3476.
ОПШТИ ИЗБОРИ
–
НЕРАВНОПРАВНОСТ
2
Као и све у
Босни и Херцеговини, и Општи Избори су полигон неравноправности.
Када се слегну
Паре, Папци и Странци Усранци, бројке сијају својим немилосрдним оштрицама.
Неравноправност
се шири као пандемија.
Почиње на
унутрастраначком нивоу. Они који монополизују организацију, они који имају
изворе приватних или јавних пара, они који посједују менаџерску или неку другу
структури и технологију, са које стартају, нису тек у равноправнијем положају
од обичних страначких организацијских кандидата. Они су у надмоћном, монополном
положају.
То је већ
поодмакла фаза болести са којом се странке никад не изборе, кад је једном пусте
у организам. Прије пропадну.
Али. То је
ствар странака. Па се можемо правити да Нема Везе.
Мада Има Везе.
Јер се технологије страначког колективитета шире на цијело друштво. Не баш
брзином пандемије али брзином Заразе Прљавих Руку сигурно.
Ну. Указујем на
три неравноправности структуралне природе. О њима документују и Вања Малиџан и
Крсто Грујић у два добра текста у Есенесдеовом научном часопису Аргументи бр. 23.
I
НЕРАВНОПРАВНОСТ
ЛИЧНИХ ГЛАСОВА
Есенесде има у
народу, међу бирачима, убједљивије кандидате за Народну Скупштину Републике
Српске. Не само због тога што је Игор Радојичић освојио 25.838 гласова, као
први по броју личних гласова у Есенесдеу, у односу на Златка Максимовића,
Есдеес, који је освојио 14.891 глас.
Већ и због
тога што је збир личних гласова Есенесдеа 202.300 а Есдееса 133.918.
Сваки кандидат-посланик
Есенесдеа, просјечно, освојио је 6.975 гласова.
А сваки
кандидат-посланик Есдееса освојио је, просјечно, 5.579 гласова.
Неравноправност
се овдје окреће против Есенесдеа.
Јер се не
валоризује у довољној мјери та надмоћ у количини личних гласова. Она је дијелом
послљедица боље организације, дијелом посљедица организационог инжењеринга али
највећим дијелом посљедица угледа који кандидати имају у јавности уопште па и у
сталном бирачком тијелу.
То би се,
дијелом, могло наградити једним додатним компензационим мандатом Странци која
има најбољи коефицијент личних гласова.
II
НЕРАВНОПРАВНОСТ
МАНДАТА У ПДПСБиХ
Република Српска
бира посланике за 14 мандата у Парламентарној скупштини, Представнички дом. Федерација,
пак добија двапут више. То је та тројна национална расподјела мандата. Чиме је
обезбијеђена национална равноправност. И што говори да је Дом народа ПСБиХ
непотребан. Као и Вијеће народа у Народној Скупштини. Али, то је друга тема.
Проблем настаје
када се зна да у Републици Српској 1.243.265 бирача бира 14 посланика а у
Федерацији 28 посланика бира 2.039.316 бирача. Говорим о регистрованима.
У Српској је
по мандату 88.804 регистрована бирача а у Федерацији 72.832.
Када се
погледа по резултатима странака то је скоро идентично.
СНСД и СДС су
освојили 11 мандата у ПДПС и за то „утрошили“ 460.744 гласа. 41.885 гласова по
мандату.
СДА и ДФ су
освојили 14 мандата и утрошили 424.824 гласа. 30.344 по мандату.
Ту валиднију
позицију српских посланика није могуће системски исправити. Јер би се пореметио
тронационални однос 3 х 14.
Али је могуће
укинути директне изборе за Парламентарну скупштину БиХ. Парламенти Српске и
Федерације би могли делегирати 14/28 представника у ПДПС.
III
НЕРАВНОПРАВНОСТ
КАНДИДАТА ИЗ ИЗБОРНИХ ЈЕДИНИЦА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ
То је стари
проблем. И њега је веома тешко ријешити. Због географије и због велике
концентрације бирача у четири велика града. Три су изборне јединице за ПДПС у
Републици Српској. Изборна јединица 1 има 564.328 регистрованих бирача док ИЈ 3
има тек 294.903 а обје дају по три посланика у ПДПС.
То се може
ријешити само лијеком из претходне тачке. Или проглашењем Српске једном
јединицом. Мада сам ја генерално против директних избора за парламент БиХ. Земља
нема тај степен заједништва и интеграције да би имала такве изборе.
А неравноправност
по потребном броју гласова у изборним јединицама за Народну Скупштину Српске,
њих је девет, затварањем листа и проглашењем Српске такође једном изборном
јединицом.
То би
отклонило и многе друге неправилности и криминалне радње.
Знам. Лакше је
освојити Тешањ него ту нешто промијенити.
