среда, 27. мај 2015.

СТРАНКА
ДЕМОКРАТСКЕ
АКЦИЈЕ.
БУДУЋНОСТ
УНИТАРИЗМА.

Странка Демократске Акције моћна је политичка организација.
Они би и од Лего Коцака направили Унитарну Државу.
Чак и кад би биле мултиокругле.
Јасно је, и након Есдеа Конгреса, Сабора, Скуштине, шта бјеше, да нема мира у БиХ.
Двадесет година потрошње времена у стварање нестворљиве Босне и Херцеговине, Сарајеву није наук.
Па Бакир и Есдеа рециклирају Силајџићеву жељу о регијама у БиХ. Које би биле мултиетничке. Да се Власи не досјете.
Једини капитал и минули рад те дводеценијске борбе против Четника и Дејтона јесте какавтакав успјех у Федерацији гдје Сарајевски Политички Круг влада уз помоћ хаоса и Лажних Хрвата. Оставивиши неке херцеговачке чисте Хрватске Територије на миру.
Али то није такав капитал да би се политичка идеја највеће бошњачке политичке странке пројектовала и за будућност.
Политичка идеја Мултиетничких Регија Есдеа није најава њеног остварења. Најава је перманентне дестабилизације БиХ.
Као зачин, додана је Сребреница. Посебан статус.
На овај начин, пошто је пропала Есдепе, односно преселила се код Никшића, у Горажде, одакле ли је, и пропала Харисова странка, а Токић емигрирао у Бањалуку, Есдеа и Бакир Изетбеговић држе Бошњаке у апсолутном политичком гету и изолацији.
Они их претварају у таоце својих неостварљивих политичких тежњи, даље раздвајају Бошњаке, муслимане, на Сарајево и Сиротињу Рају.
За двије и по деценије Рата и Мира, Есдеа је муслиманима донио више зла и понижења него неколико претходних деценија.
У Другом Свјетском Рату су изабрали погрешну страну и имали штете од тога. У Другом Свјетском Миру им је Есдеа наметнула погрешну страну и још увијек имају штете од тога.
Још ће времена протећи док се у Сарајеву не формулише идеја о Тројној Мирољубивој Коегзистенцији у Босни и Херцеговини.
Мада нема ни назнаке оптимизма.
Есдеа Мултиетничке Регије, тај политички програм, добар је вјетар у једра Самосталности Српске.








ГЉИВА И ПТИЧЕ
ХАЛИМИН ЋУТАК САМ МОРАО БРЗО ДА РАДИМ, ДА НЕ ПУЦА, МАДА И ОВО НИЈЕ СИГУРНО. АЛИ, СТВОРИО САМ ВИШЕСТРАНИ ОБЛИК, ГЉИВА И ПТИЧЕ У ГНИЈЕЗДУ. ДА СЕ ОДУЖИМ ПРИРОДИ. 

уторак, 26. мај 2015.

