FES TI LEPO STOJI,
Čedo, za razliku od Petra Lukovića kome bolje stoje dimije. Kao i Pešićki, Lihtašici, Kandićki, Karanovićki, Srbljanovićki, Srđi, Bjelogrliću... i cijelom improvizarijumu Antisrpskog Građanskog Veća Beograda. Čudi me, zapravo, kako vas Lagumdžija već nije okupio u taj AGVBG.
Dabome, sada Beogradski Minimalci, ljudi minimalnog dometa i odjeka, na nekim portalčićima, u nekim novinicama, serdare i vojvode jedni drugima, kao Avaz Luković, Jes ga, bre, Čeda razvalio. UZK.
Može se razmatrati da li je Predsjednik Države Srpske trebao da ide u taj duel u Tanjug. Jer, Jovanović nije ništa značajno na tamošnjoj političkoj sceni. Ali opravdanja i dobiti ima u tome što je Jovanović delegat, predstavnik i simbol jednog Beograda, ne, dakle, Srbije, koji iz svog nerazumevanja nacije, države i društva, iz svog marginalizujućeg rakursa, prodaje jevtinim strancima, po još jevtinije pare, svoje nerazumevanje svake teme koje se dohvati, ali odlično obavlja posao za stvaranje ideološkog, vrednosnog i orijentacionog haosa.
Njihov politički domet je da prde u svoje dimije.
Čedomir Jovanović, i gore pomenuti i nepomenuti, oni koji latentno septiziraju o Srbima i Republici Srpskoj, Srbima i Kosovu, samo su intelektualni tabloidi Srbije.
Jovanović je u tom duelu predstavio improvizarijum u najboljem svetlu.
Njegov nivo diskusije je predratni kafansko-nadvikujući a argumentacija naivno-neuverljiva. Zašto ne razgovarate sa tim jadnim ljudima, Aleksić je Pijemont, nije Banjaluka, Bosna je lonac, ne možete da budete i žrtva i dželat...
Jovanović ne poznaje celi niz predradnji u BiH. Za ostale krajeve me nije briga. Ne poznaje suštinsku činjenicu. Kako se počelo mrdati u Mrduši Donjoj. Šta je bio cilj muslimansko-hrvatske koalicije. I glupo pitanje postavlja Zašto tada niste sarađivali sa HDZ-om. Takvo pitanje ne bi postavila ni Karolina. Tako i celi taj Beogradski Politički Nakurnjak ne poznaje genezu. Ne poznaje ko je pogazio Lisabon, ko je odbio da S Njima Razgovara, tada sa Beogradom, jer je muslimanima nuđeno da budu, praktično u srpsko-muslimanskoj federaciji, ko je žrtovao mir za BiH...
Taj BPN je naučio prodavati drek o Večnoj Srpskoj Krivici. Uživeli se u uloge. Sve veliki reformatori Srpske Nacionalne Svesti.
A Aleksić. Aleksić je samo tragični izuzetak koji potvrđuje pravilo. Čeda Nečetnik bi trebao da zna da nigde nije uspela država na konceptu Boro i Ramiz. To je Poetsko Shvatanje Tragedije.
Srbi su uvek bili žrtve. Može se meriti koliko svojom, koliko krivicom Istrebljivača. Pri tome su mnogo puta bili i dželati. Dabome. Zločin u Srebrenici nije Genocid ali jeste zločin. Nije ni zločin sam za sebe. Jer, Čedina Bosna, milion puta je rekao Bosna, jebla ga ona u dupe, nije Lonac. Bosna je Zločin. Svih, a ne samo srpski. Politički i ratni zahtev muslimansko-hrvatskog priručnog bratstva bio je Granica Na Drini. Da li je to uključivalo, misli li Čeda, razgovore sa Srbima. Ne zna, naravno. Čeda to ne shvata. Njega ni Silos ne bi promenio.
Zato i ne mislim da ga je Dodik razvalio. Nije za to ni išao. Niti se tu ima šta razvaliti. Jadna je Srbija sa takvim Čedama. Ako su to Šešelj, Vuk, Koštunica, Sloba... porodili kao alternativu, jebiga.

