петак, 06. јул 2012.


SAMOZAVARAVAJUĆA
STVARNOST
SARAJEVA

Koliko je još ostalo neiskorištenih naslova o Džeki. Dijamant prelazi u Santos. Ronaldinjo ustupa svoje mjesto Džeki. Adriani Limi spale gaćice kad je vidjela Džekinu sliku. Džekina tetka pišala na čučavcu. I o Saneli. Sanela u dvanaest rundi sa Kličkom. U Holivudu saobraćajni kolaps, svi hrle na Sanellaparty. Džeger piše pjesmu posvećenu Saneli. Sanela je ona Sanela Dženkins koja se slika na krevetu sa štiklama. Pradjed Toman bi rekao Jel ti na strožak dođe u štiklama, izbaci je napolje, ne zato što je kurva nego što će ti poderati strožak pa će ti soba biti puna slame. I o Anđoli. Anđelina na Kozjoj ćupriji. Anđelina možda na SFF.
U slične naslove upetljao se posljednjih nedjelja i dana, i Tihić. On je diktator. On je sve učinio da diskriminiše Hrvate. On nas izbacuje. Šutira u guzicu preko praga. Ovo je neustavno. Samo novi izbori.
Nu. Tu smo.
Kad je dogorjelo SDM, Sokolu Do Muda, posegnuo bi za demokratijom.
A kada su dvadeset godina nedemokratisali Srbe i Srpsku, niko nije pominjao demokratiju. Gdje ti je bila demokratija one noći u Skupštini Titine SRBiH.
Nijedan od tih naslova koje produkuje samozavaravajuće Sarajevo, neće spasiti BiH. Niti Federaciju. Dvadeset godina je potrošeno uludo. A, ako se vraća Farsa, ne vraćaju se decenije. Otišle u Nepovrat. Donijele haos pred vlastita vrata, u Federaciju. Zato Zlatagan i može da radi šta hoće. Tako bi, on ili neki drugi Zlatagan, radio u cijeloj BiH. Samo da su prošle reforme i da je Srpska pala pred najezdom Paddyfalangs.
Moj Sulejmane. Potrebno je zasukati rukave i urediti Federaciju kao dvije države pa da se sa trećom, ko ljudi dogovore, kako dalje u toj Državnoj Zajednici.
Mada bih ja prvo pitao Da li uopšte dalje zajedno.
Pitanje Nadnacionalne Torture ne rješava se izborima.
Tihić, u stvari, ne može da se riješi Sarajevske Kratkoročnosti. SDP sada stoji loše u javnosti. Daj da da munem izbore. Kao i ona teza Dok ne isporuče Karadžića i Mladića, treba im uzeti i policiju i sve druge nadležnosti.
Kratko nikad nije bilo slatko.
Rekla bi Sanela Tomanu.

четвртак, 05. јул 2012.


Предраг Бјелошевић

РАЈКО ВАСИЋ: „ Томанова игра сјенки“, роман
Бесједа, Бања Лука и Арс Либри, Београд, 2012.

Након романа, Прсти лудих очију,  који се 2010. године винуо у најужи избор за Нинов роман године, Васић, на најбољи начин потврђује високе оцјене свог литерарног првенца, књигом, Томанова игра сјенки, својеврсним наставком узбудљиве романсиране приче о ратнику који живи са јасним симптомима постратног синдрома.  Нови, Антон, а потом Томан, имена су главног јунака, човјека из плејаде у рату битних и незамјенљивих који су по његовом окончању остали дезоријентисани и на маргинама времена.
Стицајем непредвидивих околности главни јунак ће се наћи на малом ненасељеном истарском острву, окружен „морским сиренама“, јединим становницима  италијанског сеоца са обале, младим женама и дјевојкама жељним мушког тијела и љубави...
Увјерљиве, страсне љубавне сцене са камене постеље, заватрене сунцем, вином, маслинама и шумом морских таласа; а након Томанових застрашујућих снова из скоре ратне прошлости; описане су искричавим поетским језиком наелектрисаних пламтећих вокала што афирмишу исцјелитељску моћ љубави и њен тријумф над начелима лажног морала истрошене цивилизације. Управо у тим сценама, Васић исписује наљепше еротске странице које се могу уврстити у сам врх  савремене српске еротске књижевности. 




