електротехничар, троје дјеце. Милкан Јоргић, тријесчетир године, пољопривредник, троје дјеце. Живко Лакић, тријесседам година, пољопривредник, двоје дјеце. Жељко Жигић, четереспет година, возач, без дјеце, неожењен. Драгутин Костић, четересједна година, борверкист, двоје дјеце. Саво Живић, четерестри године, неожењен. Зоран Мишић, тријестри године, столар, једно дијете. Драго Шарић, тријесдевет година, механичар, једно дијете. Чедо Мајкић, тријест година, техничар, неожењен. Петар Ракић, четересједна година, каменорезац, двоје дјеце. Станко Родић, четересседам година, електричар, двоје дјеце. Славко Плоскић, четерес година, машиновођа, једно дијете. Марко Мишић, четересдвије године, неожењен. Бранко Машић, тријест година, возач, неожењен. Светислав Ђорић, четересчетири године, скретничар, једно дијете. Радован Крстић, четересосам година, рудар, двоје дјеце. Драган Бијелић, четерес година, једно дијете. Ристо Грајић, тријесдевет година, грађевинац, једно дијете. Желимир Гарић, тријеспет година, токар, једно дијете. Момир Кекеровић, четерестри године, комбајнер, двоје дјеце.

Тако је, све по реду, Симеун уписао, у своју теку, сав свој Интервентни вод. И, испод, под цртом, уписао и себе, као двадесет трећег. Сељак.

То је требало да значи да живи на селу и бави се сеоским пословима. Иако је у Јна оспособљен за возача моторних возила Бе и Це категорије.

Читао је тај списак десетинама пута. И уз свако име урезивао у памћење лик тог војника.

Свима је рекао неколико заједничких реченица о ономе што је размишљао откако је чуо да је он одређен за командира. Рекао је да ће одредити тројке након неколико дана, када се мало упознају и када могу да кажу ко ће с ким да буде.

Ја ћу увијек бити у прој тројки, оној која иде прва.

Ниједан рат се не заврши брзо. Нико не покреће тако велику несрећу за двијетри недиље. Било би најбоље да останемо до краја заједно, али на ту дуљину то неће моћи. Чак и ако не гинемо. Кад се људи упознају онда лакше живе заједно. То је ко тим кад игра неку лопту.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Командире, нећеш ту бит, у тој дрварници. Научио сам сам. Ништа ви не брините. Спустите телефон овдје. Имају степенице, одозго, са спрата.

Доброчојек је у том приземљу нашао неки стари мадрац и смјестио га на поравнатим дрвима. Пећ за централно гријање му је била под ногама.

Догађаји лете један за другим. Не треба да трчим испред њих. Размислити. Морам добро размислити. Шта и како да радим. Морам људе пописати, шта су, ко су, године, дјеца све. Морам попамтити.

Како су их скупили у овај вод. Ко и мене. Нако им пало напамет.

Можда и немере друкчије. Није рат баш зидање куће. Молер, столар, зидар. Главно је да људи не гину. Рат неће добити мртви хероји. Ни рањеници. Највећи јунак је онај који направи да непријатељи изгину ко јунаци.

Нађи ми неку теку празну, у кући, јел било дјеце овде. Јест, има дјечија соба. Шта ће ти тека. Треба ми да попишем ствари које морам да знам. Немере се чојек ослонит на главу.

Донијели су му двије теке. Јесул рачунске. Јесу.

Оди вамо. Држи сјекиру вако.

Доброчојек је тукао маљем и од теке направо малу биљежницу, величине некадашњег рјечника.

Тако. Може да стане у џеп од блузе. Ево и оловка. Реци људима да око пет дођу, један по један, до мене. Морам пописати имена и остало. Немојте одма јест. Гледај да не једеш ако не мораш. Боље је оставит за послије. Никад не знаш оћел бит опет. Шта ћемо, ми одма отворили оне картончиће из Јна. Има конзерва. Остало бацимо. Одреди неко мјесто за смеће, направи нешто са четири колца и даскама. Види. Немој да се баца свуда око куће. Направите списак за прање нужника. Списак за стражу. Дан ноћ стража. Дању један, ноћу двојица. Испред куће. Иди сад.

Подијелим по тројицу. Тројица иду напријед. Иза њих се шири, иду тројица па тројица. Онда трипут по тројица. Крајњи увијек гледа на страну. Средњи гледа у оне испред себе. И окреће се да види идул они иза њега. Унутрашњи да гледа оне из друге групе до њих.

