субота, 09. март 2013.

2003.
MARŠ NA IST

Ostaci razbijene samozavaravajuće muslimanske propagande po svijetu, koju nisu kreirali, muslimani, kasnije Bošnjaci, već Veliki Krojači, Homogenizatori Balkana, pa ih, muslimane, preko Alije i drugih marginalaca, gurnuli u predstavu, kao i u građanski rat u BiH, u kojem su jedina poražena strana, jedina, jer su Srbi i Hrvati izašli kao pobjednici, što po tome što su dobili, ili im je ostala Nacionalna Država, što po tome što su dobili Državu Srpsku i što će, uskoro, dobiti Treći, koji se, ti ostaci, u Sjedinjenim Državama Amerike označavaju kao KBSAACBH, uska grupa koja se naziva Kongresom, STJ, inače budale jer su zaslužne za nevjerovatnu propagandu i promociju Srpske Tužne Pjesme Marš na Drinu, uputili su ćitab američkoj ambasadorici u Ujedinjenim nacijama. Nedajte da Vuk pleše po UN i razara ulogu našeg Svetog Zaštitinika i Verifikatora Genocida nad  nama, nad muslimanima, ulogu Svetog Haškog Suda, Suda Veličanstvenog.
Taj strah od rasprave o Sudu Veličanstvenom, Suludom Sudu, u generalnoj skupštini ujedinjenih nacija, nije samo kod tih Kabeesaovaca. On je i kod drugih. Zato i pišu AmAmbici jer im je tako sugerisano. Oni u Americi imaju razrađen taj sistem uticaja. Nismo mi. To je javnost. To su grupe. To su faktori.
Istorija će se razbistriti i nad Balkanom. Nad nekim narodima će ostati crnila. Zato je sve i rađeno. Neki drgi narodi će nositi svoj teret početne slave i umišljene, ili naturene im pobjede. Vremenom će teret postati pretežak. Pobjedu je veoma teško održati. Dugovi će biti vječni. Kao i crnilo nad onim nacijama kojima je, u samom početku, bilo namijenjeno. Oružje za Siriju došlo iz Hrvatske, a u Argentini osuđen onaj Kretenoid jer je oružje ilegalno prodavano Hrvatskoj. Jednom kad se uđe u to kolo, teško se izlazi. Kao što se teško pere i laž o genocidu. Ubogo političko i vjersko vođstvo muslimana u BiH želi nesretnim ljudima da natovari vječni teret Genocida. Ispašće na kraju da su Osmanlije ovdje naturile islam samo da bi se imao nad kim vršiti Genocid. Oni KBSAACBH pišu da je Marš Na Drinu bio i u Drugom svjetskom ratu doboš genocida. Ma, Mehmed Paša Sokolović je dao izgraditi Ćupriju samo da bi olakšao buduće genocide.
Istorija će se razbistriti. Ali se neke štete neće nikad popraviti. Međutim, kako uvijek biva, platiće nedužne generacije. Nikad nije bilo da se nešto nije platilo. I nikad nije bilo da se nečim nije platilo.
Problme može biti što se, tada, u budućnosti, neće znati gdje je naplatna rampa. Kao što se tada, u prošlosti, nije moglo znati da će neki Mali Srbin sa Harvarda doći na Ist River a nekima se učiniti da mu se Drma Šubara I Cveće.  

петак, 08. март 2013.

