субота, 11. фебруар 2017.

НЕРАВНОПРАВНИ
ПРЕДСЈЕДНИЧКИ
ИЗБОРИ

Занимљиво је анализирати Предсједничке Изборе у Србији, као и у Америци, из угла унапријед добијених и унапријед изгубљених.
Под претпоставком да ће се Вучић кандидовати, јасно је да ће побиједити у првом кругу, највјероватније.
Неколико фактора томе иде у прилог.
● Развио је изванинстуционални систем на живот и смрт.
● Покорио је све Медије и с њима се утркује у лажима и манипулацијама.
● Састав Бирача који излазе на изборе иде једино њему у прилог.
● Сви који су против њега понашају се по систему А де је печат.
● У великој је предности над другим кандидатима јер у дугом периоду износи своје ствове о стотинама питања. Док они имају на располагању кратко предизборно вријеме а нису се раније оглашавали као љута опозиција да би јавност знала за њихове позиције. Нити, сада, имају Медије.
*
Амерички Вучић, Вучица Хилари, такође је имала загарантовану побједу у њиховом првом кругу. О чему је сугерисало неколико фактора.
● Дио је система, којег су неки звали Клинтонизам, а који је много шири од тога.
● Имала је све медије уза се.
● Лажовчина је као и Вучић.
● Сви остали су, баш као и код Вучића, били аматери и натуршчици. Какви су и Јанковић, и Јеремић и, чак, Шешељ. Јер, Шешељ никада није био на власти, увијек око и испод власти, и сада ће, ако буде среће. Шешељ је Представа.
*
Шта је урадио Трамп од онога што неће урадити Вучићеви противкандидати. Неће, не умију, и не смију.
● Трамп је имао много више времена од њих. Амерички изборни систем садржи унутарстраначке кампање, као претходницу кампањи два номинована кандидата. И то вријеме је довољно велико да некога, као што је Трамп, из посве другог свијета преведе у Предсједнички Свијет.
● Трамп је говорио јасно, арогантно и рушилачки.
● Трамп је говорио тако да су Медији који су против њега а за Хилари, морали да му дају простор. Да би одбранили Хилари, што је њу, на крају, убило.
Способности, воље, снаге и знања, за тако нешто нема ни један од Вучићевих противкандидата. У србијанским размјерима, дабоме.
Ни један од њих није у стању да каже да ће он, кад побиједи, урадити То и То.
Вучић то не мора да каже. То се већ само ради. Да ли је то добро или лоше, о томе не вриједи расправљати јер се нема с чим успоредити.
Због свега тога су Предсједнички Избори Србија лажни, непоштени и изрежирани.
Они су Фарса о једној Представи.
Они су неравноправни.
А то не иде у корист Вучића већ иде на штету Србије.
Они који гласају, уз помоћ оних који неће да гласају, фаворизују политичаре типа Вучића, али увијек на силазној путањи. Јер, од Милошевића до Вучића, предсједничка и лидерска линија иде стално стрму.
Противкандидати, дабоме, не знају да се одлука Бирача о гласању доноси много прије него што су се они и поменули у Јавности као кандидати. На половини мандата.
И тако се и понашају.
Ко гладан срат. Напињу се да нешто кажу, да се одреде, стењу, боје се мрака.
Чешу се јал по глави, јал по гујици. У кампањи су а моле бога да не побиједе.
Онај ко има озбиљне политичке намјере, мора рачунати на дуг временски слијед своје политичке борбе. Која не може имати обзире, која често изгледа и као самоубилачка. Која је често стрелиште на коме је он мета. И у коме, времену, мора да се непрестано прецизно и провокативно изјашњава о свим питањима која су за Јавност важна.

петак, 10. фебруар 2017.

КОНФУЗНО И АМОРФНО
ПОНАШАЊЕ ЕСДЕЕСА
И САЗАПА
У РЕВИЗИОНОЈ КРИЗИ
ГОВОРИ О НЕДОСТАТКУ
ЊИХОВОГ КОНЦЕПТА
ЗА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