OTIŠAO,

MIRIS TAMJANA OSTAO

Nijaz Duraković, Bosanac, suprotno životnim osporavanjima, posmrtno je doživo jednako velika uzidzanja i uzvišavanja.
Nezasluženo. Prosječni cekajaški aparatčik nije bio tog dometa. On je bio samo alkoholniji i druželjubiviji od Zlatka Lagumždije. Oni su sa iste police kabineta opštetehničkog komunističkog obrazovanja.
Nijaz Duraković je postao poznat, i zauvijek omrznut, izjavom da se Miris tamjana širi Bosnom. Ta izjava je, u stvari, CT i samog Političkog Durakovića i cijelog Sarajevskog Političkog Kruga. Muslimanskih i bošnjačkih političkih udarnika i probojaca.
Duraković je tu izjavu preformulisao iz Marksovog Manifesta. Bauk komunizma kruži Evropom.
Ta činjenica govori o Durakovićevoj katastrofalnoj neoriginalnosti u tada originalnoj Jebeš Bosni. On je stotinama puta čitao tu prvu Marksovu rečenicu. I ništa više.
Ali govori i o njegovom klasičnom komunističkom inercionom neshvatanju društva u kome živi. Društva koje ga je produkovalo, generisalo i omogućilo mu prinadležnosti za koje nema reference. Kao i mnogi drugi.
Bez obzira što je naknadno eliminisan od azijatskog konjanika Lagumdžije, u stvaranju samosebidovoljne stranke, od Lažne Socijaldemokratske Partije, Durakovićeva djelatnost u predratnom, ratnom i neposrednom ratnom vremenu, svrstava ga u negativni Sarajevski Politički Krug koji je generisao rat, instalirao rat, izvodio završne radove i, onda, mir pokušao pobosniti i pobošnjačiti. Vojnik Bošnjačenja Mira.
Slovo o Tamjanu je jedna od najrazornijih ratnohuškačkih izjava i za nju je Duraković zaslužio više godina Haga nego Biljana Plavšić, Alija Izetbegović i Milošević zajedno.
Nijaz Durakvoić je jedan od aktera-stvoritelja današnje Naseobine u kojoj je na djelu Eliminacija Jedne Nacije i pokušaj unitarizacije cijelog prostora poništavanjem ustavnog temelja BiH, Republike Srpske. I poništavanjem posljednjeg preostalog konstitutivnog, ustavnog, naroda. Srpskog.
Slučaj je htio da je Papa Benedikt XVI, uputio dramatičan apel o budućnosti katolika u BiH, u političkom smislu je tio Alarm Uništenja Hrvata, baš u vrijeme smrti i veličanja Nijaza Durakovića.
I Duraković je arhitekt vremena u kome nestaju Nestaju Hrvati. Tako se završava duga era poklona iz Ahdname.
Durakvić nije nikakav dragulj kojeg se ne može nadomjestiti, profesor velikih intelektualnih dometa, Veliki Bosanac... čime se utrkuju da ga u Sarajevu predstave.
Duraković je samo prosječno tragični akter pretvaranja jednog relativno sretnog samoupravnog prostora u Tragediji Konačne Isključivosti. I hvalospjevi se ne mogu podvesti pod O pokojniku sve najbolje.
Ali, to nije ništa, kakve će sarajspjeve doživjeti Ganić i slične patriote. Kad im dođe vrijeme.

MOJ DRUG SULE
I ROKENROL PRVE KLASE
Moj drug Sule je sada penzioner. Sule je, inače, po profesiji Sanjar. Banjalučki Sanjar. Posebna vrsta sanjara. Oni su uvijek bili okrenuti Velikom Zapadnom Svijetu, Beč, Minhen, Trst, Formula 1. Ali nikada nisu porekli da su Djeca Vrbasa, Djeca Kastela, Djeca Banjaluke, Djeca Socijalizma. Oni su socijalizam, njegovo siromašto šezdesetih i raskoš kraja sedamdesetih, shvatili kao pravo na svoje zabrane i svoju samoupravu. Jedna od vrsta Banjalučkih Sanjara je igrala rukomet, druga vozila Dajak čamce, treća borčevala u fudbalu, četvrta živjela rokenerol.
