Предраг Бјелошевић
РАЈКО ВАСИЋ: „
Томанова игра сјенки“, роман
Бесједа, Бања Лука и Арс Либри, Београд, 2012.
Након романа, Прсти лудих очију, који се 2010. године винуо у најужи избор за Нинов
роман године, Васић, на најбољи начин потврђује високе оцјене свог литерарног
првенца, књигом, Томанова игра сјенки,
својеврсним наставком узбудљиве романсиране приче о ратнику који живи са јасним
симптомима постратног синдрома. Нови, Антон, а потом Томан, имена су главног јунака, човјека
из плејаде у рату битних и незамјенљивих који су по његовом окончању остали
дезоријентисани и на маргинама времена.
Стицајем непредвидивих околности
главни јунак ће се наћи на малом ненасељеном истарском острву, окружен „морским
сиренама“, јединим становницима
италијанског сеоца са обале, младим женама и дјевојкама жељним мушког
тијела и љубави...
Увјерљиве, страсне љубавне сцене
са камене постеље, заватрене сунцем, вином, маслинама и шумом морских таласа; а
након Томанових застрашујућих снова
из скоре ратне прошлости; описане су искричавим поетским језиком наелектрисаних
пламтећих вокала што афирмишу исцјелитељску моћ љубави и њен тријумф над
начелима лажног морала истрошене цивилизације. Управо у тим сценама, Васић
исписује наљепше еротске странице које се могу уврстити у сам врх савремене српске еротске књижевности.
*
За оне који су прочитали Прсте лудих очију, читање романа Томанова игра сјенки биће ново,
непредвидиво, готово бајковито путовање у ком ће Васић, лик Новог, главног
јунака водити и развијати путем најосјетљивијих људских искушења.
Подсјетимо се сижеа из првог
романа јер је веома битан за потпуно схватање и разумијевање ликова и догађаја
из романа Томанова игра сјенки.
На једном од „немогућих“ задатка,
за све већ отписан, српски борац, Нови, заробљава или боље рећи спашава из
безнађа, Белкису, бошњакињу, дјевојку из
напуштеног и разрушеног села, остављену на милост онима који долазе...
Тај људски, ратни плијен, у многим сличним
ситуацијама изложен најстрашнијим тортутама и иживљавању, Нови одлучно брани од
насртљиваца и „осветника“, видјевши у њему на неки начин и животну слику себе
самога, човјека без игдје икога, препуштеног на милост и немилост креаторима
живота и смрти. Белкиса на поштовање и пажњу узвраћа пажњом која ће се у једном
тренутку претворити у чисту љубав...
Али, животни путеви су
непредвидиви и Нови ће, своју тиху, дискретну љубав, уз убјеђивање да је то
добро за њен даљи живот предати Мировним
снагама у Босни које ће јој, још док је
рат бјеснио, прије потписивања Дејтонског мировног споразума, обезбједити нову,
какву такву будућност, далеко на сјеверу, гдје ће градити свој нови живот, али
стално с мислима о свом спасиоцу, “ непријатељу“, за кога је знала да је са
истим жаром, воли...
*
Шекспировска тема о забрањеној
љубави представника зараћених страна, неће ни у другом роману, Томанова игра сјенки, кулминисати у трагедију, већ ће постати сан и опсесија,
наставити да се развија у мислима, Новог
и Белкисе, мада су послије ратног вихора у Босни, живјели своје наизглед
раздвојене животе, једно на малом напуштеном острвцу у Истри, а друго у
Шведској.
У роману, Томанова игра сјенки, главни јунак стицајем околности, мијењајући
географски простор, ратне услове живота у мирнодопске, мијења и своје име,
Нови, Антон, Томан; и на неки начин као да покушава да се очисти од прљавог
ратног талога. И уистину Васићев главни јунак из странице у страницу поприма
карактеристике драгог и поузданог, вриједног, мужевног, интелигентног, храброг,
напросто човјека високих моралних вриједности.
У вријеме док се још звао Нови, на првим
страницама романа, он ће, као српски борац, подузети све ризикујући и свој
живот, да спаси тешко повријеђеног у минском пољу за кога ће се испоставити да
је ријеч о војнику, дојучерашњем љутом непријатељу из реда хрватских бојовника,
несрећном шверцеру дувана, Антону, који и након указане помоћи у муслиманској
болници, ипак умире. Нови прихвата да у знак захвалности, од Антоновог брата прими на поклон мали
запуштени виноград у Истри, али и привремено Антонов идентитет како би прешао
из Босне у Хрватску.