2002.
BORS, VRS, PTSP,
POGINULI, NESTALI,
INVALIDI, VETERANI,
ČEMER, BIJEDA I JAD
 

Kad se sjetim rata, možda i hiljadu noći i dana u rovu, sto hiljada ispucanih metaka, i sanduk snajperske municije, na prvoj liniji, u Zoni Borbenih Dejstava, ne znam da li mi je žalije mrtvih ili živih.
Gatalica nije u pravu. Svaki rat je Veliki Rat. Kolikogod nas je izginulo, još uvijek nas je veoma mnogo, veliki broj. Nekidan, u Debeljacima, kod Banjaluke, priča čovjek, pred prodavnicom i pivom, o tome kako je ranjen na Svjetliči, kod Doboja. A ja, kad sam preživio Svjetliču, i krenuo nazad, na Savu, bio sam toliko sretan i osokoljen da sam mogao, sa još dvojicom, istjerati ne četu iz rovova nego i Romela iz groba i poraziti njega i vojsku mu, kao razjebanu bandu i olinjale trećepozivce.
Nakon dvadeset godina sretneš nekog nepoznatog, nekog ko je s tobom negdje bio u opštem sranju krvi, granata i smrti. Rat je ogroman. Borac je mali.
S vremena na vrijeme razne instance, boračke, zauzmu stavove, skupe se, sastanu se, održe konferenciju za medije. Ali ne mede, skoro jauču. I ništa. Svake godine, kad prođe godišnjica neke od mojih brigada, kažem Sljedeće godine idem, zovu me uredno. A kad dođe taj dan, ne odem. Nemam hrabrosti. Kako da se pogledamo u oči i prećutimo da smo Nula Do Nule. A da pričamo kako je, nepotrebno je i gluvo.
Dabome, razumijem da je sirotinja zadnja rupa na Svirali Rata. Ide ovim redom. Država. Bogati. Topovi. Lopovi. Donatori. Senatori. Seratori. Radovan. Ratko. Momo. Slobo. Pa još sto praznih mjesta. Onda sirotinja u rovu. Sirotinja i Sinovi.
S vremena na vrijeme se priča i o invalidninama, naknadama, parama, stavkama, budžetima. Sramota me. Niko od nas nije ratovao za naknade. Samo da država i društvo razumiju svoje borce, ne moraju ništa da govore, barem koliko sestre, majke, žene i neudate ljubavi, razumiju one koji se nisu vratili sa frontova, linija, iz rovova i ofanziva, iz minskih polja. Iz pizde materine.
Kad me Čiča demobilisao, pred prvi maj devedeset šeste, nakon što sam s njim morao da pijem rakiju iz limenih aluminijskih pepeljara, svi u miru a ja ko budala odam u uniformi, shvatio sam da mir neće umeti da peva ni blizu kako smo mi cvilili na hladnoći, u krvi i strahu. Borci koje sam poznavao, a i nisam morao, jer svi su u uniformama, sjede na stoličicama i kartonskim kutijama. Na Usranoj Liniji Trotoara. Na potezu od raskrsnice do parkinga. I prodaju cigarete. Ko prosjaci. Za Donatore. Za Pljačkaše. Ne čuje se više ni general Lisica sa krajem svojih depeša Komandi Korpusa: Smrt Neprijatelju, Izdajnicima i Ratnim Profiterima.
A onda me neko zove u Partiju Boraca. Učio sam škole za te partije i druga politička sranja. Objašjavam da partije moraju da imaju i ideologije. A borci nemaju ideologiju, niti su je imali u rovovima. Dati glavu i sačuvati glavu nije ideologija. To je borba za goli život. A na Golom Životu se ne kuva Partija.
Kakvo poniženje, odem i mislim. Prvo u torove, onda u rovove, potom na ulicu. I sad u partiju.
Nakon ta dva boračka iskustva, bilo mi je jasno da Sloboda neće Umeti Da Peva. I da je tako u svakoj državi i naciji.
Onda su počele da pristižu vijesti kako se ovaj raznio bombom, onaj se ubio papovkom, objesio se, ubio nekoga. Većina ne spava, valja se u golom zelenom znoju, ustane i piša na parket u uglu dnevnog boravka, tuče ženu, jebe mater susjedima i rodbini. Stigo nas Vijetnamac. Pitiespi, majku mu jebem rođenu. Ali mi ne znamo šta je to. Sjebalo nas nazdravu.
Prošlo i to. Poslije smo shvatili da je to taj Pajdo Poststresni. Najčešće prođe samo od sebe, ali kod mnogih se nakalemi na neki raniji strukturni oštećeni sloj ličnosti i trajno je mijenja. A da i ne znaš. Niti ima naknade za to.
Onda se neko sjeti da treba zapošljavati borce, da imaju prednost pri zapošljavanju. I invalidi i porodice poginulih. Čim te počne zapošljavati po nekoj određenoj osnovi, na korak si do vagoniranja. Nakon sto godina Boračka se sjeti da treba otvoriti klubove liječenih ratnika, poststresnih. Ili tako nekako. Kao, to će pomoći kod tog Poststresnog. OćeK. Pa, nekidan zakukaju Veterani u Ugljeviku. U Plavom Salonu. Trebalo je u Crnom. Mrak je odavno pao na oči.
U Prstima, romanu, pisao sam o toku svijesti običnog srpskog ratnika sirotana. U Tomanu, pisao sam o lomu svijesti pod naletima tog sindroma. U Cicvari ću pokušati da ga izliječim. To je moj maksimalni doprinos, što sam ostao živ i što ću pokušati da izliječim barem glavnog junaka jedne knjige.
Sve ostalo, i sa moje i sa državne, srpske, strane, neproduktivno je i ponižavajuće.
Borci su se, u međuvremenu, pomirili sa sudbom. Još koju godinu i ponovo bi, mrtvo ladno opet pošli u rat.
Sad mi je jasno zašto nikad rat ne krene nakon pet godina mira. Moraš preveslati borce, sirotinju i sinove, da postanu ravnodušni.
 