Тако ћемо увјежбати. То је најбоље. Она прва тројица морају да буду најбољи. Да имају најбоље очи. Да не срљају. Пушке на страну и испред себе, уземљу.

Војска је сједила око куће. Некако су изгледали сигурни, као да су код своје. Иако су неки од њих преживјели покољ, није се читао страх у њиховим очима.

Још увијек они нису у Рату.

Још ће времена проћи док Рат не постане велики незаустављиви ваљак који, полако, иде преко њих. И тањи их. Сваким даном и сваком ноћи. Док не попусте или док се не свикну да живе под том великом тежином Рата.

Не знамо ми још ништа.

Јест јуче било крви и мртвих главуша. Ал то је био један трен. Ја мислим да је рат кад је рат сваки дан, сваку ноћ, кад ти ништа не значи што свањива.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Када је, ујутро, неко ушао у спаваоницу и позвао на постројавање, иза зграде, према шуми, Доброчојек је устао као робот. Тако су устајали и други. То је најбољи знак да и није било правог спавања. Као да су сви чекали кад ће неко доћи да их позове.

Читаћемо спискове јединица које сада формирамо.

Капетан се драо као да је глув и он и сва војска.

Кад прочитамо, сви прозвани иду код заставице оне боје коју им кажемо.

Послије тога командири тих јединица долазе код мене на договор. Ја сам капетан, видите, и ја сам главни овдје. Док не погинем.

Ово се сад овако постројавамо и више никад. Ако однекле долети граната, побиће нас ко сарму. Иначе, упамтите, у рату се никад не постројавај. Само се раздвајај али држи везу.

Скоро пола војника је прозвано и они су се окупили око својих заставица.

Командир Интервентног Вода, Симеун Милијевић. Жута заставица.

Доброчојек је стајао као да је водник прочитао Петар Петровић.

Јел жив Симеун.

Жив сам, сунце ти јебем.

Коју заставицу је реко.

Кад је дошао до притке на којој је, на врху, било завезано жуто платно од неке, пластичне, вјештачке свиле, ухватио се за њу. Како ја командир. Гледао је у жуту крпу, као да је жива, као да се обраћа живом човјеку.

Није ни чуо имена осталих који су му прилазили и окупљали се у све већу и већу групу.

На крају их је било више од двадесет.

Кад подијеле ручак, командири у десет код мене.

Сад ће вам војници донијети списак ваших јединица и мјесто вашег дневног боравка и спавања. А онда разлаз.

Интервентни вод је добио неку кућу у близини школе. Тамо је већ проведена жичана веза и постављен пољски телефон.

На састанку код капетана, Доброчојек је, кад је дошао ред на њега, прво питао зашто је он командир.

Ја немам ники чин.

Добро си се снашао јуче код оне засједе.

Па ме ви сад кажњавате. Шта ја знам о томе. Само ће ми људи изгинути. Ја сам у Јна био извиђач у минобацачкој. Ето, извиђач. То нам треба. Ма, какав извиђач, знате ли шта ради извиђач у минобацачкој. Тражи циљ, узима координате, јавља поготке. Овде су животи и људи у питању. Све знам, Симеуне. Али смо тако одредили. Ми вјерујемо у тебе. Нико ништа није урадио јуче осим тебе. Вјерујете у мене. Да сте неког стријељали због тих мртвих глава, ја би вјерово у вас. Биће анализа, не брини.

Шта је посо тог Интервентног вода.

Видиш. Овдје се држи линија, ено на карти. Распоређени су људи у ровове у пунктове и тако. Кад се деси напад, ако им треба помоћ, идете ви, док не дође појачање. Ако треба рањене извући или нешто, идете ви. Ако је неко осто опкољен, идете ви. То не значи да ћете ви ићи сами, има полиција, имају извиђачи, имају диверзанти. То се све одлучује зависно о догађају.

Твоје је да упознаш људе, да створиш колектив. Да ти вјерују у да ти вјерујеш њима. Да их организујеш, да имаш и дисциплину и другарство. Недај алкохол. Јесмо се разумјели. Нема алкохола и нема бјежања.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Тако су се, у првом дану Рата, од једног човјека почела да стварају два. Један који ратује и гледа а други који слуша и чини. Један који може да погине и један који може само да убија. Један који помаже и чува људе, други који не мјери већ реже по реду и рафалу. Један благе душе и руке, други пријеке нарави и крвавих очију.

Можда ћемо нас двојица лакше проћи кроз овај рат. Ако ће то овако да буде, као првог дана, онда један чојек то не мере да поднесе и изнесе. Видим ја себе данас на овој њиви. Све је добро урадио.

