субота, 04. јул 2015.

ДА ЛИ УБИЈАТИ
ЉУДЕ
ИЛИ УБИЈАТИ
И ПОЈАВЕ

На цијелом простору нових поредака, интеграција, територијализација и финансијеризација, па тако и на Балкану, Јавност се састоји од Јавноида.
Таблоиди су, за медије, мали корак али за човјечанство огроман.
Тако је и у Републици Српској. Јавност је недефинисана појава.
Дабоме да нико Јавност не треба да дефинише. Она сама, здрава, јавна, објелодањена, мора имати своја правила.
Тих правила у нашој Јавности нема.
Код нас је најсофистициранији елемент Јавности Набијање На Колац.
Посљедњи случај је Случај Душанке Мајкић.
Који је познат.
Али није познато зашто Јавност, овдје не говорим о приватним, појединачним, мишљењима, ставовима и опаскама, и њени медији, нису Случај Душанке Мајкић третирали као Појаву Босанске Државе а не као Одстрел Јединке.
Јер. Та правила о отпремнини постоје. Постоји и могућност заснивања радног односа. Икориштена су и прије ДМ. По чему је 28.000 КМ ДМ прљавије и неморалније од 28.000 КМ некога другога.
Или је у питању Колац Јавности само за пробране.
Као што је, ономад, када сам ја разапет, због Копилади, Мухарем Баздуљ написао да Николаидис, савјетник и писац, може да има мишљење да је експлозивом требало побити све у бањалучкој дворани Борик, а Васић, секретар и писац, не може да има мишљење о плаћеним стрит копиланима.
Гдје је био Колац Јавности када је усвајана таква регула у Државном Парламенту, како воле да му тепају. Гдје су били медији, неовисни и истраживачки. Нису били нигдје. Јер данас не постоје скупштински извјештачи. Постоје само постављачи микрофона и снимача на говорницу кретенима који дају изјаве.  
Душанка Мајкић је жртва велике лавине мржње према Есенесдеу. И дијела манипулативних Медија и Јавности коју творе.
И оних којима је циљ, којиимају спискове, са политичке сцене склонити свакога ко је против Унитаизоване Недејтонске БиХ.
Да ли је Душанка Мајкић требала да буде Будала, као ја, па да не узме паре које су јој закон и правила ПС БиХ омогћили. Да ли би јој портал овај или портал онај дигао споменик у Лепом Белом Мермеру.
Ну.
Случај Душанке Мајкић је и вишетрачан.
То јој је награда за десет крвавих година у Есенесдеу.
Нисам примијетио да се Предсједник Странке ознојио бранећи је. Понекад изгледа да ду ко кец на једанаест дође тако нешто.
Душанка Мајкић је јединка из Одстрелишта Есенесдеових људи. А у Одстрелиште нагони и СНСД и многи његови.
То се неће добро завршити.
Као што се ниушта добро неће изродити Јавност која нема своја, Своја, правила а има само коље.
Од коца до конопца корак је мали.


петак, 03. јул 2015.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ
И ДУША
РАТНИКА
роман

