субота, 06. јун 2015.

ПАПА
РИЈАЛИТИ

Босна и Херцеговина вапи за озбиљним интернационалним посјетама.
То је виша фаза Самозаноса. Сарај и Медији то користе као доказ да БиХ постоји. И да је изнимно важна.
Коријени тог лажног интерцентризма налазе се још у ратној фази, када је Сарају лансирана илузија о важности, као један од стимуланса за трајање рата у дужни која је Збигњеву и Великим Кројачима, оптимална и потребна.
Сарајево је успјело да посјету Папе Фрање потпуно претвори у Сарајевски догађај.
То је, међутим, био вјерски, католички догађај.
Сада се оптика премијешта на могућу посјету Ангеле Меркел.
Па ће и Сребреница. Као још једна од илузионих тачака Државе.
Сребреница је бошњачка (војно, политичко и криминално вођство, не народ) грешка, кривица и манипулација. Али се жели представити Државним догађајем.
Дакле, иста формула ко и у случају Папе.
Папа, пак, дио је опсежне акције поправљања имиџа Ватикана и Врха Католичке Цркве у свијету.
Након оног Војтиле, па и оног Нијемца иза њега, Ватикану је требао један Свадбени Папа. Релаксирајући Папа. Папа Фронтмен. Папа као људска прича.
Тоје савршено и постигнуто.
Овај Папа Турнеја, не долази са неким посебним задатком. Као што је долазио Војтила. Он долази да поправља имиџ института Папе, Ватикана и Католичке Цркве.
Озбљан ватикански посао раде много мање видљиви ешалони.
Папа је у Сарају окупио цијели инструментаријум актера који не могу ништа заједничко да ураде. Нити имају жељу.
Он је, уз то, цитатизирао и синтагмизирао у складу са анархолибералном оријентацијом. О томе да се не мора ићи у цркву и остављати паре. О потреби да се граде мостови а не зидови. И тако. У стилу преговарачког дасе у постизборном процесу који распршује питке изјаве без стварне позадине а и јалове, да некога не иритирају и покваре све могуће варијанте.

Не можете блиставо и сјајно дочекивати Папу а улитано и мрљаво радити на интерној Координацији за преговоре са партнерском ЕУ.
МИЛИВОЈЕ БОКИЋ,
ТВОРАЦ


Како сам упознао Миливоја Бокића, мостарског скулптора логорског заточеника фалсификованих усташа, европског излагача, требињског и билећког споменионика.
Тако што сам видио, у Требињу, здање, које је дошло из других свјетова, из фантазијске архитектуре, из ослобођене измисли и из главе сањара.
Питао сам Ко је то.
Рекли су ми Миливоје Бокић.
И сиђем код њега, на ријеку, под Скулптурално Здање.
Попијемо три лозе.
Добар си чојек, не бави се политиком.
Ја од тога живим. Живи од умјетности. Мало сам закаснио.
Онда сам гледао, у десетине наврата, чудеса из камена и дрвета.
Миливоје је спојио те двије ријечи природе, у једно. У своје снове из руке, главе и ока.
Излагао у Њемачкој.
Неки добри људи из те Европе, спасили су га усташког логора и одвезли му дјела изван ратовишта.
Онда се вратио, у Требиње, и више од петнаест година зидао своје Здање.
Сада је то слика Требиња. Нешто као Леотар. Као стари мост. Као Дучићева Црква. Као Платани.
Умјетничка Галерија Бокић институција је Републике. Такве нема нигдје. И нико је нема.
Као што нема облика које чини Миливоје. Отимајући од Природе право на облик.
Отимајући од Херцеговине, дјелиће њених њедара и показујући их нама.
Да нас чара, очара и зачара.
На отварању пјевала Јадранка Јовановић.

А званично је Галерију Бокић отворио Владика Григорије, говорећи своју Даровну Пјесму.

