субота, 09. новембар 2013.

2451.
НЕОВИСНИ
БЕЛИ
ЗАГРЕБ ГРАД
ВИДИО НАЈВЕЋЕГ
НА СВИЈЕТУ
 

Седамнаест дугијех годиница освајам љубавницу свог живота. И баш кад је пристала, у Загребу се појавио Највећи На Свијету. Један једини примјерак. Маму Му Јебем. Па, отишла да га види.
Аграмски неовисни медији препуни су вијести о томе да је Авион Антонов слетио на Плесо. То је совјетски транспортни авион. Чудо. Сада припада Украјини. А Украјина не пирпада никому. Још. Антонов Уно Унини лети по цијелом свијету и вози вангабаритне будалаштине. Скуп ко чивит. Али, како је пропао СССР, пропадала и флота па остао самац. Не само што је велик него је и дугачак. Ко игралиште за ногомет. Висок ко шестокатница. Диго се на шести кат а лежи.
Те, кад је слетио, те, кад је утовар, те, тко је пилот, те, тколико тона је тежак трансформатор, те, кад полијеће, те, одакле га пук гледа, те, далеко је, те, редарственици помажу.
Мислим да толико пажње не би изазвао ни Туђман. Да се особно укаже на Плесу. И засвијетли.
Та пажња према АА скала је провинцијализације и маргинализације Хрватске. Више нитко не долази у Хрватску. Па кад дође стара совјетска крнтија, догађај је првог реда. У међудобу, јебемо се са остацима Срба и Ћирилице. Враг им јебал матер.
Ну. Кроатска је на коњу. У Насеобину не долази ни Кацинов.
 
2450.
ЗАДАТАК
ЗА ЦЕНТАР
ИЗДРКАВАЧКОГ
НОВИНАРСТВА:
КО ЈЕ ПЛАТИО
ЈУГОСЛОВЕНСКИМ
ПОРТАЛИМА
ОБЈАВЉИВАЊЕ СКАСКЕ
КО ЈЕ МИЛОРАД ДОДИК.
МОЛИМ РАЧУНЕ,
ФАКТУРЕ, ДАТУМЕ, ВАЛУТЕ.
 
 
 
РАЂАЈУ СЕ
СИСОВИЦА
И ЈЕДНООКИЦА
Posted by Picasa
2448.
БОСИЋУ
СРЕБРЕНИЧКА
ОМЧА
ОКО ВРАТА
 

Уласком у тор са Чавићем, Босић, Младен, Мисија, потписао је Смртну Пресуду себи. А ако побиједи на изборима, и Републици Српској.
Референца Чавићу није то што је био Предсидетељ Есдееса, нити што је био Предсједник Републике Српске. За Уторење, њему је референца Сребрененца. Чавић је Признао Сребреницу у броју мислинаских жеља, на начин да је унередио Србе за десет вијекова испред ноздрва и седам вијекова изнад ушију.
Сада је та зобница испоручена Босићу.
Пошто је Чавић једна обична политичка Изумрлица, на Босића се игра.
Морам да будем јасан а не асоцијативан, тамовамомислен, замршен и лавиринтан.
Велики Кројачи траже играче који ће Србији наћи Ново Косово. Србије ће требати једно десет, двајест, Косова да се опере код Великих Кројача. Једно за Марка Краљевића. Једно за Милоша Обилића. Једно за Светог Саву. Једно за Дражу. Једно за Титу. Једно за Пизду Матерну.
Република Српска коубила се за Ново Србијанско Косово.
Још двајест година опште јебе.
Кад се једном одрекнеш Косова онда је све Другипут.
Босић је тај нови Српски Некосовни Лидер.
Он ће дати Републику Српску. Предати. Пристаће на изборе на Северу Срспке. Па ће у Бриселу изјавити да је излазак Срба на изборе њихова ствар а не ствар Брисела. И Сараја.
Онда ће неки Ријетко Кацин похвалити Босића за историјски бриселски споразума са Сарајевом.
Сумњам да Босић разумије Игру Великих Кројача. Навукао се на Мисију. Да уђе у историју. Као онај који је срушио Додика. Сумњам да је Босић схватио да није Додик, можда најпоштенији, можда најнепоштенији, у питању. У питању је Република Српска.
А рецепт је већ опробан. Повратници и Дужници посао обављају беспријекорно.
Пуна Зобница, Велика Гробница. Томан, Учење о Укопницима, 1972.
Српској су потребни Бриселаши.
Тај политички процес препознат је још за вријеме Тадића. И Тројног Глувог Босфорског. Само што је Додик био јачи лидер од Тадића па мина није упалила. А Орао пао, Орао пао. И  дошли су људи за Историјски Бриселски.
Покушало се и са Додиком бриселашити. Ал се није нешто показао.
Упоредо, дакле, са огољавањем Додика, траје окољавање Босића.  
Босић се, засад, доима као Провинцијалац управо приспио у хол велике жељезничке станице. Досад се доимао као Провинцијалац на малој жељезничкој станици.
Кад бацим грах, видим га у Поточарима.  
Жив а рахметли.
2447.
КАКО НЕ ТРЕБА
ОРГАНИЗОВАТИ
ЊИВУ, ЛАДОВИНУ,
ИЗВОР И БЕРАЧЕ
 

