3475.

СТИВЕН ЏЕРАРД,

УВИЈЕК ЋЕШ

ИЋИ САМ

Модерни фудбал, као и спорт уопште, велика је и скупа сторија о трагедији. О великој количини појединачних трагедија.

Лако је сада бити  навијач и одушевљеник Ђоковићев, нпр. Јер је тешко сазнати колико је хиљада и хиљада младића уништило своје личности и карактере, истрошило и задњи међупрст амбиције и воље и пара, остало инвалидно и без адекватног образовања и способности за самосталан живот. Јер су ишли путем којим је једини успио да прође Ђоковић. И попадали.

Још су масовније трагедије оних који су ишли или иду путем Месија и Роналда. А прије њих двојице само бог зна колико их је било. Оних за којима су ишли несретници.

За те хиљаде трагедија није крива само природа. Јер им није дала довољно талента, истрајности, снаге и могућности да успију. Крив је велики бизнис балон који је заробио сваки спорт који има барем једну сису за мужу профита.

Крволочност тог профитног балона свемоћна је толико да се протеже и до најсиромашнијег гледаоца у публици. И он почиње да размишља и, што је лошије, да се понаша као крвник тог профитног балона.

Он постаје лав а играчи његовог тима гладијатори.

Искусио је то, некидан, Стивен Џерард, Свети Сава Ливерпула и Енфилда.

Енфилд је стадион који, кад је пун публике, највише на свијету воли свој тим. То је стадион који има своју пјесму. Химну. Своју Ливерпуљезу. Своју Ливернационалу.

Никад нећеш ићи сам.

Вјероватно под тим свим окриљима топлине и заједништва, Стивен Џерард, који је постао првотимац 1998е, прије своје пуне осамнаесте године, остао је цијело вријеме у Ливерпулу.

То је један од ријетких фудбалера који је постао бусен на свом игралишту.

А могао је да оде у било који клуб, вјероватно и за много веће паре него што их је досад добио.

По лицу Стивена Џерарда види се да не спада у тај Менаџбол. Он има своје патње током утакмице које се виде на његовом лицу. Он није фолер и паунер. Он није силеџија и дјелитељ правде. Он зна да је то што је он на игралишту само једна травка тешких мука посла који стоји иза тога.

Али, на крају је и такав Стивен Џерард схватио да га је балон прогутао.

Публика му је звиждала након да постигнута гола из пенала. И поручила Стивене, Одлази.

Та иста публика међу којом је, од десет, девет оних којима би ноге ко леденице попуцале од дрхтавице, кад би морали да тада, умјесто Џерарда, пуцају тај пенал.

Стивен Џерард је објавио да одлази на крају сезоне.

Објавио је да је данашњи спорт само мало уљепшан колективни живот крда у коме алфа мужјак доживи да му млади лавови више не дају ни извору да приђе, да се још једном напије воде, и мирно оде у ноћ издахнућа.

Доиста је, мени барем, тужно и претужно гледати шта се све збива са Раулом, Роналдињом, Дел Пјером. Како иду да играју у Пиздинцима по свијету.

Скоро да је боље, кад се приближи тридесетој, сам себи сломити ногу на пет мјеста и напустити фудбал.