субота, 10. јануар 2015.

 ВИШЕ ОД 30 ГОДИНА
ЈЕДНЕ СЛИКЕ
ВИШЕСЛОЈНО РАДИРАНИ СУВИ ПАСТЕЛ
 ЗАШТО НЕМА МОГА РАЈКА





 КАМЕНА ПТИЦА
НАЂЕНА ИСПОД МАГЛИЋА И ДОНЕШЕНА У ГНИЈЕЗДО
АТЕЉЕА У ДЕБЕЉАЦИМА



 ЉУБАВНИ ТРОУГАО
ВИДИМ ТЕ КРОЗ БОЈЕ
3491.
ОВЦЕ ЈАЛОВИЦЕ
И ДИРЕКТНИ
ДЕМОКРАТСКИ
ИЗБОРИ

Демократија ми све више личи на Пинк.
Могу да признам да сам тотално индоктриниран комунистичком ортодоксијом.
Али, не могу ме зајебати. Јер сам темељно образован, и самообразован, о политици, друштву и економији. Као што нисам крштен са 97 кила, тако нисам завршио ни Куповни Факултет.
Депласирано је износити тврдње о томе да је пропаст Југославије била прије свега циљана економска пропаст ових простора.
Жалосно изгледа, међутим, општа чињеница да се из те ТТД, Тоталне Титине Диктатуре, није могло ући барем у неке демократске изборне колонаде. Па да то личи на добро изрежирану Демократију.
Гледам Хрватску.
Ушта се претворио Тисућљетни Неовисни Сан.
У изборно натјецање двије упицкане Барбике.
У једну фарсу којом се залуђује Хрватска. Као да нема паметнија посла и ниједан темељни проблем. Као што се Србија залуђује Пинком.
Разлика између ФОН, Фрање Оца Нације, и ово двоје предсједничких кандидата, Колинде и Иве, само је незнатна. У гардероби. А једнака у празнини и позерству.
ФОН је барем имао ону смијешну бијелу маршалску униформу и гримасоидни репертоар. Ово двоје, пак, немају ништа, ни на шта не асоцирају. Можда на пластичне играчке из фабрике мог друга Ма Цин Донга, из провинције Сен Чун Га.
Што је најтрагичније, њихов напудрани, напицкани и налицкани хардвер вјерно копира њихов унутрашњи политички софтвер.
Хрватској, као и свим овим Насеобинама на простору Бивше Југославије, потребни су озбиљни људи, политичари идеје и енергије, они који могу упријети прстом у неки путоказ. И који могу повести НДД СФеру у какав такав напредак. А не на воду, у продају аутоцеста и обавезан војни рок.
Хрватској, као и свим овим Насеобинама на простору Бивше Југославије, нису потребне играчке. Коликогод их политички народ тражио.
Политички народ ће узети све из понуде. И тиме себе изузети из одговорности. Други неко, Јавност, Велике Политичке Странке, Умници, морају преузети одговорност.

Ну. Хрватски Предсједнички Избори само су тужна слика пропасти Нација, Држава и Друштава, на великој позорници Црног Пришта, коју је инсталирао Збигњев, приликом преласка из другог у трећи миленијум.

петак, 09. јануар 2015.


МАЈКА И ДИЈЕТЕ СЈЕВЕРА
ЗАВРШЕНО



 ЖЕНА СА ЗАМЕТКОМ
СКУЛПТУРА САСТАВЉЕНА ОД 133 ДИЈЕЛА. ВИСИНА 70 ЦМ. БАГРЕМ, ШЉИВА, ХРАСТ, ЈЕЛОВИНА, ТОПОЛОВИНА, ЛИСТИЋИ ПАПИРА ЗА ЦРТАЊЕ.