И ускоро ћемо га видјети како као
вриједни виноградар покушава, готово испосничким животом, да заборави бурну
ратну прошлост, бједу и недаће човјека који је одавно изгубио вјеру у снове,
мада је управо проживљавао неку врсту, награде, бајке, за коју се питао да ли
је заслужује...
Мало италијанско сеоце у ком су
житељи биле само жене и кћери морепловаца
било је Томанова једина и прва веза са цивилизацијом. Убрзо ће се
испоставити, његове ревносне становнице, боловале су као и он сам, од посебне
врсте болести. Рата са самим собом. Сукоба моралних норми и људске природе што
ће кулминисати у незадрживој експлозији и побједи нагона и спутаване сексуалности
над устаљеним етичким и духовним нормама и то у односу са супротним полом из
редова дојучерашњег мрског непријатеља..
Из дубоке психолошке,
посттрауматске патње и свакодневних ноћних мора које постају неподношљиве,
Томана видају и несвјесно сваким даном исцјељују, силином потребе за физичком
љубављу, усамљене, остављене и запостављене жене из тог нестварног италијанског
сеоца Остинато
у
Истри.
У симболичном смислу, то мало запуштено
острвце и даровани виноград са својим божанственим соковима, представља острво
људске наде, обећани рајски врт. Али, и оно ће временом, и поред неописивог
мира и љепоте, сладострасја и неслућене физичке слободе, за Томана, кога из дана у дан све више у сновима
прате лица убијених, згаришта и смрт; постати упитно у толикој мјери да ће
морати изаћи из те „умножене среће“ и
потражити ону судбинску, на коју се поноси,
своју једину љубав, љубав из ратног вихора, Белкису, Секу, жену, због
које ће и писац Васић, своју романсирану причу завршити у трећем још ненаписаном роману, а на који ће
његови читаоци до тада са нестрпљењем чекати.
Еротизоване приче и «еротски»
романи нису новина на нашим крајишким просторима. Писали су их неколицина
књижевника, свако на свој начин, у различитим временима и друштвеним
околностима које су одређивале «лажним моралом» дозвољени максимум еротског
због наводног вријеђања морала и добрих патријархалних обичаја...
Већ код Петра Кочића у Мргуди и Туби, прелијепим приповијеткама
са Змијања, могли смо уживати у сликама и описима пуним страсног еротског
набоја, за своје вријеме веома ласцивног и
слободног. Прилика је да се присјетимо и романа штампаних крајем
осамдесетих , савремених писаца са сличним амбицијама, Ранка Рисојевића, Тијело и остало или еротског романа
Ранка Павловића Коњи и јахачи који се
могао купити и на трафикама.
Али, Васићев роман се по снази
еротског издваја и могло би се рећи,
намеће као један од успјешнијих на нашим просторима. Прије свега по сочном,
народском и дијелом измаштаном језику пуном неологизама, локализама и архаичних
ријечи које заједно са еротском сликом, јече, сврдлају, ватре и кувају, како би
читалац уситину доживио љубавни чин као опште усијање и спој космоса са
космосом.
Васић се у роману Томанова игра сјенки показао и као
изванредан писац детаља. Веома је припремљен за теме и описе којима се бави.
Било да говори о ратним или љубавним згодама, зидању камене куће, подизању
винограда, брању грожђа и припреми за цијеђење вина. Он описује тако увјерљиво
да нам не преостаје ништа друго но да му вјерујемо. Зато је његов главни јунак
Томан увјерљив у свим својим ситуацијама, а посебно кад се рве са кошмарним
сновима и прошлошћу која је сва крвава и бездушна.
Нема сумње да ће и нови Васићев
роман наићи на добар пријем код читалачке публике због танане љубавне приче из
скоре ратне прошлости које смо и сами судионици, па самим тим на неки начин још
активно можемо процијењивати њену вјеродостојност, сад и кроз призму готово
дводеценијске дистанце.
У оба објављена романа који ће
ускоро прерасти у трилогију, Васић је исказао висок степен списатељске зрелости
и вјештине како на стилско- језичком тако и на приповједачком и тематско
мотивском плану што је гаранција да ће завршни роман о двије људске судбине
бити сублимат и пишчевог и животног искуства његових јунака који су још наши
животни сапутници и савременици.
OVDJE MOŽETE PROČITATI ROMAN "TOMANOVA IGRA SJENKI" (PDF)