Њива, Ладовина и Извор морају да буду једноуздруго. Да би они који су на Њиви видјели ко отпочива у Ладовини. И да не би неки други Њивари носили воду са Извора и појили своју стоку. А и да Њивари који оду по воду не задржавају се тамо преко мјере и мимо ока.
Али, живот на Пољима је друкчији него у филозофским расправама. У животу има и инсеката, кртица, мрмака, дивљих крмака, камелеона, јазаваца, скакаваца и разнијех лагалаца дугог језика.
Уђеш у живот, мислим у Њиву, Њивари мрмоље. Сунце убија у тјеме, марамице, учвороване на четири угла, прогледале, изио их зној. Прашина се диже испод мотике. Колико ти има онијех у Ладовини. Кад су отишли. Ни мотику нису закопали. А ја пишам низ држаљу, да не губим вријеме док нађем живицу.
Идеш даље низ редак. Питања јебена, одговори недовољно надјебиви. Оштрил ико ове мотике, кру им јебем. Треба поклепати. Нису видиле чекића од прошлих ратова. Отиђи на Зденац. Види ко ти тамо сједи. Ко доручкује а прошло подне. Види какве су име водоноше сисате и родне.
Одеш међу бераче. Не познајеш никог. Нико није са Њиве. Ко сте ви. Ми смо од Заметка ту. Ми смо летили заједно са бумбаревима, само да би имали плодове.  
Одеш, мада један Њивар који је завршио куповно право и све исправља, од десног пера на мотики до кврге на држаљи, трчи затобом Правилно је Ходеш, ходеш, упамти, Шефе, у Ладовину, Њивар Правник хвали ријеч, Ладовина је добра, тако руски звучи, Хладовина је више муслимански израз, а тамо мудрују. Има их који су у шимикама и мокасинама. Нису ни мислили на Њиву. Њима не требају опанци. Њивари који долазе да искашљу прашину која им из редака улази у ноздрве, крмеље и плућа, гласније него што треба, успутују Ко надгледа Њиваре. Имал списак Њивара. Немере бит Њивар ако не дође са опанцима преко рамена. И ако му се држаље на мотики не сјаји ко мајмунско мудо. Код вас више капија него ограда. Капија је турцизам, каже Њивар Правник. Не знам јел сад добро то користити. Не сери, Правник, и нема капија, поскидали их Извораши. Ко су Извораши. Па они који сједе крај Ладне Воде, не излазе ни на Њиву ни на сунце, да се не би врући воде напили, и чекају тебе. Њима крила капијска требају за сједење и лежање, за добре гузице и снаше.
Ходеш даље. На Извор. До извора сто путића. Само Лепе нема. Сједе Стомаклије, Гузоноше, Сисомрси, Водолоци. Ко теби ради на Њиви. Питаш ли икога ко треба да буде Њивар. Кога треба да питам. Нас, матер му јебем. Нас нико ништа не пита. Да ми не даднемо воде, поцркали би, скапали. Ко би ти радио. Шта ви знате о Њиварима. Знамо. Кад ми кажемо ко треба да буде Њивар, тај зна кад смије да дође на воду и колико да захвати. И не пије док ми не кажемо. То је прави Њивар. А не ови твоји. Само уз редак, низ редак. Некад треба попријеко. Не некад, скоро увијек. Попријеко, велиш. Попријечим ти матери, пизда ти матерна. И материне метере. И матере материне матере.
Изађеш на пут. Прашина улази у опанке. Змије црњуше, мршаве ко логораши, прелазе преко пута, мисле да ће наћи жабу и миша у новом свијету, с лијеве стране пута. Сустижеш Њиваре који одлазе. Неки носе мотику. То им је Велико Богатство. Имам Очи, Руке и Своју Мотику. Нећу пропаст. Неке мотике, сломљених мотичишта, леже бачене крај пута. Како је Извор постао важнији од њиве и Ладовине. Не знам, јебиме. Како је на Извору више њих него нас на Њиви. Чиме их тићиш, како их расађујеш. Не знам, убиме. Требо си да знаш. Немереш само пребројавати мотике и опанке. Кувати гра и сланну за Њиваре. Броји Ладовинаше и Извораше. Ако их данас имаш више од тројице, у Ладу и на Води, појешће те домрака. Пусти чојека, видиш да му се лице црни ко предпролом. Узми ти неку од ових мотика. Нек је имаш на рамену. Раме је, чојече, најважније. Раме. Упамти.     
2446.
ИЗ
САРАЈА
НЕШТО
НОРМАЛНО
 