3488.
ОДСУСТВО
ПОЛИТИЧКЕ,
ЕКОНОМСКЕ
И ДРУШТВЕНЕ
ОЗБИЉНОСТИ
-       СТРАХ ОД
ЈАВНОСТИ

Штогод прећутиш, сматраће се да се слажеш.
Све што имаш да кажеш може некоме послужити да смисли боље.
Све што добро кажеш, ако кажеш, неће нико отети од тебе.
Све што лупиш у јавности, може помоћи да се једном заувијек тога ријешиш.
Уназад двадесет година у Републици Српској Јавност, Јавне Обрасце и Јавне Актере, креира и трасира општа неодговорност за НДД Сферу. Нацију Државу Друштво.
Коријен тог анархорадикализма у јавним пословима налази се у рушењу Социјалистичког Самоуправљања, Југославије, Система Вриједности и вишеслојног Заједништва као неопходног темеља и једнодимензионалног и вишедимензионалних друштава. И у његовој тренутној замјени шареним лажама типа Вишестраначка Демократија, Приватизација, Капитализам.
Сви који су били дио бившег система проглашени су непријатељима разних нивоа и потпуно потиснути из јавности и професионалне егзистенције.
Нови Млади Лавови, образац је исти код свих нација и вјера, ступили су бескрупулозно на сцену Силе, Анархије, Отимачине, Богаћења, Тортуре и Диктатуре. А у миљеу крајње атомизације и дерегулације.
Они који су стварали систем, и које је стварао систем, потпуно су нестали са сцене, неки да сачувају живу главу а неки зато што нису умјели да раде у новој анарходерегулацији. Инетелктуалци, они који познају координате, нису имали прилику ни подијум. А нису се за њих ни борили. Универзитетски мозаик се потпуно промијенио. Тај Кенгурски Академизам, стизање до др, катедре и свега осталог, донио је све у једном скоку. Културњаци и ствараоци су потиснути по природи ствари. Јер је њима страна свака сила, и друштвена гужва, осим њихове стваралчке силе.
Тих двадесет година Јавност и НДД Сферу уопште, сад говорим о Републици Српској, карактеришу
-       Сирови инвидуализам
-       Масовна некомпетентност
-       Лажни и неутемељени академизам
-       Илегално стваралаштво и култура
-       Метаморфоза Новинарства у Медије
-       Нихилизам у свим сферама
-       Селфконформизам.
Немогуће је овдје образложити сав овај спектраријум.
Али је потребно нагласити да је недопустиво да данас, на стварној и болној прекретници 20ог и 21ог вијека, који ће се продужити, због неминовних процеса који слиједе, и мимо службених стотину година, да данас, дакле, нема озбиљних политичких, економских и друштвених мишљења и расправа у координатама Српске.
При чему никакво оправдање није у чињеници да смо ми мала НДД Сфера. Тријеска међу вихорове.
Јер би мали озбиљније требали да гледају своје мјесто и извиђају околину, него велики.
Великих има, па могу да праве и грешке.
Мали скоро да и немају права на једну грешку.
Данас о политици, економији, друштву, кроз кљакаве и сакате медије, као једини још преостали јавни и расправни полигон, дефилује Нихилизам најпримитивније врсте. Марширају сабљарске Дисквалификације без икакве обавезе не доказивања већ ни образлагања. Тутње падавичарске лажне Манифестације без суштине. Грми Деконцептуализам. Тону Оријентири. Укапају се Одговорност за пут којим идемо.
Као национална, економска, вјерска и културна заједница дошли смо до какофоније бесмисла и празнине.
Политика се објашњава једном ријечју. Режим.
Економија се објашњава једном ријечју. Пљачка.
Друштво се објашњава једном ријечју. Нихилизам.
Стога смо препуштени једној хајдучкој четици, банди, јавносника који узурпирају све јавне раскрснице.
Због тога многи не може да дође до семафора.
А многог је срамота да са таквим стоји на семафору.
Раскрсница, међутим, не може да чека своје пролазнике.




четвртак, 08. јануар 2015.

