четвртак, 25. август 2016.

ЧОВИЋ
ЈЕ ЈАСНО
И ПРЕЦИЗНО
ЛОЦИРАО
СВЕ ПРОБЛЕМЕ
Бих и БиХ

Бошњака и хрвата.
Гдје Бошњаци, Бошњачки Политички Круг, некад је то био Сарајевски Политички Круг, док је царевао Лагумџија, Хрвате пишу малим политичким словом.
У писму које је упутио Инцку и Пицвелепосланицима, Човић је навео само четири точке.
● Нехрватски избор Хрватског Члана Предсједништва.
● Злопорабе амандмана странаца на Устав Федерације гдје Хрвати могу да се искључе из избора Предсједника Федерације и Владе Ф.
● Уставна неравноправност Хрвата у Влади Ф гдје одлуке могу да се доносе без њих.
● Неправедна расподјела прихода, просторно планирање, неуставна министарства на нивоу Федерације, узурпација жупанијских надлежби.
Све је то одавно познато.
Моја нескромна немаленкост је то видјела још док је била Министар Информација у Влади Републике Српске, давне 1999. године. И писала колумну, у листу Република, са захтјевом за Трећи Ентитет.
Политичари Српске, тада, нису смјели не да прдну о томе, већ ни да дишу.
А нису ни схватили да то пишем због Српске а не због Хрвата.
Човић је писмо упутио послије састанка епског имена Морем плови мали Бакир, у мотелу Барка, против Додика.
Тиме је Човић, вјероватно несвјесно, лоцирао и адресирао све проблеме БиХ.
У Сарај. Под Чадор Сарај. У Бакирли Чаршију.
Јер, све што је набројао, производ је комплота Сарајског Политичког Круга, Сада БПК, са МШУ, Међународним Шаптачима Унистаристима.
Стога су Хан и Могерини тако потцјењивачки одговорили Човићу.
Много си урадио за вријеме свог предсједавајућства. И слушај Балашевића. Рачунајте на нас.
А Бакир Барка, склон је првом приликом да изигра Хвате, чак и са мрским Додиком и Власима.
Зато што су оне четири точке точне. Хрвати не значе ништа у Федерацији.
Све то што је СБК, сада БПК, радио и ради Хрватима, радо би радили и Србима.
Да Срби немају територијално паковање.
Па се та девастација одвија другим средствима. Засада. Химна, Грб, Попис, Дан Републике.
Покушавали су и Укидањем ентитетског Гласања. Које не треба Сарајевској Федерацији али је животно важно Републици Српској. И ПОлиције, као једине дрћавне силе и гаранције заштити Народа.
Нису успјели само зато што постоји Република Српска.
Република Српска треба да заоштри своју Дејтонску Самосталност. Да не одступа. Иако ће цијена бити велика. Али ће бити много мања него да смјерно и добровољно прихватимо да нас, у БиХ, увуку у Статус Хрвата у Федерацији. Што би био само први корак ка уништењу Срба у Српској и у БиХ.
Република Српска треба да подржи формирање Трећег Ентитета. Састављањем Хрватских Жупанија и без промјене Државне Границе Српске. Што Хрвати и не траже.
Република Српска треба да смањи кокетирање са Странцима Усранцима, ЗП Бирсел.
Јер, одговор који је упућен Човићу говори све и Србима.






среда, 24. август 2016.

