недеља, 26. април 2015.

КРИЗНА ШТЕДЊА
ЈЕ ЗАДЊА ФАЗА
УНИШТАВАЊА НАРОДА,
НАЦИЈА, ДРЖАВА

То је завршна фаза великог процеса Отуђења. Које су марксистички теоретичари звали Алијенација.
Индустријска, потрошачка и маркетиншка тоталитаристичка револуција довеле су до отуђења човјека од човјека. До атомизовања друштва, до раздвајања људи, до депресијације сваког везивног ткива колективитета, вјера, националности, култура, традиција, а до, истовременог, наметања новца и потрошње као правог и неприкосновеног конекта појединаца.
Из тих револуција израсла је данашња неолиберална аждаја која даље прождире све постојеће.
Данашњи циљ, оних оји су покренули индустријску револуцију, односно њихових потопотомака, јесте коначно уништење колективитета у било ком смислу. Њима сада, њиховој моћи и умијећу манипулисања капиталом, не на свјетском тржишту већ над судбином свијета, не треба више појединац потрошач нити појединац радник а поготово не радничка класа. Њима треба унесрећени и размрвљени појединац, којем ће се узети Територија.
Велики скуп унесрећених и атомизованих појединаца оредаје своју Територију без борбе и без пораза.
Јер. Територија собом доноси много већа богатства и предности од скупа потрошачких менталитета и потенцијала дотичног живља.
Да би се то постигло, на мети Неолиберализма јесте сваки колективитет, од Вјере, преко Нације, до Државе.
Они који су упали у мрежу Збигњева, Територијализма, Финансијеризма, Неолиберализма, који је само уљепшан израз за теоретске и практичне недоученике, и сада предводе фаланге против НДД Сфера, Нација Држава Друштво, темељно су заврбовани и организовано и прецизно дјелују. Обични људи нису. Они су естрадне жртве непрестане медијске пресије. Као и љубитељи Сорајине гузице.
Када премијер Србије каже да ће питати ММФ да струја мање поскупи, а цијена струје убија сиротињу, која је, као и свуда, масовна појава по Србији, онда то нису Реформе, то ниу Интеграције, то није Модернизација, то није Економски Напредак.
То је Капитулација једне земље.
Премијерово питања Емемефу равно је Капитулацији Србије у неком замишљеном рату, који она није повела и којег не води неправедно.
Колико су пута земље бивше СФРЈ, на овај, начин, капитулирале, од Великог Распада.
Милионима пута.
Зато и јесу, сада, ту гдје јесу.
А и још ће.
Шта постиже ММФ овом изјавом Вучића о Молићу Лепо ММФ.
Постиже веома много. Више него да је бацио атомску бомбу на Србију.
Том Вучећевом реченицом пола суверенитета се баца у Саву а пола у Дунав, дерогирају се државне институције Србије, поништава се право Србије да одређује своје економске параметре и да свој развој користи у складу са својим потенцијалима и потребама, обеснажују се јавне институције. Моћ се, једном јавном реченицом, као политичком одлуком, пребацује у руке бизнис моћника који чак нису ни видљиви, транспарентни и никад се неће и ни детектовати.
Када се прихвати Молићемо Лепо ММФ политика онда крећу офанзиве о штедњи у јавном сектору. То даље обезвређује инсититуте власти, државну администрацију растројава и чини је незадовољном и неефикасном, потхрањује недисциплину, слабије контрорле а веће корупције. Итд. Све то земљу разједа као црви балегу Док не постане сува да је неко у пролазу шутне с пута и запосједне га.
Такво инсталирање стратешких одлука, у једној реченици изреченој пред таблоидима, у руке оних који покоравају и територијализују, својеврсно је финале Колонизације.
Некадашња Колонизација, енглеска, француска, обишла је пун космички круг и поново се вратила са свјетлуцавим ђинђувама.
Разлика је само у томе што су свјетлуцаве ђинђуве сада ајфони а плантажирање чајева или кикирикија је сада преузимање нафте и рудних богатстава.
Умјесто шатора, Бвана Маса сада поставља војне базе.
Сириза није оптимална брана томе.
Сириза је изнуђена масовна реакција бирача. Задња, можда већ напукла сламка спаса одлучивања о властитој судбини.