*
     За оне који су прочитали Прсте лудих очију, читање романа Томанова игра сјенки биће ново, непредвидиво, готово бајковито путовање у ком ће Васић, лик Новог, главног јунака водити и развијати путем најосјетљивијих људских  искушења.
Подсјетимо се сижеа из првог романа јер је веома битан за потпуно схватање и разумијевање ликова и догађаја из романа Томанова игра сјенки.
На једном од „немогућих“ задатка, за све већ отписан, српски борац, Нови, заробљава или боље рећи спашава из безнађа, Белкису, бошњакињу, дјевојку из  напуштеног и разрушеног села, остављену на милост онима који долазе... 
 Тај људски, ратни плијен, у многим сличним ситуацијама изложен најстрашнијим тортутама и иживљавању, Нови одлучно брани од насртљиваца и „осветника“, видјевши у њему на неки начин и животну слику себе самога, човјека без игдје икога, препуштеног на милост и немилост креаторима живота и смрти. Белкиса на поштовање и пажњу узвраћа пажњом која ће се у једном тренутку претворити у чисту љубав...
Али, животни путеви су непредвидиви и Нови ће, своју тиху, дискретну љубав, уз убјеђивање да је то добро за њен даљи живот  предати Мировним снагама у Босни које ће јој,  још док је рат бјеснио, прије потписивања Дејтонског мировног споразума, обезбједити нову, какву такву будућност, далеко на сјеверу, гдје ће градити свој нови живот, али стално с мислима о свом спасиоцу, “ непријатељу“, за кога је знала да је са истим жаром, воли...
                                                            *
Шекспировска тема о забрањеној љубави представника зараћених страна, неће ни у другом роману, Томанова игра сјенки, кулминисати у  трагедију, већ ће постати сан и опсесија, наставити да се развија  у мислима, Новог и Белкисе, мада су послије ратног вихора у Босни, живјели своје наизглед раздвојене животе, једно на малом напуштеном острвцу у Истри, а друго у Шведској.
У роману, Томанова игра сјенки, главни јунак стицајем околности, мијењајући географски простор, ратне услове живота у мирнодопске, мијења и своје име, Нови, Антон, Томан; и на неки начин као да покушава да се очисти од прљавог ратног талога. И уистину Васићев главни јунак из странице у страницу поприма карактеристике драгог и поузданог, вриједног, мужевног, интелигентног, храброг, напросто човјека високих моралних вриједности.
 У вријеме док се још звао Нови, на првим страницама романа, он ће, као српски борац, подузети све ризикујући и свој живот, да спаси тешко повријеђеног у минском пољу за кога ће се испоставити да је ријеч о војнику, дојучерашњем љутом непријатељу из реда хрватских бојовника, несрећном шверцеру дувана, Антону, који и након указане помоћи у муслиманској болници, ипак умире. Нови прихвата да у знак захвалности,  од Антоновог брата прими на поклон мали запуштени виноград у Истри, али и привремено Антонов идентитет како би прешао из Босне у Хрватску.
И ускоро ћемо га видјети како као вриједни виноградар покушава, готово испосничким животом, да заборави бурну ратну прошлост, бједу и недаће човјека који је одавно изгубио вјеру у снове, мада је управо проживљавао неку врсту, награде, бајке, за коју се питао да ли је заслужује...
Мало италијанско сеоце у ком су житељи биле само жене и кћери морепловаца  било је Томанова једина и прва веза са цивилизацијом. Убрзо ће се испоставити, његове ревносне становнице, боловале су као и он сам, од посебне врсте болести. Рата са самим собом. Сукоба моралних норми и људске природе што ће кулминисати у незадрживој експлозији и побједи нагона и спутаване сексуалности над устаљеним етичким и духовним нормама и то у односу са супротним полом из редова дојучерашњег мрског  непријатеља..