Одавно тврдим да Мухарем Баздуљ, сарајевски књижевник и новинар, с оба ока стоји на земљи. То и није неко чудо. Књижевници су добри људи. И ја својим рођеним очима стојим на земљи. Само. Моје су очи крволочне. Јер. Једном сам се опекао. Мислио сам, не треба долијевати уље на уље а ватру на ватру. Не мора око за око, зуб за зуб. То су будале, проћи ће зла времена. Оће курац. Ако будалама одмах не избијеш око, они ће теби избити и чеп из гузице. А не оба ока.
Зато је Баздуљ Чудо Сарајева.
Читам његове реалне реченице о Првом Свјетском Рату. О Аустроугарској. О Младој Босни.
Супротне општем правилу, већ одавно, да је Гаврило Принцип, српски терорист, агресор и србијански плаћеник. Још мало па ће бити и гнусни геноцидаш.
Сарај, та културна, политичка и нетолерантна коњушница двадесетпрвог вијека, нема ни толико поштовања према себи и историји, да коректно и реално опише, предочи, представи и обиљежи догађаје који су директно везани за тај град.
Фотографија која је изашла у јавност, на којој Адолф Хитлер, на босанском језику Хићо, тријумфално нацистички гледа плочу са именом Принципа, коју су му донијели из Сараја као ратни трофеј, понизила је Сарајево до крајњих граница.
Добро што су Србе слали у Јасеновац. Али што су Хићи слали поклоне.
Ну. Историјски, фотографија Гитљера и Ћирилице на мраморној сарајевској плочи поништава сав четвртвјековни труд Сараја.
Јер. Ако је Принцип Терорист, онда је Хитлер позитивац. Ако Принцип није позитивац, што ће му име као поклон Хитлеру.
Сарајево није на саставу цивилизација. Није мултиетнички пункт. Сарајево је на расцјепу цивилизација. Оно је мултиетничка црна рупа. До те мјере да је само постало Расцјеп.
Та расцијепљеност константна је.
Док се ликује над Томашицом, као највећом масовном гробницом у цијелој БиХ и Сјеверној Африци, истовремено се све чини да се нигдје у Сарају не пронађе ни српска перушка. Све се чини да се нико не оптужи од Бошњака. За ратне злочине. О томе данас пише ВНЛ.
Као да су муслимани у рату само пили кахву и, покаткад, грицнули рахатлокума.
Оно оружје у Тешњу је такође српско. Остало иза Гаврила.
Злочин у Приједору је неопростив.
Гледано са оба ока, то је посљедица Алијине Политике Жртве Мира. Коју је платио недужни цивилни свијет. Али је јасно да је умјесто муслимана у Томашици лако могло да буде само Срба. Било је питање времена. Ко ће кога прије.
Гледано историјски, Сарајевски Атентат и Томашица су јединствен слијед. Сарајевски Атентат послужио је за покушај уништења Србије и Срба. Принцип Терорист, данас, служи за уништење Српске и Срба.  

петак, 08. новембар 2013.