ПОТИСКИВАЊЕ
СРПСКОГ
НАЦИОНАЛИЗМА
У РЕПУБЛИЦИ
СРПСКОЈ

Под Српским Национализмом у Републици Српској подразумијевам искључиво политичку тежњу за очувањем Републике Српске, политичку борбу за њену Самосталност, у оквиру БиХ и на основу изворног Дејтона, или изван БиХ, као и очување Дејтонског споразума, што се Републике Српске, њених надлежности и територије, тиче.
Предизборни догађаји, током 2014е, још прије него је Шаћир Филандра, неопрезно излетио и уврстио Српску Демократску Странку у Пробосански Спектраријум, а они се, касније, споразумјели да Сарајевским Народњациа, СТЈК, Сунце Ти Јебем Калдрмисано, били су ранжирани у двије композиције, на два колосијека.
Један је рушење Есенесдеа, његова бјесомучна криминализација и његово стално оптуживање за пропаст Вол Стрита, пораст броја америчких бескућника и број незапослених у Републици Српској.
Плодно тло су имали у пасивизму Есенесдеа, још од прије локалних избора 2012е.
Други је Денационализација Политичке Сцене у Републици Српској. Плодно тло су имали у пасивизму Есдееса усљед дугогодишњег опозиционог бауљања и у томе да је Босић, по том националном опредјељењу, као политичком јавном исказу, Успављивач Своје Сјенке.
У ту сврху је, за сваки случај, Младен Иванић одређен за носиоца посла и Извршиоца Комада Један. Иванић је у Српској Националној Оријентацији путник намјерник. Ако баш нема куда да се прође. А и тад хода ко мачак кроз блато.
За Предсједника Републике Српске одређен је Огњен Тадић. Он је требао бити Српскијански Вучић. У ту сврху је изјављивао да је потребан споразум између Бошњака и Срба у БиХ.
У БиХ, пак, није потребан никакав споразум било која два народа. Нити БиХ може тако опстати. Потребна је Тројна Мирољубива Коегзистенција по дејтонском принципу Не дирај моје, не дирам твоје.
Есенесде је са Хадезеом изградио један дио те ТМК. То је формула. Мада није реално очекивати да Сарајевски Политички Круг на то икада пристане. Напротив. Бакиризацијом Есдеа, наступиће његова, СПК, Ердоганска Фаза.
Сада је, у Есдеесу, на површину избио дио незадовољства том Ненационалном Политиком.
Све се жели приказати као незадовољство Стевандића тиме што није замјеник предсједника, његовим шуровањем са СНСД, његовим ранијим чланством у разним странкама, чиме се, опет, прикрива његова ортодоксна српска оријентација, жели се заглетовати промовисањем нове скупштинске већине и владом коју ће водити Мићо Мићић, вођа унутарстраначке опозиције Босићу.
Ну. То неће прикрити сирово, отворено, тврдо, непоколебљиво Српство великог дијела Есдеесовог чланства и бирачког тијела.
Босић је, вјешто, извео маневар са статутом и убрзаним сабором како би даље потопио то национално језгро у Есдеесу.
Остали Националисти у Есдеесу примирени су сада или раније. Треба пратити иступе сарајевске гарнитуре Есдееса па видјети да је то углавном Противесенесдеовска дјелатност а никако Засрпска или Српска.
Дио тог процеса Денационализације проведен је и у Есенесдеу. Промјеном мозаика уназад неколико година, разријеђен је тај Дневни Национализам. И у парламентарним дискусијама и у јавном дневном иступу.
Главни циљ мог уклањања из јавности и из Есенесдеа јесте Дневни Национализам. Америчка Амбасада је годинама, као и њени јатаци у Бањалуци, захтијевала да ме се елиминише.
Иако је руководство Есенесдеа било изван Дневног Национализма, већ у начелним иступима и дјеловању Члана Предсједништва, иако потпредсједници, МСД и АЖС нису практиковали такве иступе, ја сам им сметао и са треће платформе.
Без Дневног Национализма, Декларација о Референдуму може остати празно слово на сабору. Без Дневног Национализма, у смислу из првог пасуса, не може се изборити повратак надлежности Републике Српске, што је примарни циљ Декларације, нити припремити Јавност за Референдум.
У Есдеесу се тешко шта може промијенити у тој ненационалној оријентацији. Чак и формирањем скупштинске већине. Тек тада ће она бити уздигнута. У томе ће, као и у Сарајеву, помоћи глад гузица за фотељама.
У Есенесдеу је већ видљив подсвјесни страх од Национализма као инструмента даљег искључења Странке из токова, контаката и процеса. А осим Додика, нема ни ко да Националише.
Српска, тако, има сада два проблема.
Потребна јој је Странка Социјалног Савеза, у шта се, до прије три године лако могао трансформисати Есенесде. У којој се Национализам подразумијева у мјери колико је утемељен у широким социјалним слојевима. А добро је утемељен.
И потребна је Тврда Национална Странка. Зашта је, код Есдееса, све мање шансе.