Из дубоке психолошке, посттрауматске патње и свакодневних ноћних мора које постају неподношљиве, Томана видају и несвјесно сваким даном исцјељују, силином потребе за физичком љубављу, усамљене, остављене и запостављене жене из тог нестварног италијанског сеоца Остинато у Истри.    
 У симболичном смислу, то мало запуштено острвце и даровани виноград са својим божанственим соковима, представља острво људске наде, обећани рајски врт. Али, и оно ће временом, и поред неописивог мира и љепоте, сладострасја и неслућене физичке слободе, за  Томана, кога из дана у дан све више у сновима прате лица убијених, згаришта и смрт; постати упитно у толикој мјери да ће морати изаћи из те умножене среће“  и потражити ону судбинску, на коју се поноси,  своју једину љубав, љубав из ратног вихора, Белкису, Секу, жену, због које ће и писац Васић, своју романсирану причу завршити  у трећем још ненаписаном роману, а на који ће његови читаоци до тада са нестрпљењем чекати.
Еротизоване приче и «еротски» романи нису новина на нашим крајишким просторима. Писали су их неколицина књижевника, свако на свој начин, у различитим временима и друштвеним околностима које су одређивале «лажним моралом» дозвољени максимум еротског због наводног вријеђања морала и добрих патријархалних обичаја...
Већ код Петра Кочића у Мргуди и Туби, прелијепим приповијеткама са Змијања, могли смо уживати у сликама и описима пуним страсног еротског набоја, за своје вријеме веома ласцивног и  слободног. Прилика је да се присјетимо и романа штампаних крајем осамдесетих , савремених писаца са сличним амбицијама, Ранка Рисојевића, Тијело и остало или еротског романа Ранка Павловића Коњи и јахачи који се могао купити и на трафикама.
Али, Васићев роман се по снази еротског издваја и могло би се  рећи, намеће као један од успјешнијих на нашим просторима. Прије свега по сочном, народском и дијелом измаштаном језику пуном неологизама, локализама и архаичних ријечи које заједно са еротском сликом, јече, сврдлају, ватре и кувају, како би читалац уситину доживио љубавни чин као опште усијање и спој космоса са космосом.
Васић се у роману Томанова игра сјенки показао и као изванредан писац детаља. Веома је припремљен за теме и описе којима се бави. Било да говори о ратним или љубавним згодама, зидању камене куће, подизању винограда, брању грожђа и припреми за цијеђење вина. Он описује тако увјерљиво да нам не преостаје ништа друго но да му вјерујемо. Зато је његов главни јунак Томан увјерљив у свим својим ситуацијама, а посебно кад се рве са кошмарним сновима и прошлошћу која је сва крвава и бездушна.
Нема сумње да ће и нови Васићев роман наићи на добар пријем код читалачке публике због танане љубавне приче из скоре ратне прошлости које смо и сами судионици, па самим тим на неки начин још активно можемо процијењивати њену вјеродостојност, сад и кроз призму готово дводеценијске дистанце.
У оба објављена романа који ће ускоро прерасти у трилогију, Васић је исказао висок степен списатељске зрелости и вјештине како на стилско- језичком тако и на приповједачком и тематско мотивском плану што је гаранција да ће завршни роман о двије људске судбине бити сублимат и пишчевог и животног искуства његових јунака који су још наши животни сапутници и савременици.