Љета ће двадесет скоро
Овдје над водом гради се споро
Не зида него се твори
Гледам је
Као да говори –
Овдје ћу бити
Задуго нећу проћи
Од пролазности нема страха
Кад љубав нешто твори –
Пуно је Божијег даха

Саливена од камена
У свјетлости што на длан стане
Скида ми бреме с рамена
Смијеши се свијетлећ из мрака
Док у даљини назирем чаробњака
Који је сазида
И који длијетом себи и другима ране вида
Видим му руке од алатки начињене
Тијело рањено од логора и прогона
Лице мирно чело замишљено
Шта бих му могао рећи
Запитах се у себи тада –
Још једно твоје дјело
Изустих
Обликовао си дрво и камен већма смјело
И док Требишњица нечујно и брзо
Доноси сјећања од Неретве и Мостара
Радосна и тужна ваја се прича стара
Ал нова је галерија ко Божија зиданица
Чуј – шапће ми – нема граница
Умјетник је најсличнији Творцу
Уживај вајаре у своме дворцу

Умјетник је најсличнији Творцу
Уживај вајаре у своме дворцу.

А онда му је, Миливоју Бокићу, мом другу, Јадранка отпјевала Многаја љета.













петак, 05. јун 2015.










ГРАДЊА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У МОСТАРУ. ДАНАС.
СОБА СА ПОГЛЕДОМ
НА ПРОПАСТ
И СОБА СА ПОГЛЕДОМ
НА ПРОМЈЕНЕ

Не гледај у Референдум Српски, Анђеле. Да би видио да је Земља пропала.
Погледај у Федерацију коју ти нису усрали Срби.
Непрестана сарајска настојања да инсталира свој, Пробосански Марионетаријум у Српској, пошто није успјело тихо укидање Републике Српске разним мртвозорним реформама Дејтонских Надлежности и наметањем Амбасадних Устава, може да изгледа симпатично као аматерски политички процес. Да се не враћа као трагедија властитој сећији, синији и баклави.
Од силних представа које су извођене на малим и експерименталним сценама политичког сараја, гдје је Хадезе био незаобилазан, Есдепе неупотребљив, а Есбебе Фахро са индигнацијом и гађењем одбио улогу, и гдје је стожерни политички хит покушао да се промовише у лику Комшића и Демократске Фронте, у ствари булументаријума скрпљеног од разних адресаната, азиланата и мастурбаната, остала је данас само Напуштена Имовина. Влада Федерације и Већина.
Умјесто поштеног двонационалног договора и поштовања, Хрвата и Бошњака, Хдезеа и Есдеа, по изборним резултатима, Странци Усранци, а и Сарајевски Политички Круг, инсталирали су Комшића, класичног Политичког Кретеноида, као неког ко ће скупљати и представљати Србе, Хрвате и Остале. Продавати шубаре у Сахари.
Срби су ту кориштени као ваучери малих акционара. Тај рецепт је два мандата примјењиван према Хрватима.
Сад све долази на наплату.
Ко другом јаму копа, сам у Федерацију упада.  
Република Српска је још једном доказала да је, у односу на Федерацију, на коњу. Мада од тога нема ништа.
Додуше, ослабљена је што је у Сарајеву заступљена са издајничким сепетаријумом и са Великом Политичком Исповијешћу, Дел Бој Иванићем.
Овај мандат је могао бити добра прилика за темељније одвајање Републике Српске од смрдљиве чаршијске политичке калдрме.
Али, умјесто тога, мјесто стабилне власти и јаке опозиције, и у Републику Српску су се увукли праменови нестабилности и ИСИЛ техологије опозиције. Младен Боко Харам, умјесто квалитетног опозиционог прогласа, лансира таблоидну политику о Додиковом бијегу авионом.
Дио медија и страних плаћеника, а обичних накурњака, отворено или прикривено, ликују над пропашћу Републике Српске, коју желе и која им се сваког ана привиђа, док се против њих нико не бори.
Република Српска се мора окренути Српском Националном Интересу Овдје, окупити све здраве националне, инетелектуалне, десне, лијеве, широкослојне снаге, без обзира да ли су критични према власти или је подржавају, и радити у своју корист и у корист Срба.
Корак За Кораком.
Не бавити се, као и до сада Федерацијом и Сарајевом. А према унутрашњим злостворима, потопницима и накурњацима, бити немилосрдна.
Ако ти је све у Српској пропало, зло и криминално, исели се у Шведску, пиздатиматерна.