Није Доброчојек требао дуго да чека да почне.
Ујутро, прије десет часова, из слушалице пољског телефона стигао је глас Узбуна за Интервентни Вод. Стиже стодесетка пред вашу базу. Разумио.
Из кабине је изашао водич, извиђач.
Наши су на насипу упали у непријатељску територију, имамо мртвих и рањених, треба да их извучемо. Кад стигнемо, минобацачи ће да туку испред тог рејона.
Колико има до тамо. Пола часа.
Кад су стигли, Доброчојек је тражио да му објасне подручје.
Нема пуцњаве. Нема већ неко вријеме. Сад је, како мислим, питање ко ће одвући мртве и рањене на своју страну.
Добро идемо са три тројке. Остали овдје у приправности. Нас тројица идемо напријед. Пуцаш у све што види а што није наше. Треба да избијемо до оне три тополе. Мисле да нису даље отишли.
Тројке су се кретале кроз ниско раслиње. Нису се нарочито крили и повијали. Претпостављали су да је засједа била на ивици шикара које их чекају напријед и да су се ту водиле борбе.
Када су пришли скоро на ивицу, наишли су на свог борца који је лежао са митраљезом. Није био рањен.
Слушам да се неће појавити Усташе. Па да запуцам. Наших има напријед мртвих а има и њихових. Има наш један рањен. Звао је. Ту је испред, код оног јасена.
Доброчојек је распоредио своје тројке и кренуо први, према рањенику.
Прво су наишли на два мртва а онда и на рањенога. Ноге су му биле исјечене рафалима. Једну је успио да подвеже.
Гдје су још наши. Десно нема никога. Напријед има један мртав и чуо сам једног њиховог, рањеног.
Доброчојек је руком позвао десну тројку.
Носите овог чојека. Ти вуци ову двојицу, једног по једног.
Онда се са лијевог крила чуо пуцањ па рафал.
Останите вас двојица овдје.
Доброчојек је дошао до лијеве тројке у тренутку када је један од његових бораца подивљао и кратком сјекиром, коју је имао за опасачем, одсијецао руке војнику којег је малоприје убио.
Једну руку је већ одсјекао а друга се држала само на блузи која се увукла у земљу па није могао одмах да је пресијече.
Шта радиш, Сунце Ти Јебем.
Пуцао на нас. Нећеш више овим рукама да пуцаш, мајку ти јебем. Ударио га је чизмом у главу.
Доброчојек га је, иза леђа, обухватио рукама.
Добро, готово је, стани. Пусти.
Држао га је тако неко вријеме.
Кад се заврши живот завршио се и рат. Жив може да ти буде крив за све. Мртав чојек није крив низашта. Мртвог не дирај више. Замисли себе на његовом мјесту.
Војник који је одсјекао руке био је црвен у лицу, по врату и по рукама, као да ће експлодирати.
Разбацаћу га да га ни рођена мајка не нађе. И главу ћу да му осијечем. Пизда му матерна. Пуцао је. Лежо рањен и ћио да нас побије.
Дабоме да је ћио. Сви оће да убију. Такав је рат. Морате бити ладни. Нећеш далеко ако падаш у такву ватру.
Махнуо је војницима из резерве који су пристигли. Носите и овога. Усташа. Оружје носите. Ништа не остављај.
Војници су га ухватили за опасач и за ноге. Глава му је висила назад и ударала о бусење,  одскачући, као да је балон.
Руке су заборавили.
Руке без мртваца нису ништа. Скоро да чојек и не препозна зашто би могле да служе. А док су биле на њему, онај мој се усро од страха. Сад ништа, јебеш туђе руке. Заборавили их.
Доброчојек је кренуо даље. Мало иза мене. Гледајте на страну. Полако, без буке.
Након педесет метара чуо је стењање и јечање.  Није се сагињао, да боље уочи војника. Црна униформа.
Чим се помакао, истресао је у њега пола рафала. Униформа се само слегла. Као да је потонула у неко ријетко блато.
Не пуцајте, браћо, ја сам наш.
Са десне стране лежао је рањеник Српске Војске. Од Усташе су га дијелила два грма па се нису могли видјети.
Ђе си рањен. Прошло ми кроз раме, не могу да дишем. Тешко ми је. Имал још наших овдје. Нема ја сам ишао први и налетио на овог. Тако смо се испуцали. Добро људи, четворица носите нашег чојека. Овог пса вуците. Оружје напрти.
Када су се вратили у импровизовану касарну, поступак се одвијао уходано.
Наше у хладњачу, попишите имена и узмите документе које имају. Муницију и све од оружја скидај и у записник.
Ове двиљаке сарањуј тамо на њиви, уз друге.
Заробљеници су изведени са ланцима на ногама, који су пролазили кроз ушице десетак крампова без дршки. Они су већ знали шта треба да раде и одмах су почели да копају плитке раке.
Само удари колац изнад главе. Направи записник. Колико је сарањено, узми документе ако имају и датум упиши. Ђе су овом руке. Остале тамо. Ко је подивљо. Један наш. Запуцо на њих, био рањен. Они га убили а онда овог уватила паника. Ово нисам видио.


АКО ЈЕ РЈЕШИВА
ФЕДЕРАЦИЈА,
РЈЕШИВА ЈЕ
И БиХ.
МЕЂУТИМ,
НИЈЕ.

