КУД СВИ ТУРЦИ,

ТУ И МОНЕТАРНИ МУЈО.

АЈД АЛИЈА,

НЕК ЈЕ ВИШЕ БАЛИЈА.

Дабоме да људи данас не знају ништа. Кад знају свашта.

И, све ћешће, класичним сазнањима буде непријатно у нашим главама. Као што класичари испадају будале ако трче за модернизмом високе информативне неформатиране фреквенције и све тање површности.

То не значи да знања нема. Има. Али никоме не треба. А кад му треба, не умије да преузме и примијени.

Колико новца једна држава, једна економија, треба да има у оптицију.

Онолико колико вриједности има у својој економској пописној листи.

Ако је више новца, долази до инфлације. Новац се обезвређује јер га више треба за исту робу. Али се и роба обезвређује јер је њена непромијењена вриједносна суштина изједначена са већом количином новца него јуче.

Ако је више нова него роба, таква роба у интерном, туземном промету није јевтинија. Али је јевтинија у извозу. Она постиже предност над другим робама јер јој то омогућава пад вриједности новца који стоји иза ње.

То је у свијету опробана метода.

Све то око новца и роба, стоји у уџбеницима.

У Босни и Херцеговини, која није Држава и није Економија, од почетка постоји цементирана количина новца у оптицају.

Језиком таблоида речено, нема штампања новца, нема  примарне емисије.

Код Програмиране Инфлације, Економија долази до неколико предности. Поред отварања врата извозу, мада је он у овдашњим размјерима небитан, у односу на праве земље извознице, постиже се то да Робе и Новац једу домаћи актери. Потрошачи. Произвођачи. Умјесто да их једу стране гуликоже. Које то чине и преко банака.

Зашто је у БиХ први вал захтјева био да се продају банке. Што је у Српској провео Иванић. А замрзнута је количина новца у оптицају.

Зато што ће банке да дугорочно гуле овдашњу Економију на основу високих камата које прате скуп новац.

У Инфлацији, сви једнако плаћају данак назадовању. Које је неминовно. Јер, сви назадују. То што Њемачка, у Европи, не назадује само је показатељ пропасти Грчке и других земаља. Изузетак који потврђује правило.

Трамп је скочио на Кину због тих монетарних и валутних зајебанција.

Дакле. То је толико јако економско оруђе, док Америка пишти кано гуја љута, јер она од Другог Свј Рата јебе цијели свијет штампањем Долара.

У нас, у Насеобини БиХ, сав се шљам дигао на идеју из Републике Српске да се користи контролисана Примарна Емисија и Резерве Централне Банке.

Сви су против тога.

Чак и стари Унитарист Иванић, који је Српски Рачун ПДВ, прије него је и формиран, предао Сарајеву. Који се води као Доктор Економских Наука.

Други, као Сер Оња Вигемарк, помињу инфлацију из рата. Што нема никакве везе са мирнодопским економијама.

Трећи, Сарај Чадораши, прокламишу да би Примарна Емисија и кориштење Резерви ЦБиХ било против Босне и Херцеговине.

Што је логично. Јер. Све што није под Сарај Чадором, против је БиХ.

Ради се о прозрачној ствари.

Сарај Унитаисти и Странци Унитарци, оваквом новчаном политиком држе БиХ под контролом. Преведи: Држе Републику Српску под конотрлом.

Одсијецају јој све могуће новчане и финансијске дотоке и пупчанице.

То је Политика Еконмског Уништења Републике Српске.

На то се мора, као на Политичко Уништење, као на Територијално Уништење, одговорити Економском Политиком Републике Српске.

А то не може функционерским волунтаризмом, кадровскм чешогузом, ниподаштавањем Великих Политичких Странака побједница, уништењем банака, квадриплегичном политиком запошљавања.

Економска Политика је национална ствар. Није ствар Владајуће Коалиције, екстрактне клике или краткорочне нагодбе.

Јер су, на другој страни и Балије, и Докторалије, и Сепеталије и Иностранлије.