БАКИР ИЗЕТБЕГОВИЋ
ИСТОВРЕМЕНО ЈЕ
И СУЛЕЈМАН ХАН
И ЕБУСУД ЕФЕНДИЈА

Бакир Изетбеговић, босанскохерцеговачки Асадић, насљедник непостојеће династије, неталентовани политичар, незаслужени предсједник Странке Демократске Акције, пријатељ Таџипа Ердогана, није занимљив за политиколошке анализе.
Занимљив је само утолико што се у њему проналази заоставштина наталоженог концентрисаног отоманског технолошког поступка Владања. Дакле, не Власти. Јер, у овом вијеку, и у овом миленијуму, Власт је посве нешто друго од ономадног Владања.
Бакир Изетбеговић, син Алије Изетбеговића, мрачнији је средњовјекаш, назаднији Европљанин и босанскохереговачки муслиман, много нетолерантнији и према брату Фахри и према Влаху Милораду и према Ватиканлији Човићу, и, коначно, много опаснији по БиХ, од оца Алије Изетбеговића.
Упркос томе што је Алија Изтебеговић за БиХ жртвовао Мир.
Јер, Алија је имао екстерне и унутарјугословенске услове за Жртву Мира. Бакир Изетбеговић, пак, нема те услове али систематски разара Мир. Који је БиХ дргоцјен. Јер у првом дану послије нестанка Мира, БиХ више неће постојати.
И то је тај исконски неталент Бакира Изетбеговића. Настао на наталожини Отоманске Технологије Владања.
Јасно је да он нема капацитет савременог бошњачког, босанскохерцеговачког, политичара.
Он је своју улогу схватио као породично насљеђе. У шта убраја и све оно чега се он досјети.
Његова Апелација Уставном Суду БиХ, који то није, који је један октроисани, у правном смислу, а скрпљени и подметнути, у протекторатском, да се укине Дан Републике Српске, 9. јануар, без обзира на разлоге које је тамо навео, наставак је свих претходних уставносудских инструменталних вратоломија, Химне Боже Правде, Грб Републике Српске, али је, неоспорно и ласерски прецизан траг Чадорског, Османског Начина Владања Бакира Изетбеговића.
Он сматра да има сву власт над Републиком Раје и Влаха. Као што је Сулејман Хан имао над животима Искендера Челебија и Паргалија.
Оне не сматра да то право проистиче из његовог изабраног положаја Бошњачког Члана Предсједништва БиХ. Већ је то наслијеђено право. Остало му од Бабе Алије.
Стога је он, прихвативши савјет сарајских правних мрачњака, упао у нову замку. Пред Уставним Судом је покренуо спор Државе и Републике Српске. Поводом Референдума и тражећи да се одлука о Референдуму, док то траје, стави на чекање.
Овдје, у овом тексту, не бавим се правним и уставним стањем ствари. Јер, све је подложно тумачењу запета сили. Све је подложно волунтаристичкој импровизацији. Као што је она сарајска консатација да Референдум у Српској није могућ јер се у Уставу БиХ, дејтонском анексу, нигдје не помиње Референдум.
Бавим се политичким чињеницама БиХ.

● БиХ није Држава. Не само због тога што се у Дејтону она не иментује Државом. Ни због тога што нема елементе Аустријског Члана 7. Ни због Протектората над њом, који то није, већ је импровизаторско волунтаристичка стихија коју је проводио, и проводи, којећио и какојећио.
БиХ није Држава због начина њеног настанка.
Република Српска је, као Држава, натјерана у БиХ. И таква је у њој остала.
Хрвати су, као Херцег Босна, натјерани у Федерацију. И нису, као такви, успјели да се одрже у том ентитету.
● Десет дејтонских надлежности БиХ, односно заједничких органа, не садрже права наводне Државе БиХ над самосталним државним пословима Републике Српске. Па ни над Референдумом.
● Заједничке Институције БиХ, којих се сада лажно назива Државним, Државни Парламент и слично, нелегално, неуставно, без сагласости Великих Дејтонских Сила, надграђене су и проширене и бројевима чланова и надлежностима које ту не припадају.
● БиХ је тек, ако желим да будем добронамјеран, Прећутна Конфедерација. Предсједништво БиХ, које је остало скоро недирнуто, од Дејтона до данас, то потврђује. Чланови Предсједништва су Чланови из Српског Народа, Хрватског Народа, Бошњачког Народа. Они имају право Вета. Дакле, испред Народа. Који тиме, постају својеврсне Државе, чланице Конфедерације. По томе је БиХ Велика Бихтанија. Чека се само Шкотска.
● Дакле. Нема ко да, у име и то мало Државе БиХ, или само БиХ, покрене спор са Републиком Српском. Нико нема такво право нити могућност. Ни један Члан Предсједништва не може рачунати на сагласност око тога. Нико други нема тај уставни, правни и позитивни положај. Тај спор, због свега, није уопште могућ.
● Спор у БиХ може да постоји само између Ентитета. Између Републике Српске и Федерације. Јер оне се у Дејтонском Споразуму означавају Странама у БиХ. Што значи да су биле стране у рату, да су биле стране у склапању БиХ и да су стране за оснивање нових, у Дјетонском Уставу непоменутих институција и надлежности. На основу Споразума Страна.
● Бакир Изетбеговић не може ни у којој ситуацији, стварној и претпостављеној, да покрене Спор између БиХ и Републике Српске. Не може чак ни између Федерације и Републике Српске.
Из чега закључујем да Бакир Изетбеговић овим не шири национализам и сукоб између Бошњака и Срба, јер њега, и без тога, има довољно, не шири предизборни национализам јер не треба ни Бакиру СДА ни Српској СНСД. Он настоји да корак по корак потчињава Републику Српску, да је поништава и да је претвара у Санџак којем управља он, Бакир Сулејман Хан Ебусуд Ефендија.
Он жели да то улази у свијест Бошњака, као исправно, као законито, као природно, од Алаха позвано.
То што ради Бакир Изетбеговић, веома је опасно по Мир.
Изетбеговићевска опасност по Мир је насљедна.