Moj drug Sule je uvijek volio muziku. Sule Luksemburžanin. Sule je General Generacije onih čiji su očevi slušali Glas Amerike. Njegova generacija je slušala Radio Luksemburg. Tako je nekako Rokenrol stigao u Banjaluku.
Sule i danas voli muziku. Imao je svoju emisiju koju je emitovao Radio Uno. Sada više nema. Penzioner je bolešljiv. Ali i dalje voli muziku. I tu svjetsku, i tu banjalučku. Koje više nema. Ili sam ja ogluvio za frekvencije rokenrola.
Danas je Moj Drug Sule došao kod mene u kraću, zvaničnu i prijateljsku posjetu i donio knjigu. Knjiga je u jednom primjerku. A nema tužnijih knjiga od onih koje su samo Jedna Knjiga.
Moj Drug Sule Penzioner je došao skromno. Ne može da mi da knjigu jer svu knjigu drži u ruci. Nema više. Ali ne traži ništa. Sule traži savjet kako da odštampa knjigu. Zna da sam radio za ofset mašinom, kao majstor. Veli, samo ne kaže, Majstor Rale možda ima neko rješenje. Grafičari su, isto, raja. I oni život vide kao rokenrol. Rukenrol. Drukenrol.
Penzioner, dabome, nema sredstava pa je knjigu otprintao sam i u jednom primjerku. I sa koricama u dvije boje.
Knjiga se zove Vrijeme izlazećeg sunca. Autor: Suad Junuzović, logistika i fotografija: Ranko Bujić. Izdavač: _______, štampa: ______. I ja volim rokenrol. Ali kad sam uzeo knjigu u ruke, bilo mi krivo što ga volim. Rokenrol ne trpi pizde koje se stuže na svašta. Mene uzela tuga. Ne zato što je Moj Drug Sule penzioner, ne ni zato što pobolijeva, ne ni zato što nema više rokenrola. Nego zato što Sule nosi samo jednu knjigu.
Podnaslov sanjarskog naslova Vrijeme izlazećeg sunca je: Ilustrovana BL – Rock 'n' Roll hronologija 1961. - 1992.
Sve je tu. Vrijeme koje se izvuklo ispod pamćenja. Ljudi kojih nema. Crnobijele snimke života Banjalučkog Raja. Poznati ljudi, danas uspješnici estrade, menadžeri, ministri. Sanjari. Skoro trista stranica. Nisam baš rođen u Banjaluci pa se ne usuđujem da pomenem neke koji su u Suletovoj Hronologiji i koji su bili u banjalučkim grupama. Preskočiću nekog važnog. Nekog koga ne znam.
Ali, Vrijeme izlazećeg sunca je fenomenalno napisano. Sule je razgovarao sa mnogima, dopisivao se, prenio milion detalja. Sastave grupa, ko je bio gitara, ko bubnjevi. Opisao čak i taj fenomen da Basdans, grupa pobjednik gitarijade u Subotici nije izdao longplejku. Izvinjavam se onima koji ne znaju gdje je Subotica. I šta je longplejka.
Opisao je sav apsurd tog strašnog živog svijeta u Banjaluci koji nije imao podršku niotkoga. Koji nije imao prolaz ni u Sarajevu, ni u Zagrebu. Zato je Zrinko Tutić, možda, otišao u Zagreb i postao car. Već tada su govorili da je u Sarajevu dovoljno imati električnu gitaru i biti zvijezda. U Banjaluci nije bilo dovoljno ni biti pobjednik neke jugine muzikijade. Ja, skromno, mislim, da je ipak Banjaluka kriva. U mnogim stvarima Banjaluka je bila Uspavana Čaršija Kraj Ladnog Vrbasa. Jebe joj se. Ovdje ni sevdalinka nije uspjela. Šta serete sa tim luksemburgom. Marš na korzo.