2445.
СТЕЖЕ СЕ ОБРУЧ
ОКО БОСИЋА,
СВЕ СУ ВЕЋИ ОВЧАРИ
ОКО ТОРА
 

Јебеш карактер који није лабилан.
Уторитељи, они који натјерују у торове, натјерали су Мисију Босића да сједне и разговара са Чавићем. Мрским некадашњим предсједником Есдееса. Који је, ономад, дао мандат још мрскијем Додику.
Не само да сједне него и да се договори о томе како двије велике партије, СТЈ, иду на изборе са једним кандидатом за Предсједника Републике. И то важно објаве.
Подразумијева се да ће то бити Чавић.
То је била Друга Босићева Офанзива. Прва је прохујала са брабоњцима.
Јасно је да Мисија Босић више нема куд.
Завезаних очију га воде пред штит Додику.
Јебо Режим, немој само да ја пред њим режим.
А од подршке прдоњака и чавоњака ни по шаке гласова.
Није тај директни изборни сучељ са Додиком најстравичнија ноћна мора Мискета Боскета. Мада он разумије да, ако изгуби, изгубио је све. Отеће му и Дистрикт Брчко. Изгубио је и мјесто Предсидетеља Есдееса, изгубио је као Фаворит Мисије.
Ако неће он на Сучељ, онда ће кандидат са Шарпланине.
А то је још стравичнија сторија. Шаровић ће то искористити, побиједио или непобиједио, против Босића јер га, Шаркета, није подржао цијели Есдеес, онај који је исе Боскетово.
А ако хоће он, Босић, да ли ће му дати Шарке. Који је сада, са ореолом жртве и са Крајишником као подршком, и који, кажу одозго, нема нечастиве изборне намјере, јачи него икад. Па ће унутарстраначка битка за кандидатуру бити једнако ризична за Боскета као и ударац главушом у штит Додиков.
Шта да радим, Света Десо.
Ноћима, у бунилу, пребире Босић.
Не ради ништа. Све ће ти Уторитељи рећи.
Ако кажу да се састанеш са васићем, рајком, рајком, састаћеш се. Сав сретан.   

четвртак, 07. новембар 2013.

2444.
КАД
СЛУЖБЕ УБИЈАЈУ
ИСТИНЕ
НЕ ИЗБИЈАЈУ
 

Шест година се вија именом покојног Милана Вукелића.
Видим спрејни графити су преплавили бањалуку. Милан Вукелић. Црним словима.
Сваки божији опозиционар, плаћеник, употребник, фолирант и политички позориштарац, маломало, извикује како је Вукелића убила Земљишна Мафија. А ЗМ је ООУР Режима. Јебо им Режим Мамицу у Пичкицу.
Знао сам почившег Милана Вукелића. Када сам монтирао настрешницу испред атељеа, ишао сам регуларним путем, иако сам могао да налијем бетон поставим жељезне стубове и зашарафим осталу конструкцију. Село је то. Завод за изградњу, Бањалука, гдје је Вукелић радио, требао је да исколчи тај темељ, одобри те радове, надзире, не знам шта све не. Вукелић је био одређен да то уради. Он долазио, посао обавио, ја Заводу платио.
Био је обичан човјек. Мало ми је било чудно што сваки пут каже за колико је минута стигао из Шехера, одавде, оданде. Возио је брзо, према тој минутажи, иако је имао неко обично ауто. Звао ме да играмо карте у тој некој кафани. Гдје је играо и када је кренуо у смрт. Немам, Милане, те мане. Ништа коцка, секс, алкохол, дрога. Замонашио сам се.
Никада није помињао ту Земљишну Мафију, нити било шта у вези са земљом, лоповима, мрмцима, парама, корупцијом.
Знам да је исфорсиран као борац за земљишно поштење. Мада то не постоји. Поштење је узело земљу и Индијанцима.
Убиство Милана Вукелића је услиједило тек пошто је постао Звијезда Борбе Против Земљишне Мафије. Да је неком конкретном стао на жуљ, тај би га убио прије него што је посто естрадни одстрелник. Моја теза је, дакле, да су Вукелића убиле Службе. Да би служио баш за ово за шта данас служи. Да га се, покојног развлачи у ситнополитичке сврхе.
Даљинска или топлинска бомба под Вукелићевим аутом надилази технологију Кркана Земљишне Мафије. Технологија Кркана је сачекуша. Евентуално Калашњиков.
Шта је заједничко неким убиствима на просторима бивше Југославије. Ћурувија, Леутар, Копања, Вукелић. Добро, Копања је жив.
Никада нису откривене убице.
Кад Службе убијају, убице се не откривају. Осим ако то Службе не желе. Службе убијају из различитих разлога. Нису увијек политички. Некад су новчани. Некад пописни. Вишак робе на складишту. Некад отписни. Не требаш више.
А зашто би жељеле да се убице открију. Кад управо Службе убиру плодове.
Погледајте мало детаљније ко стално помиње Вукелића. И у ком ритму.
2443.
ДОБОЈСКИ
ПРОЦЕСИ
 

