недеља, 25. септембар 2016.

ИСКУСТВА
И ДОМЕТИ
РЕФЕРЕНДУМА
У РЕПУБЛИЦИ
СРПСКОЈ

● Референдум у Републици Српској, одржан унаточ свему и скоро против свих у окружењу, па и Вучића, осим Русије и прећутне подршке Кине, први је прави суштински мирнодопски Референдум Овдје, на овом подручју, окренут унутрашњим питањима, неусмјерен против било кога и неусмјерен ка било каквом рушењу.
● Референдум о Дану Републике најмање је био референдум на ту тему. То је велики успон на Врх Права Народа. Права Нације да о својим питањима може да каже шта мисли. Референдум Српска је успон на Монт Еверест Демократије. Сада може да се пење когод жели.
● Референдум није имао, у политичком смислу, ужарену атмосферу иза и испред себе. Без обзира што су се многи, од дроњавог Сефера Халиловића па до ПИК-а, упињали да окриве Србе и Српску, и тако створе атмосферу кривца, забране, рушилаштва, казне и санкција.
То је зато што је политичка клима у Српској ушла у мирне воде. Након Избора 2014е, пропалих уличних покушаја у Федерацији па и у Републици Српској, и након очигледног схватања од стране Јавности Српске да је Криминализација само празна Мајданска Пушка, Политичко Мнијење је прихватило стабилан и процедуралан напредак. Узело је у обзир чињеницу да су овдје избори сваке двије године и да се, ако је то потребно и ако постоје квалификоване политичке снаге, стање на власти лако може промијенити.
Та мирноћа и процедуралност осјећа се и у овогодишњој кампањи за Локалне Изборе.
Стога излазност није екстремна.
● На излазност је, поред опште политичке атмосфере, утицала и дјелатност Савеза За Промјене, њихова млитава игра око Референдума, у којој су добро пазили на Свећетиристране а и пазили да не буду декларисани издајници те да не буду никако радикалнији и испред Додика.
● За Референдум су агитаторски, на терену, што се тиче страначких организација, радиле само структуре СНСД. Али ни оне нису радиле пуном паром.
Сви други су апстинирали уз оправдање да је то изборна корист СНСД. Што је потпуно аматерско схватање политичких процеса, избора и колективне свијести. И нетачно. Већ за СНСД мањкаво ако не и штетно.
Стога је одзив мањи него што би било логично. Логична би излазност била 70%.
Многи бирач није изашао на Референдум јер је схватио, након дјеловања Опозције и Сазапа, да тиме подржава СНСД или Власт. Или није изашао јер је мислио да ће тиме окрњити своје, од раније изјашњено, противљење Власти, Режиму, Криминалцима на Власти и слично.
● За Референдум је у Јавности и на терену агитовао само Милорад Додик. Што је недопустиво. И што је посљедица његове усамљености у СНСД, остављености и огољености још од прије овог мандата.
То су знали Сазапоиди па су и нападали Референдум из тог заклона. Стварајући климу да је то Референдум Милорада Додика. Да он ризикује, да ов увлачи Српску у неповратни тунел, да је води у изолацију и санкције итд.
● Овом излазношћу, Бирачи и Јавност Српске су поручили само једну ствар. Поред оне Јеби се, Бакире.

Поручили су да су оваква питања, питања Националног Јединства, Националне Стратегије, Националног Интереса, питања Српства, Самосталности и Опстанка, ствар Институција Републике Српске а не једног Лидера. Једног Инокосника.
МОЈЕ ЉУТЕ ПАПРИЧИЦЕ,
ПРВА БЕРБА
