Политички артикларијум у свим НДД Сферама, биле то велике или мале државе, мора промовисати Повратак Људима као врхунаравану Политичку Стратегију 21. вијека. Мора политичке странке структурисати као Странке Социјалног Савеза. Које ће предухитрити Сириза Синдром. Не зато што је он штетан већ зато што је закаснио.

субота, 25. април 2015.

ВЕЛИКИ КОРАК
У ПОЛИТИЦИ
САМОСТАЛНОСТИ
СРПСКЕ,
СКОРО НИКАКАВ
У УНУТРАШЊОЈ
РЕОРГАНИЗАЦИЈИ

Пети Сабор Савеза независних социјалдемократа наставио је политику ове Велике Политичке Странке која је почела 2006ом и слоганом Напријед Српска. Послије је било Прво Република Српска. Моја кућа, Српска, Српска, кућа до куће.
Не могу прежалити што за прошле опште изборе слоган није био Самосталност Српске. Какве је Есенесде агенцијске кретеноиде ангажовао, слогана се и не сјећам. Добро да није био: Кроз Трње до Рибаће Четке.
То се, једноставно и кратко, зове Политика Република Српска.
Декларација о самосталности и слободи Републике Српске, која предвиђа враћање отуђених, отетих и присвојених надлежности које Дејтон и Устав и Дејтона прописују, која предвиђа одлуку Народне Скупштине о томе, која предвиђа да се саберу резултати, 2017е, па ако буду неповољни, да се 2018е распише Референдум о том Питању Свих Питања опстанка још ово мало Српског Народа са лијеве стране Дрине, прави је наставак политичке линије коју је, у свом програму и на почетку Велике Побједе 2006., креирао Есенесде и којом је надмашио заслуге и резултате Есдееса.
Јер се Есдеес био, и у рату већ, довео у ситуацију да је Тешко створити Републику Српску  и Тешко је очувати.
Овом Политиком Република Српска Есенесде је подигао љествицу НДД Сфере, Нација Држава Друштво, љествицу патриотизма и будућности, на ниво који ће за многе бити недостижан.
То ће бити раздјелница на којој ће слаби, немоћни, неподржани, колаборационарни, компромисерни, падати у далеки, уски и дубоки поток који се зове Носи Вријеме.
То је велики проблем за савезе за промјене, процјене и поцјепе мјеста Републике Српске у БиХ и у политици Странаца Усранаца.  
Испод ове љествице нема повратка.
Есенесде има обавезу да истраје у тој политици. Повратак надлежности може да буде тежи од акта Самосталности.
Што се тиче унутрашњих питања Есенесдеа, Пети Сабор није направио искорак. Можда је чак начинио закорак.
Увођење предсједништава на свим нивоима на чијем челу је исти предсједник као и предсједник општинског одбора или Странке, даље је одвајање од организације, од војске на Изборном Галипољу. А увођење Комитета даља је екстракција и сужавање подручја одлучивања.
Члан. Бирач, Члан. Бирач.
Повратак Људима.
Есенесде нема више коме да се обрати осим Људима. Свима смо се обратили и рекли шта им спада, у чело.

Није се ни очекивала промјена једнолинијске десетогодишње сужавајуће унутарорганизацијске праксе.

петак, 24. април 2015.