четвртак, 04. јун 2015.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ
И ДУША
РАТНИКА
роман

12
Носите ове крај пута у камионе. Ено, окренути су.
Доброчојек је ишао од свог првог камиона па даље низ колону и гледао да ли је неко остао рањен или убијен.
Киша је полако гасила два камиона која су била запаљена, вјероватно Зољама.
Никог више није било.
Мртви су лежали на трави поред пута. Нешто живих се мравињало око два камиона за рањенике. Дошао је и видио да су сједишта оборена унутра па је добијен раван под. Двадесет пет рањених. Највећи дио њих није био при свијести. Можда су неки били мртви. Један је, у другом камиону, јечао Зима ми је, зима је.
Киша је падала све јаче. Она равничарска, гвоздена. Имал добровољаца. По два са возачем и по два под цераду.
Уплашени војници су се скоро отимали ко ће да иде.
Крећи, онда. Зовте одма касарну, нек неко дође ко зна шта ће и куд ће са нама. Кога да тражимо, никог не знамо. Тражи дежурног официра, мора бити у касарни, јебо га ти. Реци му које је ово мјесто. Неђе доље има табља, прочитајте.
Двојац пун рањеника је кренуо. Требаће им више од петнаест километара до болнице.
Људи. Стража. Треба нам стража. Не можемо овако остати на путу. По један на четири стране. Откочи пушке. Ако видиш неког одма пуцај а ми ћемо да се увучемо у онај шумарак. Боље је у камионе, да не киснемо. Како је боље. Били смо у камионима па нас побили ко овце. покривај се шаторским и у шуму. Стражар тамо на крај те шуме, да гледа на ливаду.
Када је све распоређено, Доброчојек је одахнуо. Спустио Калашњиков са рамена у руку. Нема нас ни десет, кад одбијем стражаре. И десет је отишло живих у пратњи. Од оних у камионима оћел бит шта нећел бит.
Споро је корачао поред нових чизама мртвих војника. Чуло се само лагано пиштање воде којом је киша натопила траву. Дошао је до краја а онда се вратио, исправивши се некако, као да врши смотру или држи почасну стражу у ходу. Један. Девет. Дванаест. Деветнаест. Двадесет пет. Двадесет седам.
Двадесет седам мртвих нових војника.
Ако вако будемо ратовали, неће нас бити ни за три мјесеца рата.
Ходајући поред њихових чизама, гледао им је лица. Неких се сјећао из јучерашњег хаотичног дана задуживања и оног ходника. Људи се промијене кад промијене одјећу или мјесто. Нису то више она лица. Неки имају гримасе на лицима, као да су живи па им се зауставила бол под кожом. Сви су бијели ко креч.
Мртви добри људи. Ни пошли нису.
Доброчојек већ пети пут маршира поред нових, некориштених, чизама на мртвим ногама.
Од живота им остала само лица.
Киша је расквасила мртве коже и косе, улоквила се у удубинама оних којима глава није пала на страну, па су им очи изгледале као да су у некој стакленој удубини.
Онда је сјео на мокри црни пањ, мало даље од њихових глава.