При томе није толико битан Савез За Промјене јер то Бакирово Измећарство и није ни конструисано као цјеловито, компактно и политички аутентично тијело већ као лажни српски потпорањ у власти у заједничким органима, који омогућава дјеловање Бакир Чадор Сараја као Босанске Власти, нарочито миле Једној Амбасади и Бриселу.
У исту сврху служи и Човићев ХДЗ.
Али. Човић и ХДЗ, односно ХНС, имају свој циљ и концепт. Они, на страну што морају да учествују у Заједничкм Институцијама јер су добили већинске легитимне хрватске гласове, судјелују јер на тај начин ојачавају своје захтјеве гледе опкоља избора Хватског Члана Предсједништва и гледе Федерализације која је миомирисна именица за Трећи Ентитет.
Шта од тог учешћа у мозаику Заједничких Институција имају Сазаповци.
Немају ништа.
● Немају гласовну већину у Српској
● Немају власт у Српској
● Немају Политички Програм за Србе и Српску, којег би ојачали и, корак по корак, реализовали.
● А и да имају, не могу га реализовати, корак по корак, јер немају власт у Републици Српској.
Стога се у протеклим данима и недјељама, поводом Бакирове Ревизионе Кризе Сазаповци и Есдеесовци представљају једном конфузијом у којој је јасно да ту нема никаквог смисленог програма.
Иванић говори о кризи и повратку уназад.
Говедарица говедари о Бакировој жртви Стабилности Региона.
Бореновић говори о неколико изгубљених мјесеци. А на питање новинара Вијести.ба, неколико пута поновљеном, Што га не пустите, Бакира, да иде у ревизију јер ће пропасти, он изричито каже да не желе да изгубе ни мјесец ни два.
Главно питање је Зашто да не изгубе мјесец или два. Каква је то драгоцјеност у Сарајеву, која проистиче, за Републику Српску, из учешћа у том мозаику.
Александра Пандуревић, пак, каже на свом твитер налогу, да се треба понашати као змија, бити лукав и чекати шта ће Бакир да уради. Да не треба да Сазап својим повлачењем из власти и потезима, изазове интервенцију против Српске. Неку окупацију, Нато или шта.
Сазап не разумије.
А не разумије зато што нема свој Политички Програм За Републику Српску.
● Без обзира да ли ће Ревизија бити покренута, без обзира како ће тај процес завршити ако крене, цијела сторија јесте Политички Чин и тако се према њему треба односити.
● Ревизијом и Тужбом према Србији, Сарајево, и Америчка Амбасада, и Странци Унитарци, гађају Републику Српску. Не гађају Србију. Србија је већ јебана и лежи гола на раскршћу.
То је та дугорочна опасност за Српску коју Сазап не види јер нема дугорчни Програм За Српску.
● Излазак из Власти значи оставке Сазапових Министара у Савјету Мнистара и значи негласање у Парламентарној Скупштини БиХ уз СДА.
Тако нема власти на ниову БиХ. Нема Већине. Као и да није конституисана послије Избора.
А сокачка прича да ће замјеници муслимани замијенти Српска Министарска Мјеста, смијешна је.
*
Јасно је да ће се овај Узбакирстан, сврставање Есдееса Уз Бакира, и у случају Референдума, гдје је Српској било важно а они су само формално то подржавали, и сада, у сучају Ревизије Тужбе за Геноцид, гдје је Србији важно, мада то Србија, она елитна, политичка, и не схвата, и не чеше се, коштати Есдееса Избора 2018е.
То требада буде аларм Есенесдеу.
Да се темељно реорганизује, да на прво мјесто стави своју Страначку Организацију са неслућеним потенцијалом, да се ријеши баластних материја, о којим сам много писао, да сруктуру пропусти кроз неколико мрежастих филтера и да горње калибраже, оне крупније каменице, углавном одбаци на јаловину, да предност да Мјесним Одборима а не Тајкунима, Мајкунима и Феузелцима, и не Сигурним Гласовима или, недајбоже да се нека будала сјети Капиларних Гласова.
Уз то би требало размислити и о промјени имена Есенесдеа.
Јасно је да је СНСД профилисан као Национална Странка, као Странка Самосталности Српске, као Странка Социјалног Савеза.
То треба даље формализовати и програматизовати.
А то ће привући и нову подршку, чланствену а нарочито јавносну, политичу и гласовну.
Јер је Есдеес, као Национална Странка, изгубио своју шансу да одскочи са дна.
И све се више закопава у труле даске под ногама.

четвртак, 09. фебруар 2017.

КУД СВИ ТУРЦИ,
ТУ И МОНЕТАРНИ МУЈО.
АЈД АЛИЈА,
НЕК ЈЕ ВИШЕ БАЛИЈА.

Дабоме да људи данас не знају ништа. Кад знају свашта.
И, све ћешће, класичним сазнањима буде непријатно у нашим главама. Као што класичари испадају будале ако трче за модернизмом високе информативне неформатиране фреквенције и све тање површности.
То не значи да знања нема. Има. Али никоме не треба. А кад му треба, не умије да преузме и примијени.
Колико новца једна држава, једна економија, треба да има у оптицију.
Онолико колико вриједности има у својој економској пописној листи.
Ако је више новца, долази до инфлације. Новац се обезвређује јер га више треба за исту робу. Али се и роба обезвређује јер је њена непромијењена вриједносна суштина изједначена са већом количином новца него јуче.
Ако је више нова него роба, таква роба у интерном, туземном промету није јевтинија. Али је јевтинија у извозу. Она постиже предност над другим робама јер јој то омогућава пад вриједности новца који стоји иза ње.
То је у свијету опробана метода.
Све то око новца и роба, стоји у уџбеницима.
У Босни и Херцеговини, која није Држава и није Економија, од почетка постоји цементирана количина новца у оптицају.
Језиком таблоида речено, нема штампања новца, нема  примарне емисије.
Код Програмиране Инфлације, Економија долази до неколико предности. Поред отварања врата извозу, мада је он у овдашњим размјерима небитан, у односу на праве земље извознице, постиже се то да Робе и Новац једу домаћи актери. Потрошачи. Произвођачи. Умјесто да их једу стране гуликоже. Које то чине и преко банака.
Зашто је у БиХ први вал захтјева био да се продају банке. Што је у Српској провео Иванић. А замрзнута је количина новца у оптицају.
Зато што ће банке да дугорочно гуле овдашњу Економију на основу високих камата које прате скуп новац.
У Инфлацији, сви једнако плаћају данак назадовању. Које је неминовно. Јер, сви назадују. То што Њемачка, у Европи, не назадује само је показатељ пропасти Грчке и других земаља. Изузетак који потврђује правило.
Трамп је скочио на Кину због тих монетарних и валутних зајебанција.
Дакле. То је толико јако економско оруђе, док Америка пишти кано гуја љута, јер она од Другог Свј Рата јебе цијели свијет штампањем Долара.
У нас, у Насеобини БиХ, сав се шљам дигао на идеју из Републике Српске да се користи контролисана Примарна Емисија и Резерве Централне Банке.
Сви су против тога.
Чак и стари Унитарист Иванић, који је Српски Рачун ПДВ, прије него је и формиран, предао Сарајеву. Који се води као Доктор Економских Наука.
Други, као Сер Оња Вигемарк, помињу инфлацију из рата. Што нема никакве везе са мирнодопским економијама.
Трећи, Сарај Чадораши, прокламишу да би Примарна Емисија и кориштење Резерви ЦБиХ било против Босне и Херцеговине.
Што је логично. Јер. Све што није под Сарај Чадором, против је БиХ.
Ради се о прозрачној ствари.
Сарај Унитаисти и Странци Унитарци, оваквом новчаном политиком држе БиХ под контролом. Преведи: Држе Републику Српску под конотрлом.
Одсијецају јој све могуће новчане и финансијске дотоке и пупчанице.
То је Политика Еконмског Уништења Републике Српске.
На то се мора, као на Политичко Уништење, као на Територијално Уништење, одговорити Економском Политиком Републике Српске.
А то не може функционерским волунтаризмом, кадровскм чешогузом, ниподаштавањем Великих Политичких Странака побједница, уништењем банака, квадриплегичном политиком запошљавања.
Економска Политика је национална ствар. Није ствар Владајуће Коалиције, екстрактне клике или краткорочне нагодбе.
Јер су, на другој страни и Балије, и Докторалије, и Сепеталије и Иностранлије.