уторак, 23. август 2016.

ПРИМИТИВНИ
ЕЛИТИЗАМ
ПЕДЕПЕ
ФУНКЦИОНЕРА
И ПОДЈЕЛА ЉУДИ
НА АСФАЛТНЕ И
ДРУГОРАЗРЕДНЕ

Ситњеж Савеза За Промјене, Педепе, а и све им је ситњеж, јер се Босић Пробосић ућутио и тако ућутио цијели Есдеес, Иванић мало прешао у Србље, мало код Додика, Ситњеж, дакле, у облику Педепеа, организовао је конференцију за штампу, телевизију и портале и помињао мој твит ЈТСНСДУД.
Симптоматично је да се Педепе, и цијели Сојуз Дља Промјенов, бави некампањским, непрограмским, неполитичким детаљима. Они истражују бабе, измишљају да Радојичић мора да слуша Додика и да Додик, откако је продавао паприке на загребачкој пијаци, влада Бањалуком, дижу малу панику о томе како рајко васић не воли жене.
Маму Им Јебем, ја сам више жена волио у животу него што су они смислили политичких реченица.
Ну.
На шта сам ја регаовао као Док Холидеј. И опет бих, ако потраје БиХ.
Извјесна одборница ПДП је направила неки постер са фотком Коеља и подметнула му, кобива, цитат Гдје престаје асфалт, ту почиње СНСД.
Педепеуша, нарцисидуша, паметнуша, покушала је да нас јебе мало са висине.
То је класични синдром Вишка Увјерења у Памет, Интелект и Прогрес код многих функционера Педепеа.
Приликом самог формирања странке, Иванић је бацао бомбе и бомбице како су они Интелектуалци, како су различити од Милиних тракториста, сељака и некултурњака, како су различити и од Есдеесових сељачина, па су странци њима дали Владу а Есдеес треба да буде ту, да се не примјећује пуно и да само нарани цуке.
Многи се јадничак примио на ту политичку фолушку.
Када су видјели да је то доиста фол, све се осуло. Данас су спали на Бореновића, Дроњка и Црнатка. Који је толики самоелитист и интелектуалоид да и ноћас мисли како ће он саставити Владу и бити Премијер.
Иванић је остао досљедан.
Он и данас шири самоелитизам и параакадемизам. Ја сам за компромис, ја имам искуства, ја сам ово, ја сам оно. Ја сам био у Енглеској а Жељка само зна енглески.
Тако је инфицирана и Одборница.
Њена реченица о завршетку асфалта и почетку Есенесдеа, монструозна је подјела живља на Асфалтне људе и Другоразредне људе.
Она поручује, у свом јадном интелектуалном циклусу, да су они, Педепе, са асфалта и ми Есенесде, сељаци са макадама, сокака и шумских путева. Они су Грађани а ми Сељачине.
При чему нас, Есенесдеа, има 180 хиљада чалнова и, у неким изборним дисциплинама, 330 хиљада бирача.
Та, дакле, искомплексирана Одборница, са посебном потребом да буде паметна, потцјењује чланове и бираче Еснсдеа, грађане, становнике. Умјесто да, ако нешто зна и има, адресира на име и презиме, на одлуку.
Не. Њој је лакше да ан блок, забалега све.
На такве Просерице не реагујем лириком и хаику поезијом.
А бесплатно савјетујем да у Политици нема мушка и женска. Имаш политику и став и имаш све посљедице тог става. Ако хоћеш да будеш женско, удај се, не бави се политиком. Или, ако хоћеш да будеш мушко а никада да не будеш пичка, купи моторку и запосли се у ШГ.
Могу да кажем да је плитко прошла.