НАЦИОНАЛНО
ЈЕДИНСТВО
НИЈЕ МОГУЋЕ
СА СВАКИМ

Вртогузица којом су Савезовци За Промјене дошли до Референдума Српска, а нарочито изјаве у његовом предвечерју, и данас, открива неколико већ упознатих чињеница и трендова.
● Није их СНСД и његова десетогодишња референдумска политичка оријентација привукла референдумском каквом таквом националном јединству. Већ Бакирова будаласта проклетост и отворена фашистичка опсесија потребом да се Срби истјерају из БиХ.
То битно умањује квалитет Сазаповског и опозиционог прихватања Референдума. Говорим о лидерском, активистичком и манипулативном слоју тог савеза и тих странака. Не говорим о чланству, гласачима и симпатизерима, као ни о онима који су отворено или приватно против власти.
● Сазап и Опозиција неколико пута су носили Крст уз Голготу и низ Голготу, Исусове Муке су мало, ових мјесеци до Референдума. Како остати уз Бакира и не гласати а полагати право на Опозиционарство и Власт у Републици Српској.
● Лидерски и активистички слој Сазапа и Опозције, одвојио се, још више, у овом времену, од свог чланства и бирача. Јер му је главна линија за останак на тим мјестима, за каквом таквом Сарај Сећијом Власти и у политичкој оптици, подршка ментора који су и створили Савез и програмски га чиповали као Пробосанштину.
● Изјаве и врлудања Босића, у само седам или дсет дана, до поптуне супротности, па и Иванићево јављање Међузају и Сарају како није био радикалан као Додик и како неће бити Референдума о Независности и како он у тој авантури неће ни учествовати, дају знаке да Сазап остаје на почетним, пробосанским позицијама. Чавић нешто одскаче али је то зато што учествује у Изборима за Градоначелника Бањалуке и не смије себи дозволити микрон луфта и толеранције.
● Таква укупна дјелатност Сазапа и Опозиције, ипак је нанијела штету Референдуму и потребном Националном Јединству. Многи бирач, чланнечлан странке, грађанин, неће изаћи на Референдум јер мусли да је то добро у борби против СНСД, Власти и Режима.
● И кључно. Поводом Референдума постигнута је једна врста Националног Јединства. Што се тиче Сазапа и Опозиције уопште, то је у својству придруженог чланства. Неквалитетно и вјештачки. Јер у случају тих бирократских бриселских докумената, Пописа и сличних сарајских акција, прстом нису мрднули у интересу Републике Српске.
То само значи, а што је Политичка Азбука, Национално Јединство није могуће ако Опозиција није изворна, аутохтона, а не манипулативна и са стране индукована, ако није политичкопрограмска опозиција, ако није реална алтернатива властима а коју значајан број бирача као такву валоризује на изборима.
Са онима који служе Сарају и Бакир Чадору, Национално Јединство није могуће.

Референдум никога не треба да завара.

субота, 24. септембар 2016.





МОЈИ ЈЕСЕЊИ МАЧИЋИ









ЈЕСЕЊИ ДИМОВИ




ПОЛИТИЧКА
ПОВРШНОСТ
КАО НАЧИН
УПРОПАШТАВАЊА
ДРЖАВЕ
И НАЦИЈЕ

Краљ Срба Хрвата Словенаца мислио да има Државу.
Срби то исто мислили и извикивали За Краља и Отаџбину.
Послије су, ти исти Срби мислили да имају Државу јер имају Тита.
Онда је отпала нога, Црко Маршал, Срби добили Слобу и одмах помислили да имају Државу.
Послије ће се показати да је и такав Слоба, Слон Српске Стаклене Баште, био мила мајка за послијеђашње, све до садашњег, нарочито.
Онда су им, што узели, што су дали, Косово.
Али Срби се не дају поколебати. И даље мисле да имају Државу.
Не желећи да увиде да имају Двије Српске Државе. И да је Република Српска далеко испред друге.
Државна историја Босне и Херцеговине много је тања, јаднија и крвавија.
Када су муслимани открили да је Твртко написао Дуборвчанима да могу слободно да тргују по његовом Зијемљу, али да њему дају да продаје овце на Обали Мора, одмах су помислили да су и тада имали Државу.
Потом су Партизани стигли у Мркоњић Град, па у Јајце, тек касније ће отићи укурац, и муслимани су опет помислили да имају Државу.
Па се појавио Ђуро Пуцар Стари. Јакако да је то била Држава.
А кад су дошли БиХ, Бранко и Хамдија, и Олимпијада, Држава је израсла у небеса.
Онда је дошао Четнички Агрсор и коначно створио муслиманима Државу. Јер су они тако помислили.