среда, 08. фебруар 2017.

БАКИР ИЗЕТБЕГОВИЋ,
МВП СВИХ ВРЕМЕНА
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Без обзира како се заврши  најновија Ћумез Сторија, из Бакир Сарај Чадора, аматерски политички пројект ревитализације Тужбе против Србије за непостојећи Геноцид у Босни и Херцеговини, Република Српска из ње мора извући само дугорочне науке.
● Сарајевска Политика, Политика Сарајевског Бошњачког Круга, никад није била аутентична ни аутохтона. Стога ту чињеницу треба узети у обзир у свим будућим догађајима и предвиђањима.
● Учешће у Власти на нивоу БиХ, какогод се то звало, а најреалније је да се зове Попуна Мозаика мјестима која припадају Републици Српској, треба практиковати крајње хладно и егзистенцијално. По систему трипартитног интереса. Ако Република Српска нема интереса од тога, за то се не гласа.
То подразумијева да се из употребе, али и из политичких глава, избаце синтагме о Коалицијама, Програмима, Интеграцијама...
У Сарајево, у МЗИ, Мозаик Заједнички Институција, не иде се ради БиХ, ради Европских Интеграција, ради Програма, напретка, демократије и суживота.
Иде се само због тога што још није вријеме да Република Српска буде Самостална Држава.
● Увијек је водећој бошњачкој, сарајевској, Политичкој Странци, главни партнер, ослонац, логистичар и коалициона стожина, Америчка Амбасада.
Тако је било Лагумџијином СДП-у, док је Злаги био маскота Амбасадних Игара.
Тако је и сада Бакир у Коалицији са Ам Амб, кад је, коначно, доживио три истовремена доба, постсилајџићевско, постлагумџијевско и постцерићевско.
Зато сада, Бакир, има двије жене. Једну Себију и другу Садију, како, покући, зове Амбасаду САД.
Неко други у том комплоту може бити само испод сећије, или испод синије. Па, кад затреба. Као сада Савез За Промјене.
Колико је Ам Амб у Сарају добила осиљење, потврдио је недавно и телефонски терор изјесног Јиа, над Предсједником Републике Српске. Добро је то Додик дао у јавност.
Педесет Нијанси Америчке Крволочности.
*
У актуелном процесу Обнове Тужбе Против Србије треба узети у обзир све горенаведено и овдјенепоменуто.
Јасно је да се ради о процесу који је пројектован за мало шири Балкан а не само за Босанске Брдусине.
Јер, Бакир не би смио ништа да уради без Себије и Садије.
А и Инцко говори о поштовању Права. О чему говори и Бакир. Ко смо ми, то јест Себија, Садија и Ја, да имамо право да обуставимо Право и да спријечимо да Судови дају коначну ријеч.
Треба узети у обзир да се међународноправно, чак и ако се Обнова покрене, мало шта може постићи.
Али се тим процесом може купити доста времена, до очекујуће констелације за редизајн или палеж Балкана, утицаја на ЕУ или на Русију, до повољних вјетрова за пловидбу Велике Албаније према сјеверу... а, успут, се може манипулисати Србијом, која је слаба, као Свадба без Младожење, Младе, Кума и Старог Свата.
*
Шта Република Српска треба да учини.
● Да припреми сет политичких мјера, од увођења Српског Рачуна ПДВ па даље.
● Да све одлуке лоцира у Народну Скупштину Републике Српске.
● Да све износи јавно.
● Да се мане било каквих нагодби.
● Да избјегава Лидерске Сесије.
● Да Савез За Промјене иступи из Сарајског Комплота подршке Бакиру и СДА. То значи да не гласа онако како гласа СДА.
● Да министри СЗП у Савјету Министара поднесу оставке и да се уђе у процес консултација, мастурбација, турбуленција, до Општих Избора. А након Избора наставити са истим и сличним.
● Да СНСД ни у једној ситници не замјењује СЗП у Сарајеву. Да се прави луд и да прије било које сједнице зачуђено пита Шта се догађа. Драги Недиме, шта нам ово раде.
● Да, СНСД, Организацију почне да спрема за Опште Изборе. Јер ће 2018а, ако икад дође, бити најпресуднија у изборном смислу и за Републику Српску  и за Насеобину БиХ.

