Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Требам мртве да запамтим. А како. Било их је на оној њиви више од двајест. Сад ми пролазе стропом. Слабо видим њихова бијела мртвачка лица на киши. Жући је и здравији стари креч ове котловнице него они.

Доброчојек је гледао у жмиркави плафон.

Велика мртва лица лебдјела су над њим.

За њима она из шуме.

Његови и њихови.

Па опет лица са њиве.

То су моји ратни другови. А ни ријеч нисмо прозборили.

Нема то везе. Ратни друг се постаје кад неко од нас двојице погине. Онај који остане мора да поштује погинулог. Зато се то зове Ратни Друг. Море да се зове и Ратни Дуг. Дужан сам му. И сви ми. Можда је баш он погинуо умјесто мене.

Мртве људе треба памтити, живи дођу сами да те подсјете.

Једино ако и мене залијепе на овај плафон, ако и ја погинем, шта онда.

Треба их памтити, остаће негдје у некој души, у неком оку. Ни слике у очима мртвих не горе и не носи вода. Остају са душом. Оћу да их упамтим. И мене ће неко.

Затворио је очи, држећи на прсима, под рукама, ону своју буквицу. И сјећао, се једног по једног, лица свог Интервентног вода.

Жива лица ће боље да запамте мртва.

Кога живи људи не запамте, залуд слике на гробљима.

На гробља се ријетко иде. Са сјећањима се увијек иде. Ни заспат немереш. Помру и они који су ишли пред гробове и слике на сјајном црном камену. Помру и они који су запамтили мртва лица. Али са споменика се слика не диже у небо ко моје очне слике са мојом душом, кад ја умрем.

Зато треба да памтим и жива и мртва лица.

Ништа друго и нема да се памти у ратовима.

Рат није ловачка дружина да да се фалишемо и лажемо послије рата, пјани ко мајке.

Ако преживим Рат, само ћу да ћутим и да се сјећам.

Можда и да плачем, понекад, кад ме нико не види.

Како да не плачем за тријест нашије људи.

Не морам сваког да знам. Колико има родбине да помре а нисам знао никог. Или сам га видио једноч.

Свако мртво ратно лице моје војске, чојек је, родбина, људина, за упамтит.

Ја мислим да би ме сваки од њи спашавао и носио на себи крвавог и рањеног. Ко и ја њи што сам. Нисам мого пуно. Ал сам сваком лежај нашо на њиви. Да лежи богу под оку. Да лице окрене у небо. Да се види да је чојек а не да неко мисли да је стрвина.