ФК 132
ЗА ССП,
ПОГЛАВЉА
И ЧЛАНСТВО
У ЕУ

Нема земље на свијету која је ушла као Гологузан у било какве Интеграције а изашла као Рај. Или то, барем, постала.
Интеграције су савремени израз за окупацију, запосједање, анексију.
Некад сам мислио да је мој Дјед Милан највећи лажов на свијету. Нарочито је био талентован зими, кад се рано смркне. А нема Пинка, Хепија ни Ерер Ниша.
Дјед Милан је тесао прагове за Југословенске жељезнице. Растовина тешка. Али ФНРЈ није имала пара, каже Дјед, па сваком увече дају по праг да носи кући, за огрев. И Дјед Милан крене, низ планину, по смрзопизници, са прагом на рамену. Сретну га вукови, гладни ко Сеоска Радна Задруга. Дјед Милан, тако причао, спусти костретну торбу у којој нема ништа, ни мрве курузе, па прагом крене да млати вукове. Жељезничким прагом. Побије скоро све од педесет вукова. Само два побјегну. Један још жив, са сломљеном задњом ногом. Ја му увежем ногу са два клипа. И. Оде, ништа није рекао. Срамота га.
Онда сам мислио да је комунизам највећи лажов на свијету. Златна кашика и то. Затим. Самоуправни социјализам. Радничко Самоуправљање. Па сам хтио да напустим факултет. Али нисам имао пара за полагање возачког испита и школе за трансконтиненталне камионе. Што ме јако привлачило.
Послије сам схватио да је тај Запад највећи лажов на свијету. То што је Маркс рекао да је религија опијум за народ. То је цицуљко, мицуљко.
Цијела историја Запада није историја Демократије, није историја Индустријске Револуције, није историја Напретка, Тржишта и Маркетинга.
Историја Запада је најкрвавија Историја Колонијализма. Окупације, Анексије, Територијализације, Подјармљивања, Експлоатације.
То је једина историја која се догађа и данас.
Исфенирани и уживљени полуполитичари, и политички и функционерски полусвијет уопште, у Босни и Херцеговини, са нагласком на Заједничке Органе и Сарајево, одушевљени су Есеспеом, ССП, Споразумом о придруживању и стабилизацији. Који је, у оригиналу, скраћен као САА.
Сви се утркују у празним изјавама. А и странци са њима. Хан и остали. Домаћи фенирани кикирези листом то оцјењују великом, поклоњеном и задњом шансом за БиХ. Странци испаљују попевке са радних акција. Сад рукаве да засучете, у шаке да пљунете и да у реформама изгинете.
А на циљу, и поред трасе за жуљеве, чекају Ипа Фондови и друге шарене лаже. Кад не добијете и не искористите, онда вас оптуже да нисте способни. Могли сте Јебат Козу. А кад добијете, то они искористе за своје умрежавање, врбовање и куповину људи, не у буквалном смислу, већ у смислу да их вежу за себе и трајно отргну од заједнице и користи заједници.
БиХ не може ништа направити на том путу осим Примати Диктате.
Ни Механизам Координације се не може квалитетно креирати и усвојити јер ће свако то гледати као Политички Документ, као Приручни Устав, у коме треба поништити Дејтонски.
Република Српска мора у том Механизму гледати заштиту, и себе и изворног Дејтона.
Ако то и оставимо по страни, за прилику овог текста, остаје велики проблем Босне и Херцеговине и Републике Српске.
То је свакогодишњи салдо пута европских интеграција.
БиХ и Република Српска, морају бити на добитку. Опасно је бити на нули а самоуништавајуће је бити у губитку.
То значи да се за сваку ставку, за сваки посао ССП, а сутра за поглавља и прилагођавања закона, мора водити Финансијска Картица. ФК 132, нпр. Која садржи Опис, Дугује, Потражује, Салдо, Пренос, на другу страницу.
Шта губимо увозом тог и тог производа без царина. А на чему добијамо више него што ту губимо. Ако смо претходно закључили да стратешки можемо поднијети губитак у првом случају и да то неће уништити наше људе.
Све друго је добровољни одлазак у најцрњу колонију.
БиХ не може тако одбрамбено да се понаша. Није способна за то. Нема воље. А Република Српска не може јер није самостална.
Многи наши Јавносници, у Српској, и не схватају приоритете. Не схватају положај стварне нагужености пред Сарајевом, коме тај еуроколонијализам одговара јер ће тако, нада се, лакше до Унитаризације, и пред Бриселом, односно Нато Пактом.
Влада Републике Српске такође не дјелује способно за тај задатак.
Морају се свим могућим мјерама развијати домаћи потенцијали Српске.
Нека цвјета милиони малих могућности.
Данас сам се сјетио колонијалне јелове стлице коју је ДИ Врбас из Бањалуке, прије рата, извозио у САД. Седам долара по комаду. Седам усраних долара. Али то је био производ. То је био рад. То је овдашње. То људима омогућује егзистенцију. То ствара ланац запослених. Једна обична столица.
Тиме се Влада не бави. Ни Владичићи по Српској.
Највећи привредни пројект је Увоз Аудија. МВЈ.