уторак, 07. фебруар 2017.

ТЕМЕЉНА,
ИНСТРУИСАНА,
ПОГРЕШКА САРАЈЕВА -
ОНИ И У ЏАМИЈИ
ВИДЕ СРБИЈУ

Бакир Изетбеговић, раскрилио се на двије стране у Сарајском Ослобођењу, пошто је, вјероватно, у задњи час отказао неки Србин из Савеза За Промјене, и саопштио да Судови треба да одреде шта је и како је и да Правда треба да завлада Босном и Херцеговином и да нико против тога не би требао да има било шта. А ми, мирно да се бавимо Политиком.
Бакир Изетбеговић нама поручује, оно што је онај Судија Ебусуд рекао Сулејману Велепичанственом. Нека Ибрахима убију кад ти будеш спавао. Тако ће на снази остати твоје обећање да ти јамчиш за живот Ибрахимов.
Нека Србе и Српску убије Суд. Док ја спавам. А Себија ода на прстима.
Ако не почнем да се смијем на ту Бакирову позивку на Правду, јер Бошњачко Политичко Вођство, у свим временима, од почетака Распада СФРЈ, и у свим саставима, имало је таквих обмана за сокаке и сиротињу рају, јер је имало толико лажи и неодржаних обећања, не сокацима, већ меридијанима, јер никад није имало Политику нити се неког њеног надомјестка држало, морам констатовати
● Правда, о којој говори Бакир Изетбеговић, уперена је искључиво против Срба, Српске и Србије.
● Бакир Изетбеговић наставља предраспадну матрицу Опште Вјечне Кривице Срба. Јер је то унапријед припремљен пројект. Прије него је набављен и један шверцовани метак за Ратове Братства Јединства, почела је сатанизација, и самосатанизација, Срба.
● Окривљавање Србије за Агресију и Геноцид исти је тај једносмјерни сокак БПК. Само што он у овом времену не води никуда.
● Правду, у Историји, на Земљи и на Небу, не установљавају Судови. Тако Судови и не установљавају Геноцид. Којег Бакир и БПК настоје искористити, једном, лажно, пресуђеног у Хагу, за стријељање Ратних Заробљеника у Сребреници, као Геноцид који се развлачи ко кора за бурек. Па да је мало развучемо и на Србију.
*
Бакир Изетбеговић и БПК, мимо Историографије, која ће једном, у некој фусноти, јер ово није важно подручје, нити су то важни догађаји, установити другачије, за све несреће БиХ, њихове БиХ, окривљује Србе и Србију. За то им је потребан тај Аргумент Агресија и Геноцид. Јер, ви Срби, овдје не постојите, нисте постојали, а и што вас је, то вас је дошло из Србије и правило Геноциде.
Несрећа Босне и Херцеговине, пак, несрећа Распада, несрећа бујања и узгоја њене старе, прастаре, Мржње, несрећа текућег и изгледног Распада, несрећа немогућности Суживота, није вјетром ни камом донешена из Србије.
Она је почела, и никад се неће зауставити, међународним признањем, Хрватске.
Тада је судбина БиХ запечаћена.
Тада је у њој омогућен прави грађански, вјерски и национални Рат.
Признање БиХ и та интернационална онанисања муслиманима, одустајање од Лисабона, њиховим разним ратним руководствима, без заштитне кожице, тек су подјаривали ту ватру и чинили је.
Биле су то бамије у врелу крв.
Сад, господо и бегови, Бакире и уважени чланови БПК, кусајте. Кад вам је загорило.



понедељак, 06. фебруар 2017.

DRAŽEN PEHAR

03.02.2017 - 16:10

Nomen est omen: Bakir Izetbegović i Republika Srpska (arapski: Al-Jumhūriyyat al-Sirbia)