Прелазак Педепеоваца у Добоју у Есенесде, може се сматрати типичним добојским страначким Шупљим Завежљајем за дуги пут. Сипа на све стране.
Може се сматрати и посмртним трзајима и прдајима Педепеа. Јер. То је Партија која је одавно у стању Волта Дизнија. Након једногодишњег привида о Демократском Прогресу, Партија се почела осипати. И то траје годинама. Да ли се још неко сјећа када је отишао Рајко, бивши министар пољопривреде из те странке.
Партија Демократског прогреса је Обмањивачки Покрет. И не спада у категорију странака или партија. Она се не може сматрати дијелом страначког система Републике Српске. Педепе је Интересна Испостава. Интересна Драперија. Фиранга.
Мени је занимљиво да и након толико година и политичких оплаза, Педепе занима, и има, неке младе људе, какав је онај добојски младац.
Зашто се овдје иде у партије и политику као грлом у јагоде, ко гладансрат, ко пјан преко богаза. То није објашњиво само потребом социјалне потврде, колективизације сваке индивидуе па ни запошљавачким и егзистенцијалним поривима.
Зашто се више размишља код одлуке за који фудбалски клуб ће се навијати него код одлуке о чланству у некој политичкој странци.
Па послије се намноже пребјези, чланолизи, чланолаже, дресоноше, дупљаци, лажњаци, вјештаци и показивачи чланских карата.
Савез независних социјалдемократа је велика странка и нема потребе да театралише са преласцима из пропадајућих странака. Нарочито због тога што има много властитих изворних чланова, одњегованих и одгојених у духу Политичке Породице, каквом треба да буде свака политичка организациона структура.
Политичко страначко опредјељење не мора данас да буде једносмјерна идеолошка улица, без излаза и петље за повратак, али мора да буде озбиљна одлука сваког политички свјесног и активираног појединца.
Множење пребјега и одбјега, трговаца чланским картама, уништава политичку сцену и страначки систем. А то је, онда, и један вид разарања друштва. Барем политичке јавности и политичке стабилности.
Онај ко не види сву провидност једног Михајлице, Чавића, Иванића, Крсмановића, мора да сноси санкције. Мора се задовољити политичком пасивизацијом или, у некој озбиљној странци, кренути из почетка, из основне ћелије организације, па задобити повјерење старих активиста. ИТД.
Не знам који је тај страначки Меси да јавно, пред камерама и на конференцијама прелази у велику странку. То су грешке. Као што су грешке накупство одборника, осма офанзива на скупштинске већине и распродаја страначким позиција другима, да би били добри.
 

среда, 06. новембар 2013.

2442.
КРУ ЈОЈ ЈЕБЕМ,
ШТО ЈЕ ТАКО
ВАЖНА ШКОЛА
У КУЉАНИМА
 

Да у три дана тамо иду и Предсједница Владе и Министар Просвећених Дела. И родитељи, и дјеца и читава чета учитељица.
Дође ми да се упишем у ту Деветољетку. Да редовно виђам толико учитељица, Предсједницу и Министра. Учитељице ко на модној ревији, СТЈ.
Проблем је у томе што школа у Куљанима и није важна. Као ни друге школе у Републици Српској. Јер да је важна и да су важне, не би директор имао онако штуцоване брчиће већ би био изнурен од посла и бриге, не би Бошњаци могли да не шаљу дјецу у школе. Власти би их слале у затвор.
И не би директор у Куљанима могао да ради шта хоће. Нити школски одбор. И сви други.
Школске власти Републике Српске не постоје.
Либерализоване су до анархистичних граница.
Сваки провинцрурални Школски Одбор важнији је од Министарства.
Код сваког избора директора траје Велико Надјебавање између Директора, ШО и Министарства.
Школски одбори, које је нека Будала конструисала тако да се сатоје од седам протува, од којих су два из колектива, два од родитеља а три из локалне заједнице, воде кадровску и образовну политику умјесто да буду широко консултативно и савјетодавно тијело.
Јасно је да ће учитељи и наставници увијек гласати за свог диоректора, због радног мјеста, као и родитељи, због своје дјеце у школи. Она тројица су вишак. Пет амбалажа.
Законодавство и регулатива за школство мора се прилагодити потребама образовања у 21. вијеку. Умјесто да у школу у Куљанима иду високи званичници, довољно је да стигне телеграм са два реда текста. Стоп. За такво дивљаштво директора лажљивца, мејл је луксуз.
Директори школа, не сви, понегдје има и изузетака, данас су супраанархични кордонаријум. Као некада Есдеесови директори државних предузећа. Они раде шта хоће. Од школских и државних пара праве куће и богате се, претварају се у заводе за запошљавање, узимају паре, глуме директортурсе.
Школска власт је једна од власти суверенитета и опстанка Републике Српске.
Кроз ту призму треба рјешавати труле проблеме у школству.
 