четвртак, 23. април 2015.

НА ВАРДАРОТ
СЕ КЕЧЕ
БЕЛЕШЕ

Моја стара геополитичка теза, због које је Збигњев Бжежински неколико пута ишао на кауч, код свог психотерапеута, а једном је позајмио и Хилариног, да Распад Југославије још није завршен, да још посла има и да ће се он завршити у Босни и Херцеговини, гдје ће попуцати границе између Ентитета а и оне унутар Федерације кантона и жупанија, гдје ће Сарајево остати Нитамонивамо, потврђује се и у догађајима у Македонији.
Ослободилачка Војска Косова, тај чудновати Балкански Исил, заузела је полицијску станицу уз границу са Косовом.
Очигледно је да је, кад су Албанци у питању, све диктирано. Тај живаљ се показао вема погодним за Америчке Диктате. И на тај начин је послужио као детонатор прецизно одређених експлозија по реубликама бивше Сфрј. Цијело вријеме Ратова између Братства и Јединства, Албанци на Косову су ћутали. Док Збигњев није рекао да се уљети.
Када је усвојена декларација о независности, хор отпјевао своје, проглашена Држава Војна База, Збигњев је опет издао наредбу. Да уљетиш у Македонију.
По свему, чека нас Америчка Деценија на Балкану.
А гдје су Американци, ту је или долар, или крв.
Обадањем Косова, односно, реактивирањем Ослободилачке Војске Косова, постиже се невјероватно много у цијелом региону.
Поред дестабилизације пола Македоније, отварају се бугарски апетити и аперитиви, инсталира се фитиљ на Југ Србије и на Север Косова. Уграђује се вибратор, велика хилтовка, у ствари, у Црну Гору, и забијају клинови између Црногораца и Албанаца. На шта Срби Црне Горе неће отати равнодушни и водоравни. Као ни они малобројни на Северу Косова.
Србија ће бити изложена бројним искушењима а многи од њенх потеза могу да се одразе и на Босну и Херцеговину, односно на Републику Српску.
Грчка ће, ионако искасапљена, морати да преживљава нове епидемије хаоса у сусједству што је само дио цијене за њену сарадњу са Кином и Русијом а и отварање могућности за нови гасовод према Америчкој Европи.
Превише вентила и прекидача на тако малом простору.
Ако Американци озбиљно започну процедуру Вељика Аљбанија, то може Европу држати цијелу деценију под конторлом, на краткој приузи, далеко до нормализације са Русијом и далеко од властитог економског просперитета. Што се покушава регулисати и наметнутим економским споразумом ТТИП.
Дугорочно гледано, могуће је да су иновиране америчке Студије Рата и Мира одредиле да се запосједне Европа за коначан обрачун са Русијом, без обзира што ће за то вријеме ојачати пакт Русије и Кине а и сама Кина.
За Србе је битнија прогноза да овај процес може даље смањити подручје на коме живе, даље им отуђивати властиту земљану колијевку, даље редуцирати сувереност и државност Србије, него када ће и како бити формирана Велика Албанија.
Велика Албанија, пак, геополитички је значајнија за Европски Лего него запосиједање Украјине од стране Нато Пакта. И за утицај Америке на Европу и Русију, дабоме.
Збигњев, Територијалисти Запада и Финансијаши Вол Стрита, прецизно су планирали све. А детаље, наравно, не знамо.
Ми, овдје, својим смо грешкама мало припомогли.
Поред грешке што нам је умро Тито, Срби су, нпр, погријешили што нису имали своје Студије Рата и Мира. Дугорочну стратегију. То срање са Меморандумом, послужило је само као изговор за гузичење Срба.
Биће занимљиво. Јер. Грешке се продужавају.


среда, 22. април 2015.