Bakir se Izetbegović zapravo, iako ne zvuči tako, obraća primarno ne Srbima u BiH, čak niti međunarodnoj zajednici; on se prije svega obraća bošnjačko-muslimanskoj populaciji, i to obraća joj se kao populaciji ne-rezonirajuće, i skoro stupidne djece, sa kojom on želi podijeliti neke sentimente: riječ je, zapravo, prije svega o resentimanu prema samoj „Republici Srpskoj“ (kao instituciji, ne kao imenu), čak i o slabo prikrivenome preziru iza kojeg se krije očekivanje/nada da bi ta tvorevina, koja se „zasniva na genocidu,“ trebala ili morala uskoro nestati; to je pravi motiv zbog kojeg on kaže da naziv „Republika Srpska“ (u engleskome jeziku) „ništa ne znači.“
30. siječnja Bakir je Izetbegović za Al-Jazeeru Balkans zanijekao da priprema neku pravnu apelaciju (vjerojatno prema Ustavnome sudu BiH) sa zahtjevom da se naziv 'Republika Srpska' proglasi neustavnim. Kako je naglasio u tome kratkom interviewu, „Bilo je tih ideja prije desetak godina, u vrijeme kad je uvažena apelacija mog rahmetli oca [Alije Izetbegovića] o konstitutivnosti naroda koji moraju biti konstitutivni i u nazivu. Međutim, procijenilo se da za to u tom času nema šanse. Naziv 'Republika Srpska' - da je u engleskoj verziji u originalu Dejtonskog mirovnog sporazuma i da se zove 'Republic of Srpska' ili 'Serb Republic' - tada bi imali jedno drugačije stanje, vjerovatno. U engleskom, originalnom nazivu zove se 'Republika Srpska', što ništa na engleskom ne znači.“
Piše: Dražen Pehar, Dnevnik.ba
Nadovezujući se na Izetbegovićev kronološki okvir, u posljednjih desetak godina malo je bilo sličnih izjava; ova se, Izetbegovićeva, ističe po mnogo čemu, ali najviše po bogatstvu svojih implikacija i po prividnoj jednostavnosti iza koje se krije nevjerojatna i semantička i pravno-politička kompleksnost. Dakle, što možemo i trebamo tvrditi o nazivu 'Republika Srpska', i posebice, možemo li se složiti sa Izetbegovićevom izjavom da, na engleskome jeziku, taj naziv ništa ne znači?
Malo ljudi zna da je rat u BiH počeo jednim bitnim dijelom kao sukob oko mogućnosti ili prava imenovanja. Naime, nakon što je 9. siječnja 1992. Proglašena „Republika srpskog naroda u Bosni i Hercegovini“, na sjednici Predsjedništva (još uvijek 'Socijalističke') Republike BiH, održanoj 10. siječnja, Ejup je Ganić dao sljedeću izjavu: „mi [Predsjedništvo] se moramo ograditi od ove odluke. Sada postoje dvije republike. Postoji Bosna i Hercegovina i, kako vi [srpski članovi Predsjedništva, Nikola Koljević i Biljana Plavšić] smatrate, postoji neka druga republika. Znate ne može jedan čovjek imati dva imena.“ Uz ovaj Ganićev argument, jedini politološki, opći, argument protiv proglašenja „Republike Srpske“, ponudio je na istoj sjednici Izetbegović, koji je rekao da je država tijelo koje komanduje, pa stoga, jer ne mogu postojati dva tijela 'koja komanduju,' proglašenje je Republike Srpske nelegalno i nelegitimno.
Znamo danas, kao što smo znali i onda, da su oba argumenta, i Izetbegovićev i Ganićev, zapravo katastrofalno loše kvalitete: contra Ganiću, jedan čovjek obično ima najmanje dva imena, a Portugalci imaju i po četiri, ponekad pet. Jedan od slavnijih američkih predsjednika, primjerice, zvao se „John Fitzgerald Kennedy“ koji je imao i nadimak 'Jack.' Međutim, argumenti su poput Ganićeva u vrijeme s početka 1992. bili pravilo, ne izuzetak; vidjet ćemo da je i posljednja Izetbegovićeva izjava katastrofalno loša kao argument; ali je, vidjet ćemo, još lošija mjereno nekim drugim, važnijim parametrima i kriterijima.
Ganića ovdje navodim samo kako bih uputio na jednu važnu historiografsku činjenicu: najmanje 25 godina, što je već četvrt stoljeća, bošnjačko-muslimanska politička elita ima problema sa imenom 'Republika Srpska,' i ta se činjenica pokazuje svako malo u više ili manje dramatičnom obliku. Prisjetimo se, primjerice, da je u studenome 2005. Sulejman Tihić, tadašnji član Predsjedništva BiH, pripremao apelaciju prema Ustavnome sudu BiH, sa zahtjevom da se naziv „Republika Srpska“ briše iz Daytonskog Ustava. Nakon nekoliko mjeseci medijskog prežvakavanja ove teme, Tihić je javno izjavio da odustaje od ove apelacije, ali, čini se, prema dokumentaciji Ustavnoga suda, da nikakva slična apelacija od strane Tihića nikada nije niti zaprimljena. Dakle, radilo se o klasičnom medijskom spinu: stvaranju uzavrele atmosfere intenzivnog političkog sukoba medijskim napumpavanjem javnoga animoziteta (među Bošnjacima) prema, da se ironično izrazim, „manjem bosansko-hercegovačkom entitetu.“
Međutim, Tihić u svemu ovome nije toliko bitan. Mnogo je bitnija jedna druga činjenica u koju većina čitatelja vjerojatno također nije upućena, ali o njoj se također iznimno rijetko govori: ideja da je priznanje jednoga od dva entiteta BiH pod imenom „Republika Srpska“ nešto negativno, da se nije smijelo dogoditi, odnosno, da predstavlja pogrešku, ima svoje jasno podrijetlo: ta se ideja nalazi u drugome, revidiranom izdanju jedne popularne knjige koju je napisao tako-zvani „glavni arhitekt“ Daytona, Richard Holbrooke; riječ je o njegovim memoarima „To end a war“, izdanje iz 1999, u kojima je Hobrooke osudio taj mono-etnički naziv i proglasio ga „našom [američkom] pogreškom (flaw).“ (str. 363) Da nije riječ o slučajnom, nego o strateški promišljenome iskazu, vidi se jasno po tome što je ovu tezu Holbrooke ponovio nekoliko puta i pred bosansko-hercegovačkim medijima: isti se iskaz, kao dio jednog Holbrookeovog interviewa, može pronaći u Dnevnome Avazu (3. listopad 2003., str. 3). Kad spojimo Holbrookeov intervju Dnevnome Avazu i Tihićevo tobožnje 'apeliranje Ustavnome sudu BiH protiv imena „Republika Srpska,“' jasno je što dobijemo. Podrivanje osnovnih elemenata Daytona, koje je u cijelome post-daytonskom razdoblju koherentno i u najvišem stupnju podrivala upravo bošnjačko-muslimanska politička elita (bilo zbog političkih ciljeva, to jest, sračunate političke strategije, bilo zbog post-ratne traume), svoju osnovu, svoj suptilni, skoro nikad eksplicite izrečeni povod, ima u američkome vanjsko-političkom diskursu, odnosno, u riječima/signalima glavnih tvoraca i implementatora Daytonskog mirovnog sporazuma.