Босна и Херцеговина, ако није сада на прекретници, поводом најављеног Референдума у Републици Српској, о прихватању или неприхватању наметнутих и неуставних такозваних заједничких институција и још такозванијих државних, врло брзо ће бити.
Из два разлога.
Унутрашњи односи се више неће моћи подносити. Што ће се лијечити све већим удаљавањем и разлазом.
Странци, Охаер, Брисел, Меркел, не могу више ништа урадити. Задњи покушај, кад је то, давно, било, извео је Лајчак. Баш према Републици Српској. И попушио. Па, касније, дијагностиковао Био је то крај Охаера. Зато сам свој Политички љетопис за ту годину и назвао Сарајевски Атентат Мирослава Лајчака. Сви су ме питали Шта то значи. Какве везе има. Био је то пуцањ у Монархију Охаер. Ето шта.
Да би Странци Усранци нешто урадили, треба неколицину, као Милошевића, испоручити у Хаг, некога убити, као Ђинђића, некога потрошити, као Тадића и некога преквалификовати у некој институцији за образовање одраслих, као Вучића.
Ништа од тога није могуће извести у Босни и Херцеговини.
Босни и Херцеговини је потребан унутрашњи договор о повратку на изворни Дејтонски конструкт. Што укључује тројни састав Савјета Министара. Па све даље.
А то је реално као и оно што сам мало прије набројао.
Не због нереалности повратка на изворни Дејтонски конструкт.
Већ због нереалности унутрашњег договора.
Да је унутрашњи договор могућ, догодио би се у Федерацији. Гдје су игралиште и лабораторијум јеноставнији.
Али.
Он је у Федерацији не само немогућ већ нико и не показује жељу да га започне а камоли да га заврши.
Политичко Сарајево се задовољава својим Сарајевским Стамболом и депресирањем Хрвата који неопрезно залутају у тај Чадор.
Хрвати се задовољавају, и полако осамостаљују, чистим Херцеговачким Територијама. Економски, прије свега. И не занима их Сарајево. Осим у смислу какве протоколарне зајебанције као што су пријеми и слично.
Без унутрашњег договора у Федерацији, између Хрвата и Бошњака, нема никакве могућности за тројни унутрашњи договор у Босни и Херцеговини.
Договор у Федерацији није могућ из једног јединог разлога.
То није договор Бошњака и Хрвата, њихових политичких демократких представника, већ договор Сарајева и Хрвата.
Што је нерјешива некомпатибилност.
Дакле.
БиХ је могућа колико је могућа Федерација.
И ту се не ради ни о каквим Србима нити Републици Српској.
Српска, само, као најзаокруженији институторијум Дејтона, има највеће штете од оваквог стања. За разлику од Сарајева, које има највеће користи.
И зато се Републици Српској политички жури.
Сарајевско Стање БиХ њу економски и политички исцрпљује што ће се, дугорочно, завршити нестанком.

Стога Референдум треба схватити као упозорење и позив а не као сецесију, како већ трубе дротови, ботови и трутови из јевтиних трећепозвиних ешалона Међународне Заједнице.

четвртак, 02. јул 2015.