3487.
КОСОВО
РУСИЈА
СРПСКА

Из мануфактурне радионице за високотехнолошко хеклање Јавног Мнијења у Србији, и околини, пуштен је димни сигнал ПППВ о томе да Србију ове године чекају три свјетска изазова. Русија. Косово. Српска.
Нису прецизно рекли када али, колико сам прочитао, Српска треба да се плахне и скине у љето.
Када одузмемо то да се на овај начин билдују мишићи ПППВ, како га се не би замајавало локалним проблемима инокосног Србина.бре, Какве везе има Српска са Србијом.
Србија већ четврт стољећа, не сва, не здрава, не нормална, већ њена политичка, економска, пљачкашка, национална, таложина, опстаје на рјешавању сидбине Срба изван Србије.
За то вријеме Срби изван Србије су, добрим дијелом и заслугом те параполитике, и полуполитике, истријебљени.
Само се још држе Срби Српске.
Који су пуким историјским случајем и својом великом жртвом у рововима и на огњиштима, избјегли судбину Босанског Јасеновца и преласка Великог Газа на Дрини.
Стога је свака јавка из Београда о судбини Српске, било директна, од Власти, или провучена у Медијима блиским Таблоидима, пуштање ледене језе кроз српско национално ткиво у Републици Српској, односно у БиХиС.
И на апотекарској ваги и на кванташкој пијаци, дакле, сваком, јасно је да Србија не смије да анулира Русију, да јој уведе санкције, да окрене леђа Мајчици. Србија, под све већим притиском западних крволока Нато Пакта, Збигњева, и Панцир Меркел Дивизион, има маневра само толико колико постоји могућности играња слагалицом Косово и Српска.
То они са изузетним животињским нагоном за политички опстанак, у Београду, добро знају.
Како, свједоци смо скорашњег убацаивања Косова у ложионицу међусрпског опстанка и дављења, између Вучића, Николића и Дачића.
Тужно Косово више није проблем Државе Србије, Устава Србије и Српског Народа већ проблем опстанка на двору.
У тај проблем се лако може упаковати и Српска.
Картонска кутија је нађена. Иванић, као ЧланП, и Савез за Промјене и Бадњак у Сарајеву. Као садржај Бакирове подсукње.
Још само да се нађе украсни омотни папир и слатка мала машница.
Дабоме да разумијемо да ће услиједити притисци на Републику Српску. Да се испразни, да пропадне, да постане још једна Српска Небеска Прича. То је на сцени од почетка рата. То је на сцени сваког божијег дана мира.
Досад смо се одупирали. Без помоћи Београда.
Ни у вријеме највећег политичког пријатељства, Београд није могао да нам помогне. И да је хтио.
Сада је наступило вријеме Политичког Прагматизма са Београдом.
Знајући Србе, Политчки Прагматизам међу њима, једнако је опасан као и Братска Љубав.
Република Српска треба да гледа своје снаге и своју политичку егзистенцију. Ни једног тренутка не смије да стане и да се поузда и небеске савезе и бриге из Београда.
Само унутрашња политичка снага и мобилизација цијеле НДД Сфере може да превлада двије велике опасности.
Једна је одлазак Колаборациониста у Сарајево. Друга је натурање, и преузимање, Српске као бриге Београда.


среда, 07. јануар 2015.

ОД ЊИХ ТРЕБАМО
ДА УЧИМО
КАКО СЕ ДРЖАТИ КОРИЈЕНА, КАКО СЕ БОРИТИ И ОПСТАЈАТИ, КАКО С ПРИРОДОМ А КАКО СА СТВОРИТЕЉЕМ, КАКО САЧУВАТИ ОГЊИШТА И БОЖИЋИШТА, КАКО НЕ МИЈЕЊАТИ НИ КОРИЈЕН НИ ЛИСТ, КАКО ИЗДРЖАТИ И ГРОМОВЕ И ЦАРЕВИНЕ, И МЕЂЕДЕ И РАТОВЕ.
КАД УЧИМО ЈЕДНИ ОД ДРУГИХ, НЕКАКО НАМ НЕ ИДЕ. НЕ ЧУЈЕМО И НЕ ВИДИМО. 






уторак, 06. јануар 2015.