Prije nego što se vratim samoj Izetbegovićevoj izjavi od 30. siječnja, moram naglasiti nekoliko pravno-političkih činjenica. Priznanje entiteta „Republika Srpska“ upravo pod tim imenom dogodilo se prije potpisivanja Daytonskog sporazuma, odnosno Ustava kao Aneksa 4. Naime, u Genevi je 8. rujna 1995., na razini ministara vanjskih poslova Republike BiH, RH, I SRJ, potpisan dokument pod nazivom „Basic Principles“ (Temeljna načela) kojim je stvorena osnova za daytonske pregovore. Taj dokument jasno ocrtava kostur ustavnoga uređenja post-Daytonske BiH. I u tome dokumentu jasno stoji da će se BiH sastojati od dva entiteta od kojih se jedan zove 'Republika Srpska.' Upravo je zbog toga u samome Daytonu pregovaračko ponašanje bošnjačko-muslimanske delegacije, koja se ponašala kao da 'Temeljna načela' nisu potpisana, izazvalo konsternaciju kod međunarodnih predstavnika, a Warren Christopher je nekoliko puta izravno zaprijetio Aliji Izetbegoviću prestankom američke podrške.
Drugo, kako naziv 'Republika Srpska' predstavlja zvanični dio Daytonskog Ustava, Ustavni sud BiH o ustavnosti tog naziva ne može odlučivati. Drugim rječima, ne vjerujte onima koji tvrde da Bakir Izetbegović sprema novu apelaciju Ustavnome sudu BiH na ovu temu. Naime, na zatjev da se naziv 'Republika Srpska' ukine, Ustavni bi sud reagirao tako što bi se, s pravom, proglasio nenadležnim. Naime, posao Ustavnoga suda nije promjena Ustava, nego procjena zakona, i sudskih odluka na nižim razinama od državne, u svijetlu Ustava. Ono što bi Bakir eventualno mogao jest ono što je Tihić već učinio: pokretanje tužbe 'Sejdić-Finci' pred Europskim Sudom za ljudska prava (EHRC). Međutim, malo je vjerojatno da bi se eventualna presuda tog suda u korist apelacije Bakira Izetbegovića ikada provela, zbog očevidnih razloga. Također, i sudci bi EHRCa vjerojatno u obzir uzeli i činjenicu da ime „Bosna i Hercegovina“ (za razliku od „Republika BiH“) također predstavlja rezultat dogovora te da, ukoliko bi se naziv „Republika Srpska“ promijenio u, npr., „Republika Srba, Hrvata, i Bošnjaka,“ dobili bismo, na razini cjelokupne temeljne ustavne nomenklature, jedan neshvatljiv i sulud galimatijas. Osim toga, imajte na umu da jedino što bi EHRC mogao ustvrditi jest to da je ime „Republika Srpska“ diskriminirajuće (kao što se može lako braniti teza da je ime „Bosna i Hercegovina“ i diskriminirajuće i isprazno, odnosno nekorelirano sa najmanje dva bosansko-hercegovačka konstitutivna naroda); novo ime domaći politički predstavnici opet bi morali samostalno dogovoriti, baš kao što danas moraju samostalno dogovoriti rješenje problema „Sejdić-Finci“ (odnosno, gledano iz drugoga kuta, ne moraju, ili mogu na nekoliko različitih načina, a ključni problem jest upravo u tome).
I treće: ipak u svemu ovome postoji jedna zamršenija pravno-politička komplikacija, a ona se tiče presude Ustavnog suda BiH U 5/98-III iz srpnja 2000., za koju se obično kaže da je ustvrdila, bez kvalifikacija, kako su konstitutivni narodi BiH svi podjednako konstitutivni na cijelome teritoriju BIH, uključujući oba entiteta. Ja se ne slažem sa tom ocjenom, niti sa samom U 5/98-III niti sa tezom da je riječ o legitimnoj presudi, niti se slažem sa mišljenjem da su, prema Daytonu, svi narodi, bez kvalifikacije, podjednako konstitutivni u oba entiteta i na cijeloj teritoriji BiH: to na koncu nijedna većina u samome Ustavnom sudu, uključujući 'većinu' koja je navodno stajala iza teksta odluke U 5/98-III, nikada nije rekla. Međutim, ukoliko prihvaćate tu tezu, da je U 5/98-III legalna i legitimna i moralno i ustavno-pravno ispravna, onda bi ime „Republika Srpska“ zbilja trebalo biti promijenjeno. A tu tezu danas prihvaćaju uglavnom svi bošnjačko-muslimanski politički predstavnici.              
Vratimo se sada izjavi Bakira Izetbegovića od 30. siječnja. Kao argument, riječ je o diskursu katastrofalno niske, odnosno loše, kvalitete. Izetbegović tvrdi da, u engleskome jeziku, naziv „Republika Srpska“ ne znači ništa. Stoga, Izetbegović prešutno implicira, ime tog entiteta i nema onu 'etničku' konotaciju koju tom imenu obično prepisujemo. Naravno, implikacija je posve pogrešna, a to znači da su, logički gledano, ili premise Izetbegovićeva zaključka pogrešne (pogrešne premise vode pogrešnim zaključcima čak i kada je riječ o formalno valjanom tipu zaključivanja), ili je riječ o pogrešnome načinu zaključivanja (ispravne premise vode pogrešnim zaključcima ako je pokret od premisa ka zaključcima posredovan formalno nevaljanom tipu zaključka). Ustvari, Izetbegovićeve su premise pogrešne, ali nevaljan je i njegov modus zaključivanja. Naime, prvo, glede riječi 'Republika Srpska', nije riječ o nekom pojmu ispunjenom značenjem u smislu nekog općeg predikata, ili atributa: riječ je o osobnome imenu, baš kao što je ime 'Bakir Izetbegović.'
'Bakir Izetbegović' također ne znači doslovno, ili „na engleskome,“ ništa, ali, znači ukoliko govorimo turskim jezikom koji će nam otkriti značenje i prvog imena i prezimena. Međutim, za našu sposobnost da ispravno primijenimo to ime, dovoljno je da znamo tko je nositelj tog osobnog imena. I da također, najvažnije, znamo da se nositelj tog imena identificira s tim imenom, odnosno, da se odaziva na to ime. Osobna su imena, rekao je jedan američko-izraelski filozof, Saul Kripe, 'kruti označitelji'; ona izravno referiraju na neke pojedinačne predmete, pa nema potrebe da, kada izričemo dotična imena, u glavi ili umu nosimo neke opise koji nam pobliže opisuju dotični predmet. Dakle, contra Bakiru, teza da „Republika Srpska“ na engleskome nema značenje besmislena je upravo u onome smislu u kojem bi bila besmislena tvrdnja da „Bakir Izetbegović“ na engleskome nema značenje: svejedno, oba imena ispravno referiraju na neke entitete i također omogućuju nekim ljudima da se sa tim entitetima identificiraju, i to zapravo u vrlo sličnome, možda i istome, smislu.