И данданас исто мисле.
Кад Уставни Суд, по њиховој жељи, укине Дан Републике Српске, муслимани одмах помисле да имају Државу. Не треба ни да се чешу иза ува ради интелектуалне паузе.
Те двије различите историје мисли о Држави, код Срба и муслимана, код Сарајева и Београда, не због тога што су Срби, датумски много раније могли да мисле о Држави, а муслимани тек од Дејтона, занимљиве су за политиколошку анализу површног схватања Националне Политике које води, у једном вишедеценијском низу, у нестанак Нације и њене Државе.
Стицајем историјских околности, Сарајево и Београд су данас у фотофинишу велике трке површности у Државној Мисли, поптуно изједначени.
У Сарају Бакир а у Београду Вучић, воде потпуно једнаку, празну, површну, сокачку политику Државе па тиме и Нације.
И то се неће прекинути за дуље вријеме.
Мене забрињава површност Државне Мисли у Републици Српској.
Јер тешко се одупријети тој наплавини Националног Аматеризма тамо и Унитарног Јавашлука овдје. У Сарају.
Сторија о Референдуму Српска показује ту површност, јаловост, изопаченост, самоуједајућу, слику Државне Мисли.
Оно што смо принуђени да зовемо Опозицијом, примитивно и национално блиједо и биједно се показало у Националном Референдуму. И многи појединац у Републици Српској.
И једни и други, правдају то мржњом према режиму, његовим злотворством, његовом пљачком, његовом влашћу, коју је добио на изборима. Који су били само прије двије године и на којима нису могли ни да се примакну побједи за Власт.
Та површност, национално свијесна немогућност да се одвоји актулена, дневна, мандатна, административна власт и политика, од Националног Интереса, Националне Државе, Државне Мисли, говори о томе да су многе српске главе потурчене, и без промјене вјере, потурчене устајалим прашњавим сокацима, сарајским и београдским, кроз које праве мисли не ходе. Прескачу их. И њих и инокосне сједаче и гледаче Времена и Мисли.
Тога Република Српска, као Држава, коликогод мала била, мора да се чува.

Јер површност Државне Мисли трагичнија је, и у казни бржа, што си мањи и нејачи.

петак, 23. септембар 2016.