ИН ИЗДАЈНИЦИ

Издајник је прилично протрула, убуђана и нерестауративна ријеч.
Како је нестало великих епоха, дјела, покрета и колективитета, нестало је и правих издајника.
Мада се може, не до краја прецизно и увјерљиво, рећи да је срећа што су ствари постале мале па су такви и издајници. Јер, велике епохе, дјела, покрети и колективитети знају са собом да носе и велике несреће. Иду расједима времена, цивилизације и историје.
Унаточ тој девалвацији Издајника, многи се и данас упињу да то буду. Неки свјесно а неки несвјесно. Издаја је, у неким кружоцима Ин.
У дворишту које је претворено у изметиште, житко, развлажено, пастеризовано, није чудо ако и грумен злата пожели да постане брабоњак.
Мене занима политичка издаја. Издаја Републике Српске.
Ја Републику Српску доживљавам као концентрисани остатак Српсва које је кроз цијелу своју историју било изложено касапљењу, уништењу, истребљењу, мрцварењу и затирању.
Јасеновац није био у Шумадији.
Република Српска је живи споменик борби једне нације за опстанак. Не цијеле нације. Не србијанских Срба. Већ Срба са ове стране Дрине.
Она је производ историјских токова, производ посљедњих ратова и распада који су били посве и прецизно дириговани, у шта спада и планирано проглашење неких херојима а неких ратним злочнцима, нека се нико не буса у прса ради тога, она је производ и надљудске борбе Срба, и оних који су се борили са њима, Хрвата и Муслимана, у рововима.
Дабоме, да није свако ушао у ров са идејом Републике Српске. Подсвјесно је ушао да не би ушао у Јасеновац.
Република Српска је драгоцјеност јер је српска. Јер није вјештачка творевина и манипулативна категорија. Као што је Федерација БиХ. Која никада неће ући у категорију националних драгоцјености јер је то, објективно, немогуће.
Знајући све то, понекад је депримирајуће како се разни полусвијет, пробушени свијет, празноглавци, пуноџепци, лакомисленици, па и стварни непријатељи, односе према Републици Српској.
Не схватајући да су и њихове мале ситне болести, или потребе, потенцијална, употребљива или употријебљена издаја.
Нажалост. Под притиском фреквентног живота, опште дерегулације, срушеног координатног система морала и вриједности, немаштине и несреће, опште несигурности ширег простора, Издаје се тешко детектују и примјећују.
Национална Издаја је Чавићева Сребреница и Иванићев Један Рачун. Напримјер.
Али ће мало људи рећи да је то тако. И мало их је, у том тренутку, то тако квалификовало.
Чавићева Издаја је у томе што је тај несретни извјештај, на који је био приморан и на који је пристао, и своје обраћање јавности, у својству Предсједника Државе, натоварио Србима на врат у наредних хиљаду година, што је тиме цементирао многобројне лажи и манипулације око Сребренице, цементирао их и повезао са чињеницама и тако учино једно неодговорно Признање злочина и које Срби нису починили.
Иванићева Издаја је допуштење да се формира Један Рачун Пореза. Један Рачун у Сарајеву. Чиме је Српску претворио у најамника који ради на туђој земљи и све што заради иде прво Бегу а Бег, колико хтједне, остави сиротињи раји.
Иванић је на тај начин обезбиједио финансирање Државе која је Заробљенитељ, Отмичар, Републике Српске. Јер Српска и Федерација су Дејтонске Државе и оне треба да финансирају Заједничке Органе колико им треба и колико се договоре.
Иванић је учинио да се финансира нешто као да је Држава, БиХ, а то нешто не постоји ни у Дејтонском споразуму, ни у Дејтонском уставу нити у Договору Страна, односно Српске и Федерације.
Има ту још, на нижим нивоима, читавих плејада Издајника.
Издајник је свако ко на скали политичке и економске вриједности нема Републику Српску на првом мјесту.
Неки од њих су релатвисти, неки носталгичари, неки антипурантисти, противници ради противности, маргиналци, комплексаши, ситни исплаћеници, надничари странаца, болесници опште праксе.
Али сви они, скрпљени и скупљени у један тор, могу да буду прилична Издаја.
Издајници су они који виде само српске злочине. Они који би да руше власт на улици. Они који манипулишу информацијама. Они који су против власти а нису низашта. Они који мрзе сваку власт јер су трајно погођени рушењем њиховог пређашњег живота и мјеста. Они који су сав свој животни ген, многих генерација, везали са Сарајево а сада им је та пупчаница одсјечена. Они који су мимо квалифкација и знања постали новинари, политичари, професори, јавносници уопште, а остали неспособни да разаберу координате. Они који су на малим сисама сраних организација и фондација, мислећи да раде нешто корисно а пропагирају нешто што ће кроз деценију бити ефикасан инструмент растакања Нације.
Свих њих, по категоријама, мало је. Али сви они у свакодневним својим малим офанзивама, могу да разарају НДД Сферу. Републику Српску.
Стога је свако ко је за нешто одговоран, што значи да не мислим на обичне људе, одговоран и за Републику Српску.
То је једини покрет отпора тим хордама скакаваца и губара.
Помоћу којих Збигњев, Територијалистички Запад и Финансијашки Неолиберализам, разарају ефикасније него сва армада Нато Пакта.
Ратови које Збигњев води по свијету су му непотребни. Служе само за трошење муниције са роковима и нове лиферације на којима се богате богати. Или за добру леју за регрутовање локалних скаваца и губара.
Тешко се ослободити свег тог покрова. Али то није оправдање да се не ослобађамо и да га цјеливамо.