Имао сам лош дан.
САРАЈЕВО ЈЕ
ТРАП
РЕПУБЛИКЕ
СРПСКЕ

Вјероватно је трајно одложено Искрцавање Мировног Интернационалног Конзилијума, кодне скраћенице ПИЦ, на Републику Српску.
Јасно је да то тијело сада, у значајној мјери, не жели да буде у јарму или под кајасама Сараја и Бошњачког Политичког Круга.
Сада у ефектима избија нелегалност тог фантомског института протекторизма, његова аморфност и његова несврсисходност.
Јер. ПИК је самоформирано, ниодког наметнуто тијело које се појавило, прву пут, у овлашној констатацији у Уједињеним Нацијама. Као Савјет за примјену мира који ће предвече босанскохерцеговачку ситну стоку тјерати торове.
То нелегално, недејтонско, тијело је, у својим звјезданим тренуцима, увијек подржавало Високе Представнике у свих Осам Офанзива на Републику Српску.
Издвојено мишљење Амбасадора Русије није могло да конкретно помогне. Осим што је веома допринијело да то тијело у општој слици постане веома упитно, сумњиво и све мање битно.
Велики притисак Сараја, БПК и калдрмске јавности на ОХР, да забрани Референдум у Српској, неко је каналисао према ПИК-у.
ПИК је најавио па одложио сједницу.
И боље да је одложио. Јер, нема шта да каже о Референдуму Српска.
У том свјетлу, упитна је ћутња ЦИК-а. Централне Изборне Комисије БиХ. На захтјев Републике Српске за доставу бирачких спискова који ће се користити на Референдуму.
Сада ЦИК покушава да буде и ПИК и ОХР. У рукама Бошњака.
Што је потпуно нереално и што само даље гура Републику Српску у Самосталност.
Овдје се, у некој варијанти, понавља ситуација са Пописом.
Сарај опет присваја и манипулише.
Република Српска, без обзира како се ово заврши, са Бирачким Списковима, мора одмах почети да рјешава једно по једно питање. Да ствари узима у своје руке.
То значи да треба оформити Бирачки Списак Републике Српске. Објавити Попис Републике Српске. Донијети одговарајуће правне акте о тим пословима и лоцирати их у надлежне републичке институције.
Попис Становништва и Бирачки Списак су капитално трезорско благо Републике Српске, њеног Опстанка и њене Самосталности. То су неопходне дејтонске државне подлоге Републике Српске. То је њено златно важење које је чини отпорном на летеће и манипулативне курсеве околних, па и сарајевских политичких валута.
Попис и Списак су Централна Политичка Банка Републике Српске.
Република Српска не може да опстане на апаратима Сараја, ОХР-а и ПИК-а.

Не може да опстане, ако су јој и паре, и пописи, и одлуке, и спискови, у Сарајеву.

понедељак, 22. август 2016.