ДВИЈЕ ПОГУБНЕ
СТРАТЕШКЕ ГРЕШКЕ
САВЕЗА ЗА ПРОМЈЕНЕ

Ово пишем правећи се будала, занемарујући да су ту политичку скаламерију, српску ламперију и сарајску драперију, формирали Странци Усранци.
Младен Иванић је данас, у својој најновијој, Националној Политичкој Фази, изјаукао изјаву о томе како је Бакирова зајебанција 0901 провокација упућена и Савезу За Промјене који је увијек тражио толеранцију.
А Бакир није могао пристати ни на Осми и по јануар као Дан Републике.
Српска Толеранција увијек се завршава Капитулацијом.
Толеранција је могућа и ефективна тамо гдје сви желе да одрже играче у игри, да унаприједе и играче и игру. Али тамо гдје је циљ истребљење и протјеривање, гдје је циљ заузимање Територије, тамо не помаже Толеранција. Само подјела. Међа. Граница.
Српска Толеранција као погубност, од формирања Краљевине СХС, никако да Србима уђе у националну политичку свијест. Барем у гујицу ако не може у главу.
Најновији примјер Српске Толеранције, којој је уводничар био феноменално погодни Српски Политички Кретеноид, Слободан Милошевић, у садејству Драшковића, Шешеља и сличних, и који је отворио пут Чеди Јовановићу, Тадићу и сада Вучићу, историјски је очигледан. И као наук и као контрапутоказ. И као смијешно пајацирање над једном Нацијом.
Савез За Промјене је промовисао тезе о томе да нема опасности по Републику Српску, да СНСД лаже људе о томе, само да би се одржао на Власти, да је политика компромиса оно што ће допринијети јачању Српске, европским и Нато интеграцијама, доласку страних инвеститора.
Па су запосјели Власт коју им је, као Пробосанцима, дао Бакир Изетбеговић, газда СДА, Сараја, Бошњаштва и цијелог Фахрудина Радончића. А Иванић је тријумфално изјавио да се он, као Члан Предсједништва, додајем Српски Члан, пита и да он има задатак, док је њега, да не дозволи да СНСД буде у власти у Сарајеву. СНСД који је побиједио и има Власт у Републици Српској, додајем.
Посљедица те Пробосанске Идиле Савеза За промјене, огромна је и погубна. Не треба све тачке поново набрајати.
Суштина је у томе да се све одлуке доносе мимо Срба и Српске. Или тајно, или прикиривено, или штетно.
Савез За Промјене није ништа издејствовао, у власти БиХ, ни за Српску Демократску Странку. Јер о Републици Српској и њеној користи од Сазапове Зере Власти, излишно је више расправљати.
Дакле. Та Српска Толеранција Савеза За Промјене довела је Српску до штете, понижења и ситуације у којој се мора борити за основне ствари, које су ријешене у Дејтонском Споразуму.
То је као када би педесетогодишњак морао да доказује да је рођен, да има личну карту и ЈМБГ.
Дакле други пут.
Српска Толеранција се једном демонстрира као Издаја, другипут као Капитулација.
Друга стратешка грешка Савеза За Промјене јесте Криминализација Српске, Власти Српске и свега што је српско у Српској.
То је њихов успјешан наставак раније праксе, док СЗП није постојао, а која је трајала десет година. И за вријеме које је СНСД сваки пут побјеђивао. Осим  када су Сазапу упомоћ, прије двије године, притекли манипулативни муслимански гласови.
Шта је Сазап, и њихове појединачне чланице, раније, постигао Криминализацијом Додика, Есенесдеа и Српске.
● Раширио тезу Сви Су Они Исти. Сви политичари су лопови, кримналци гуликоже.
● Урушио вјеру у Институције Државе, Политичког Система и Економије.
● Атомизовао свијест, раздробио Колективитет. Јер, Они пљачкају да да их ми подржавамо.
● Девастирао вјеру у излаз, перспективу, напредак.
То се, законито одразило на умртвљивање политичке сцене. То је довело до политичке апатије и до немогућности да се у Српској профилише, или чак ни да се створи нова политичка странка, да нађе нову кришку у идеолошком или интересном Политичком Спектру. То је довело до масовне ситне похлепе. Јер мала свијест подлијеже тој општој крминализацији свега постојећег и почиње да се понаша позвано да и она учествује у томе. Та свијест, ако успије да неког подмити за нешто или узме нешто за нешто, подсвјесно почиње да оправдава и стварни кримнал. То претвара Политичке Странке у голе интересне организације, секте. То је довело до смањења интереса за Изборе, као политички и демократски начин рјешавања проблема и валоризовања успјеха. Више није могуће постићи велику или већу Излазност која увијек даје шансе Опозицији, Алтернативи, онима који нису дотада имали прилику да играју утакмицу. А потире Власт и оне који имају стабилно тијело и велику страначку Организацију.
Тако је Сазап, аматери Чавић, Босић, Бореновић и Иванић, сам себи одсјекао могућност побједе.
Не само због тога што негативна и сумрачна прича, па и о криминализацији, не доноси побједу на изборима, јер то није политичка тема, што Сазап и Сазапице никада неће схватити, већ и због тога што велика Органаизција СНСД и стабилно бирачко тијело има сада отворен пут.
Да СНСД није сам себи почео да уништава и девастира Организацију, кад сам позвао Додика да се остави мјеста Предсједника Организације, већ је било касно, сада би били на коњу а Сазап никада не би дошао у прилику да нам цијели мандат, до 2018е, демонстрира Националну Издају у Сарајској Бакир Чадорлији.

А кад, након ових редова, престанем да се правим будала, могу за те Сазапице, да кажем да то нису Политички Актери. То су маргиналци, крајпуташи, ћоркани, улизице, потурице, сепетари. Велико је питање да ли је ико од њих и способан да буде прави Издајник. Осим Иванића и Чавића, који имају какветакве референце.