 

четвртак, 07. март 2013.

2001.
NE MOŽE LJILJAN
U VLADU SRPSKE
 

Svako ko je nosilac Zlatnog Ljiljana Bosne trebao je biti ubijen u borbama.
Svako ko je dobio ZLJB, propust je vojske Republike Srpske.
Svako ko je dobio Zlatnog Ljiljana Bosne dobio ga je za iznimne zasluge u borbi protiv Srba i Vojske Republike Srpske.
Dobro je da su nosici ZLJB ostali živi. Neka preživi bilo ko. Sa napomenom da su bolji izginuli.
Ali Nosioci Zlatnog Ljiljana ne mogu računati da mogu u Republici Srpskoj  da budu prihvaćeni kao ravnopravni građani. oni su trajno obilježeni kao neprijatelji. Oni ne mogu da budu u rangu običnog muslimanskog borca koji je mobilisan ili je sam otišao u takozvanu Armiju BiH. Običan borac jer običan čovjek i time je najvredniji i zaslužan najvećeg poštovanja. Nosilac ZLJB je iznimni borac za Žrtvu Mira, Za Bosnu Deklaracije Alije Izetbegovića, za uništenje Srpskog naroda i Republike Srpske.
Svako ko je na bilo kojoj  vojničkoj dužnosti u ABiH, a pogotovu ko je Nosilac Zlatnog Ljiljana, ne može biti u vlasti Republike Srpske. Ne može biti izabran u Narodnoj skupštini Republike Srpske.
SDA zloupotrebljava dobru volju Republike Srpske i za ministra predlaže izvjesnog Mahmutovića, Nosioca ZLJB.
To nije prihvatljivo za Republiku Srpsku.
 

 
NASTAJU NOVE SKULPTURE

Porođaji 

Praptica i mladunče 
Posted by Picasa

среда, 06. март 2013.

1999.
PROVINCIJALNE SUDIJE
NE MOGU SUDITI
LIGU ŠAMPIONA
 

Nepojmljivo je da je sinoć prošao Real a Mančester junajted otpao. Real nije bolji tim, ni sinoć, ni tokom cijele sezone. Real zaostaje trinaest bodova u ligi gdje ima samo jednog konkurenta, Mutd je vodeći u ligi gdje ima nekoliko konkurenata.
Nepojmljivo je, jer je Mutd sinoć bio bolji tim.
Nepojmljivo je i da mu se ne sudi ni jedan od četiri penala. I da mu se isključi Nani koji je načinio nenamjeran prekršaj. U stvari, sumanuti Ramos, koji je samo malo prisebniji od Pepea, jer je poznat da ne gleda kud trči i šta radi, i za njim tokom cijelog prvenstva idu žuti kartoni ko proliv, došao je Naniju s leđa i natrčao na njegovu kopačku. Kada je Nani krenuo na loptu nije mogao vidjeti Ramosa. I stoga mu je, možda, moguće samo dodijeliti žuti karton.
Nu. Turski sudija Cakir ima kompleks provincijalca. On podsvjesno ne podnosi Evropu. Došao je iz PLM. Iz Pizdinaca. Sa idejom Ja ću im pokazati usred Mančestera. Osim toga, ne treba zaboraviti da u Realu igraju igrači iz njegovog podneblja, njegovog porijekla, iz islamskog područja. Da je u pitanju neka ekološka zelena religija, ne bih to povezivao. Ali, u ovom slučaju to nije moguće izbjeći.
Čak je i onaj Zvjerkan, Murinjo, rekao da je ispao bolji tim. Dobro, perverzni koučopatolog puca na Fergusonovo mjesto pa je zato bio fin i prema Fergiju, na terenu, i u izjavama.
UEFA ne bi trebala da delegira sudije provincijalce da sude vrhunske utakmice. Turska je provincija u svakom smislu, pa i u fudbalskom. Njihove sudije se razumiju u fudbal Ko Mara UKK.
1998.
PEDEPEU SE PRIVIĐA
DODIK A FENA
I SARAJEVSKI MEDIJI
SU MU TERAPIJSKI KAUČ
 

