субота, 9. новембар 2013.

2447.
КАКО НЕ ТРЕБА
ОРГАНИЗОВАТИ
ЊИВУ, ЛАДОВИНУ,
ИЗВОР И БЕРАЧЕ
 

Њива, Ладовина и Извор морају да буду једноуздруго. Да би они који су на Њиви видјели ко отпочива у Ладовини. И да не би неки други Њивари носили воду са Извора и појили своју стоку. А и да Њивари који оду по воду не задржавају се тамо преко мјере и мимо ока.
Али, живот на Пољима је друкчији него у филозофским расправама. У животу има и инсеката, кртица, мрмака, дивљих крмака, камелеона, јазаваца, скакаваца и разнијех лагалаца дугог језика.
Уђеш у живот, мислим у Њиву, Њивари мрмоље. Сунце убија у тјеме, марамице, учвороване на четири угла, прогледале, изио их зној. Прашина се диже испод мотике. Колико ти има онијех у Ладовини. Кад су отишли. Ни мотику нису закопали. А ја пишам низ држаљу, да не губим вријеме док нађем живицу.
Идеш даље низ редак. Питања јебена, одговори недовољно надјебиви. Оштрил ико ове мотике, кру им јебем. Треба поклепати. Нису видиле чекића од прошлих ратова. Отиђи на Зденац. Види ко ти тамо сједи. Ко доручкује а прошло подне. Види какве су име водоноше сисате и родне.
Одеш међу бераче. Не познајеш никог. Нико није са Њиве. Ко сте ви. Ми смо од Заметка ту. Ми смо летили заједно са бумбаревима, само да би имали плодове.  
Одеш, мада један Њивар који је завршио куповно право и све исправља, од десног пера на мотики до кврге на држаљи, трчи затобом Правилно је Ходеш, ходеш, упамти, Шефе, у Ладовину, Њивар Правник хвали ријеч, Ладовина је добра, тако руски звучи, Хладовина је више муслимански израз, а тамо мудрују. Има их који су у шимикама и мокасинама. Нису ни мислили на Њиву. Њима не требају опанци. Њивари који долазе да искашљу прашину која им из редака улази у ноздрве, крмеље и плућа, гласније него што треба, успутују Ко надгледа Њиваре. Имал списак Њивара. Немере бит Њивар ако не дође са опанцима преко рамена. И ако му се држаље на мотики не сјаји ко мајмунско мудо. Код вас више капија него ограда. Капија је турцизам, каже Њивар Правник. Не знам јел сад добро то користити. Не сери, Правник, и нема капија, поскидали их Извораши. Ко су Извораши. Па они који сједе крај Ладне Воде, не излазе ни на Њиву ни на сунце, да се не би врући воде напили, и чекају тебе. Њима крила капијска требају за сједење и лежање, за добре гузице и снаше.
Ходеш даље. На Извор. До извора сто путића. Само Лепе нема. Сједе Стомаклије, Гузоноше, Сисомрси, Водолоци. Ко теби ради на Њиви. Питаш ли икога ко треба да буде Њивар. Кога треба да питам. Нас, матер му јебем. Нас нико ништа не пита. Да ми не даднемо воде, поцркали би, скапали. Ко би ти радио. Шта ви знате о Њиварима. Знамо. Кад ми кажемо ко треба да буде Њивар, тај зна кад смије да дође на воду и колико да захвати. И не пије док ми не кажемо. То је прави Њивар. А не ови твоји. Само уз редак, низ редак. Некад треба попријеко. Не некад, скоро увијек. Попријеко, велиш. Попријечим ти матери, пизда ти матерна. И материне метере. И матере материне матере.
Изађеш на пут. Прашина улази у опанке. Змије црњуше, мршаве ко логораши, прелазе преко пута, мисле да ће наћи жабу и миша у новом свијету, с лијеве стране пута. Сустижеш Њиваре који одлазе. Неки носе мотику. То им је Велико Богатство. Имам Очи, Руке и Своју Мотику. Нећу пропаст. Неке мотике, сломљених мотичишта, леже бачене крај пута. Како је Извор постао важнији од њиве и Ладовине. Не знам, јебиме. Како је на Извору више њих него нас на Њиви. Чиме их тићиш, како их расађујеш. Не знам, убиме. Требо си да знаш. Немереш само пребројавати мотике и опанке. Кувати гра и сланну за Њиваре. Броји Ладовинаше и Извораше. Ако их данас имаш више од тројице, у Ладу и на Води, појешће те домрака. Пусти чојека, видиш да му се лице црни ко предпролом. Узми ти неку од ових мотика. Нек је имаш на рамену. Раме је, чојече, најважније. Раме. Упамти.