понедељак, 25. мај 2015.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ
И ДУША
РАТНИКА

Спарина се појачала.
Горе, мало изнад његове главе, почела је киша. Чује се како добује по салонитском крову.
Неко је викнуо да се отворе прозори.
Помријећемо, не требају нам Усташе.
Будел узбуне по киши. Тебе ће да питају. Ко се сјећа оног конопчића у шаторском крилу. Како се прави кабаница од њега. Како се од шест крила прави шатор. Јебига, кад се то правило у резерви, ми пили. На каквом сте ви факултету били у резерви. Ми смо само пили, нико није пипо крила.
Доброчојек се није укључивао у ове подјебе.
Такав је и иначе био.
Покушао је да се сјети тих малих шатора које су током војног рока правили на теренским обукама, мимо касарне.
Сјећам се Ртња, мајку му јебем. И оног кременог камена. Крамп само оскаче а варнице сијевају. Капетан навалио Укопавај се, укопавај се. Ушта, у пизду своје матере, мислим. Вјетар лети кроз очи а киша пада попријеко.
Мораш имат танке облице, ко за подворе, па направит у облику крова а крила се повежу и уплету конопцем, оним за чишћење пушака. Сјећам се. Два за једно крило крова, два за друго. Горе на превоју, састав се помакне на једну страну да не закисује. Друга два крила се ставе као думе. Около каналић за воду. Унутра сламе, ако имаш. Мало је тијесно за шест војника.
Добрица је увијек све гледао и памтио. Све знао. Тихо и невидљиво, био је на сваком мјесту гдје нешто треба да се види и научи. При томе, а ни послије, није паметовао ниочему, није се истицао, није трчао пред руду.
Тако је и сада пребирао своја сјећања. Задовољно је закључио да тај шатор може ујутро да направи. Без ичије помоћи.
Киша се јасније чује јер су добацивања о шаторима престала. Као да су се сви замислили над том кишом. Као да су мислили да је рат само у радном времену и кад је лијепо вријеме.
Киша се сјећам из дјетињства. Можда сам Кишу прво и упамтио. Киша је Мир. Она људе заустави, умири, утиша. Она је, за мене, нека небеска радост. Радост небеса. Киша нам шаље живот. Можда то Небо шаље. Или Бог. Ако је Бог Отац, онда нам је земља мајка. А Киша нам је рана, јело, млијеко.
Сјећао се кише из дјетињства јер је, док није пошао у школу, био код дједа и бабе. Па кад је киша, онда су он и дјед сједали на праг куће и гледали како пада, одакле, долази, кад ће престати. А баба је доносила дједу чокањ ракије са насутом кашичицом шећера. Па је дјед прво, зачепивши чокањ кажипрстом, дуго мућко ракију и шећер, док ракија не запјени и побијели, да се шећер растопи и не види, кад се чокањ дигне према небу.
Послије, кад је одрастао, знао је косити дјетелину по киши. Лакше коса сијече мокру стабљику а оне се боље слажу јер им је  лишће теже због капи на себи.
Скинуо би се до паса, само у кратким хлачама и бос.
Вучем ноге по земљи, не дићем их, да не пробијем табан какавом тврђом стабљиком коју је коса осјекла.
Неких других дана, кад се окиша, волио је да спава на тавану или под кровом штале,, усијену, док киша туче о црепове.
Киша ми је пријатељ, вода није. Волио сам бити под кишом а од воде сам увијек бјежао.


СТЕВАНДИЋ.
ЗНАК ДА ЈЕ
СТРАТЕГИЈА
СТРАНАЦА УСРАНАЦА
ПРОПАЛА.