Siguran sam da Ivanić, noću, dok leži sa suprugom u krevetu, ne smije da stavi ruku na nju. Progone ga strahovi da se nije pretvorila u Dodika.
I njemu i cijelom Pedepeu, i njegovim maloumnim piscima saopštenja, svakodnevno se pričinjava Dodik i SNSD.
Danas sam odaslao izjavu u kojoj upozoravam da njihove ustavne gluposti sa zakonom o opozivu Predsjednika Republike Srpske imaju isključivu svrhu rušenje Republike kroz svođenje Predsjednika na nivo načelnika opštine. Da patuljci pojma nemaju, Patuljici Ivanić, Čavić i Usrani Mihajljica, budući ministar odbrane Bosne i Hercegovione, saznajem iz Izvora Bliskih, potvrdili su i u saopštenju povodom moje izjave. Tamo svoju ideju o opozivu poistovjećuju sa američkim Impičmentom, ne znajući da su to posve različite tehnologije i da američki politički sistem ni ne liči na bananu, nije sličan, niti se može uspoređivati, ni sa jednim evropskim sistemom.
Ali, evo moje izjave koja je uzjebala budale u Pedepeu.
Опозициони конгломерат којег је окупио ПДП а који још обухвата ДП, НСП и СРС, коначно се легитимисао као препродавач политичких идеја странаца којима је циљ дестабилизација и уништење Републике Српске.
Јер, идеја о закону којим ће се омогућити опозив Предсједника Републике, уперена је директно против Републике Српске.
Евентуалним изгласавањем таквог закона Предсједник Републике би се ставио у политичку раван са начелником општине чији опозив може покренути занемарљива групација а провести такође занемарљива количина гласова.
Сам закон би био огроман дестабилизујући корак а поготову покретање процеса без обзира на његов исход.
Очигледно је да да страни политички послодавци ПДП-а рачунају дугорочно са тим корацима, у које треба убројати и електорски избор члана Предсједништва БиХ, пошто је очито да се не ради о проблему Сејдић/Финци и не задовољава их формулација „један из Републике Српске“.
Dakle, nigdje ne pominjem ni Dodika ni SNSD. Govorim o instituciji Predsjednika i suludoj ideji da se protiv te institucije pokreće opoziv kao protiv nekog načelnika opštine.
Fena, takođe usrana sarajevska agencija, potrčala je da svom sarajevskom ljubimcu, Pedepeu, nabaci loptu. Ali nije citirala ništa bitno iz moje izjave nego je mirno pustila budale iz Pedepea da kažu kako sam ja rekao da je „opoziv Predsjednika Dodika opoziv Republike Srpske.“
SNSD će neke izbore i izgubiti, ali vi, sitni, mali, smutljivci, nikad nećete pobijediti. Jer ste presitni u vašim manipulacijama. Jer ste lažovi i lažni političari. Jebo vas vaš Ateve, vaš Been, vaša Fena, vaši sarajski mediji, vaši strani mentori. I jebo vas onaj ko vas popravi.

 

 

 

уторак, 05. март 2013.