Шта је смрт. Како је она јача од живота. Како је она отпорнија од чојека. Како за смрт не постоји смрт.
НЕМА
ПОМИРЕЊА У БиХ

Јевтини дневни политикоиди у БиХ, ситни страни плаћеници у удворичари им, аматери из тзв Међународне Заједнице, бриселски опсјенари, па и позоришно политички поентичари из Региона, маломало па се ухвате Помирења у БиХ.
Недавно је и Премијер Србије, Свемогући Вучић, говорио о помирењу, сарадњи, договору Бошњака и Срба, уопштавам, као рјешењу стабилности у БиХ и Региону итд.
Помирење у БиХ, на тространој релацији, с којегод угла троугла се крене, и било којим краком, није могуће.
Објективно није могуће.
·        Прејаке су центрифугалне силе у БиХ, односно, прејак је гравитациони потенцијал Србије и Хрватске, међу којима је БиХ, која није ни држава, ни насеобина, ни каменолом, веома мало небеско тијело да би се одупрло и имало, барем, своју орбиту.
·        Релацијски непремостиви неспоразуми Бошњака и Хрвата на матрици изиграног концепта Унитарне Државе у коме ће Хрвати бити једнаки са муслиманима а Срба нигдје бити неће.
·        Сребренички и Геноцидни Синдром од кога никада неће одустати Сарајевски Политички Круг, непремостив је за односе Срба и Бошњака.
·        Третман Срба у Хрватској односе Срба и Хрвата у БиХ може поставити само на платформу Сваком Своје, не дирају у моје. А то није Помирење.
·        Међузај, Збигњев генерално, држи БиХ као незавршену, јер је веома добар полигон за стварање нестабилности на Балкану па и у Европи. Много бољи него што је Македонија, нпр.
·        Помирење, Сарајево, СПК, Бошњачка Политичка Вјерска Елита, схвата као непрекинути чин унитаризације и потчињавања. Њихова подсвјесна намјера је Сви Срби у Једној Сребреници. И да се непрестано извињавају и самокажњавају.
Превише је, дакле, оних који Помирење виде, и радо би га провели, као Унитаризацију БиХ, да би оно било реално, чак и на дуге, трансгенерацијске стазе.


Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ
И ДУША
РАТНИКА
роман


11.
А онда је почео да пуца. Мада су рафали по камионима и експлозије већ престали.
Држао је Калашњиков смртнички укочено, скоро утиснутог у гуму предњег точка, а прст на обарачу му је побијелио и помодрио.
Није ни примијетио да је истрошио цијели оквир метака.
Само још неколико војника је пуцало на ту лијеву страну пута, у дуги низ шумарака и шипражја иза којих су се настављале шуме храстова.
А онда је и то утихнуло, пошто нико није знао одакле се пуцало и шта треба да се гађа.
Тишина је пала на колону. Само се чуло пуцање лимова и гума на камионима који су горили.
А са тишином, кренула је и киша. Као да су у неком пару. Или као да су близнакиње.
Како увијек заједно иду тишине и кише. Чак и кад ударају по цријепу, док сам под кровом, на тавану, капи су нечујне.
Доброчојека су из тих тренутака тргнули јауци рањених који су се чули низ цијелу тужну колону. Неко је звао у помоћ а неко је само јечао. Није се чула никаква команда ни наредба.
Из кабине, изнад њега, која се у том прелому камиона скоро фаровима наслонила о земљу, нису долазили ни звуцу ни знаци да има неког живог.
Устајте људи, морамо помоћ рањенима. Устајте људи.
Доброчојек је почео да командује и први устао.
Прво да вадимо ове из камиона који горе.
Ишао је од камиона до камиона.
Устајте људи. Морамо нешто чинит.
Окренуо је оквире и пун уложио у Калашњиков, па га закочио.
Војници су устајали као у бунилу. Киша је већ приближила небо и земљу.
По двојица за сваки камион. Треба брзо, ова два горе ко луди. Извлачите и мртве и рањене, изгориће тјелеса.
Доброчојек је ускочио у онај свој осакаћени камион и тресао једног по једног војника, осим оне двојицу која су одмах погинули.
Јавио се да је жив онај који је сједио насупрот њему. Дрмао је остале. Нико жив. Онај који је сједио задњи у десном реду, добио је она три метка која су прошла крај Добрице, кроз цераду. Светри у главу.
Сачекај, људино, сачекај.
Искочио је и отворио задњу вратницу. Два мртваца су одмах испала. Повукао је и остале. Онда је ушао по рањеника. Већ је под остатком цераде било загушљиво а и врелина се ширила од гуме која је била у пламену.
Држи се мени оковрата, ја ћу напријед, да те вучем.
Отворио је нечије торбе и извадио шаторска крила, простро једно на ливаду, даље од камиона који је горио и рањеника одвукао на њега а једним га покрио.
Људино лези и ћути, доће неко, не знам шта ти је, нисам љекар.
Мртве је само одвукао на траву и трудио се да их сложи, као да спавају.
У сљедећем камиону су остала два рањеника која су јаукала а остали се разбјежали и полијегали по ливади. Када је завирио унутра, видио је да му треба помоћ око изношења.
Устајте, кру му јебем, устјте вас тројица. Брзо. Један са мном у камион.
Оћул умријет. Недајте, браћо, да умрем.
Нећеш умријет, само да те изнесемо.
Војнику је рафал прошао кроз стомак и само што га није пресјекао. Цријева су се још пушила.
Подбацили су шаторско под њега и умотали да га лакше дигну са пода.
Не бој се, не бој се.
И њега су положили крај оног из првог камиона.
Доброчојек је схватио да нико неће доћи. Нико и не зна шта се догодило. Везисте нису имали са собом. Као ни санитет.
Идемо у рат ко гладан срат. Мајку им јебем.
Имал возача, окрећите два задња камиона. Ускочите унутра, ти се подови могу поравнати. Да убацимо рањене и да се возе преко Саве, у прву болницу. Окрећи камионе.
Војници су слушали. Нико није ни знао ко треба да командује. Добри је схатио да је командујући капетан одавно мртав у кабини његовог камиона.