No, uključuje li engleski naziv „Republika Srpska“ etničku atribuciju? Nema dvojbe da bi prosječan govornik engleskog jezika, čak i bez poznavanja konkretnih političkih odnosa u BiH, lako prepoznao da je riječ o imenu nekog političkog entiteta te da, kao i mnoga druga imena političkih entiteta, vjerojatno implicira neku ideju 'grupne', ako ne 'etničke', pripadnosti. „Republika“ je očevidno vrlo bliska engleskoj riječi „republic,“ a izvornoj latinskoj, korjenskoj „Res publika,“ koja stoji u osnovi obje riječi, zapravo je i fonetski bliža od engleskog ekvivalenta. I treće, „Srpska“ (čak i na engleskome jeziku) nesumnjivo beskrajno lakše konotira „Srbiju, Srbe, srpski narod itd.“ nego „Hrvate, hrvatsku itd.“ Ili „Bošnjake, bošnjački itd.“ Dakle, prosječan engleski govornik lako bi, na osnovi imena „Republika Srpska“ iskazanog i na srpskome jeziku, prepoznao o čemu je riječ. Ja sam, primjerice, uguglao na google-tražilici naziv „republika srpska“, kojeg je ta tražilica prepoznala automatski kao dio „hrvatskog jezika“ (da sam pisao ćirilicom, bilo bi naravno drugačije), a zatim sam, nakon zahtjeva za prijevod na arapski jezik, dobio naziv 'Al-Jumhūriyyat al-Sirbia;' nakon zahtjeva za prijevod na engleski, dobio sam „Serbian republic,“ što meni izgleda kao dosta kvalitetan prijevod.
Ipak, glavni nedostatak Izetbegovićeva rezoniranja sastoji se u činjenici da, za Ustav BiH, bez obzira što je riječ o ustavu pisanome izvorno na engleskom, ključni su odnosi, i imena, definirani domaćim jezicima, a ne engleskim. Pošto su naši domaći jezici hrvatski, srpski, i bosanski (kojeg ja zovem 'bošnjačkim,' namjerno kršeći Ustav), ti su jezici odredbeni za uporabu ključnih osobnih imena našega ustava, a riječ je primarno o imenima entiteta, ustavnih naroda, i imenu države. U Bosni i Hercegovini Hrvati, Srbi i Bošnjaci konstitutivni su narodi; stoga, naše je ključno pitanje: što za nas znači naziv „Republika Srpska“?; očito je da je odgovor na to pitanje očit. U tome smislu, cijela Izetbegovićeva priča o „Republic of Srpska“ (ipak, nije on to ni tako loše preveo!), te o, u engleskome jeziku nepoznatom, nazivu „Republika Srpska“, potpuni je promašaj (dodatno, pravna je činjenica da u tekstu Daytonskoga sporazuma izričito stoji da su, za potrebe interpretacije, bosanski, srpski, hrvatski i engleski tekst sporazuma podjednako autentični).
No, upućeni čitatelj mogao bi ovdje reagirati opaskom da Bakirova namjera vjerojatno nije bila reći nešto logički ispravno, ili teorijski, ili lingvistički, utemeljeno. Njegov bismo iskaz o imenu „Republika Srpska“ trebali mjeriti nekim drugim, ne-epistemološkim, ne-logičkim mjerilima. Složio bih se s tom opaskom. Bakir se Izetbegović zapravo, iako ne zvuči tako, obraća primarno ne Srbima u BiH, čak niti međunarodnoj zajednici; on se prije svega obraća bošnjačko-muslimanskoj populaciji, i to obraća joj se kao populaciji ne-rezonirajuće, i skoro stupidne djece, sa kojom on želi podijeliti neke sentimente: riječ je, zapravo, prije svega o resentimanu prema samoj „Republici Srpskoj“ (kao instituciji, ne kao imenu), čak i o slabo prikrivenome preziru iza kojeg se krije očekivanje/nada da bi ta tvorevina, koja se „zasniva na genocidu,“ trebala ili morala uskoro nestati; to je pravi motiv zbog kojeg on kaže da naziv „Republika Srpska“ (u engleskome jeziku) „ništa ne znači.“
Dodatno, iako je ovo teško dokazivo, čini se i da iza Bakirova iskaza stoji neki, u njegovim očima, malo veći autoritet koji se samome Bakiru obraća kao djetetu (kojem treba prenijeti jednu semantičku i teorijsko-prevoditeljsku lekciju) u istome duhu u kojem se Bakir obraća bošnjačko-muslimanskoj populaciji. To je neki autoritet kojeg Bakir ujedno tumači kao autoritet za 'engleski jezik,' a prema mojem učenom nagađanju, Bakir samo prema jednome veleposlanstvu u Sarajevu gaji takav, infantilno-ponizan odnos. Drugim rječima, sasvim je moguće da su predstavnici SAD, glavni implementatori i ujedno destruktori Daytonskog ustavnog okvira, Bakira savjetovali da za Al Jazeeru da iskaz koji je dao; moguće je da su, nakon izravnog napada na „Dan Republike Srpske,“ Amerikanci procijenili da je poželjno „povući ručnu“ zbog mogućih kontra-efekata odveć agresivnog djelovanja, a i zbog promjene predsjedničke administracije i možda nekih novina u Trumpovom pristupu američkoj regionalnoj politici.
Na koncu, iz Bakirove priče o imenu „Republika Srpska“ sklon sam izvući i neke konsekvence i lekcije za politiku općenito. Vjerujem da prava politika, za bilo koju skupinu, može početi tek nakon što bude donesena odluka da se ono što skupina smatra svojim i nazove jednim posebnim, nedjeljivim osobnim imenom. Bez snažne identifikacije sa jednim kolektivnim osobnim imenom, bez semantičkog prisvajanja svojega kao svojega, politika se svodi na ispraznu igru. Osim toga, ne postoji način da se konstruira i na dulji rok održi politički entitet kojeg relevantne skupine ne bi doživljavale kao dio svog osobnog imena; stoga, za razliku od „Republike Srpske,“ niti „Federacija BiH“ niti „Bosna i Hercegovina“ nemaju izglede za opstanak na dulji rok, a i, kao kombinacija imena, daju jednu nelogičnu i skoro neshvatljivu cjelinu.         
Dnevnik.ba
СИНДИКАТИ,
СИСА КОД
НЕРАСТА