ПРИПРЕМА ЧЕСНИЦЕ
МОЈ ДРУГ
СРБИН КИНЕЗ
(2010а)


ПИЈУ ПИЈУ
ЖЕНА ОБЛИК
3481.
БАДЊИ ДАН
И БОЖИЋ
ТРЕБА ПРОВЕСТИ
СА ШТО МАЊЕ
СЕБИЧНОСТИ

Као и све потоње дане. Ако је у могућству и богомдано.
Мада нас сви наши велови и копрене тјерају у суноврат, пропаст, помор, цијелу цивилизацију, неизмјерним подјаривањем наше Себичности.
Цивилизација не опстаје тако дуго на онима који стварају напредак, лопатају паре и праве дворце.
Она овако дуго опстаје на скромним, смјерним, тихим, сиромашним једнозалогајцима. Који се рађају несебично. Али и умиру несебично.
Долазе тихо и одлазе тихо, знајући да је свијет један и да се поред њега не може бити. Нити се може над њим.
Они који стварају напредак, лопатају паре и праве дворце, намећу нам једну, а дводјелну, погубну и губитничку филозофију.
Свијет почиње од мене. Свијет се завршава са мном.
Па и ми, мали, скромни, смјерни, обични, једнозалогајни људи, постајемо као и они.
Сви заборављамо да се свијет није родио са Исусом. А, како видимо, није се ни завршио са његовим распећем.
Та погубна нескромна дводјелна филозофија премрежава све. И најумније људе.
Стално нас море ванземаљцима. Нису ово људи могли да ураде. То је морала нека изванземаљска технологија надцивилизације. Која је створила и нас и сва наша знања. И донијела генетске кодове у замотуљцима. Како је, питају умственици и научници, Ајнштајн могао да она своја четири текста срочи у двије године. Мора да је имао визију, да му се казало однекле изван земље.
То је Себичност.
Која ће нас убити.
Ми мислимо да прије нас није било ништа.
А то што тако мислимо, нама не даје за право да не схватимо да је континуитет све а да ми нисмо ништа.
Нико не зна, нити је могуће сазнати, за велике токове времена нема археологије, колико је пута човјечанство измурло или уништено до занемарљивог броја, па се дигло, развило, разрасло, проширило. Па опет тако.
У питању су милијарде година које ми не признајемо.
Нити признајемо да ћемо као цивилизација, човјечанство, нестати. И да ће послије нас, опет бити човјека и људи.
Ми себично мислимо да кад умрем ја, умро је и Створитељ. И његови генетски замотуљци.
Та Себичност се не може искоријенити.
Може се ублажити. Ако једни другима кажемо да су живот и смрт једно.
Да су живот и смрт обичне ствари.
Да ни живот ни смрт нису почетак ни крај.
Себичност је моћнија од свих вјера, држава, вијекова и сила.

Треба то зло збацити са себе. Не једног дана. Него сваког божијег дана.
МОЋ БИЈЕЛОГ КРСТА
НАМНОЖИЛИ СУ СЕ ОНИ КОЈИ ЗАЦРЊУЈУ ЖИВОТ. УСКОРО ЋЕ ТРЕБАТИ МИНИСТАРСТВА ЗА ЦРНЕ ЧЕТКЕ, МРКЕ БОЈЕ И ЧАЂАВЕ КАНТЕ.
А ОДАВНО ЗАЦРЊУЈЕМО СМРТ. КОЈА ЈЕ ИСТО ЖИВОТ. МРТВИ ПОСТОЈЕ РАДИ ЖИВИХ. И ТРЕБА ИМ ПРОСВИЈЕТЛИТИ СВЕ НАД ЊИМА ШТО СЕ МОЖЕ.
МИ МИСЛИМО ДА СМО ЦРНИЛОМ ПОТВРДИЛИ НАШУ ТУГУ. КАО ШТО ОВЕ БОЈАЏИЈЕ МИСЛЕ ДА СУ ТАМОМ УШЛИ У СВЈЕТЛА ИНТЕЛЕКТУАЛИЗМА, ПРОМЈЕНА И ИНТЕГРАЦИЈА.
ПОД ТЕРЕТОМ ДОБА, СЕБИ ЈЕ ТЕШКО ПОМОЋИ. АЛИ МРТВИМА МОЖЕМО ПОМОЋИ НЕКОМ ЖИВОТНИЈОМ БОЈОМ. НЕ МОРА УВИЈЕК БИТИ ЦРНА.