ОПАСНОСТИ
И ОЗБИЉНОСТИ
РЕФЕРЕНДУМА

1.
Нисам сигуран колико општа јавност схвата проблем Суда и Тужилаштва БиХ, које су неуставне, недејтонске и неспоразумне категорије. Колико разумије шта су надлежности БиХ, како је дошло до многих недејтонских и неуставних категорија. УИО. СИПА, Гранична Полиција. РАК, БХРТ. Да ли зна да је то било под притиском и пријетњама.
2.
У кратком року, до Референдума, ако ће бити почетком септембра, то је немогуће објаснити. А политичка атмосфера није тако усијана да би Референдум о било чему изазвао велико занимање. Веома је тешко, ако не и немогуће, организовати кампању за Референдум у том кратком љетном времену.
3.
За успјех Референдума потребна је веома квалитетна страначка организација владајуће коалиције. Коју владајућа коалиција нема.
4.
У Народној Скупштини Републике Српске потребно је више пажње посветити објашњавању свих суштинских питања због којих је Референдум организован, постреферендумским корацима и посљедицама. А мање борби против Опозиције. Опозицији треба само рећи да није за Републику Српску.
5.
Људи се боје да ће Референдум изазвати рат.
6.
Нико не износи ставове о Референдуму осим Додика. То умањује значај тог политичког процеса. Јер се гарнитура Додик – Референдум лако побија. Много лакше него СНСД – Референдум. Сада се види колико је било наивно ући у процес огољавања Додика у оквиру Есенесдеа. Оставши сам, са кабинетизованим полуструктурама, страначким портпаролашењем као привидом и органима странке који нису формирани, Додик је изложен подсмијеху типа Још Један Додиков Референдум.
7.
Не смију се допустити пропусти и погрешке из Првог Референдума. Када је дошла Ештоновка. Па заглетовала ствар неким сомнабулним Структуралним Дијалогом.
8.
Потребно је већ сада имати разрађен ред корака послије Референдума. А Јавности предочити оно што се може предочити.
9.
Треба имати предвиђања о излазности. Политичка клима, и клима уопште, не иду на руку великој излазности.
10.
Треба имати на уму опасности мале излазности и великог процента Не. То ће довести до масовног потцјењивања резултата Референдума. И до политичког депресирања Додика и СНСД. Чиме Додик ставља на берзин силазни графикон, прије свега, Есенесде.
11.
Референдум мора да има озбиљне конкретне посљедице корисне по Републику Српску и видљиве за широку Јавност. Ако их нема и не буду видљиве и разумљиве, Есенесде ће изгбити локалне изборе. Ко Грчка буџет.


среда, 01. јул 2015.

ЦИПРАС СИРИЗА
И СРПСКИ
НАПРЕДЊАЦИ

На километара седам седам два, Бајага, одвијају се два потпуно супротстављена процеса, два пола савременог свијета, двије крајности које могу да одреде, и запечате, судбина Нација, Друштава и Држава.
Један, који је у завршној, али, истовремено, и у распадајућој фази.
Дрuги, који је у почетној, вапајској, праскозорној.
У Београду, ПППВ, Први Пут Предсједник Владе, славопокорно саопштава Очекујем похвалу од Меркел.
Претхдно се вратио са изванредног и неопуномоћеног ноћног бденија у Бриселу. Гдје се Држава Србија понизила да мирно пријеђе преко одузимања Косовоа и са тим Косовом вод преговоре о уређењу неких општина.
У Атини, Ципрас и Грчки Народни Покрет Сириза, зову народ да се изјасни. Да ли је за Финснијски Тоталитаризам све док се Грчка и Грци потпуно не униште или да пропадну одмах па да крену из почетка.
У Београду бјесни пропагандни саморат који велича ПППВ и подаништво Европи, за коју нико, не само у Србији, није установио шта је то, о čему се ради и кад ће то.
У Еврoпи бјесни покопавајући пропагандни рат против Ципраса, Сиризе, Грчке и Грка.
Ради се о класичној Западној Сиененвазији у којој је потребно девастирати сваку чињеницу о Грчкој и Грцима.
Настоји се створити слика да су Грци људи који су случајем успјели да преживе свој самоуништавајући, нераднички и расипнички менталитет.
У Београду ПППВ, Александар Вучић, познатији као Александар Власт, kојег је изабрао српски народ, претходно виртуелно трансформисан из радикала у напредњаке и из демократа у бираче.
У Атини, Ципрас, којег је изабрао директно Грчки Народ којег, због тога, многи називају комунисима, љевичарима, револуционарима.
И једног и другог су подметнули Запад и Финасијски Територијалиси.
Вучића на превару.
Ципраса из грешке.
Ниједан од та два тока неће добро завршити. Нико своје намјере неће остварити. Ни З&ФТ са Беградом, ни Грци са Свијетом.
Али Грчки искорак треба да буде наук многима који су НДД Сферу бацили подноге и погазили у блату Глупалистичког Глобализма, јевтиног Американизма и преварантског и смрдљивог Еуропејизма.
Не може се ни једна земља, нација и народ продати за Шаку Европе.
Може. Али те на крају чека судбна данашње Грчке.
А то што су два таква процеса, практично један уз други, то је ултразвучна дијагноза савременог свијета. Супротности више нису далеко. Оне су потпуно блиске.
И то савремени свијет чини опасним мјестом, неразумљивим небом и несавладивом немани.