Moj Drug Sule napisao je više od enciklopedije i antologije, od čega je odustao na startu. Napisao je život. Iskreni život Banjalučkih Sanjara. Koji o svom vremenu i svojim snovima govore nevjerovatno pribrano i bez jeda. A i on, Sule, s njima tako govori i nama piše.
Takav je Moj Drug Sule. Molbica. Tako je naslovljavao mejlove muzičarima koji su u dalekom svijetu. Molbica za neke odgovorčiće. A objavio je Odgovorčine.
Znam, unaprijed, da Banjaluka ni Onim neće mrdnuti da bi se ova knjiga pojavila iznad snova. A Majstor Rale više ne radi na obostranom Rotaprintu koji je ubio se za štampanje knjiga, jevtinih a tako sanjivih.
Moliću, ipak, nekoga, da pomogne. Sule je Moj Ratni Drug. Kapetan iz Šesnaeste.

Tako mi je žao što više ne štampam na rotaprintu, na hajdelbergu, na rolandu...

ČEDA JOVANOVIĆ ŠPANAC
Za njega su Srbi špansko selo. A mnogo vole da priča o Srbima. LDP. To me podsjeća na neku drogu. Liberali u Srbiji. Tamo nije uspela ni socijaldemokratija jednog Vuka, ni pokret obnove drugog Vuka, nisu uspeli ni radikali. Niko niučemu nije uspeo. Ni Sloba. Prnuo u Požarevac. Nije uspeo ni Đinđić. Samo je uspeo Gospodin Legija. I onaj njegov snajperist. Ali, Čeda Španac se nada da hoće. A kad smo već kod Vuka, proćiće Čeda ko jarići. Odnosno, kao Vuk Drašković. Tako je i on izvodio političke lupinge, pa gde je sada. Samo što Čeda ne ume da piše romane.
Dakle. To Čedo Postmiloševićevske Srbije, JMM, voli da priča o Srbima. O Kosovu. A u zadnje vreme, kako im je ponestalo Kosova, rasrbio se Čeda o Srpskoj. Popeo se na minaret one daleke bele džamije Safeta Isovića pa ilače o tom da je Srpska genocidna tvorevina, da je nastala u Srebrenici i slične Teorije Crvenog Fesa.
Pošto Čeda, verovatno, zna, ili mu njegovi savetnici mogu da kažu, da tema Srpske u Srbiji ni pred izbore ne pije vode, tamo nikoga ne zanima, trebao bi da bude svestan da samo može izgubiti na toj temi. One ostale prilude, protuve, političke babe, izmećari i jaslari nevladinih organizacija i orgazmizacija, mogu da pričaju šta hoće jer su plaćeni i ne idu na izbore.
Ali, KJČ.
Zanima me samo utoliko što je došlo vreme da se jednom i Saraju, i Sarajevskom Političkom Krugu, i Beogradskim Političkim Babama, uključujući i Deda Čedu, kaže da stvar sa Republikom Srpskom i Srbima u BiH, stoji posve obratno. Nije ovde niko nastao. Ovde je neko ostao. Nije ovde ništa nastalao na genocidu. Pa makar i genocida bilo. Ovde su se Srbi grčevito i grkljanski borili da ostanu na svojoj zemlji. Ovde Srbi nisu bili agresori, nisu došli iz Čedinog Beograda, nisu došli, jašući na sabljama, iz Anadolije, iz Stambola, sa Bosfora. Oni su ovde bili i ostali. To je najveći problem. I Čedin. Što su ostali.