2441.
МУДРОМУДИ,
ЕКОНОМСКИ
ОПОРАВАК И
СВИЈЕСТ ДА ДРЖАВА
ТРЕБА ДА МИ ОБЕЗБИЈЕДИ
ПОСАО, КРЕДИТ, МЕЧКУ,
ПИЧКУ И ЗНАЧКУ


Не волим познате свјетске економисте.
Док сам ја читао Капитал, они су неолибералисали, добијали нобелове награде и, коначно, упропастили свијет, зарад користи својим божанствима, финансијашима.
У такве спада и Сакс.
Мада, понекад, знају да кажу и неку стојну.
Тако је Џефри рекао оно од чега сви бјеже као Ђаво Од Крста. Потенцијали Србије су пољопривреда, прерада хране, нешто рудног богатства, ИТ индустрија и туризам.
Бјеже, јер деценијама се њива, крава и крмача, држе само као резерве државном послу, као послеподневно ангажовање за националну и свјетску економију.
Зато, кад, од Београда, кренеш аутопутем на Југ, залазиш у све већу Необрађену Пустињу. Друмови су пожељели турака ал су њиве пожељеле момака.
Пошто је србијанска свест иста као и српскијанска свијест, као и хрваћанска, као и социјалистчка самоуправна уопште, иста Саксова констатација важи и за Српску. Уз благу елиминацију Итеа.
Овдје, а и тамо, Држава мора да почне промјену свијести. То је први предуслов напретка економије, изласка из кризе, утемељења суверености, припреме за Самосталност.
Сваки поједнац и данас мисли да Држава мора да му обезбиједи Посао, Кредит, Мечку, Пичку и Значку.
На то нас је навикао Тито.
А ми смо се сами навикнули на Мито.
Ту свијест подржавају и накурњачки медији и ускурњачки страни фактори, свако из својих побуда и свог неука. Медијска опозиција власти диже Државу и Власт до неслућених висина јер је чини одговорном и зато што крава неће да једе сијено пуно коњогриза. А Странци Усранци непрестаним форсирањем синтагме да власт мора да ради за добробит грађана. Грађани то, онда, преводе у оних Пет Звјездица из наслова.
Форсирање индустријализације, за коју више нема услова, не само код нас, него ни у европским дијагоналама, као што је прошло вријеме Заједнице за угаљ и челик, тако је прошло вријеме индустријализације и реиндустријализације, само је продужетак те Дајдржављанске Свијести. Дај Државо.
Дабоме. Гдјегод се може удјенути нека фабрика са ледине, треба је прихватити. Онима који раде, треба државна помоћ.
Али. Држава и Власт морају све учинити да се, овдје у Српској, искористе затравине, бујадишта, шикаришта и зечија јебалишта. Огроман распон пољопривреде, од земљорадње, ситног и крупног, масовног, сточарства, ниског и високог воћарства, пчеларства, виноградарства и слично, омогућава ангажовање свог радно способног живља.
Људи имају од чега да живе. Али их се, мјерама, на то мора натјерати.
У свијести се мора промијенити предоџба о граду као рају. Мора се прихватати и наметати филозофија живота у граду а рада на селу. Мора се промијенити филозофија Руралног Развоја, јер је и она Дајдржављанска, социјалистичка, и наметнути филозофија Економског Села.
Тако ће се најбоље спојити земља, нога, нација и држава. Што је предуслов опстанка сваког колективитета.
 

 

уторак, 05. новембар 2013.

2440.
ПОПИС
У БиХ
КО
АФРИЧКА ШЉИВА
 

Коначно је, у БиХ, а гдје ће, откривена Она Ствар која прави људе. Прављење дјеце превазиђено је.
Ствар се зове Попис У Бошњака. ПУБ.
Рамиз Салкић, млађи средњи референт за статистику и пребројавање, обзнанио је да у Републици Српској живи 195.000 Бошњака. Дупло мање него прије рата.
Ја могу да му обзнаним слиједеће. Добро сте и прошли. Обзиром да је политичко, парамилитарно и вјерско вођство тог напаћеног народа било покретач ратова и ратића у БиХ.
Не знам шта се догодило.
Толико сам се наслушао прича о геноциду, протјеривању и силовању, силовање су Срби изводили у трку јер је то најпримјеренија технологија датој ситуацији, истовремено протјерујеш и силујеш, да сам, будећи се у морама сваке ноћи, мислио да нема живог Бошњака у Републици Српској, осим мог друга Џеме са Крајине.
Дабоме, да бих волио да је Бошњака онолико колико их је било и прије рата, само без оног усраног тројства вођства које сам поменуо.
Морам сумњати у овај податак јер је Попис у БиХ, код бошњачке технолошке политичке елите, и оџа, ствар лагања. Лажним бројем ће се борити за противуставну конститутивност и заступљеност у органима, тражиће паре за помоћ угроженом живљу, лажирати изборе. Има тога још.
Врло је могуће да су се исти људи пописивали и у Федерацији и у Републици Српској. Стога је неозбиљно од било кога, излазити сада са резултатима док није извршена ни контрола нити систематизовање резултата.
Бошњаци брже броје пописане него што Срби силују.
Друга ствар мене брине.
Босна и Херцеговина.
Откуд сада да Салкић само гледа колико је Бошњака у Српској. Ваљда је битно колико их је у БиХ. БиХ је све. Српска није ништа. Све је важно али на Нивоу Државе. И како то да се не занима колико има Срба у Федерацији. Нарочито у оном федерашњачком дијелу. Дрвар, Гламоч и Грахово не рачунамо. То је била Република Српска и за вријеме Тите.