OVDJE MOŽETE PROČITATI ROMAN "TOMANOVA IGRA SJENKI" (PDF)


KOCKOCRV
Početna faza
(i prvi likovni kritičar)
Posted by Picasa

TRUDNICA
Početna faza
Posted by Picasa

ZAVRŠENA MASKA PRIRODE
Posted by Picasa
 
Posted by Picasa


Posted by Picasa

BIVOL MRGUD
Skulptura, R. Vasić
Posted by Picasa

POLJUBAC KAMENE
I DRVENE ZMIJE

Skulptura, R. Vasić
Posted by Picasa

KNJIGOCKA
Skulptura, R. Vasić
Posted by Picasa
 
Posted by Picasa
 
Posted by Picasa
 
Posted by Picasa



PTICA SLOMLJENOG
KRILA U GNIJEZDU
JEDNOOKIH ZMIJA

Skulptura, oblikovanje s prirodom, R. Vasić
Posted by Picasa







HIPERSEKSUALNA
VANZEMALJKA
Skulptura, R. Vasić 
Posted by Picasa

TUŽNA MASKA PRIRODE
skulptura, R. Vasić

Nova skulptura se rađa. Lik u kamenu biće oblikovan kao pozorišna maska, opkoljena alu-profilima kao simbolima čovjekove najezde na prirodu i težnje da cijeli svijet pretvori u nove industrijalizovane materijale, i svojim tužnim izrazom govoriti o nemogućnosti prirode da zadrži makar oblik kad joj čovjek uzima suštinu, odnosno i dušu.
Posted by Picasa

среда, 04. јул 2012.


A ŠTA ĆE ZAPAD NA BALKANU

Najprije da definišem Balkan. Čim stigneš u Zagreb, nisi na Balkanu. Čim stigneš u Budimpeštu, nisi na Balkanu. Čim stigneš u Bukurešt, mada ne znam šta ćeš tamo, nisi na Balkanu.
Na tom i takvom Balkanu, u posljednjih dvadeset godina, ne prije, dok je vladao komunizam i dok im je bilo dobro, pojavile su se mjestimične kolonije gubara koje su ekstremno prozapadno i proevropski orijentisane. Radi se, dabome, o marginalcima svake vrste, o socijalno nepotvrđenim, intelektualno nedignutim i javno neprimjetljivim grupama i inokosnim protuvama, prošaranim udbašima raznih meridijana i paralela. Ni jedna stranka ili ozbiljan pokret nije kao glavnu političku orijentaciju odredio Zapad.
U BiH, meni tako dragoj Balkanskoj Koti, Zapad je trebao muslimanskim unitaristima samo kao pokriće za mudžahedinsko divljanje nad Srbima, radikalizaciju islama i za legalizaciju stvaranja Stejtalije, posebne vrste države kojoj su na guzicu vezali mašnu Triputmulti kao lažni ukras nad smradom sokaka i ćenifa a ispod je fundamentalna Alijina Deklaracija kao sredstvo, osnov i cilj.
Sada je Riker, Američanin, došao da razgovara sa Dačićem a mediji su odmah saopštili kako je doletio da razgovara o sastavu nove vlade. I kako je imao uključena tri telefona. Na vezi su bili Cia, Beende i Titudba, na tajnoj lokaciji. Kojegod ime Dačić pomene, Riker traži provjeru. Za svakog je prvo pitanje bilo šta mu je radio praprapradjed za vrijeme Otomanske Najezde na Balkan i šta je govorio po srbijanskim zaseocima o SAD. Dok se neko nije sjetio da tada nije bilo SAD. Gud. O demokratiji i ljudskim pravima.
Istovremeno za Zapadnjačenjem, traje proces Drakulisanje Rusijom. Taj prosrpski monolit dolazi na Balkan isključivo da pije krv Nesrbima i Nepravoslavcima. I to ne na slamku nego na krvovod. Plinovod je samo kamuflaža.
Kada se pogleda Istorija Konadlanu, nemoguće je ustanoviti neki interes Zpada za Balkan. Niti neki konkretan korak. U smislu Zapada, mislim. Zapada kao civlizacijskog prosperiteta. Dolazak Natoa na Kosovo je borba za nalazišta uglja a ne borba za demokratiju i ljudska prava. To je samo savremena verzija otomanizacije u kojoj se sepetima neće odvoditi Srbljad već kvalitetan ugalj.
Nisu ni Rusi nešto mnogo sadili na Balkanu. Bila je to geostrateška politika protv Turske, protiv Austrougarske i slično. Dabome, sada im je u toj visinskoj geostrategiji stalo da se onemogući Natoizacije Balkana. U toj politici prvi put postoje i konkretni potezi Rusije, u naftnoj industriji, npr. Kupovina Rafinerije Brod najznačajniji je konkretan korak, i pomoć, u dugoj istoriji ljubavi Rusa i Srba.
Šta je Zapad uradio a što bi imalo takve razmjere. Nije nikad ništa. Saradnja Fiata i Kragujevca je klasično komunističko nasljeđe i nije korak Zapada.
Zapad je elegantno puštao, vijekovima, otomansko Turčenje i Kurčenje nad Balkanom. I Jugoslaviju je, koja je jedina mogla držati Balkan na demokratskim i eurointegracijskim trasama, razbio da bi Zagreb dobio neopisivu neovisnost.
Silaskom Tadića Zapad gubi i posljednju stepenicu u Srbiji. Pitanje je, jakako, kakvog je i ona kvaliteta bila. U BiH je izgubio jer je raznim ešdaunovsko-butmirsko-bonskim eksperimentima omogućio produbljivanje u Dejtonu utemeljene konfederacije i otvorio prostor Turskoj da bude Novi Pokrovitelj Sarajeva.
Preče Balkanu, pa i Zagrebu, od angažmana Zapada i od sprečavanja dolaska Rusije, jeste jaka, demokratska i stabilna Srbija. Jer, ona može da diktira i stabilnost i nestabilnost oko sebe.