РЕФЕРЕНДУМ
О ПОСТОЈАЊУ

Расправе, диктати, дивљаштва и перверзије о Референдуму у Републици Српској, у дугом низу година, нарочито у овом времену када се чује пјесма Ој, другови, јел вам жао, жао, Референдум нам се примакао, показале су приличну количину претполитичког стања колективитета у Насеобини али и у Републици Српској.
Показале су и непојамну количину неслуха за Демократију, Колективитет и Људска Права. Коликогод то биле вјештачке синтагме, као парцијални опијуми за Народ.
Међународна Заједница је показала да свим својим ангажманом, свим својим подршкама, свим својим уплитањима, жели само силу, диктатуру и протекторат.
Србија је показала да је, као и у осталим историјама Распада СФРЈ, прагматично ситношићарџијска.
Дабоме да од других не треба очекивати да Референдум схвате као филозофску, цивилизацијску и егзистенцијалистичку категорију која припада времену. Без обзира да ли у њему има људи или је то предљудско доба.
Битно је како ми, Република Српска, Срби Овдје, схватамо Референдум.
То није национална или државна, издајна или отаџбинска раздјелница.
То је раздјелница схватања Времена.
Онај ко је у Републици Српској против Референдума, није издајник. Он треба да се запита, не зашто живи у Републици Српској, већ зашто уопште живи.
При томе није битно о чему је Референдум. И са којим питањем је.
Референдум је, овдје, на недовршеним, разореним, експерименталним, садомазохистичким територијама, Егзистенцијално Питање. Питање Опстанка.
Ријеч Опстанак ми је, при томе, некако краткотрајнија од појма Егзистенцијализам. Једнократнија. Опстанеш једном. А шта послије. Опстанак се мора претворити у трајну категорију.  И Референдуми су кораци тога.
Нису само Ратови алати Опстанка. И Опстанак је његов алат. Па, сљедствено, и Референдум.
Актуелни Референдум Српска јесте о једном дану. А у ствари је и о осталих 364 дана.
Референдум је јавка о постојању. То је одговор на Самоупит о себи. Референдум никада није, и не смије бити, одговор на туђе питање. На прозивку.
Референдум је биљег колективитета.
Он је потврда о постојању Института Колективитета. Државе. Устава. Парламентаризма.
Веома је битно прихватити Референдум као јавку и знак. Друге јавке су Рат. Жртвовање Мира. Олуја. Јасеновац.
Референдум Српска је, стога, за ову Територију недовршености, диктатуре, принуде, протектрата, надцивилизацијска категорија.
И није случајно што су, послије распада Југославије, Срби у Српској први посегнули за њим.
При томе не треба тражити да то неко призна и цијени.
Јер. Самим нападима на Референдум Српска, поништава се Српска. Што је и био један од циљева Распада СФРЈ. И прије него што је Српска настала.
Егзистенцијалистичка Филозофија Срба треба да схвати да је овдје сваки Референдум битнији од његовог питања. Чак и од сувог статистичког резултата.
Референдум није само трентуни Контралажиранипопис. Није одговор на писмено Уставног Суда.
Референдум Српска надвременска је градња.

Стога ми је призмено да помињем неку сесију ПИК-а, сутра у Сарају, која ће, кобива, да расправља о Референдуму Српска.

недеља, 21. август 2016.