Убацујте, убацујте, вадите из оног запаљеног камиона, мртве ћемо послије. Један треба са мном. Имам двојицу мртвих у првој кабини.

среда, 03. јун 2015.

ДАКЛЕ,
ШТА САДРЖИ МОЈ
СКУПШТИНООБНОВИТЕЉСКИ
ПРОГРАМ

Страначки Систем, односно Политички Мозаик, одређује много битних економских, друштвених, националних и државних токова и не смије се олако схватати.
Страначки Систем је постојећи гоблен парламентарних политичких странака.
Мада, у неком краћем раздобљу важну улогу могу да одиграју и још непарламентарне странке.
Страначки Систем је директно представљен у Парламенту који је највише законодавно тијело.
Стога, од снаге, квалитета и распореда странака, зависи и крајњи парламентарни производ.
Страначки Систем, међутим, директно утиче и на укупно политичко стање друштва.
Варљив, ситничав, невалидан, безгласован, Страначки Систем, односно, Странке које га чине, може да дестабилизује и разори политички миље друштва. Може да уруши институције, од Владе па даље, може да доведе до заоштравања и сукоба у друштву у којима је срећа да се све заврши пријевременим изборима, нпр.
Пропорционални Изборни Систем, који је на сцени у БиХ, условљен је двјема чињеницама.
·        Тронационална, подијељена, коегзистенцијална, консоцијацијска, Насеобина БиХ.
·        Настојањем СТРУС, Странаца Усранаца, да се, уз свеопшту дерегулацију, дерегулише, разори, размрви, раситни, Политичка Сцена. Да број политичких странака иде у бескрај а да у парламентима. Од општинског па нагоре, буде што више изабраних који, по могућству, немају странке и нису одговорни странкама.
Тако се добија тијело стогодишњака у облику двадесетогодишњег спринтера на сто метара.
Јер. Такав састав скупштина и такав Страначки Систем, може да претрчи управо толико. Сто метара.
Република Српска би могла имати Већински Изборни Систем.
О томе би требало озбиљно да се размисли.
Јер. Ионако се са Босном и Херцеговином више ништа, заједно, не може урадити.
Тај систем има разних варијанти. Суштина је у томе да побједник добија све. Нема сиће. Нема народних посланика који су већи и бројнији од своји странака.
За Републику Српску, као малу НДД Сферу, као малу Државу, неопходно је окрупњавање политичке сцене. Двије велике странке су посве довољне за демократију и стабилност. За стабилну власт и јаку опозицију.
Измјена изборног законодавства у Републици Српској требала би да подразумијева неколико праваца.
·        Повећање цензуса. За Народну скупштину Републике Српске 5% а за скупштине општина 7%.
·        Укидање Компензационих Мандата. Јер они дестабилизују странке изнутра али, како видимо, дестабилизују и Страначки Систем и Политички Мозаик.
·        Учешће на изборима, Странкама и Независним Кандидатима условити обезбијеђеним финансијским средствма и јавношћу њиховог поријекла. То значи да онај ко има десет хиљада марака на рачуну не може да учествује на изборима у цијелој Републици, нпр.



