среда, 4. јул 2012.


A ŠTA ĆE ZAPAD NA BALKANU

Najprije da definišem Balkan. Čim stigneš u Zagreb, nisi na Balkanu. Čim stigneš u Budimpeštu, nisi na Balkanu. Čim stigneš u Bukurešt, mada ne znam šta ćeš tamo, nisi na Balkanu.
Na tom i takvom Balkanu, u posljednjih dvadeset godina, ne prije, dok je vladao komunizam i dok im je bilo dobro, pojavile su se mjestimične kolonije gubara koje su ekstremno prozapadno i proevropski orijentisane. Radi se, dabome, o marginalcima svake vrste, o socijalno nepotvrđenim, intelektualno nedignutim i javno neprimjetljivim grupama i inokosnim protuvama, prošaranim udbašima raznih meridijana i paralela. Ni jedna stranka ili ozbiljan pokret nije kao glavnu političku orijentaciju odredio Zapad.
U BiH, meni tako dragoj Balkanskoj Koti, Zapad je trebao muslimanskim unitaristima samo kao pokriće za mudžahedinsko divljanje nad Srbima, radikalizaciju islama i za legalizaciju stvaranja Stejtalije, posebne vrste države kojoj su na guzicu vezali mašnu Triputmulti kao lažni ukras nad smradom sokaka i ćenifa a ispod je fundamentalna Alijina Deklaracija kao sredstvo, osnov i cilj.
Sada je Riker, Američanin, došao da razgovara sa Dačićem a mediji su odmah saopštili kako je doletio da razgovara o sastavu nove vlade. I kako je imao uključena tri telefona. Na vezi su bili Cia, Beende i Titudba, na tajnoj lokaciji. Kojegod ime Dačić pomene, Riker traži provjeru. Za svakog je prvo pitanje bilo šta mu je radio praprapradjed za vrijeme Otomanske Najezde na Balkan i šta je govorio po srbijanskim zaseocima o SAD. Dok se neko nije sjetio da tada nije bilo SAD. Gud. O demokratiji i ljudskim pravima.
Istovremeno za Zapadnjačenjem, traje proces Drakulisanje Rusijom. Taj prosrpski monolit dolazi na Balkan isključivo da pije krv Nesrbima i Nepravoslavcima. I to ne na slamku nego na krvovod. Plinovod je samo kamuflaža.
Kada se pogleda Istorija Konadlanu, nemoguće je ustanoviti neki interes Zpada za Balkan. Niti neki konkretan korak. U smislu Zapada, mislim. Zapada kao civlizacijskog prosperiteta. Dolazak Natoa na Kosovo je borba za nalazišta uglja a ne borba za demokratiju i ljudska prava. To je samo savremena verzija otomanizacije u kojoj se sepetima neće odvoditi Srbljad već kvalitetan ugalj.
Nisu ni Rusi nešto mnogo sadili na Balkanu. Bila je to geostrateška politika protv Turske, protiv Austrougarske i slično. Dabome, sada im je u toj visinskoj geostrategiji stalo da se onemogući Natoizacije Balkana. U toj politici prvi put postoje i konkretni potezi Rusije, u naftnoj industriji, npr. Kupovina Rafinerije Brod najznačajniji je konkretan korak, i pomoć, u dugoj istoriji ljubavi Rusa i Srba.
Šta je Zapad uradio a što bi imalo takve razmjere. Nije nikad ništa. Saradnja Fiata i Kragujevca je klasično komunističko nasljeđe i nije korak Zapada.
Zapad je elegantno puštao, vijekovima, otomansko Turčenje i Kurčenje nad Balkanom. I Jugoslaviju je, koja je jedina mogla držati Balkan na demokratskim i eurointegracijskim trasama, razbio da bi Zagreb dobio neopisivu neovisnost.
Silaskom Tadića Zapad gubi i posljednju stepenicu u Srbiji. Pitanje je, jakako, kakvog je i ona kvaliteta bila. U BiH je izgubio jer je raznim ešdaunovsko-butmirsko-bonskim eksperimentima omogućio produbljivanje u Dejtonu utemeljene konfederacije i otvorio prostor Turskoj da bude Novi Pokrovitelj Sarajeva.
Preče Balkanu, pa i Zagrebu, od angažmana Zapada i od sprečavanja dolaska Rusije, jeste jaka, demokratska i stabilna Srbija. Jer, ona može da diktira i stabilnost i nestabilnost oko sebe.