Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

12

Носите ове крај пута у камионе. Ено, окренути су.

Доброчојек је ишао од свог првог камиона па даље низ колону и гледао да ли је неко остао рањен или убијен.

Киша је полако гасила два камиона која су била запаљена, вјероватно Зољама.

Никог више није било.

Мртви су лежали на трави поред пута. Нешто живих се мравињало око два камиона за рањенике. Дошао је и видио да су сједишта оборена унутра па је добијен раван под. Двадесет пет рањених. Највећи дио њих није био при свијести. Можда су неки били мртви. Један је, у другом камиону, јечао Зима ми је, зима је.

Киша је падала све јаче. Она равничарска, гвоздена. Имал добровољаца. По два са возачем и по два под цераду.

Уплашени војници су се скоро отимали ко ће да иде.

Крећи, онда. Зовте одма касарну, нек неко дође ко зна шта ће и куд ће са нама. Кога да тражимо, никог не знамо. Тражи дежурног официра, мора бити у касарни, јебо га ти. Реци му које је ово мјесто. Неђе доље има табља, прочитајте.

Двојац пун рањеника је кренуо. Требаће им више од петнаест километара до болнице.

Људи. Стража. Треба нам стража. Не можемо овако остати на путу. По један на четири стране. Откочи пушке. Ако видиш неког одма пуцај а ми ћемо да се увучемо у онај шумарак. Боље је у камионе, да не киснемо. Како је боље. Били смо у камионима па нас побили ко овце. покривај се шаторским и у шуму. Стражар тамо на крај те шуме, да гледа на ливаду.

Када је све распоређено, Доброчојек је одахнуо. Спустио Калашњиков са рамена у руку. Нема нас ни десет, кад одбијем стражаре. И десет је отишло живих у пратњи. Од оних у камионима оћел бит шта нећел бит.

Споро је корачао поред нових чизама мртвих војника. Чуло се само лагано пиштање воде којом је киша натопила траву. Дошао је до краја а онда се вратио, исправивши се некако, као да врши смотру или држи почасну стражу у ходу. Један. Девет. Дванаест. Деветнаест. Двадесет пет. Двадесет седам.

Двадесет седам мртвих нових војника.

Ако вако будемо ратовали, неће нас бити ни за три мјесеца рата.

Ходајући поред њихових чизама, гледао им је лица. Неких се сјећао из јучерашњег хаотичног дана задуживања и оног ходника. Људи се промијене кад промијене одјећу или мјесто. Нису то више она лица. Неки имају гримасе на лицима, као да су живи па им се зауставила бол под кожом. Сви су бијели ко креч.

Мртви добри људи. Ни пошли нису.

Доброчојек већ пети пут маршира поред нових, некориштених, чизама на мртвим ногама.

Од живота им остала само лица.

Киша је расквасила мртве коже и косе, улоквила се у удубинама оних којима глава није пала на страну, па су им очи изгледале као да су у некој стакленој удубини.

Онда је сјео на мокри црни пањ, мало даље од њихових глава.

Шта је смрт. Како је она јача од живота. Како је она отпорнија од чојека. Како за смрт не постоји смрт.