понедељак, 04. новембар 2013.


СИВИ МАЧОР
Posted by Picasa

СИВА МАЦА
Posted by Picasa
 
СИВИ МАЧАК
2436.
БРИСЕЛ
МАСОВНО
ПРОИЗВОДИ
ЕВЛИЈЕ
ЧЕЛЕБИЈЕ
 

Евлија Челебија је био турски путописац по османским освајалиштима. Његови репортажни записи из разнијех крајева пресвијетле империје углавном су историографски, асоцијативно и дојмљиво неупотребљива штива. Због малог броја чињеница и стварних описа а превеликог броја преувеличавања до општег упиша.
Не сјећам се више тих текстова али су сви они рађени по истој формули. У Босни, писао је Челебија, рај је на рају. Шљиве су велике ко лубенице, лубенице расту ко каце, мушмуле су велике ко тикве а тикве служе као куће.
Углавном, кад такав спис дође у тадашњи Брисел на Босфору, и кад га се дочепа величанствена администрација пашина, степен самопоуздања у дјелотворност империје скочи ко жива кад је туриш у шпорет фијакер.
Данашњи Брисел исто има путописце. Неколико њих је најпознатијих. Евлија Пак. Евлија Кацин. Сада се појавио и Евлија Пицула.
Евлија Тонино Пицула је потпредсједник нечега у европском парламенту па је, чак, у том својству, ишао на службени пут у Албанију. О чему је причао на РСЕ. Јебе ми се за Албанију, али, причао је и о Македонији, и Босни и Херцеговини. Све зна. Само што није рекао да у Албанији расте Нато, такозване Натуле, на калемљеним врбама.
Дочим. Рекао је и једну невјероватну глупост.
Дејтонски устав је кочница за БиХ. Дејтонски поредак мора да се ремонтира.
Рачунао сам да је Пицула један од разумнијих младих нехадезеоваца, нетуђманијанаца, био је министар иностраних послова, и да разумије процесе на нови и реалнији начин, да нема потребе да глетује, фарсира и балегом набацује плетер.
У његовој земљи не могу да ремонтирају једну обичну ћириличну таблу. А он би предлагао ремонтирање Устава. Једне величанствене, свијетле, напредне, мултикултиваторске суверене земље. Као што је БиХ, СТЈ.
А кад смо већ код Ћирилице у Хрвата.
Пицула, и сви други у Бриселу на Босфору, требали би да закључе да вишенационалне, двонационалне, земље имају непремостиве проблеме. Барем што се Булкана тиче. Или простора бивше Југославије. Хрватска не може да ријеши проблем српске мањине. А тако су их лако свели на мањину. Који мађионичар очекује да ће Македонија ријешити своје пробљеме. Који илузионист очекује да ће неко пристати на Ремонтирање устава. Кад би то значило нестанак једне суверене међународно признате државе. Државе Српске.
Да ли Пицула, и остали путописци из Брисела, мисли да би након Ремонтирања Устава овдје остао камен на камену.
Једно је откидати дијелове држава, па их онда натјерати да се историјски споразумију, као што је Косово и Србија, а друго је укидати државе па их бацати под ноге Сарајеву. Као што је Српска.
Кад сљедећи пут буде ишао на службени пут, треба му задужити фереџу. Да не види куд хода. Јер и овако је резултат никакав.
 

недеља, 03. новембар 2013.