ТОРБА СА АЛАТОМ
ЗА ПОТКИВАЊЕ КОЊА
ЈНА, 1971. ГОДИНЕ



МОЈЕ ЗЛАТНЕ МЕДАЉЕ, ОРДЕНИ И ПЛАКЕТЕ



АЈКУЛА
У ПАРКУ СКУЛПТУРА









СПОРТСКИ УСПЈЕСИ
УНИЖЕНИХ И
РАСТРОЈЕНИХ ЗЕМАЉА,
САМО СУ
ЗНАК ЖИВОТА

Када се раскопа јаловина нашег дневног односа према спортским успјесима, говорим о овим просторима земљурица, земуница и државуљака, независне народњикавости и паранационалне егзалтације, састављена од Најбољи смо, најбољи, не може нам нико ништа, уживања у поразима бивше Браће и Јединаћа, извикивања јевтиног, фарманског национализма, пивских парола Ми смо цареви, власт је курац, кориштења спорта као љепила међу нама, и од још стотињак колективно-психолошких процеса, настрану остану медаље, постоља, ранг листе, савези, политика, политичке честитке, дочеци и пријеми, буџетска давања и маркетиншка јадиковка, а на згаришту те сваке Спортске Битке, остане само црна, израњавана, квргава стожина Живота и воље за њим.
Зато се, подсвјесно, толико и радујемо свему томе.
Јер, спортове овдје нису поклопиле мултинационалне компаније, нису их увели у системе високе нељудске профитне и организационе технологије, па је зато Ђоковић морао да испадне из Олимпијаде, јер он ту једноставо не спада, он је из другог свијета, није их узела држава под своје и претворила у геостратешке игре, они нису довољно велики, коликогод златна медаља у ватерполу била битна, свјетска, историјска, тим ватерполом се бави неколико земаља и он је небитан у Свијету Великог Свијета, па су они, спортови и људи, такмичари у њима, остали у могућности да уживају у томе, да се доказују, да се вежу, да покажу гдје су никли и гдје ће клица нова да им буде.
Спортови овдје су Кора Крува Опште Сиротиње.
Шарена бомбона за голотрбу дјецу.
Свјетлост на почетку дана.
Знак да смо живи.
Зато не треба замјерити што у том постспортском успјеху, или током њега, има јевтиног националистичког саструга, балканског примитивизма и пјанске подјебе.
Људи се, тако, једни другима, и сами себи, обраћају са заједом. Признају да су погријешили.
Ну.
У свој тој несрећи непотребе Свијету Великог Свијета, непостојању НДД Сфере, недржави и непарици, Спорт Овјде има будућност. Он има жилу, пупчану врпцу из које ће да црпи снагу.
Он је везан за Живот.
За живот сваког појединца и за живот колективитета.
А Живот, упркос свему, неће пресахнути.
Њему не могу ништа ни логори, ни погроми, ни ратови, ни братови, ни времена, ни бремена.
Спорт, такмичење, побједа, учествовање, Овдје је само Знак Живота.
И не треба га другачије тумачити, ни дневно политички ни националистички дугорочно.
Али, ако је икако могуће, власти и администрација се морају уколијенчити како би спорту обезбиједиле неке услове дјечије масовности, опстанка клубова, помоћи припрема, школовању струке.
Знате, свака Власт је јако глупа да би схватила потребу спорта, културе, умјетности, радости, живота...

субота, 20. август 2016.

ИНСТАЛАЦИЈА
ИСПРЕД АТЕЉЕА БМК.
ФЛЕКСИБИЛНА ПОСТАВКА. МОГУ ДА МИЈЕЊАМ ЖИЛЕ И КОРИЈЕЊЕ КАКО МИ СЕ ПРОХТИЈЕ.




















ЈОШ
ФУНКЦИОНИШЕ
ПРЕДРАТНА
МАТРИЦА
ДЕВАСТАЦИЈЕ СРБА

Полазим од основне чињенице да је Распад Југославије организован, уз несебичну, велику и историјску помоћ Домаћих Изјајника, не ради независности Хрватске, не ради уништења Југославије, која је била војна сила и цетера, већ ради уништења Срба на том простору бивше СФРЈ, свуда осим у шумадијско-подбеоградском региону.
План је скоро поптуно проведен. Једина технолошка грешка је формирање Републике Српске као Државе која је морала да се уважи у Дејтонским преговорима и да се, као страна, у својству Ентитета а у пракси као Држава, уведе, присили, у Дејтонски Устав.
Сви су оечкивали да ће се и Срби у БиХ претворити у Завежљај Србе.
То што је Србија у Дејтону заступала Републику Српску, доказује, не оповргава.
Република Српска није могла да буде директан преговарач јер од БиХ не би било ништа. А БиХ је требала остати као иснтрумент даље девастације Срба. А ни Сарај не би прихватио такав почетни распоред снага, што би довело да даљег рата. У том сценарију Милошевић је, и Србија, требао да добије додатну одговорност за Рат у БиХ и Злочине Срба. Није му, дакле, та улога дата зато што је он, и Србија, створитељ Репблике Српске.
Откад је Република Српска кренула политиком Дејтонске Самосталности, Самосталности унутар БиХ, а ако не могне, и кад се смогне, Самосталности изван БиХ, јављају се докази овог сценарија Девастације Срба на простору цијеле СФРЈ.
Девастација Срба је уљудан међународни рјечник. Ради се о Уништењу, испражњењу Српскх Земаља, као што је то учинила Олуја.
Соња Бисерко је хелсинкашица за људска права у Србији. Хелсинкашикара.
Нисам видио неки напредак људских права тамо али се, зато, Бисеркашица, непрестано бави Републиком Српском, Српским Злочинима у БиХ, Геноцидом Срба и Србије и сличним хемијским формулама даље Девастације Срба.
Данашњи интервју, који је дала сарајском просралу вијести.ба, доказ је не само Пројекта Уништења Србаља кроз распад СФРЈ, већ и доказ да та матрица још живи и још се проводи.
Та Западна Серуља, Плаћеница и Блаћеница износи неколико теза, и оживљава их.