четвртак, 22. септембар 2016.

ПРИГРАДСКА ИДИЛА
ДЕБЕЉАЦИ КОД БАЊАЛУКЕ,
22092016






РЕФЕРЕНДУМ
И РАТ,
ДИЈАГНОЗЕ
О СРПСТВУ

Тако ми је драго што је Сефер Халиловић опет испао Будала. А не неки Српски традиционални бјелолуков Чупопрсоид.
Али није дуго требало па да се, за Сеферчином, Курчином, од ратника и генерала, појаве и Српски Чупопрсоиди.
Они су против Рата.
Будалаши.
Ко те пита. Пустиш будалу нека врше у чаврндији своје балеге коју је изасрао.
Умјесто да се Сарајево пере од Будалаша, Срби полетјели да се противе Рату.
А нити их ко зове у Рат, нити их неко очекује у Рату, нити би они чему служили у Рату. Осим да се усеру. Између првог и другог пуцња.
Ту се потежу дјеца, политичари који гурају народ у Рат јер хоће да прикрију своје криминале за анале, ту се језди у Европу и благосиља Регион, ту све пуца од Мира.
А све поводом Лудог Сефера.
Тог Сејфудина Токића са чином.
И све се јавности предочава као да су Срби и Српска ти који су поменули Рат, који желе Рат и који желе и нас, Бребеоградске Србе да увуку у опет неки свој усрани Рат у коме ми треба да страдамо и да нам узму Милошевића. Пардон, Вучића.
При томе су, углавном, против Рата
● Они који су против Републике Српске
● Они који су лажни интегристи и еуропљани
● Они који нису прстом мрднули за Републику Српску и за Српство уопште, нити ће икада
● Они који су страни плаћеници и пушитељи.
Сличан спектраријум је и код Антиреферендумиста.
Сва божија сила се сјатила против Референдума.
Говорим о Србима.
Вучић је потегао и у Америку да би саопштио да Србија не подржава Референдум Српска.
Што није тачно.
Јер ни једна званична институција која представља Србију, није о томе заузела став.
Он може то да каже у своје име.
Референдум се жели претворити у Оптужбу, Пресуду и Кривицу Републике Српске. Он се жели онемогућити као мали добитак у борби против Режима.
Па су против Референдума и они који су против СНСД и против Додика.
Они, у свом сљепилу, плиткоћи и оплази, не могу да схвате да је Референдум улазница у Права Народа. Да је овај Референдум историјски важан за Српску јер се њиме сваја Поље Слободе за све будуће Референдуме или демократске одлуке Српске и њених институција.
Те двије актуелне синтагме, Рат и Референдум, показују колико је Српско Политичко Биће у нескалду са Временом, са Српством, са дугорочним Националним Интересом, са потребама цијелог овог Вијека, који ће бити вијек Националних Држава.
У случају Сефер Рата, Српска Јавност је са изузетном лакоћом изгубила ту медијски биткицу. Одмах ставила главу на пањ и ушла у дефанзиву. Као и ономад, пред почетак Ратова Распада.
У случају Референдума, Српска Јавност је демонстрирала потуричарство, добровољно сепетарство и моникацио, у количинама непримјереним Трећем Цивилизацијском Миленијуму.
Та два часа Српске Анатомије, говоре нам да се на Српству, као Рационалном Национализму, много мора да чини.
Јер смо запустили тај дио Националне Душе. Јер смо се продали сводницима, и још им ми плаћамо за сношаје над нама. Јер нам се национални рефлекс потпуно истањио. Јер нам је Историјски Комплекс претежак а ми га још и преувеличавамо.

Јер не схватамо са каквим Џелепима и Џелатима имамо посла.

среда, 21. септембар 2016.