1997.
PROBLEM U
VIŠEGENOCIDU
 

Da bi se postigao kompromis sa Tamnim Sokačkim Vilajetlucima, predlažem da  Višegrad promijeni ime u Višegenocid.
Možda bi se time zadovoljila autistička osmanlijska svijest koju je izrekao neki loklani medžlislija riječima Šta koga briga šta će pisati na spomeniku koji je na našoj zemlji.
Jasno je da je za medžlisliju vrijeme stalo onog trenutka kad je završena Ćuprija na Drini. Za njega, kao i za mnoge druge u Višegradu, još Ćorkan igra ogradom a gazde, paše i age, rade šta hoće, sve do akšama, kad se vate rakije i pogleda na mladu pozadinsku sadržinu dimija.
Čija je Država, ako je Zemlja Naša.
To je najteže pitanje na Balkanu. Usuđujem se reći I Šire. Svuda tamo gdje su bili povezani Sarajevo i Damask i Skopje i Jemen. Sunce Ti Jebem.
Pri tome ne mislim samo na Republiku Srpsku.
Ta Medžlisvijest odnosi se prema svakoj Državi tako. Jer za nju je država Tamo Daleko. U Istambulu. A ovdje je Zemlja Naša. Eventualno, od države tuda prolazi samo Turski Drum, kao opisaše Šćepan Aleksić.
Nije, dakle, na spomeniku u Višegradu problem samo sintagma Genocid u Višegradu. Problem je Dozvola. A gdje je pečat. Problem je Država. Na veliku žalost, na tom području Država je Srpska.
Ali nisam ni da se u Državi Federaciji, bez dozvole, podigne pravoslavni spomenik Oslobođenju od muslimana.
Nu. Sve mi se čini da esdeesova vlast, kao i prethodnica im, nemaju hrabrosti da sruše spomenik. Doveli su se u poziciju Srba Na Severu.
Pregovaraju o Državi i Zakonu.
Srbi Na Severu Višegrada.

понедељак, 04. март 2013.

1996.
NEDOBOGOGLU

Pitao me, nekidan, pitac jedna vrli. Ti doista gledaš to smeće Sulejmana. Prvo, nemoj mi na Sulejmana, STJV, Veličanstveno. Drugo, iz državnih serija saznaš mnogo o mehanizmu vlasti, političkoj psihologiji i nedemokratskoj tehnologiji. Pošto ne gledaš, da ti kažem. Na dvoru Sule Veličanstvenog samo su tri političke tehnologije u opticaju. Flašica Otrova. Grjkljan Konop. Kesa Dukata. Ne reci.                                                      Mali turski geopolitički brkati pjesnik, impresionist, ministar Davutoglu, Mehmed Paša Sarajli, pošto neizmjerno voli Sarajevo, opet plovi svojim splavom Otomanske Stabilnosti.
Mi nikad nismo željeli tuđe teritorije i ne želimo ni sada. Mi samo želimo da povežemo Sarajevo i Damask, kao nekada, i Jemen i Skopje, i Bengazi, demokratski, nema smisla da se gazi, sa Nula Problema. Oni tamo spoje cijelu Evropu pa niko ne kaže Novi Rimljani. A mi koji želimo da spojimo Sarajevo sa Damaskom, mi smo Nove Osmanlije. Nama je čast da smo prepoznati po Osmanlijama, Seldžucima o Ejubijama. Ali tuđe nećemo.
Sami da date.
Spajanje Evrope i Spajanje Osmandžuka nisu isti istorijski procesi. Kao ni Rimljani i Osmanlije što nisu isti istorijski akteri. Rimljani su za svoja geopolitičkla sranja kažnjeni primanjem Hrišćanstva a Osmanlije su kažnjavale naturanjem Islama.
Spajanje Evrope ne vodi Rim ni oni koji su ponosni na Gaj Ovoga i Gaj Onoga. Ni na Nerona. A i geografski ne liči baš na Staro Rimsko Carstvo. Spajanje Osmandžuka vrše isti akteri, potomci, koji su to činili i u doba mnogo prije Sule Veličanstvenog.
A Davutogluova priča da Turska ne želi teritorije, providna je i prenatalnom dunjaluku.
Sve se radi radi teritorija. I kokakola se proizvodi radi teritorija. Postoje geotermalna područja koja rađaju takve ljude i oni se tome ne mogu oduprijeti. Kao što postoje narodi koji nikad nisu gledali ništa izvan svog dvorišta.
Ne treba se zavaravati čistim rukama. Ako u njima nema ništa, bočice, gajtani i kesice, stoje u njedrima.