уторак, 02. јун 2015.

ЕВРОПСКА
СОЦИЈАЛДЕМОКРАТИЈА
У КРИЗИ,
НА КРИВОМ
ТОРЊУ У ПИЗИ

Жељко Пантелић је, из Рима, у Недељнику објавио четвеространични текст о кризи Умјерене Љевице у Европи.
Тема није нова. Траје одавно.
Само је овдје, на Ратовитом Балкану, и додатно затурена обзиром да су Ратови Братства Јединства донијели двије врсте мржње. На шта мало ко обраћа пажњу. Мржњу према другој нацији, комада један или више, и мржњу према Комунизму, Социјализму, Црвеним.
Затурена је Тема Социјализма, Социјалдемократије, Умјерене Љевице, Државе Социјалне Правде.
Али. Затурена је и суштина.
У првом плану је Колективни Егзистенцијализам. Преживљавање Нације.
То се, као судбоносно питање, поставило у Хрватској, пред Хрвате, пред Србе у четири садашње државе, у Хрватској, БиХ, Косову, Србији, пред Шиптаре, пред муслимане у облику нације Бошњака.
И потиснуло све у други план. Нарочито идеолошки опијум за народ.
Љевица на Балкану, што је било или што је има, искориштена је, или се покушава искористити, за Финансијерски и Територијалистички концепт Збигњева. А то значи тотално уништење и трајни губитак НДД Сфере. Губитак Нације Државе Друштва.
Слично је употријебљена Љевица, Умјерена Љевица, Социјалдемократија, у Европи.
Она је истурена да широким слојевима, остацима радничке класе, све више девастираном средњем слоју и јавности уопште, подметне идеју Социјално Упављивог Тржишта.
Најочитији примјер је Блер, један од највећих соцјалдемократских Блентова у историји. Он је у Енглеској добијао више од 40 посто гласова. А онда је од Збигњева искориштен за уништење Ирака и Србије. То је само оно што је видљиво. И што је бирачима послужило за одустајање.
Тако је Збигњев постигао двије ствари. Искористио Енглеску, Велику Британију, под Блером, за интернационалну фашистичку алијансу. И уништио љевицу у Енглеској. Лабуристе. Малибандит Милибанд није, сада, у изборима, имао никакве шансе. А на сљедећим се такође не види нада.
Социјалдемократи су и у Њемачкој искориштени. Тако да је њихов садашњи домет боравак под сукњом Ангеле Меркел. И сретни ко кучићи.
Бирачи су се осјетили изданим од европске Соцјалдемократије.
Од шест најважнијих чланица, каже Пантелић, Њемачка, Француска, Велика Британија, Италија, Шпанија, Пољска, само у Италији Љевица има неке шансе.
Тај феномен, Издаја Бирача, мало се анализира. Негдје је то стварна издаја негдје Подметнута Издаја. Као што је Пасок у Грчкој, па и тај Бленто Блер.
Феномен Издаје Бирача дошао је до изражаја, нпр, 2006е у Републици Српској, када је Есенесде потпукао, и касније, Есдеес, самозвану државотворну национално ортодоксну странку.
Чак и кад знате да ћете изгубити, бираче не смијете издати.
Јер ћете се веома тешко вратити.
То је случај и са Евроспком Умјереном Љевицом, Социјалдемократијом и Социјалистичким Партијама.
Њихово вријеме завршено је.
Због Издаје. Због уништавања класа и индустријског друштва. Због тоталитарног манипулаторијума Збигњева, над Европом, ЕУ, ТТИП, и Нато Пакт. Због тема и програма које је изгубила или које више нису важне.
Посљедица, на љевици, у лијевом политичком оптикуму широких слојева, јесте Сириза.
Ако је Љевица подгријавање млијека, Сириза је кипљење млијека.
То је директан одговор на све издаје НДД Сфере.
Љевица данас, у Европи и Овдје, мора да се окрене сљедећим програмима и темама:
·        Национална Држава
·        Глобализација само у складу са Националним Интересом
·        ЕУ и Нато интеграције само на партнерском равнопраном односу
·        Затварање тржишта пред уништењем домаћих стваралачких и произвођачких потенцијала
·        Обустава, ако је ишта остало, продаје темеља економије и државе
·        Достојанство Рада, Повратак Људима.
То су, и други, темељи који ће обезбиједити егзистенцију широким социјалним слојевима.
За тај сноп тема и програма, потребан је консензус, и укључење, са социјалним слојевима. Потребна је Странка Социјалног Савеза.


Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ
И ДУША
РАТНИКА
роман

10.
Капетан је лупио вратима кабине и колона је пренула.
Закачи тај поклопац цераде тим кајишима. Којим кајишима. Тим, горе. Умотај је и стегни ко и пантоле. А зато је то.
Доброчојек је мирно гледао шта се догађа око њега. Из свог угла у камиону, одмах до кабине, могао је да види и лица и реакције.
Драга браћо, ми нисмо за рата. Ови не знају ни вола у гујицу убост.
Многи од војника су били старији од њега а и он се није најбоље сналазио са опремом и оружјем. Знао је то и гледао је у празнину која се вукла за камионом.
Из стомака му се подизао лелујави терет који му је одвајао ноге од трупа.
Неки ме страх узима.
Чинило му се да је ушао у велики и необвидљиви облак несигурности која се осјети кад пропаднеш а не паднеш или изгубиш тло под ногама а још увијек стојиш.
Нешто ме омотало, нешто мекано, неуватљиво. Нећу имати зашта да се уватим ако се камион преврне.
Гледао је лица блиједих људи.
Можда су блиједи од зоре која није сазрела. Можда су се закречили од страха. Можда и њих омотава. Није једноставно. Затворени смо у овом кавезу. Само те носе. Не гледаш, не видиш, немереш мрднут. Каже Наша територија. Шта је наше. До јуче је цијела земља била наша па видиш да није. Сад идемо тамо ко да идемо у најтуђије. Ко израгани коњи у талијанску кланицу. Тачно ме страх да не погинем на првом километру рата. Кад је најбоље погинути. На почетку, да се не мучиш, на средини, стигло те, или на крају, кад те боље памте. Ко ће да се сјећа оних који погину на почетку. Не би ваљало да одма погинем. Нисам ја први крив за рат.
Нико у камиону није проговарао ни једне ријечи. Сви су гледали низ земљу која одлази од њих.
Небо се заплављује, дан се распоређује. Киша је стала и оставила чист ваздух према небу па се он диже са свјетлуцавих капљица и распоређује по земљи и њеним сјенама, заосталим од ноћи.
Доброчојек је осјетио чудни вјетар крај десног уха. Погледао је у цераду и видио три рупе.
Није ни окретао главу, само се бацио на ранчеве наслагане кроз средину камиона. Пушка је пала за њим и ударила га у сљепоочницу. Неки су погледали према њему не знајући шта се догађа. Војник који сједио код њега, с десне стране, гледао је у покров изнад себе а из уста и носа му је потекла крв. Онда је пао на мјесто гдје је сједио Доброчојек. Онај који је сједио до њега само је турио главу међу своја кољена.
Пуцњи се нису чули од мотора. А онда се камион зауставио.
Излази, излази, искачи.
Експлозија испод задњег десног точка откинула је и последње ријечи.
Камион се пропео задњим крајем, као да се насадио на нос и кабину, па се преломио и реп се вратио у пламен. Војници су поиспадали на задњу страну. Неки су, већ мртви, горили на земљи.
Доброчојек је испао напријед, под предњи точак. Пушка је била са њим јер је сједио са ременом омотаним око десне руке.
Сада је јасно чуо пуцњаву и добовање метака по лимовима и церадама.
Подвукао се под камион, више иза точка.
Није баш био свјестан свега. Али су му се вратиле оне капетанове ријечи о пуцању. Погледао је у Калашњиков и откочио га.
Гледао је у обарач још неколико секунди.