● Република Српска је увијек зависила од Београда. Она је ратни плијен Србије. Опстанак Српске није могућ без Београда.
То је стара теза коју Бисеруља ревитализује како би осоколила Срајево, које је у потпуној дефанзиви и ћорћаршији, и како би избрисала цијели Српски Народ из БиХ, као Национални и Територијални Колективитет. Како би га обесправила. Јер то чини и Сарај и Бакирлчаршија. Захтјевом за укидањем свега што има везе са Српском и њеним настанком.
Али. На овај начин се и Београду вежу руке и главе. Београд се даље држи обавезним да ради оно што су замислили Девастатори Српства. А тамо ће се увијек наћи Копераната и Измећара.
● Милошевић је одговоран за Геноцид.
Соња извлачи фантомску Међупресуду Хага која то, по њој, потврђује. Тиме се цијели Српски Народ оптужује за Геноцид. И Србија и Српска.
Познато је да је кривица Србије и Срба испланирана и прије Шпегеља и Башчаршјског Убиства Свата.
Па је, Бисеруља, логично, и сада проводи.
● Русија у ревизији историје има важну улогу.
Бисеруља мисли на анализе пресуде Караџићу, које говоре да се Милошевић, практично, скривено, ослобађа кривице за Рат у БиХ.
То је за њу Ревизија. А Русију додаје јер је то сада тако Ин.
● Вучић је регионални лидер који заговара мир и стабилност.
Само његови министри то ремете а он, који има толику моћ, не може да то не зна.
Соња Бисерко овим прекрива цијели један процес у коме је Србија, преко Вучића, понизила себе како би у региону показала добру вољу. Низ догађаја свједочи о томе. А Хрватска и БиХ, па и Косово су на то узвратили даљим помамама, усташтвом, непоштовањем међународних договора, каменовањем.
Сада Бисерко све то изврће и окривљује Србију за најниже односе у Региону.
И ставља Вучића у улогу у којој је у цијелој представи био Милошевић. Са јасним мачем кривице над главом. Ако не буде слушао.
● Одустајање од Републике Српске биће најтежа одлука за Београд. Бисеруља Тарабић.
То је то поништавање цијелог једног народа. Српског у Републици Српској и БиХ.
Одузимање права да одлучују о себи. Одузмање чак и права да се сами одрекну себе.
Зато је толика инвазија на безазлени Референдум о Дану Републике Српске. Зато треба увући Вучића да Додику наложи да одустане од Референдума.





петак, 19. август 2016.