уторак, 30. јун 2015.

КАКО ЈЕ ВУЧИЋ,
ПОВОДОМ СРЕБРЕНИЦЕ,
ОСТАО ИЗОЛОВАН

Чак га је лизнуо и Младен Иванић, мастиљави плајваз, и написао неко писмо против Резолуције Геноцид Сребреница и рекао да ће то Дићи Тензије, Донијети Подјеле и, уопште, ситуацију, додатно усложњачити.
И Младен Босић, тешкоразумљиви политички промрмљатор, има резерве.
Остали дио политичке сцене Републике Српске такође је против Резолуције Британике.
Николић је, у Србији, позвао Предсједништво БиХ, а то значи Иванића, јер је он Предсједавајући, кад је Бакир одсутан, и кад нема Орића за пуштање из затвора, да се одреди око РГС, Резолуције Геноцид Сребреница.
Иванић се одмах, неуобичајено за њега, итнуо задњом ногом на Николића из чега се да закључити да је он на истој сиси, у том сегменту, као и Александар Власт. Николић, Предсидетељ Сербије јесте низаштонејебавајући и неуобзирујући артефакт.
Од осталих на политичкој сцени Србије има још Дачић. Он је Оебс и он држи баланс. Провалија је огромна, сајла танка а баланс штанга кратка.
Али. И без тога, Дачић је, и цели СПС, као прашина на ормару. Гдјегод се селиш, и они су ту али никад се не чују, не смрде и не миришу.
Остали Сребреничани у Србији, типа Борис Тадић Слушајте Ме Пажљиво, одавно су прднули у чабар и њих више нико ништа не пита. Не само по том питању.
Остао је само Александар Власт који је рекао да ће до 30ог или 30првог, ????, јуна одлучити о одласку.
Младенов шеф смјене, Бакир Изетбеговић, удесио је да се Вучићу упути и званични позив.
То је додатна тона кокса у сименсмартиновој пећи у којој се тали, али не кали, Србија.
Поред укопу Заједнице Српских Општина на Косову, Александар Власт мора да, тјерају га, присуствује јубиларном укопу у Сребреници. И тако, чак и не говорећи ништа, призна да је тамо био Геноцид. И да су га, у Удруженом Злочиначком Подухвату, изршили Срби, Српска и Србија.
Вучић је, добрим дијелом, сам себе, и Србију, довео у такву ситуацију.
У ситуацију да је потпуно усамљен у тој политичкој игри око Трајног Геноцида у Сребреници. Јер сада се, поводом двадесет година, ломи тренд да ли ће то остати као Геноцид или ће то проћи као неуспјела пропаганда Сарајевских Унитариста. Стога и јесте Британија потегла Резолуцију.
За Вучића мање више, али за Србију није добар такав однос снага. Јер је слаби. Али и даље девастира човјека који је концентрисао сву институционалну, а нарочито ванинституцналну власт и моћ, у својим рукама. Односно његово радно мјесто Предсједника Владе.
Србија, Вучић, није умјела да схвати да је стратешки пресудно да буде компатибилна и сагласна ставу Власти и цијеле Српске. На тај начин најбоље брани Србију.
Сваки колаборационизам Србије. Под фирмом толеранције, помирења и еуропејства, погубан је не само по Србију, већ и по Српску.


Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ
И ДУША
РАТНИКА
роман


Сутрадан је отишао до команде да тражи обуку за своје војнике и себе.
Не знамо ми да пуцамо из пушака које смо добили. Имал неко ко је вјешт. Да нас обучи. Нећу да ми гину људи. Има један поручник. Он је био на неком курсу код Руса. Послаћу га чим га нађемо.
Доброчојек је два дана обучавао своје војнике и себе. Поручник није био нимало једноставан. Све се радило у покрету а кориштен је стари руски систем понављања док се не успије.
Једна од најтежих вјештина које су савладавали било је пуцање једним метком. Допуштало се и два или три али ријетко. Невјеште руке нових ратника, ненавикле на оружје уопште а нарчито на кратки калашњиков и покрете, нису умјеле да смање број испаљених метака испод десет.
То је трећина оквира. Ви за пет минута остајете без метака. Шта ћете онда. На клање. Сунце вам јебем. Мисли мало. Иди опет у ред.
Шума је јечала од пуцњаве.
Војници су трчали стазом, објеручке држећи пушку уперену у земљу а кад прођу поручника, он викне Десно или Лијево. То је значило да треба погодити дрво на тој страни. Једним метком.
Повремено их је заустављао па су стојећи у мјесту пуцали по тај један или два метка. Њему је то увијек успијевало. Како, јебему кру. Вјежба. Вјежба. Вјежба. Ја тако могу и из осамдесетчетворке. Шта је то. Митраљез.
Опет у ред.
Другог дана им је показивао као изводи колут напријед из којег устаје и пуца. И остале акробације, како су војници говорили.
Ово ви не треба да радите. Треба много времена да се увјежба држање пушке попријеко, да сам себе не раниш а и да случајно не опалиш па убијеш свог борца. Ово је само да знате да се може.
Највише су увјежбавали Доброчојекову идеју тројки. Поручник је похвалио ту идеју.
Само пазите да држите контакт. Значи, морате да видите гдје су они до тебе и они испред и иза тебе. Није добро да се раздвојите. Онда вас лако туку а можете побити и једни друге, не знајући ко је гдје.
Морате договорити знаке. Нема довикивања. Водите рачуна да знаке за команде даје увијек онај испред тебе. Лези, крени, не пуцај, иди тамо. Ови који су иза, оне испред себе само упозоравају на нешто.
На крају другог дана, када су увјежбали оно што су мислили да је битно, нису више могли да ходају. Све су то били људи без спремног тијела за цјелодневне покрете. Ни један посао не припрема организам за стално кретање у природи.
Једва су се довукли до базе.
Доброчојек се захвалио поручнику и сјео на одсјечак пред кућом.
Одмах на спавање. Ко може да једе, нек једе.
Ја ћу ноћас да стражарим овдје.
Неколико минута из куће су се чули кораци и звекет опреме а онда је све утихнуло. Неко је хркао на спрату док су цврчци у својим малим оркестрима додавали високе тонове. У шуми, даље, чуле су се, повремено, жабе.
Колико ноћију има рат.
А колико ће ноћи имати сна за нас.
Како увијек бити одморан кад треба.
Доброчојек се мучио у стршљенику свакаквих мисли које су га опсиједале.

Пуно их је зато што ништа не знам о рату. Кад почне, можда ће бити јасније.

понедељак, 29. јун 2015.