уторак, 03. јул 2012.


TEGOBA LJEPOTE U SPORTU

Ana Ivanović je nekad bila, 2008., Numero Uno. Mlada. Talentovana. Imala sve predispozicije da vlada Vrhom ili Privrhom. Deset godina.
Ali. Mediji, srbijanski, dabome, oni šatorski, talambasni, cirkusanerski, žutousrani, pa i svjetski navalili na Aninu ljepotu. Ljepotica i Svijet. Prelijepa a Srpska. Zaludila Metropole. Opčinila Milione. Zavela Ovog. Zavela Onog. Svima se Digao Reket.
Onda. Slikaj Anu. Vako. Nako. U gaćicama. U haljinicama. Sike. Vako. Nako. Guza. Kako. Tako.
Potom. Ana daje intervjue. Znam da sam naljepša. Važna mi je ljubav. Sretna sam kad sam zaljubljena. Sad sam s ovim. Sad sam s onim.
I. Reket počinje da pada. Ani.
Otada Ana Ivanović, sa zaradom od osam miliona dolara, kako kažu statistike, puni naslove tipa Ispala u prvom kolu. Jučer je u Vimbldonu Azarenka poderala ko krmača ponjavu. Sve sam pokušala ali je na sve imala odgovor.
Sjećam se kako je Kurnjikova propušila šansu. A vidim, i Nole Đole sve češće ima problema sa koncentracijom i posvećenosti meču. I njega razvlači ljepota koju mu nabijaju na nos.
Kad ne bih znao ništa o tenisu, a kad bi me pitali prije meča, uvijek bih rekao da će pobijediti ona ružnija. Mislim da bih više puta pogodio nego promašio. Ljepota je teret. Ne samo kod žena. Ima i muškarčića koji se povijaju pod teretom ljepote. Bekam. Igrač Sredine Frizerskog Terena. I Šepuronaldo. Samo što je on pohvale o najboljoj igri u svojoj glavi pretvorio u umišljenu ljepotu. Pa u ispadajućoj utakmici bacio frenkušu za holivudski pederprijem. Umjesto da misli na loptu, on, misli na frizuru.
Umjesto da bude motor i kreator pobjeda, on taktizira. I čeka da zadnji puca penal. Pa, tako, pokupi kajmak. Kamere, blicevi, svijet. Vidi Ronalda. Vidi ljepotana.
Teret poznatosti teško je izdrživ. Oni koji pripremaju sportiste od malih nogu, i roditelji budućih sportista, moraju da misle na to. Sa forhendom se, uporedo, mora graditi i ličnost, karakter i prioriteti. Tamo gdje igra reket, ne igrad Dobro Dupe. Kodanas čujem pradjeda Tomana.