Ускоро се може очекивати да Младен Босић, по пијацама градова у Српској, извикује Јевтина Зелена Салата, Јевтина Зелена Салата. Три главице салате, један бесплатан минут на мобилном. Ево Зелениш. Зелениш.
Ситуација са спиновањем Миће Мићића, чуди ме како вјешти локални Мићо није схватио да је, у ствари он шпинован, као премијера будуће владе, што поткрепљује Водич Дроњка по трговима, Бореновић истријском реченицом Учинићемо све да обезбиједимо скупштинску већину без СНСД, као да су људи заборваили да то чине већ цијелу деценију, као и ситуација са Босићевом провалом да телеком оператери треба да снизе цијене разговора и порука а да за Самку, Селфи, плаћају 20 фенига, говори да је Концепт озбиљно пољуљан.
Концепт Странаца Усранаца. За покоравање Републике Српске.
Побједа Есенесдеа 2006е потпуно их је избацила из такта. Док су се снашли, СНСД је узео двије трећине општина у Српској и сву власт. Није именовао само Папу и Високог Представника. Због Папе нисмо хтјели да мијењамо вјеру а Високи Представник је толико усран да нико није хтио да прља руке. Ни мотку.
Потом су на брзину скрпили план разарања кроз медије. Порталчићи. Новинице. Друштвене Мреже без Тоалет Папира. Невладин Сектор Секјурити. Укључен је и теве двојац који је повезао  БЛБН. А припремљена је и стрит варијанта.
Све се то прилично нереално ваздигло, умислило да је ухватило Оног За Јајца. Па је новинар једне од тих телевизија увртио да ће народ да полуди за њим па отишао на изборе. И доживио крах.
То говори о аматерским размјерима цијелог пројекта. Крах су доживјели и Пичкини Уличари, Дјеца Цвијећа из Пициног Парка. И Дроњак Мегафоњак.
Атеве је најлошије прошао. Они су изгубили имиџ који нису ни имали, осули се и опет су на страној сиси. Као што су и били.
Беентеве и довитљиви Владо Тришић, Медијски Мићо Мићић, окористио се што му је и био циљ.
А као једини озбиљан пројект показао се Блог Васковић, иза којег стоји четири, пет, пунктова који му пишу текстове и припремају материјал. Вјероватно и лову за пресуде. Од тих четири, пет, генератора, а препознају се по различитим стиловима, рјечнику, конструкцији реченица и тезама, нису сви у рукама Странаца Усранаца. Али поједини колосијеци су систематични. Одстрел људи по прецизном редослиједу и циљу да се Додик потпуно оголи.
Све то је било срачунато тако да Опозиција не ради ништа. Да мало бауљају по предизборним њивама и ливадама и да им власт падне у крило.
Рачунало се да ће Есенесде пасти на пола пута, додуше, и јесте био у тешкој ситуацији и опасности, па је припремљена пробосанска серџада за Есдеес и Босића. За Иванића Гласови Бошњака.
Сада се Војска Странаца Усранаца осипа.
Плаћенички портали нису дали резултате. Лук и вода. Босићева Салата.
Адути Вукоњак и Дроњак отишли у савјетнике и главне одборе.
Пухало, један од бораца, неупотребљив али погодан за сијање илузије, има много пратилаца  и то, симбол прозуклог и неурачунљивог кадра који се ангажује, остао ни на небу ни на земљи. Други жицају неку лову на пројектима. Теткине Фирме.
Подсукња Пи Ар. Убацују се у новине.
Ну.
Пројект је доживио крах на најнеочекиванијем мјесту.
У Српској Демократској Страци, дошло је до побуне против Пробосанске Политике Босића и врхушке која је пристала да трчкара за Бакиром и Иванићем и да им, као и гласовима организације у изборима, рукама у парламенту обезбјеђује провођење Противсрпске Политике.
Мићо Мићић није толики симбол противбосанства колико је стање, у дубини Есдееса тешко, оптерећено незадовољством и огорченошћу.
Мићо Мићић је само паметно истакнут као противкандидат Босићу.
Прави знак незадовољства је Стевандић.
Тешко је предвидјети шта ће се догађати унутар Есдееса. Могуће је и искључење Стевандића. Који својим дозираним поступцима учвршћује то незадовољство у Странци.
Али. Какогод се заврши, Пробосанство Босића и Есдееса значајно је пољуљано.
Република Српска ипак није спремна да иде испод одређенх Националних Стандарда.
Могуће је, ако пресија постане тешка и ризична, и оснивање Нове Нациналне Странке. Не знам како им Хадезе није био наук.
Политички живаљ и чланство овдашњих српских странака није спремно да поднесе нешто што је Вучић Трансформација.
Мада су се Странци Усранци надали да ће то лако да прође овдје.
Мало ушушкаш Гузе Есдееса у власти Сараја, и Богтевеселио.
А пошто је Дан Младости, да ти Странци Усранци потраже Кардеља. Он је имао још толико идеја.