Radilo se o goloj borbi za opstanak jednog naroda. O borbi protiv Aga Sarajlija koji su se uvezali i sa Šahovnicom na Drini, o borbi protiv Miloševića, koga vi, beogradske babe i čede niste sprečili da jebe Srbe diljem Sfrj, nego ste sačekali da završi posao pa ga, ti Čedo, onda, odaslao u Hag. Što nisi tada, pre Haga, govorio o Slobinom Genocidu Nad Srbima. PTM. I, radilo se, o borbi protiv Nebeske Sile Demokratije. Sva ta tri demona su delala na tome da Srbi nestanu ovde i odavde. Hteli, bre da rasprostru, po celoj bosni i po jamama hercogovine, Beli Stolnjak Jasenovac, kao čobanica negde u Šumadiji, braći za ručak. Ne kažem da i Srbi nisu rasprostirali, sveto trojstvo nacionalno ga je rasprostiralo, neko u silosu, neko u Omarskoj. A šta je očekivao onaj ko je za BiH žrtvovao mir.
U borbi za opstanak sve je dozvoljeno. I oči, i grkljan. Ko je ispred cevi, mrtav je. Slobodno proglasi ovo nekim memorandumom. Rajkov Memorandum. Fašizmom. Da komandujem vojskom koja se bori za narodni opstanak, ne znam koje bi ženevske konvencije stale predame.
Tezu o genocidnosti, i izmišljanje genocida u Srebrenici, kao da je Genocid Distrikt, pa možeš da ga proglasiš gdje hoćeš, lansirali su Muslinanski Ratni Gubitnici da bi prikrili upravo taj pokušaj istrebljenja, iseljenja, uništenja Srba u BiH.
Dobro što prilude i poćorave Beogradske Babe nasedaju na to. One i onako od žardinjere misle da je tuta. Ali, se Čeda računa u Liberale. Oni ne seku ortodoksno, oni su naumljeni, načitani, ne priliči da se svrstavaju oštro. Liberalizam je širi od Široke Slavenske Duše. Zato ga Slaveni i ne vole.
O tome se radi. Malo je nedostajalo da BiH ne nastane na genocidu. Kao što je Hrvatska nastala na proterivanju 400.000 Srba. Nisam primetio da je Čeda nešto prisrao Hrvatskoj o tome. Liberalno, U Pizdu Materinu.

PETORO SLOBODNIH SRBIJANACA,
UMALO NE REKOH:
LAKIH KOMADA,
I GENOCIDNA SRPSKA

Sva Slobodna Srbija, njihe petoro, Svetlana, Vesna, svejedno, sve Vesna do Vesne, Lukić, Sreten Ugričić, Vesna Pešić, Srđa Popović i Vesna Rakić Vodinelić, okupila se na nekoj tribiničici da objasni javnosti kako su Tadić Mrgudodiktator i Dačić Pendrekomat odveli Srbiju u Crni Mrak Neslobode a sve zbog Tamo neke Genocidne Srpske.
Pojašnjavam. Jedna je, ta, Serbija Slobodna. Druga je, sva, Serbija Slobodan.
Tužni Skup je izazvao, kasnije, žaljenje što niko u Serbiji nije htio da objavi taj javni snimak radio emisije nepostojećeg radija.
Toliko su anemični Tadić i debeljuškasti Dačić uterali strah u koščice Serbije.
Malo je čudno da je sva Sloboda stala u petoro a da je sva diktatura ostala u preostaloj Serbiji.
Ono što mene zanima jeste činjenica koja je dominirala Tužnim Skupom na Ukopu Bibliotekara. Republika Srpska je genocidna, nastala je na genocidu, posledica je genocida, ona je usred dve balvan revolucije, Balvan Knin i Balvan Sever Kosova, Srpska je svo zlo srpsko. Usrana Petorka je, u stvari Prva Petorka e-Govnina. A e-Govnine su simbol sve truleži i užeglosti srpskog bića. Taj kič-intelektuarijum, samozvani intelrektum, jednostavno ne može da podnese bilo kakav srpski uspeh. Pa ni uspeh da je Republika Srpska jedini srpski kolektivitet koji je uspeo da opstane na svojoj zemlji u svim vetrojebinama rušenja i uništenja SFRJ.
Taj petočlani savestni buđelarijum zalaže se muslimanskom propagandom o Genocidnosti Srpskog Zametka, kao Stevina Perava mladom detelinom kravljačom.