Синдикати су настали када је Бог стварао Класе.
Друштене Класе одавно не постоје.
Чак ни у Капитализму који их је створио.
Јер је Посткапиталистичка Концентрација Капитала одавно је завршена.
Па је, коначно, успостављена идеалистичка комунистичка једнакост. Сви сте једна класа. Немате ништа. Не јебе вас нико. И немате никакву перспективу.
У Социјалистичкој Југославији Синдикати су служили за масовну представу. Нешто као Радничка Штафета.  То је имало и психоошко-колективистичка дејства. Конгрес Синдиката, СТЈ, Први Мај и то.
Ту су Радници онанисали своје масовне психолошке потребе. Као и Грађани у Социјалистичком Савезу Радног Народа.
И сви су служили Партији На Власти.
Јер је Партија то тако добро знала.
Након Ратова Братства и Јединства, наступила је потреба за Синдикатима, баш као и за Братством и Јединством.
Све пропало, само Синдикати стоје кано клисурине.
И сјетили су се њихове улоге из праисторије, када је дивљала Индустрија. Три Осмице и слично. Или када су Синдикати у Америци били у рукама Мафије, па жарили и палили у међусобној борби разних Рокфелера.
Константа је, у свим тим временима, да Синдикати немају шта да раде у високорганизованом, тоталитарном друштву, као ни у транзицијском, анархоидном.
У Републици Српској, малој Републици Великог Синдикалног Покрета, синдикална тема је, нпр, исплаћивање накнада за превоз.
Синдикати преговарају са Владом око нечега око чега се не може преговарати.
Нема Пара.
Нејасно је шта ту није јасно шта би могло да се испреговара.
Јер и та Накнада За Превоз, остатак је времена којег више нема. Тринаеста Плата. Зимница. Регрес. Огрев. Ондулација.
Баш као и Синдикат.
Па се, онда, јављају пријтње да ће Радници иступити из Синдиката. Јер Синдикат сарађује са владом у Пројекту Нема Пара.
А када су ступили.
Не спорећи да је дозвољена, рецимо и пожељна, нека Организација Запослених, треба знати да је то тако разнородна и аморфна популација коју не може ништа повезати. Чак ни страх од губитка радног мјеста. Јер тај страх паралише сваки бунт. Пошто, људи, подсвјесно, знају да бунт много више руши него што добија.
Стога и Влада Српске треба да престане да игра игру Социјалних Партнера. Да им каже, ако већ не могу да схвате из скупштинског усвајања Буџета, да пара нема онолико колико има жеља, нити за све изгласано, што би сваки полазник Средње Економске требало да зна. И да иду кући, не трошећи нечије паре и вријеме
Као и Синдкати. Да се самораспусте. Јер су закржљале израслине, урасли нокти, задњи зуби, сисе код дивљих вепрова. И да оставе Раднике и Запослене, што су различите ствари, да са Власницима или Послодавцима, рјешавају проблеме. У оквирима микрореалитета.