понедељак, 02. јул 2012.


BUDALAIDIS, 
KRETENI I ŠABLONI

Onaj Niktolaidis, pisac, šta li je, ko da je TNK, i ja sam pisac, važno izjavio da je Dodik divljao zato što je imao podršku Tadića.
Niktolaidis, u stvari, nije izjavio ništa ali je onaj ko je to objavio Kopitar Za Medalju.
Pad svih sistema i softvera, nakon sloma komunizma, uz obilnu pomoć Deregulirajućih Stranaca, preokrenuo je stvari naopako. Kanalizacija ide ulicom a intelektual, kultural i egzaktal idu smrdljivim cijevima. Ili, uopšte ne idu.
Tako su na površinu izbili Kacini, Janše, pa tako odozgo sve do Vardarot gdje Biljana platno crnješe. Tako je na svijest i nesvijest došao i taj Nikto. Bilo je to Dobro Doba Protiv Srba. Kojagod džukela nešto lane protiv tih agresora, lansira se u orbitu. Vremenom su to protuve skužile pa se počele utrkivati ko će dalje, ko više. Pojavila se i nova disciplina – Nadriantisrpstvo.
Te bezreferentne protuve, Banci, Sranci i Natašci, dio su velike mašinerije kreiranja Neprijateljskog Javnog Mnijenja. Pri tome, oni ništa ne znaju, ne samo ono o čemu pričaju, osim što znaju da je unosno biti protiv Srba. Kao što je, onomad u Srbiji, bilo unosno biti protiv Slovenaca.
Teza Niktolaidisa, jednog običnog Kopitaroidisa, da je Dodik divljao jer je imao podršku Tadića, tačna je koliko i teza da Indijska kobra nosi cipele od kože Hecegovačkog poskoka.
Javnost je mogla bez velikih poteškoća, čak obična, nezainteresovana javnost, da shvati ko je u toj priči Dodik a ko Tadić. Ko kome treba.
Sad, kad je sve prošlo, mogu i da nacrtam.
Tadić je dolazio u Srpsku, kod Dodika, jer je njemu trebao Dodik. Tadiću je manjkalo Nacionalne Mirisne Note. Dodiku nije trebao Tadić. Trebala mu je, nama, Srbija. I trebaće kada Crni Ciganin u njoj bude vladao. Toliko, da se zna za sve buduće mandatare i predsjednike. Javnost u Republici Srpskoj nije bila zadovoljna Tadićem. Odavno stoje grafiti o tome. Dodik je, dakle, mogao imati koji procenat štete od toga.
Tadićeva izjava Srbija će podržati sve što se tri naroda dogovore, nije išla na ruku Republike Srpske. Jer, nemaju se  ni tri ni dva naroda šta dogovoriti. Ono na čemu smo, Republika Srpska, već je dogovoreno u Dejtonu. Svaki drugi dogovor može da znači Naguz za Srbe i Srpsku. Pri tome Tadića niko nije pitao za dogovor. Ako je nešto trebao govoriti, trebao je reći Srpska Kako Dejton Zapovijeda.
Zatim, Gluvo Glamočko sa Turčinima Po Balkanu. A Turci su na Balkanu tradicionalno neutralni i čak blago naklonjeni Srbima.
Mudroprci bi trebalo da znaju da je Dodik podivljao mnogo prije Tadića. Nije Tadić odbacio Reformu Policije. Taj strateški projekt Ešdauna & co, poznat kao Srbi Bez Gaća. I tako nadalje.
Ali, pošto ne shvataju ni ovo a ni ubuduće, toplo preporučujem da stave prst na čelo i razmisle o današnjoj izjavi u Beogradu. O Dvije Srpske Države.
Kad vam nije valjala jedna srpska država, kako ste srali za Jugoslaviju.