Milion puta su na toj tribiničici u Beogradu rekli da je Srpska Čedo Genocida a da o svim tim događajima, i u Srebrenici, i u BiH uopšte, i o stradanjima Srba na celom tom arealu cunamija od Bilogore na jug i na istok, nemaju pojma.
Uništenje Srba u Hrvatskoj i uništenje Srba u više od pola BiH, na području današnje Federacije BiH, za njih nije ništa. Zločin u Srebrenici je sve. On je važniji od million i po Srba u Republici Srpskoj. Taj milion i po bi oni najradije videli u isparenju, u rasejanju, u Miloševićevim Zavežljaj Kolonama, jebo ih on, to petoro na tribiničici, u dupe rosno i slobodno.
Zločin u Srebrenici je Sisa Srbomrza. Na njoj žive podgužnjaci i podrepaši, izmećari, jasličari, ćorkani i prilude srpskog bića. Na toj sisi promovišu svoje lažno slobodomozgarenje, svoju demoraldemokratoidnost, svoju cvilicivilizativnost. A ni o jednom pravom problemu Srbije, i Srba uopšte, ni sada ni unazad nekoliko decenija, nisu rekli ništa. Sloboda podrazumeva sve. Ne podrazumeva samo da Srpsku jebete u glavu.
Kao što se Sloboda Serbije ne meri nekim ugričićima. Nije anatomija Serbije Kako je smenjen bibliotekar. Serbija ima mnogo većih problema od nekog Kitonidisa i Utričića.
A Srpsku ne dirajte. Nismo dali da je dira ni Milošević. Sreća da je umro, inače bi i njega priveli kulturi. Da poštuje Srpsku. Vi o Srbima Ovdje ne znate ništa. To što ne znate o Srbima Srbije, to je vaš i njen problem.
A vi sami, vas petoro i još poneka srbljanovićka, kandićka, lihtašica, uopšte niste problem. Samo ste crne ofucane kićanke na Fesu Saraja. Jah.

PROFANISANE AMBASADE
Dok ambasade u nekim zemljama mukotrpno obavljaju svoj posao, organizuju mreže pišuljica špijunica i kabinetskih špijunara, razvijaju tajnu komunikaciju preko čudotvornog kamenja razbacanog oko strateških objekata, dotle su ambasadori u Naseobini d.o.o. u povlaštenom položaju. Oni su Ambasadori Prve Klase. Oni javno sjednu sa Liderima s.t.j. i iznesu svoj stav o tome šta lideri treba da rade. Sa naglaskom na Srpske Lidere, kada je u pitanju šta treba da rade. Sa sarajevskim liderima, kada je u pitanju sjedenje. Svjetski prvak u tome je Zlatko Gvantanamdžija. On ga primi u Kraću I Prijateljsku Posjetu, takozvani KIPP, a rodi se Vlada Federacije n.p.r.
Jučer je Sulejman Petokraka Tihić, kako ga iznijansira Ahvaz, primio Turskog Ambasadora. Pa je ambasador zaključio da on i Tihić saopšte da se izbori u Srebrenici trebaju održati na osnovu popisa iz 91. godine. Da glasa koji kome hoće. Tako se glasa u cijelom demokratskom svijetu. Naročito na Kosovu. Humanoidna elekcija. Glasaju i pomorci koji u danu izbora plove po okolnim morima. U Brčkom, kojeg su takođe pominjali Yildiz i Tihmiz, predlažem da se obavi Glasanje Bez Granica. Pošto Distrikt inače nema granica. Sa naglaskom na Granicu Srpske. Tako bi mogli glasati i stanovnici bratskih opština Vukovar i Novi Sad.
