3481.
БАДЊИ
ДАН
И БОЖИЋ
ТРЕБА
ПРОВЕСТИ
СА ШТО
МАЊЕ
СЕБИЧНОСТИ
Као и све
потоње дане. Ако је у могућству и богомдано.
Мада нас сви
наши велови и копрене тјерају у суноврат, пропаст, помор, цијелу цивилизацију,
неизмјерним подјаривањем наше Себичности.
Цивилизација не
опстаје тако дуго на онима који стварају напредак, лопатају паре и праве
дворце.
Она овако дуго
опстаје на скромним, смјерним, тихим, сиромашним једнозалогајцима. Који се
рађају несебично. Али и умиру несебично.
Долазе тихо и
одлазе тихо, знајући да је свијет један и да се поред њега не може бити. Нити се
може над њим.
Они који
стварају напредак, лопатају паре и праве дворце, намећу нам једну, а дводјелну,
погубну и губитничку филозофију.
Свијет почиње
од мене. Свијет се завршава са мном.
Па и ми, мали,
скромни, смјерни, обични, једнозалогајни људи, постајемо као и они.
Сви заборављамо
да се свијет није родио са Исусом. А, како видимо, није се ни завршио са
његовим распећем.
Та погубна
нескромна дводјелна филозофија премрежава све. И најумније људе.
Стално нас море
ванземаљцима. Нису ово људи могли да ураде. То је морала нека изванземаљска
технологија надцивилизације. Која је створила и нас и сва наша знања. И донијела
генетске кодове у замотуљцима. Како је, питају умственици и научници, Ајнштајн
могао да она своја четири текста срочи у двије године. Мора да је имао визију,
да му се казало однекле изван земље.
То је Себичност.
Која ће нас
убити.
Ми мислимо да
прије нас није било ништа.
А то што тако
мислимо, нама не даје за право да не схватимо да је континуитет све а да ми
нисмо ништа.
Нико не зна,
нити је могуће сазнати, за велике токове времена нема археологије, колико је
пута човјечанство измурло или уништено до занемарљивог броја, па се дигло,
развило, разрасло, проширило. Па опет тако.
У питању су
милијарде година које ми не признајемо.
Нити признајемо
да ћемо као цивилизација, човјечанство, нестати. И да ће послије нас, опет бити
човјека и људи.
Ми себично
мислимо да кад умрем ја, умро је и Створитељ. И његови генетски замотуљци.
Та Себичност
се не може искоријенити.
Може се
ублажити. Ако једни другима кажемо да су живот и смрт једно.
Да су живот и
смрт обичне ствари.
Да ни живот ни
смрт нису почетак ни крај.
Себичност је
моћнија од свих вјера, држава, вијекова и сила.
Треба то зло
збацити са себе. Не једног дана. Него сваког божијег дана.