КОЈИ НАУК
СНСД ТРЕБА ДА
ПРЕУЗМЕ ОД
СРПСКЕ ДЕМОКРАТСКЕ
СТРАНКЕ

Дабаоме да није случајно што већ годинама траје кампања против Еснесдеа.
Ником ни у Сарајеву, ни у Неким Амбасадама, ни у Бриселу, ни у Вашингтону, чак ни у Београду, не одговара јака Српска Странка Овдје.
Америчани су били сретни када је Биљана Плавшић одвојила дио Есдееса. Не због тога што је разлог томе криминализација и Паљански Српски Чернобил, већ зато што су то гледали као крах једне Велике Српске Странке.
Када је Есенесде, након страних фаворита, Чавића и Иванића, који су имали челне позиције у Републици Српској, 2006е побиједио астрономским висинама и свјетлосним брзинама, лично сам гледао како је људе из америчких агенција обливао ледени зној. Дабоме, да нису вјеровали да ћемо постићи такву побједу. Када сама им говорио о стању у организацији и на терену. Иако смо тада имали нешто више од 70.000 чланова.
Након тога су убрзо спаковали своје крпице и отишли из Српске. И Ендиај и Ајарај. А са СНСД су, на овај или на онај начин, престали да комуницирају и европски ситни играчи, разне Фондације, па је наша Фондација Ненад Баштинац, за рад са младима, кандидатима и организацијом, обуставила активности. Јер је била под санкцијама и у општој игноранцији.
Одмах је, дакле, 2006. Есенесде почео да смета.
Тада нису могли да кажу Криминал и Корупција. Нису могли да кажу Ратни Злочини. Имали су само Референдум у руци. Којим су махали како би прекрили стравично правно насиље над Дејтонским Споразумом и Уставом, такође дејтонским.
Но, касније су ту причу о Криминалу и Корупцији Есенесдеа убацили у унутрашњу орбиту, нашли домаће извикиваче и опозицију генетски модификовали тако да више ни не зна за шта се бори, да ли за власт, бираче или Српску, само знају да се боре против К & К Есенесдеа.
То је трајно осакатило опозицију.
Тако да је СНСД једина политичка снага на коју Српска може рачунати.
И због тога је мени битан Есенесде.
Битан да се организационо преправи, ојача, очисти и сачува као Српска Страначка Организација Широких Слојева. Странка Социјалног Савеза.
Есенесде мора да води рачуна да не понавља грешке Есдееса, да не буде увучен у њих и да не подлегне уцјенама да их прихвати, те грешке, као своју политику.

● Не смије се допустити Парољубитељима да улазе у Странку кроз врата, прозоре димањаке, кабинете и кроз друге органе. Есдеес је разорила та парољубитељска структура, имам ја лепезу израза за њих али пошто нису сви истих намјера и посљедица, овако их поетски означавам, у коју су регрутовани гологузани, ратни профитери, лиферанти, шверцери, директори државних комунистичких предузећа и други.
Када су ојачали, СДС им више није требао. А онима којима се то осладило, они су хтјели да одлучују у Странци. Иако нису ни репом мрднули да је граде. Осим што су неку парицу дали, тек кад су сто пута више добили, узели и отели.
Есдеес се ријешио Парољубитеља тек када је пропао толико да не може ни да примирише власти.
Наравочуеније. Ријешти се Парољувитеља прије него предопозиционо посрнеш.
● Никада не прихватати сусретљивост, колаборацију, кооперативност.
Јер тад доспијеш у Потурички Синдром. Добијеш потребу да будеш већи Турчин, и већи Кољач, од Сулејмана.
Увијек мисли на Национални Интерес Републике Српске.
Есенесде се досад чувао тих грешака.
Нас су хтјели привести Лагумџији и његовом СДП-у. Као сада што су СЗП привели Бакиру.
Срећа да смо се одупрли. Поносан сам што сам увијек био против те сарадње и стварања Босанскохерцеговачке Социјалдемократије. Сарајевске Социјалдемократије.
● Не примај туђине у страначку Организацију и на високе позиције. Цијели СДС а посебно Бањалучки зна зашто.
Хоџе не иду у Цркву.
Есенесде је ту понављао грешке, као добро ђаче. Све под паролом окупљања.
Окупљај чланство, широке слојеве и организацију. Не окупљај приболесне, преамбициозне, подметнуте, парољубне, и оне којима други нису ваљали или они нису ваљали њима.
● Есдеес никада није установио унутрашњу страначку структуру и организациону статутарну демократију.
Есенесде је прво установио, мада је неки убразано девастирају. Друго је имао и све више одустаје од тога.
То је погубно.
Сви облакодери, од старих чикашких до нових дубајских, почивају на конструкцији, структури и мрежи.
А унутрашња организациона демократија и процедуралност, статутарност, битна је и за унутрашњу и за вањску, друштвену употребу.
● Важнији су Локални Лидери од Великог Вође. Есдеес је на томе пао. Мислили су да је најважнији Караџић. А Локални Лидери, Дилери Моћи СДС-а, Парољубитељи су обављали посао покривајући се Караџићем.
Цијена такве политике је, сада, Босић намјесту Караџића. Подбосанство, Прибосанство, Измећарство. И Чавић као челно кандидатско грло савеза за промјене. За дужину працијепа испред Вучуревића.
А данас да им не помињем Обрена и Мићу.