ДА ЛИ СРБИ
МОРАЈУ ДА
ОДУСТАНУ
ОД ЈЕДИНСТВА
И ОКРЕНУ СЕ
ОПСТАНКУ

Једнократним националистима и дневној политиствујућој популацији неоспорно срцу и души чини мило кад се двије велике земље, Велика Британија и Русија, споре и боре око угла под којим ће се усвојити неки папир у Уједињенм Нацијама.
Као што је то случај сада. Везано за Британску Декларацију о Сребреници. И Руску варијанту одговора.
Дневне ствари и јесу дневне да би биле неразумљиве, непрегледљиве и неодгонетљиве.
Британци су цијели вијек миксер међунационалних зала у многим дијеловима свијета. Па и на Балкану. Латини су можда лукави али су Британци, сви одреда, и увијек, Политички Џек Трбосјек.
Да није тако опсјенито, Бошњаци, Сарајевски Политички Круг, увидјели би одмах да они први треба да буду против британске резолуције о Сребреници.
Овако, против су Српска и Србија.
Бошњаци се уздају у Британску Резолуцију Когладансрат.
Не схватају да ће она бацити кључ много касније а не сада.
Срби такође реагују дневно. Срби у Српској. Србија је други пар путраваца. Реагују дневно а само подсвјесно знају да ће се та Геноцид Резолуција дугорочно обити о главу. Јер задњих сто година Срби су на силазној линији.
Какавгод дневни, тренутни, политички интерес био, мали народи, на Балкану, не само Срби, не треба да се залијећу. Треба да гледају своја посла.
Не треба да се залијећу ни у Нато ни у Бабушку. Ни на Исток, ни на Запад.
Залијетање је сумњиво и евидентно. Само га треба прочитати. Сад се лансирају тезе о томе да ће Нато снизити љествицу, како би и кљакава и саката БиХ могла да је прескочи.
То лијепо звучи наивним Интеграционистима. Али то, неоспорно, значи да је Нато Пакту стало до територије а не до људи, државе и друштва.
Можда, под неким условима и треба ући у Нато Пакт. Али под брзинским и скраћеним процедурама, ни за живу главу.
Срби теба да гледају своја дугорочног посла.
Са Србијом је ствар отежана јер њено Вођство не постоји. То што Вучић ради јесте огољена, ријалитизована, таблоидизована варијанта Милошевићевог управленија Србијом.
То Вођство не разумије Стање Вијека. Не разумије приоритете а и кад их, понеке, препозна, не умије да их сложи по важности.
Српска је у раљама девастираног Дејтонског Споразума и унакаженог Устава БиХ.
Да није тако, била би веома сигурна. И све сигурнија, како деценије пролазе.
Али та девастација је веома опасна јер разара ткиво Републике Српске на економском, политичком и моралном плану а да никаквих симптома нема.
Идеје о Српском Свејединству увијек се јављају као спасоносне и увијек се покажу као трагичне.
Стварање СХС, СФРЈ, Вировитица Карловац Карлобаг. Све је то Србе коштало.
Срби никад нису схватили историјску суштину и националну добробит Дјелидбе.
Једна од идеја минијатурног Српског Свејединства је и уједињење Републике Српске и Србије.
Провлаче се чак и ставови типа Ако ће нам то Нато омогућити и заштити нас, зашто да не уђемо у Нато Пакт.
Ту идеју треба одбацити из неколико разлога.
·        Нико не зна како ће се распетљати овај вијек између великих играча. И да ли ће се граница помијерати на Исток или на Запад. Не треба одмах стављати главу на цјепало, чим вода почне да се грије. Некад је боље ставити је кад сазнаш чије је цјепало.
·        Боље је, у свакој варијанти, имати Двије Српске Државе него једну полутну и једну девастирану.
·        Републику Српску штити Споразум Великих Сила. И то ће тако бити док се свијет добро не распадне и не подроби. Србију не штити нико. И ако би се Српска неким чаробништвом, сада, прикључила Србији то би било стратешко самоубиство.
·        Уједињене Српске и Србије повлачи цијену и компензацију коју ће Србија платити али у вишеструкој вриједности. Тада се Србија не би могла одбранити. Чувањем Самосталности Српске у БиХ, Србија чува и своје границе. Какветакве.
·        Српска се мора чувати тога да постане Компензација Србима и Србији. То је нешто као компензациони мандат. Сад и никад више.


Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ
И ДУША
РАТНИКА
роман

Ђурађ Милишић, тријеспет година, керамичар, двоје дјеце. Ђорђе Симић, тријесдевет година, жељезничар, двоје дјеце. Никола Мајсторовић, педесет година, електротехничар, троје дјеце. Милкан Јоргић, тријесчетир године, пољопривредник, троје дјеце. Живко Лакић, тријесседам година, пољопривредник, двоје дјеце. Жељко Жигић, четереспет година, возач, без дјеце, неожењен. Драгутин Костић, четересједна година, борверкист, двоје дјеце. Саво Живић, четерестри године, неожењен. Зоран Мишић, тријестри године, столар, једно дијете. Драго Шарић, тријесдевет година, механичар, једно дијете. Чедо Мајкић, тријест година, техничар, неожењен. Петар Ракић, четересједна година, каменорезац, двоје дјеце. Станко Родић, четересседам година, електричар, двоје дјеце. Славко Плоскић, четерес година, машиновођа, једно дијете. Марко Мишић, четересдвије године, неожењен. Бранко Машић, тријест година, возач, неожењен. Светислав Ђорић, четересчетири године, скретничар, једно дијете. Радован Крстић, четересосам година, рудар, двоје дјеце. Драган Бијелић, четерес година, једно дијете. Ристо Грајић, тријесдевет година, грађевинац, једно дијете. Желимир Гарић, тријеспет година, токар, једно дијете. Момир Кекеровић, четерестри године, комбајнер, двоје дјеце.
Тако је, све по реду, Симеун уписао, у своју теку, сав свој Интервентни вод. И, испод, под цртом, уписао и себе, као двадесет трећег. Сељак.
То је требало да значи да живи на селу и бави се сеоским пословима. Иако је у Јна оспособљен за возача моторних возила Бе и Це категорије.
Читао је тај списак десетинама пута. И уз свако име урезивао у памћење лик тог војника.
Свима је рекао неколико заједничких реченица о ономе што је размишљао откако је чуо да је он одређен за командира. Рекао је да ће одредити тројке након неколико дана, када се мало упознају и када могу да кажу ко ће с ким да буде.
Ја ћу увијек бити у прој тројки, оној која иде прва.