Најгоре је кад нема командира. Нема кућног домаћина. Кад све мораш сам. Лако је помоћ један другом. Како помоћ свима.

Ваљда ћемо сада имати неку команду.

Гледао је у титраву неоштрину стропа над собом. Слике њиве, мртвих и пања, са њим на њему, није више било.

Морам да се научим да заборављам дане.

Ако будем све памтио и пребирао, неће од мене остати ништа. Најтеже је сваког дана поново преживљавати нешто што се догодило.

Онај полицајац пита како се зовем, записао. Као треба му за извјештај у вези са оним убијеним усташом.

Питам га ко ће унићи у звјештај за наше убијене.

Гледа у мене.

Дошло ми да му јебем матер.

Зато морам да заборављам све и да идем даље.

Морам да се научим да спавам. Ноћи најбоље прекривају дане. Затрпавају их. Сахрањују.

Ако не спавам, продужавам дане. А биће дана који се не могу издржати ни завида а камоли оноћени.

Заспао је на поува.

Чуо је вањске шумове истовара и покрета камиона али је, ипак, био прекривен сном који одмара.

То спавање, ни будан ни у дубоком сну, пратиће га од ноћас један добар дио живота. Као, усталом, и друге војнике који су имали неку дубоко скривену и непознату жељу да остану живи, да се чувају, да не упадну у изненађење.

Али такав сан разједа човјека.

Држи га стално на опрезу. Такав сан боли. Као што уши знају да боле након пуне ноћи ослушкивања далеких и опасних звукова. И од њиховог раздвајања од гласова и шумова жаба, цврчака и јежева.

Та тешка навика да се живи у једном свијету звукова, и у једној половини сна, само оној која одмара тијело а не и свијест, у миру, у неком другом свијету може да се претвори у немогући повратак у нормалан живот. Људи то, онда, лијече алкохолом, нервозом, страхом, нетрпељивошћу према свему и према сваком.

То доноси неразумљиву истину да су Дани Мира тежи од Дана Рата.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Војник је кренуо према путу и одмах почео да повраћа неку жуту течност. Није смио ни да застане ни да моли Доброчојека да не вуче мртваца. Није смио ни да мисли. Само је ишао кроз шибље не видјевши ни пут, ни камионе, ни било кога живог.

Убио га је ко ништа. Само га убио. Рањеног. Лежо на леђима и молио.

Војници, који су стајали испред камиона, одмакнули су се један укочени корак уназад. Као да су видјели лед умјесто неба. Као да на њиви нема толико мртвих душа с којима су требали годину, двије или три, бити у рату.

Од тог тренутка, Доброчојек је постао усамљен и биваће све усамљенији како дани рата и несрећа буду одмицали. Као мутни таласи неком великом, спором и водоравном ријеком.

Доброчојек ће, временом, почети да схвата да се људи не боје смрти и мртвих тијела, већ да се боје убица. А нарочито се боје и примисли да они буду убице.

Тај догађај са рањеним усташом, котрљаће се за њим у великој, све већој и све нестварнијој представи о тврдом и злом човјеку. Људи, много мјесеци и година касније, и неће знати шта се догодило у овом кишном дану, само ће се чудити Што га онда зову Доброчојек.

Не приближавајући се њему, обилазећи га, оставиће га током цијелог рата на оном мокром црном пању, са мртвим душама, тијелима, његовом добротом и његовим злом које је ницало из његовог једноставног схватања праведности и казне.

Када су дошли у неку школу, скоро педесетак километара сјеверније, и придружили се јединицама у које су били послни, Доброчојек ће, лежећи на поду, покривен зеленим фолијским огртачем, јер му се сва одјећа сушила на ормару изнад главе, размишљати о догађајима тог дана.

Стално су испред њега пролазили лешеви на киши, док је он стајао. Помицали су се, као неки редослијед мртвих слика, лијево, десно, до краја, па опет на супротну страну.

У чему је њиова кривица. Шта су они урадили да закораче и изгину.

Можда је боље да сам то доживио. Сад могу да радим шта оћу. Нећу да чекам да ме убију ко пса.

Онда би се сјетио оног несретника из шибља.

Шта, нисам требо. Што нисам требо. Онај из војне полиције каже да је био рањен, није га требало убијати. Предати њима. Реко сам му Требало је. Јел требало убијати нас у камионима. Он је барем знао да ћу да га убијем. Шта смо ми знали. Јел засједа злочин. Шта је злочин. Јел злочин што су њега његови оставили и отишли. Шта он оће. Да ми њему будемо бољи људи него његови.