уторак, 21. април 2015.

КАКО ЈЕ БОСНА
ПРОБЕХАРАЛА
СА МЛАДЕНОМ
ИВАНИЋЕМ

Пошто Члан П БиХ, Младен Дел Бој Иванић, воли да држи руку у џепу, могао би мало ту навику да примијени и на језик.
Понекад се стиче утисак де су остала два Члана глувонијеми. Иако је тачно да се они још баве доформиравањем власти по кантонима и жупанијама и да је Дел Бој Иванић предсједавајући, нетачан је оптимизам и бехар који Иванић шири Босном.
У данашњем Авазу, Иванић је опричао бајке о томе како је ово, након седам година тмине и помора, нова шанса за БиХ. Како све бехара и све цвјета након Изјаве коју су потписали лидери па је онда Могериница пустила ССП, а ССП је Спаси Само Послушне, како ми треба само да усвојимо механизмичић координацијице и све ће потећи по меду.
Истина, каже Дел Бој Иванић, ми истакнути функционери не учствујемо у томе.
Они ће гледати са стране и појављивати се, повремено, у Белом Оделу.
Иванић на овај начин неразумљиво Свети Водицу по Босни и Херцеговини.
Оваквим наступом постиже само двије ствари.
Једна је представа о томе како је прије њега био потоп а откако је он дошао Нојеева лађа је приспјела на обалу, животиње почеле да излазе и да се јебу по оближњим шумарцима, окот се већ осовио, природа пропупала и сви ћемо сретни и задовољни, држећи се за руке, и џепове, бити пошкропљени Статусом Кандидата.
Друга је да се, Иванић, показује изгледним за неку еуропску функцију. Да постоји још то, душу би дао за Разводника Прве Класе за проширење.
Он би тако умјетнички превеславао те потенцијалне  земље кандидаткиње да би оне на пола његовог мандата, заборавиле и на ком су континенту.
Технологија Младена Иванића типична је еунијска. Умотавај, пакуј, просеравај се, глади, магли, не нагли, паметуј, никад ништа не уради.
Али најјача му је тврдња да Бакир Изетбеговић никада не би потегао Дан Републике Српске и Уставни суд да је он, Иванић, с њим био у прошлом мандату, када се то десило.
Волио бих да питам Бакира шта мисли о томе.
Младен Иванић, као Члан П БиХ, дакле, савршен је. За Странце Усранце и Сарајево.
Он ће овдје да меди јавност, умртвљује противника и баца обојене димне бомбе како би вријеме пролазило. Што је стварна намјера Брисела и ЕУ. Јер Вријеме доноси хаос, закон о раду, има Емемефа, нема Емемефа и сличновито. А хаос у БиХ, као и у свакој земљи, омогућује максималну управљивост, минималан суверенитет и никакву излазну варијанту.
Од БиХ су сви дигли руке. Чак и Турска. Зар то никоме није сумњиво.
Јер се шавови парају на другим, важнијим, хаљецима. Кроје се нови шнитови а Насеобина ће се лако уклопити у све то, кад дође вријеме.
Дотад будале треба забавити, мало, Изјавама и Иванићима. Да случајно не ураде нешто сами и у свом интересу.