Ниједан рат се не заврши брзо. Нико не покреће тако велику несрећу за двијетри недиље. Било би најбоље да останемо до краја заједно, али на ту дуљину то неће моћи. Чак и ако не гинемо. Кад се људи упознају онда лакше живе заједно. То је ко тим кад игра неку лопту.

недеља, 28. јун 2015.

ГРЧКА ЋЕ,
ИЗГЛЕДА,
МОРАТИ СВЕ
ИСПОЧЕТКА

Деценијама нисмо имали праву слику о Грчкој.
Лијепо је било читати сторије о томе како олињали старкеља, мултибродовласник, мрља, умјесто да јебе, старију узнапредовалу половњачу, предсједникову удовицу. Ет цетера слично томе у том смислу.
И сами Грци су се бавили споредним темама. Док су династије разних Папандруепопоулоидиса владале и водиле политику на коју, очито, нико није пазио и у којој је нестало друштвено богатство стварано неколико деценија.
Ако је свим финансијским пропастима, концентрисаним у изреку Пропо Ко Грчка, кумовала сама Грчка, и Грци, овој посљедњој у низу, кумовала је Злочиначка Породица ММФ WB УСА.
ЕУ је ту наивна сусједа која, понекад, вирне кроз ограду или чује да се нешто догађа у том дворишту. И задужена је да лупа у ту ограду мотикама и грабљама, као би се Грци држали у довољном страху а другима изгледало да ЕУ има чврст став. Којег симболише Фрау Бизмаркел.
Неко типа Варуфакиса, сигурно зна хронологију финансијског уништавања Грчке.
Тај систем би требало разоткрити. Не зато што може помоћи Грчкој. Већ зато што може помоћи да овдашње, и друге, будале, самозвани љубитељи и пушитељи ММФ WB УСА, и ЕУ и Нато интеграција, схвате да се не мораш сваког јутра пробудити Ко Будала.
Грчка нема ни једну системску, геостратешку или природну претпоставку за банкрот. А довели су је до Банкрота и непрестано је гурају у пропаст.
Европа од тога не може да има користи.
Користи може да има само УСА.
Јер пропаст Грчке снажно ће уздрмати Европу, на дужи рок. То погодује Збигњеву и З&ФТ уопште, да учврсте своју владавину над Европом.
Грчка је довољно разорена, финансијски, економски и социјално да јој је боље да одмах крене испочетка. Да прогласи Банкрот, да изађе из Еурозоне и да чврсто стане на земљу, испред прве степенице.
Одлука о Референдуму, вјерватно је преткорак за такву одлуку.
То ће бити начин да се ослободи стега Злочиначког Тројца а и да Европи макар одшкрине очи.
И биће добра прилика да се Грчка покуша осамосталити као НДД Сфера, Нација Држава Друштво, користећи све своје потенцијале који би могли, за двије или три деценије, од ње начинити европску економску силу.
Мада то никоме није у интересу и о томе треба водити рачуна.
При томе се, Грчка, не смије удаљавати од својих људи.
Јер су они јасно рекли, у свим овим догађајима, да се без Људи, без Народа, без широких слојева, иде у пропаст.

Нема лидера, и вођства, које ће без Људи, остати чисти.