понедељак, 05. јануар 2015.

ЛАЖНИ
БОЖИЋ
МЛАДЕНА ИВАНИЋА
У САРАЈЕВУ

Божић и Младен Иванић иду заједно као Младен Босић и Илија Стеванчевић.
Никада до сада у својој политичкој каријери, Младен Иванић није градио тај имиџ вјерујућег јавносника.
А онда је најављен Божићни пријем Предсједавајућег ПБиХ, г. Младена Иванића. У згради Предсједништва. За данас.
Не знам да ли је то претежно трагично или је претежно смијешно.
Божићни пријем у Сарајеву, осим у неком старом православном здању и у аранжману црквених кругова, нема никаквог смисла.
Тај у посве црквеним оквирима има смисао вјерничке борбе за опстанак појединца и његове вјере јер има изгледа да успије. Православље је опстајало и у грђим добима. И у трулијим Сарајевима.
У аранжману Младена Иванића, пак, у Предсједништву БиХ, које је непрестано против Републике Српске, 2 : 1, и гдје она не може да избори ни продужетке, Божићни пријем је фарса.
Фарса Заједништва. Фарса Толеранције. Фарса мултиконфесионалности и осталих украсних папира за паковање лажних поклона.
Након избора за ЧланаП, Младен Иванић је подузео акцију ретуширања свог националног имиџа. Који није био никакав. У ствари, био је онакав какав је и Иванић политичар. Нема мириса, нема окуса, нема агрегатног стања. Само Демократски Прогрес. Никад се ни очему не изјасни. Никад се ничему не супротстави. Никад се никоме не замјери.
Политички Божићни Пријем у Сарајеву, након ратног и поратног односа Сарајева, и цијелог тог булументаријума, према Србима, након етничке стерилизације, након што су Срби односили своје мртве на слободну територију, након свих покушаја унитаризације и укидања Републике Српске и Дејтонског Устава, може да има само једну симболику.
Љубимо Скуте Султану. Понизно молимо да примијетите да смо још ту.
А Странцима порука. Једном Босном у Промјене. Нема Босне осим Сарајевске Босне.
То је само признање пораза у неравноправној борби Сарајевских Срба за опстанак.
Да Младен Босић има истинске православне намјере, организовао би Божићни Пријеме Предсједавајућег у Бањалуци.
Јер из Бањалуке је и изабран.
Тад то не би било признање пораза већ признање Републике Српске.
Овако је то само признање Сарајева. Као јединог мјеста у коме Срби треба да се моле.
А могао је и да одведе Предсједништво данас у Братунац. Ако се већ не смију обиљежавати сарајевске српске жртве.


недеља, 04. јануар 2015.