недеља, 24. мај 2015.


Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ
И ДУША
РАТНИКА
                                                                                  
Попевши се по задњим страницама, до свог кревета под плафоном, Доброчојек се испружио уморан и тешких ногу.
Држао се наредбе да не скида чизме јер се може очекивати узбуна предзору. Али је скинуо блузу и вјетровку, познате Јна артикле војничке одјеће, и у врећи покушао да начини удубљења за главу.
Мислио је да ће брзо заспати.
Цјелодневно ходање, чекање и стајање по касарнском кругу требало је донијети тијелу умор а глави омамљеност.
Али није.
Погледавши у строп, којег је могао дохватити, и испод којег се већ сидрила устајала топлина и смрад неприродно много неопраних тјелеса у тако малој просторији, зачињени разним врстама алкохолних испарења, одмах је осјетио тежину која се згнијездила над њим.
Како се гине у рату. Јел смрт у рату иста ко и смрт у кревету. Дал је различито кад душа сама оде у небо или кад је метак избије из тијела. Дјед, кад је умро, само је, некако, покушо да једном добро удахне. И ништа. Можда се погођен метком, умире једним издисајем. Можда ти само избије пару. Ко кад те неко јако удари. Ал јако на смрт.
Знао је Доброчојек да из Западне Славоније свакодневно довозе мртве и рањене. Сад га је нека сила подигла са земље, под овај плафон, који му је почео да личи на непознату смрт.
Мора да је таква смрт. Немереш доле а немереш ни горе. Она те само притисне. Не треба јој много до тебе. Лакат, два, можда педаљ, секунд један.
Видио је да нема ништа од спавања.
Војска у збрженој спаваоници није жаморила. Мало ко се знао са неким. Неки су подригивали, неки прдили, понеко је и хркао, а највећи дио њих био је умотан својом шутњом.
Ако ујутро добију узбуну и одвезу их на ратиште, нико није сигуран да ће се вратити. И да ли се уопште враћа у ову касарну или је за њих већ одређено да ће спавати на неком другом мјесту. Шта ће јести, гдје ће воду пити.
Сва та питања сипала су по Добриши под плафоном. И друга, која није ни знао да му се у глави постављају.
Сјетио се Есдео оброка у картонској кутији. Знао је шта тамо има. Конзерва, воћна коцка, прах за хладну каву, двопек за сјећи стакло.
Не могу то да једем. А не змам кад ћу. Да ми прво ратовање некако прође па ћу да једем. Боље се мисли кад је чојек гладан. Важније ми је да добро држим пушку. Како ми је рекао Македонац. Лијевом руком за оно дрво горе а десном за мали руковат и обарач. Ако је густо, одма откочим и мало је упрем уземљу, да не убијем неког исред себе. Тако ћу. И чим га видим, пуцам, не нишаним. Само управим и убијем га. Боље ја њега него он мене. Тако је реко Македонац.
Не смијеш да размишљаш, само убијаш. И то је реко. Како је то Македонац знао. Није био у рату, дијете је још. Мора да су му други говорили, који су ишли тамо. Морам добро мислит. Срамота да погинем први дан.
Македонац му је напунио два оквира муниције и спојио их неком изолир траком. Сад му је пушка тежа али има више од шездесет метака.
Реко ми је да чувам муницију. Не пуцај ко да си будала. Понеси у џепу још муниције. Ја ћу да понесем у више џепова и у фишеклијама.