Мисли се ту зауставе. Па опет крену слике мртвих. Као црни реденик. Доброчојек је чак видио и себе како сједни на црном мокром пању. Као да је та цијела слика исцртана на бијелом сумрачном плафону учионице.

Почео је себе да гледа са стране.

Чинило му се да је могао том човјеку, себи са слике из мисли у његовој глави, да каже шта да уради и он би то урадио.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Смрт је тако лако и брзо дошла у ова тјелеса, ко да је била с њима.

Доброчојек је опипао своја прса испод мокре јакне. Несвјесно тражећи нешто што не треба да буде ту.

Мора да је са нама. Или нас прати, или нас води.

Како би изабрала ове који леже а прошла крај мене.

Киша и Смрт. Пратиће ме Киша и Смрт кроз цијели овај Рат.

Сестре су оне.

Смрт пада по нама. Ко и капи. Нека погоди, нека промаши.

А ми, ако се тако задеси, мирно идемо испод њих. Не знајући која ће да те удари у чело.

Тако и неке невидљиве смрти падају по нама. А ми мирно ходимо кроз њих. Па кад стигне стигне. И кога стигне. Капне.

Кад би људи знали да не иду По Смрти, као што могу да не иду По Киши.

Како нас је овдје Смрт сачекала. Како је знала да ми идемо у тој колони а ми нисмо знали да можемо да упаднемо у засједу.

Неко је требао да зна. Није Рат да одамо ко будале. Неко рачуна да је ово наше а може да уђе ко оће.

Устани, људино, отле, искиснућеш.

Добрица је сједио на том пању толико дуго да му је одјећа постала црна од влажности и кише.

Бољи су били они шињели. Натопе се али су топли. Само су дуги брате, нису за трчање и камионе. Ово се натопи, прокисне и ладно је.

Камиони који су одвезли рањене, враћали су се.

Добрица је устао и пошао асфалтом према њима. Неколико корака. И стао.

Кад се зауставио први од њих, искочио је један од пратилаца. Звао сам дежурног. Одмах су послали војну полицију, неку јединицу, специјалци, шта ли, да дођу и да нас одведу гдје треба. Могли су одма, мајку им јебем. Неки ће остати да чувају ове мртве док не дођу камиони по њих. И они су кренули, рекао је дежурни.

Доброчојек се опет вратио на свој пањ.

Као неки мокри чувар мртвих тијела.

Нису то мртваци. То су мртва тијела. Нема ту више никога. Нема ничега. То више нису људи. То су празне кутије. Сад ће тамо да причају да су то Погинули Борци. А ми ништа нисмо видјели. Само смо чули и изгинули.

Кише и Смрти однесу све, све саперу.

Оно што остане, та празна тијела, то су ко неке кесе које се наватају по врбацима и обалама послије поплаве. Само што их ми сарањујемо, да не прља очи и не шири смрад. Да се тичурине и пси не купе.

Добро смо смислили та гробља. За празна тијела ратника. А за њијове Душе нисмо смислили ништа.

Онда му се учинило да је чуо неки глас из шумарка крај пута.

Људи, људи, рањен сам, рањен. Помозите, оставили ме.

Јесте, неко запомаже.

Доброчојек је устао и откочио пушку а за њим је пошао један од пристиглих пратилаца камиона са рањеницима, ни сам не знајући зашто.

Ишао је према мјесту гдје му се учинио глас. Овај други војник је некако застајкивао и сваки час друкчије хватао и окретао пушку. Радо би одустао и вратио се али му се чинило да сви гледају у њега. Па није смио ни да се окрене.

Људи, људи.

Ђе тражиш људе, пиздати матерна.

Зенга је лежао у блату и води, крвав по једној страни, блијед у њиховој црној униформи.

Ко да си оџачар, мајку ти јебем усташку.

Нисам усташа, мобилисало ме.

Доброчојек је подигао пушку према прсима рањеника.

Немој, немој. Не сери ти. Ако ти се не гледа врати се на пут.

Не пуцај, брате, не пуцај. Све ћу испричати, ићу у вашу војску.

Нема браће откад је умро Тито.

Дошо си овде да убијаш. Да буеш Хрват. Шта да будеш. Нисам ништа дошао, само ме довезли.

И одвешће те. Јебо ти своју војску. И своју државу. Оставило те. Саћеш бит мртав ко и они моји.

Кратак рафал је одјекнуо равницом и одбио се неколико пута па изгубио у влажном ваздуху.

Нађи још једнога. Вуци пса на цесту.