БИЋЕ СКУЛПТУРА
ЖЕНА ОБЛИК


УБИЛИ СУ МЕ!
И ДИО ПРИРОДЕ.
3476.
ОПШТИ ИЗБОРИ –
НЕРАВНОПРАВНОСТ 2

Као и све у Босни и Херцеговини, и Општи Избори су полигон неравноправности.
Када се слегну Паре, Папци и Странци Усранци, бројке сијају својим немилосрдним оштрицама.
Неравноправност се шири  као пандемија.
Почиње на унутрастраначком нивоу. Они који монополизују организацију, они који имају изворе приватних или јавних пара, они који посједују менаџерску или неку другу структури и технологију, са које стартају, нису тек у равноправнијем положају од обичних страначких организацијских кандидата. Они су у надмоћном, монополном положају.
То је већ поодмакла фаза болести са којом се странке никад не изборе, кад је једном пусте у организам. Прије пропадну.
Али. То је ствар странака. Па се можемо правити да Нема Везе.
Мада Има Везе. Јер се технологије страначког колективитета шире на цијело друштво. Не баш брзином пандемије али брзином Заразе Прљавих Руку сигурно.
Ну. Указујем на три неравноправности структуралне природе. О њима документују и Вања Малиџан и Крсто Грујић у два добра текста у Есенесдеовом научном часопису Аргументи бр. 23.
I
НЕРАВНОПРАВНОСТ ЛИЧНИХ ГЛАСОВА
Есенесде има у народу, међу бирачима, убједљивије кандидате за Народну Скупштину Републике Српске. Не само због тога што је Игор Радојичић освојио 25.838 гласова, као први по броју личних гласова у Есенесдеу, у односу на Златка Максимовића, Есдеес, који је освојио 14.891 глас.
Већ и због тога што је збир личних гласова Есенесдеа 202.300 а Есдееса 133.918.
Сваки кандидат-посланик Есенесдеа, просјечно, освојио је 6.975 гласова.
А сваки кандидат-посланик Есдееса освојио је, просјечно, 5.579 гласова.
Неравноправност се овдје окреће против Есенесдеа.
Јер се не валоризује у довољној мјери та надмоћ у количини личних гласова. Она је дијелом послљедица боље организације, дијелом посљедица организационог инжењеринга али највећим дијелом посљедица угледа који кандидати имају у јавности уопште па и у сталном бирачком тијелу.
То би се, дијелом, могло наградити једним додатним компензационим мандатом Странци која има најбољи коефицијент личних гласова.
II
НЕРАВНОПРАВНОСТ МАНДАТА У ПДПСБиХ
Република Српска бира посланике за 14 мандата у Парламентарној скупштини, Представнички дом. Федерација, пак добија двапут више. То је та тројна национална расподјела мандата. Чиме је обезбијеђена национална равноправност. И што говори да је Дом народа ПСБиХ непотребан. Као и Вијеће народа у Народној Скупштини. Али, то је друга тема.
Проблем настаје када се зна да у Републици Српској 1.243.265 бирача бира 14 посланика а у Федерацији 28 посланика бира 2.039.316 бирача. Говорим о регистрованима.
У Српској је по мандату 88.804 регистрована бирача а у Федерацији 72.832.
Када се погледа по резултатима странака то је скоро идентично.
СНСД и СДС су освојили 11 мандата у ПДПС и за то „утрошили“ 460.744 гласа. 41.885 гласова по мандату.
СДА и ДФ су освојили 14 мандата и утрошили 424.824 гласа. 30.344 по мандату.
Ту валиднију позицију српских посланика није могуће системски исправити. Јер би се пореметио тронационални однос 3 х 14.
Али је могуће укинути директне изборе за Парламентарну скупштину БиХ. Парламенти Српске и Федерације би могли делегирати 14/28 представника у ПДПС.
III
НЕРАВНОПРАВНОСТ КАНДИДАТА ИЗ ИЗБОРНИХ ЈЕДИНИЦА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ
То је стари проблем. И њега је веома тешко ријешити. Због географије и због велике концентрације бирача у четири велика града. Три су изборне јединице за ПДПС у Републици Српској. Изборна јединица 1 има 564.328 регистрованих бирача док ИЈ 3 има тек 294.903 а обје дају по три посланика у ПДПС.
То се може ријешити само лијеком из претходне тачке. Или проглашењем Српске једном јединицом. Мада сам ја генерално против директних избора за парламент БиХ. Земља нема тај степен заједништва и интеграције да би имала такве изборе.
А неравноправност по потребном броју гласова у изборним јединицама за Народну Скупштину Српске, њих је девет, затварањем листа и проглашењем Српске такође једном изборном јединицом.
То би отклонило и многе друге неправилности и криминалне радње.
Знам. Лакше је освојити Тешањ него ту нешто промијенити.