понедељак, 20. април 2015.



 ШТЕЈЕР
СУСЈЕД ПРОЛЕ МИ ДАО ЈЕДНО СЈЕДАЊЕ НА ТРАКТОР. НЕ БИХ УМИО ДА ГА ВОЗИМ, СТО НОЖНИХ И РУЧНИХ КОМАНДИ, ГОДИШТЕ 55.
 ПРИХРАНА СТАЈЊАКОМ


ЉУБАВ
ОД ПОТРАГЕ ЗА ЉУБАВЉУ, НОГЕ СУ МИ ДО КОЉЕНА БЛАТЊАВЕ. А НАС ДВОЈЕ СМО СХВАТИЛИ ДА МЕЂУ НАМА МОЖЕ ДА БУДЕ САМО ПРИЈАТЕЉСТВА. ПА СЕ ЗАЈЕДНО ОДМАРАМО И ПОМАЛО ШЕТАМО.
3695.
МЕДИЈИ СУ
САМО ПРАЗНА
ЗАВЈЕСА

Постоји тек неколико генијалних умјетника у историји.
Да Винчи са Мона Лизом. Пикасо са Герником. Они Бахови са виолинским композицијама. И Дуња Мијатовић са Слободом Медија.
Живјети добро као Дуња, безопасно, безбрижно и наднаравно важно, не може се знати, не може се научити, не може се стећи на воркасталима. То само може да буде Божије Давање.
Дуња је ускликнула Даље руке од медија.
Чиме је, у ствари, озваничила почетак завршне офанзиве за дефитивни покоп Медија. Јер је она, незванично, почела раније.
Дуња Мијатовић је представница ОЕБС за Слободу Медија. За Берлин, Цирих, Виљнус. И за Западни Балкан. Који је углавном смјештен у видокругу Србија. Кад дођеш у Загреб па погледаш на исток.
Претходно је Дуња испекла занат у БиХ. Земљи већ познатој као медијском рају.
У Америци, кад уче младе новинаре, онда иим обавезно кажу да треба да раде у складу са Најбољом Босанском Праксом.
Дуња Мијатовић је дала обиман интервју за вијести.ба. О Медијима, о Нападима, о Транспарентном Власништву, о независној комисији која надгледа истраге Убиства Новинара, о Дигитализацији, о РАКу у БиХ, о прислушкивању новинара у Виљнусу и Македонији, о истим стварима као и прије петнаест година, о Мојој Канцеларији.
Мени не треба таква Оебсова свеобухватност.
Од Медија у региону имамо, углавном, Парове.
Треба рећи да је стање Медија у БиХ и у Србији, како је кренуло, дирекна посљедица ангажмана Оебса. Оебс је овдје, послије рата, преузео многе бриге, од избора до медија. И Папци су, чак, посљедица Оебсових пројеката.
То је тај драгуљ Америчких Територијалиста. Дерегулисана Слобода.
Прича је класична, Ћопићевска.
Прије рата нисмо имали ништа од Слободе Медија а онда су дошли Националисти и уништили нам све.
Па је Оебс храбро повео абориџине у борбу за ослобођење медија.
Стварност је, пак, оваква.
Пошто је укинута октроисана, диригована, ортодоксна, идеолошка, комунистичка, истина, укинута је Истина уопште. Што значи и Објективност.
Мој друг са твитера, Жаре, каже да данашњи Јутарњи нема ни слова о Градини и 70 година а у Београду праве лежећи перформанс за Сребреницу. Ниђе Везе.
Данашње Ослобођење, сарајевско, на насловној има велики фотос из Градине али на њему се шепури Иванић. Он је предсједавајући колективног органа. Јер је БиХ Државетина.
Аваз, који има 823 пута већи тираж од Ослобођења, има Градину на 765. страници. Али са насловом Вучић: Не треба нам промјена граница.
Шта би са Истином. И Објективношћу.
И шта би на то рекла Дуња Моја Канцеларија.
Ја бих рекао Јебо Вас Оебс Све Заједно.