Немој да те заробе живог. Они ће те огулити и убити.
Немој да те заробе живог.
То је важно. Зашто ми је то реко. Ко зна шта је све чуо од војника који су се враћали отале.
Носићу муницију. Није ми тешко. Нећу дати да се заробим.
Погледао је у пушку која је лежала поред њега.
Кратка је. Море чојек да се убије њоме. Онај колац који сам дужио у Неготину, дугачак ко стожина, немере ни мајмун са предњим ногама да довати обарач. Чуо сам да су се људи убијали великим прстом од ноге. Курац ћу ја имат времена да скидам чизме, кад ме опколе.
Не дам ја тебе ни за рат.
Лупио је Калашњиков по поклопцу, као да је жив.
Лијепа си пушка. Ко женско. Добро те је здјељо онај ко те правио. Ал мого је турит и нешто метака у ову ручку. Да не стоји нако ту. Ја би то урадио. Не једе љеба и не пије воде. А море послужити. Немој да те заробе живог. Добро ми је рекао.
Није му баш било пријатно да лежи на леђима. Чинило му се да је плафон жив и да гледа и дише у њега. Топлина је била све згуснутија. Они на приподним креветима то нису осјећали а ови, на трећим, кували су се.
Доброчојек је скинуо и кошуљу.
Ко би мого јаукат ако ја погинем.
Имао је мајку, добро у годинама. Дједа у далеком селу крај ријеке и пруге. И сестру у Њемачкој. Али та се није баш занимала породицом откако је отишла.
Шта ће јадна мајка. Нема шта није прешло преко ње. Мало ће кукат и готово. Дјед је можда и јуче умро, само ја то не знам. Цуре неке нисам имо. Кад је вријеме тако. Причали су ми да си прије виђо цуре на прелима, на потоцима и ријекама како перу одјећу лупачама. На планинама и пашњацима, како чувају овце, краве и другу стоку. Шта сам ја виђо. Виђо их како жању шеницу. Ето то. А и то се више не ради. Дошле оне моторне жетелице. Чојек сједи, она сама коси и веже. Немереш ни да видиш како ради. Само испада. Нема младих жена, и цура, да се нагузе, па се гузица забијели а мени главуша помодри од крви. Пете ми се оладе на оној врућини, толико крв лети у чело. Нема ни да копају курузе. Сад бацају неке стициде. Не расте ништа између курушчића.
Доброчојек није ни знао шта је женско. Прије неколико година је дошао из војске, није још при тридесетој. Рад на селу, стара мајка, сиромаштво, држало га је даље од друштва. Мало је кога виђао. Понекад на неком перушању, које се више правило као догађај за весеље него што треба да се оперушају кукурузи, било је дјевојака. Једном су се момци понапијали. И Доброчојек је попио, иако му се то веома ријетко дешавало. Није одавно, још од војске, кад су кришом уносили ракију у касарну. Па је, тако припит и клатећи, више притиснуо неку цуру уза сијено него што је знао шта би рекао и шта би требало да ради. Сјећао се, послије, да је покушавао да јој задигне сукњу али пјана рука то није умјела, па му је цура подигла и ставила у његов џеп. Добар си ти чојек, буди добар. Да сједнемо тамо код ватре. Тако, тако.
Потом је заспао па су га покрили неким врећама за кукуруз.
Неће ни она јаукат за мном. Мислиш да ме се сјећа.
Морам да останем жив, зато што нема ко јаукат за мном.  