понедељак, 01. јун 2015.

ПОЛИТИЧКА СТРАНКА
ПРЕЦИЗНА ЈЕ
РЕЦЕПТУРА.
ЗАТО ЖЕНЕ
ЗАПИСУЈУ
РЕЦЕПТЕ
ЗА КОЛАЧЕ.

Политика је измишљена као мјесто Односа Снага у друштву.
Некад на Античком Тргу а данас на великој, компликованој и ризичној позорници НДД Сфере. Нација Држава Друштво.
То је мјесто гдје се мељу сви интереси, све силе, све снаге, све памети, све глупости, сви ризици и све добити, да би, на крају, тамо негдје на парламентарном гласању, изашла кобасица којом су сви задовољни. Није ни неслана, ни преслана, ни масна, ни посна, и за шљиву и за пиву.
Да би то тако било, измишљене су и формиране Политичке Странке. Зато су се, у почетку и звале Партије. Парт. Дио.
Оне су представљале дио неког политичког друштва, неки слој, неку класу, неки интерес.
Данас је то друкчије. Па се људи, с правом, питају А којићенамкурац странке. Јер не виде кога представљају и шта заступају.
Што не скида обавезу са Политичких Странака да обезбиједе да Политика, технолошки, буде то поменуто мјесто за прецизну рецептуру друштвених снага и односа.
Говорим о Великим Политичким Странкама. А не о малим, приручним, накурњачким, манипулативним и импровизованим.
ВПС морају ту технологију Односа Снага обезбиједити прво унутар своје организације и функционалног система.
Тај баланс је много компликованији него што посматрачима изгледа. И онима који се никад нису бавили великим друштвеним групама.
Масовно чланство, разуђена, организација, географска и интересна условљеност, велики број, неколико стотина, изабраних активиста, велики број именованих и постављених, много више од неколико стотина, природна флуктуација између страначких слојева, приступ најзаслужнијих и најспособнијих властничким мјестима којима странка располаже, процедура односа према финансијској моћи и пунктовима, вредновање заслуга, складан доток мање заслужних, феудални и менаџерски појединачни и групни ешалони, однос виртуелног колективитета и мјешавине стварних интереса, дух заједништва и кеса разједништва...
Само су неки од неколико стотина релација, односно састојака из рецепта за успјешно функционисање Велике Политичке Странке.
Дабоме да о тим свим састојцима не може рачуна да води Лидер. Или Шеф. Већ Правила, Процедуре и Системи.
Актуелни догађаји са Посланичким Клубом СНСД и Игором Радојичићем, само су врх ледењака.
Знак да је нешто у рецептури погрешно. Неки штауб је дошао у сарму а љути кечап у кремпиту.
Рецептура је почела да се ремети пред изборе 2010.
Они који сада коментаришу, закључују, доносе судове и пресуде, о Радојичићу или о Есенесдеу, или су добронамјерно неупознати са тим шта је ВПС, или су само злуради и мрзилачки, или су пројектовано злонамјерни и плаћени, или су они који виде своју шансу да заузму, без избора, мјесто Есенесдеа у Власти и Моћи.
Нико од њих није ни обавезан да добронамјерно гледа на Рецептуру.
Обавезан је једино Есенесде.