Za Srebrenicu takođe imam ideju. Izbori treba da traju sedam dana. U nedjelju da se glasa prema popisu iz 31. Prije nego je Hitler počeo pohode pa se živalj razbježao. Mislim, radnici koji su radili u Srebrenici, rudari iz raznih inozemstava. U ponedjeljak da se glasa po popisu iz 41. Prije nego je srebrenićki živalj otišao u četnike. U utorak da se glasa po popisu iz 51. Prije nego što si nastupile Kidričeve reforme. U srijedu po popisu iz 71. Kardelj, Ustav i ostala samoupravna sranja. Pa, ko preživi, doći će na red i popis iz 91. Kojeg niko nikad nije ozvaničio.
Moj Yildize i moj Tihmize. Izbore organizuje onaj ko je pobijedio. Onaj ko ima ustav nad tom teritorijom. Onaj čiji su državljani na dotičnoj srebrenici. Nema više samoupravne komunističke diktature. Organizovali smo, ste, prve višetranačke demokratske izbore. Samo niste shvatili da to podrazumijeva i višenacionalne popise.
Bio je rat Yildize i Tihmize. Koga ste vi počeli. Vi iz Esdea. Ne znam da li je Yildiz član. Izgubili ste rat. A Srbi sačuvali Republiku Srpsku. Pošto smatrate da ste pobjednici u ratu u Dobrovoljačkoj i mislite da možete na tom pobjedničkom pravu da proglašavate vojvode i serdare i da nekažnjeno ubijate na televiziji, morate da prihvatite da mi smatramo da smo pobijedili u ratu u Srebrenici i da na tom pravu organizujemo izbore.
Nema potreba da s vama razgovaramo jezikom sa sedam velova. Sa vama je preostao samo ogoljeni politički jezik.
Mada ne razumijem. Ako su Srbi genocidom pobili tolike hiljade ljudi, ko će glasati po tom popisu iz 91.

PSI U DOBROVOLJAČKOJ
Dobrovoljačka ulica je koncentrisani herbarijum istorije Sarajevske Tragedije. Pri čemu pod Sarajevskom Tragedijom podrazumijevam cijeli koloplet pogrešnih, suicidnih, neistoričnih, necivilizacijskih, vanevropskih poteza muslimanskog vjersko-političkog i paravojnog rukovodstva.
Dobrovoljačka je obrnuta slika u ogledalu kao i cijela Epopeja Patritoskom Ratu potiv Mrskog Agresora i Drskog Genocidora. Dobrovoljačka je proglašena legitimnim ratnim ciljem iako rata nigdje nije bilo a okolni lešinari, divljaci i paležnici su bili najobičnija ulična paramilitaristička rulja i banda. Sprženi vojnici, koji su se povlačili na osnovu sporazuma svih strana i plavaca iz ujedinjenih nacija, proglašeni su Agresorom na Sarajevo, na Bosnu, na Državu.
U Dobrovoljačkoj su na sceni bili sve goli nastrani amateri i egzibicionisti što je Muslimansku Patriotsku Sagu pratilo do kraja. Nigdje nije zabilježen Političar Moralane Vertikale, samo go lažov kao i Lisabonski Alija, samo Go Ljigavac, kao Jugosloven Ganić, samo Pičke, kao bivši Cekajaši, Stražari Tamjana i Slučajni Prolaznici. Nigdje vojnika, starješine, tipa Stipetića, Kelečevića, Milovanovića. Heroji te paravojske su zadrigle palikuće, kao što je Bihaćki General Petog Korpusa, koji je telefonom plakao ženi u krilo o tome kako je gotovo, samo što nije pao njegov Generalski Bihać. Jebo ga onaj iz Paljanske Bulumente koji ga je spasio i zbog kojeg je General Milovanović bacio epolete sa činovima.
Danas je Dobrovoljačka nastavak Sarajevske Tragedije. Samo što je to sada Bosanska Tragedija. Dobrovoljačka je danas Oslobodilčka Ulica Zločinaca. Danas se njome pokušava spasiti Bosna. Ili ono što je od Bosne ostalo. Kako je spašavaju, biće sreća ako se mogne održati i Republika Dobrovoljačka.