2435.
ПОШТО ЈЕ
УНИШТЕНО
НОВИНАРСТВО,
САДА БИ БУДАЛЕ
ДА УРЕЂУЈУ ПОРТАЛЕ
 

Двоје учесника у анкети, у телевизијском дневнику Ертеереса, од само неколицине, изјавило је да не вјерује никоме. Питање је било, оквирно, Коме вјерујете, медијима или порталима.
Дабоме, уз такве анкете, увијек треба имати на уму ону збрженицу. Прије употребе тргмљгргмдикгојрмгхдхдглхлф или вашем љекару. Јер је немогуће у једној краткој анкети имати репрезентативан узорак и избјећи сумње на тријерисање одговора.
Прије неколико година, у руке ми је дошло опсежно истраживање јавног мнијења којег је организовала једна озбиљна агенција. Тамо су била и питања о медјима. Па и оно о повјерењу. Говорим о Републици Српској. Тада се још увијек највише вјеровало државној телевизији и државним новинама. Глас Српске није био продан.
Након тога није било таквих истраживања.
Сигуран сам да би данас такво истраживање показало друкчије одговоре и дало друкчије закључке.
Након година бомбардовања јавности неолибералним, анархичним, фалсификованим, аматерским и плаћеним полуинформацијама, та иста јавност је потпуно дезоријентисана. Као бусола са три казаљке и без сјевера.
Дерегулација је тешко видљив уништавајући процес.
Срања о глобализацији су кајкавске попевке.
Дерегулација је мултисегментни процес који разара друштва, државе и нације које не припадају круговима, блоковима и интереслагерима.
Притисци о демократизацији, људским правима и еуроатлантским интеграцијама чине да се тај процес тешко детектује. И још теже му се супротставља.
Дерегулација је једнако и формирање Вијећа за штампу, Рака, Одлука Уставног суда о конститутивности на цијелом подручју БиХ као и наметање проблема Сејдић Финци.
Али. То су само зрнца с површине. Дерегулација је прожела цијелу Босну и Херцеговину и највећи дио простора бивше Југославије. Дијелом је и због тога невидљива.
Приватизација медија и претварање државних медија у јавне довела је до укидања новинарства као занимања, друштвено корисног рада и подручја људског стваралаштва.
Ослабљени државни медији и уништено новинарство отворили су простор медиоидима. Посебној врсти таблоида за сваки медијски сегмент.
Нема медија који неће постати таблоидан. За шаку долара, еура или шарених лажа о демократским мисијама у рушењу режима.
Таблоидирање, или таблоидиотизовање свијести конзумента довело је до тога да се никоме у информативној сфери не вјерује.
Повјерење у информације предуслов је опстанка било какве људске заједнице. Не спорим да то могу бити и фабриковане или пропагандистичке информације. Мада је то данас много теже извести него некад, у времену зидова, бункера и геополитичких завјеса.
Без повјерења у информације сви смо пичке, педери и лопови. Сви политичари су криминалци. Сви спортисти су допинговани. Сви су у јавности курве, само се моја сусјетка курва тајно. Сви бизнисмени су у талу с политичарима. Сви полицајци примају паре и опраштају брзине.
Ну. Живот је посве друкчији.
Само што то није толико битно колико перцепција о њему.
Најопаснији процес је у томе што дерегулисана медијска структура одгаја такве конзументе. Они се детектују на интернету, под псеудонимима и дају једну од дијагноза друштва а не само конзумената. Болест.
Велики свјетски портали су почели да укудају објављивање анонимних мишљења и ставова јер је установљено да то мијења суштину инцијалног текста или става, информације или анализе.
Слобода мишљења у свом огледалу мора да има Одговорност мишљења.
Потпуна слобода мишљења не постоји. Доклегод постоје барем два јавна фактора на свијету. Потпуна слобода мишљења могућа је једино за једног човјека на цијелој земљи. И то само у пустињи. Јер би својом слободом мишљења могао нашкодити неком шумском инсекту.
Сада се у БиХ, видим, распрела прича о регулисању портала. Не зна се, као, ко уређује, гдје су им редакције. Какве просерице. Зна ли се, напримјер, ко уређује Атеве. Бехате. Ефтеве. Јеботе.
Само ме страх да Брисел не постави неки рок за регулацију портала. Као Сејдић Финци. Па нема ни Пипе ни Ипе.
Након свега што се догодило, идеја о регулисању портала садомазохистичка је.
Пошто смо претворени у медијски концлогор, сада би неко да утврђује ко је прднуо у гасној комори.

КОЊИЋ ГРИВАШ
ГРАБОВИНА И ШЉИВОВИНА.
ЈОШ ДА СЕ ОСУШИ, И ДА МУ НАЂЕМ МЈЕСТО У ПРЕТРПАНОМ АТЕЉЕУ.
Posted by Picasa