КАКО
РАТОВАТИ
ПРОТИВ
РАТОВА

Сефер Халиловић јесте једна смрдљлива конфузна Ратна Наплавина, каквих је Босна и Херцеговина, у људском обличју, препуна.
Уосталом, као и свако постратно друштво и подручје гдје су вођени услужни, слугански, поданички, искориснички Ратови, какогод се они, уљепшано, звали од својих учесника.
Да није било Ратова Братства и Јединства Самосталне Радионице Бранка и Хамдије, Сефер Халиловић би био нико и ништа. Као и сви други.
Овако, он је постао Генерал. Патриот. Војсковођа. Политичар. Лидер Политичке Странке. Историјска Личност.
Ну. То ратно наплавинство се ничеим од тога не може сакрити. Сва његова биографија говори о томе. О чињеници да он није дорастао ничему од тога а нити времену које је прешло преко њега.
Једино по чему вриједи Сефер Халиловић јесте његова извраћена глава којом он говори о Рату. Којом он пријети Републици Српској и прогнозира десет, петнаест, дана српског отпора, њима, љубитељима Босне и Херцеговине који не могу да отрпе та српска референдумска отцјепљења.
У тој извраћеној, офарбаној, муљевитој, усраној и смрдљивој главуши, концентрат је расутих терета једног цијелог Времена Босне и Херцеговине. Не једног Рата или једног Мира. Времена каквог више нема у другим подручјима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Јер су се народи, нације, вјере, раздвојили, разишли, одијелили.
Вријеме ове Насеобине, Босне и Херцеовине, Ратне Наплавине, Рукавца Свијета и Вијека, устајалог и зелењикаво усмрђеног, Вријеме је Ратова.
И увијек ће такво бити.
То је природа овог простора.
Као што и у најбољој, и у најгорој, кући, промаје има само на једном мјесту, сунчеве зраке на другом а мира од свега на трећем, и само ту, тако је и Балкан Мјесто Ратова.
Многа подручја Балкана већ су, у том погледу, постала Јаловишта, нема више тако видљиве и драгоцјене златне жице крви и рата. Али босанскохерцеговачка рудишта још одјекују својим пуним окнима те руде, још одсијевају дебелим нитима Зала Рата.
Тако ће бити све док се и ово мало подручје не подијели, раздијели и раздвоји.
И док Бошњаци, муслимани, Аге Сарајлије, не престану да мисле, и живе, да је све ово њихово и да нико други овдје нема права на живот, земљу, вјеру и прошлост.
А да је тако, говори извраћена, офарбана, смрдљива, искориштена главуша Сефера Халиловића.
Рат се, овдје, може спријечити стварањем ФНРЈ, Дејтонским Споразумом. Рат се може избацити из Политике. Али се не може избацити из глава.
При томе је погрешно, и крајње површно, а историјски неодговорно, мислити како је Рат у главама политичара. Како они желе Рат да би остали на власти. Да би сачували оно што су опљачкали.
Рат није у главама политичара. Они нису способни за то. Задњи који је био способан за рат, овдје, био је Тито. Остали, који су имали илузију о томе, играли су се праћке.
Рат је у Главама Народа.
И зато је овдје лако заподјенути га. Много лакше него Мир.
Главуша Сефера Халиловића није главуша Политичара. То је главуша Инокосног Народника којег су они вртлози, које поменух на почетку, потпуно слудили. Али не толико да искрено не презентује своје халуцинације, тјескобе и подсвијести.
А што је вјерна копија онога што се догађа у свакој глави овдашњих људи.
То што постоје они који ће одмах да побјегну, или одмах почети да шверцују и пљачкају, не крњи главни и најмасовнији узорак.
Они који управљају овим малим простором, толико моћни да премјештају прозоре како би промају или сунчеве зраке поставили на неко друго мјесто, знају то боље од извраћених инокосних главуша Народника.
Њихово умијеће је само у томе да рат украсе тако да изгледа као да је то ствар Народа. У коме они нешто рјешавају, нешто одлучују, нешто постижу.
И при крају Рата, њихово је умијеће, да процесе оставе отвореним, незавршеним. Јер се тако, у Миру, помијешају промаје и сунчеве зраке, па заварају Народе и Народнике.
Док неки Сефер не изврати своју главушу.
Сефер Халиловић је Ћоркан који је већ пао са ограде ћуприје. Али његова главуша копија је оних који ћупријом мирно и прибрано ходе.

Подијелити све што се може подијелити.

уторак, 20. септембар 2016.