Dobrovoljačka je danas koncetrarijum o tome kako Međunarodna Zajebnica jebe Bosnu i Sarajevo. Kako ih, oboje, odvaja od ostatka Bosne i Hercegovine. U stvarui, od Države koja nigdje nije proglašena ali koja postoji, od Dražave Hercegovine i Republike Srpske. Jednom, kada ovo sve ode u prošlost i istoriju, nadam se, naći će se učen muslimanski intelektualac koji će zaključiti da je slušanje upitnih stranaca i uzdanje u njihova nametnuta rješenja, uništilo zdravo biće tog sarajevskog i bosanskog prostora.
Ima i sada pametnih muslimanskih ljudi. Najveći dio njih šuti. Neki seru kao Kazaz o Sramoti Srbije, umjesto o svojoj, povodom nekog bibliotekara od kojeg se pravi filozof i slobodan mislilac. Mislioci ne rade u bibliotekama, mislioci pišu biblioteke. Kurčev kurčić. Ima ih koji razumiju ali ne razumijem zašto ne kažu da nije Sarajevu, jer Bosne više nema, naroda bosanskog više nema, oni su učinili da ničega nema izvan Sarajeva, da nije Sarajevu potrebna takva druga odbrana od agresora. Odbrana koju mu serviraju stranci. 14 dičnih sinova patriota nisu krivi za Dobrokoljačku. To ne bih poželio ni najvećem neprijatelju. Da ga sumnjivi stranci peru od zločina kojeg je vidio cijeli svijet.
Zamislimo jednu današnju scenu iz Dobrovoljačke. Sloboda koju uzimam možda je prevelika i možda je neukusna. Ali Dobrokoljačka je srušila sve orijentire morala, slobode, korektnosti, uljudnosti i civilizacije, pa mogu i ja neki kolčić.
Zamislite, dakle, da se danas Dobrovoljačka blokira kontejnerima, kao tada, u stvarnosti, i da se odnikud pojavi armada paraberetki sa dugim cijevima i krenu na agresorsku ulicu punu pasa lutalica. Retriveri, bernardinci, ovčari, haskiji, šarplaninci... gore rafali, gori nafta, prži se jauk, mislim, lavež, oči pseće, začuđene nerežeće, kuvaju kao na tavi bez ulja, tjelesa se nadimaju, televizija snima, Jovan Divjak ponosno gleda prema objektivima i blendama, noseći megafon spreman da svakog časa zareži u njega, umjesto pasa na gorećem asfaltu.
Da li bi se neko, pitam, našao da oslobodi te ubice pasa. Da li bi neko ostao a da ne digne glas, i ovdje i u svijetu. Da li bi neko ostao da ne bude arestiran. Za pse, a ne za vojnike koje su, kako je predvidio Izet Sarajlić, dobri pjesnik iz Doboja, negdje daleko od njihove ulice patriotskog zločina, čekala bijela djevojačka prsa, majčine iskapale oči i očeva tvrda srca, a koji se nisu vratili, pa su, djevojke, svoja njedra morale dati dečacima, pa su, majke, svoje oči preselile na spomenike bez raka, pa su, očevi, otvrdli i nisu više plakali ni za Jugoslavijom, ni za sinovima, ni za očevima.
Ne može niko naknadnom Karadžićevom Okosarajskom Blokadom, sumnjvim Markalama i slično, prekriti Zločine Jezgra. To nije bio zločin protiv Četnika Srbalja, Srbalja Koljača, protiv Agresora, protiv Opkoljivača Sarajeva. To je bio zločin nad nemoćnim i nenaoružanim vojncima.
Da Sarajevo nije mrtvo, ne bi se danas ponosilo time što je Usrani Incko otišao u Sud i Tužilaštvo i sopštio im da su i Vojvode i Serdari. A oni, i on, znaju da su Obična Pravna Balega. Da Sarajevo nije mrtvo, ljudi bi pred Tužilaštvom protestovali zbog takve sramne odluke Nikogovića sa Filipina, odakle li je, koji im ostavlja u naručju i u dušama još nerođene djece, teške krvave, bezrazložne zločine, zločine iz zvjerstva.