 



 ХАЛИМИН ЋУТАК
ПОШТО НИЈЕ ОДМАХ СКИНУТА КОРА, А ОДАВНО ЈЕ ОДСЈЕЧЕН, МОРАО САМ БРЗО ДА РАДИМ. ИНАЧЕ БИ СЕ ЗАПЕКЛА И НЕ БИХ ЈЕ МОГАО СКИНУТИ. ПОГОТОВО ЈЕ ПРОБЛЕМ ШТО СЕ РАДИ О КАЈСИЈИ КОЈА ИМА ЉЕПЉИВУ КОРУ.
АЛИ. ОДСЈЕЧАК ЈЕ ВИШЕМОГУЋАН.



КИША
КИША ЈЕ НЕБЕСКА РАДОСТ. ОНА НАМ ЈЕ ВИЈЕСТ О ЖИВОТУ.
КИСЕОНИК ЈЕ КРВ А КИША ЈЕ ДУША СВИЈЕТА.
БАЛКАНСКО
СТОЉЕЋЕ

Свијет је значајно најебао у Америчком Стољећу. А ми ћемо, сва је прилика, најебати у овом, Балканском Стољећу.
Могао бих да глумим Хантингтона. Да разрађујем главну црту раздјелницу између два хришћанства и ислама, да обнављам Јалташко Пола Пола над бившом СФРЈ, да разрађујем сукоб мисионарског католицизма и џихадског ислама, баш на овим просторима, али ми све то не треба да бих знао да нас чека Велико Историјско Сраније.
То се може закључити само по једној чињеници.
Пред велика, тешка, ломна и трагична времена, квалитет Политичких Вођа пада стрмоглавом.
Ну.
Поред хантигтоновских општих удружених злочиначких узрока Стољећа Балканске Несреће, ту су и сасвим практични разлози који су, у ставри, мјешавина традиционалних и нових.
Ради се о узроцима много практичније природе од оних о којима говори Хантингтон.
Ради се о новом распореду свјетских економских плоча, о избацивању категорије Расједи, што је Хантигтовштина, а увођењу у игру категорије Насједи, која чиста Збигњевштина.
Америка*, САД, почеле су прије једног стољећа разрађивати терорију и праксу Насједа. Заузимања. Запосиједања. За то су јој послужила и два свјетска рата.
Развојем свијета, којег Америка није успјела покорити или уништити, а свијет у очима Америке је свјет, данашње, Либије, Сирије, Египта, Ирака, Бомбардоване Србије, Распад, СССР, СФРЈ и слично, на сцену су ступили нови дивови.
У којима је Русија Мала Маца а ЕУ, у економском смислу, д.о.о. БРИКС, Сам Бразил, Кина, Индија, Кинеска развојна банка, Развојна банка Брикса...
Сви ти Дивови Моћи, користиће тактику Насиједања а не Расиједања**, не ратовања у грубом америчком смислу.
Прије свега због тога што је ратовање скупо. Али, једнако и због тога што се ради о Нацијама, Културама и Земљама које су битно цивилизованије, људскије и културно утемељеније, од скоројевићске бескрупулозне морбидне Америке.
Какве везе, сада, има Балкан.
Наполеон и Хитлер стизали су на Балкан као на окрајак. Прије тога Старом Риму је био много важнији јер је био на путу ка Истоку.
А аутохтони Балкански Интересанти су били Турци и Руси. Они су то и данас. Из разних разлга и уз разне занимљиве чињенице за које овдје нема простора.
Условно речено, Балкан је данас сјеверно оријентисана Вертикала Пиреј – Будапест.
Оно што ту вертикалу чини опаснијом него у временима кад су њоме ходили, или настојали, Руси са Сјевера или Турци са Истока, јесте чињеница да су сада, у 21. Вијеку, за исту геополитичку и геостратешку, а, у ствари, за економску и моћничку, Вертикалу, заинтерсовани и Америка и Кина. Из истих, превасходно економских разлога.
Кини треба као једна од врата уласка на европску платформу тржишта а Америци, поред тржишног, потребна је и као полигонска и базна пунктерија владавања Европом и овладавања околином Русије.
Знајући како ће се ствари одвијати, да ће Кина учинити свијет својим, што може да онемогући само тотални нуклеарни рат, Америци остаје да против Кине, као и, успутно, против Русије, примјењује своју Афричку Тактику, коју је усавршила баш против тамошњих Кинеских Интереса, Тактику Перманентних Ратова.
То неће толико коштати Кину и Русију, колико ће коштати нас.
Дакле. На балканској Сјеверној Вертикали сада су четири играча, умјесто некадашња два.
Судбину НДД Сфера на тој Вертикали, и око ње, не може заштитити ни један од тих Великих Играча. Могу само овдашње НацијеДржавеДруштва. И то одговорним Вођством и интересном Коегзистенцијом.
Ни једно ни друго, до сада, а нарочито послије Распада СФРЈ, нису показивали у уочљивијим размјерима.
Како се то може промијенити, не знам.
Али како можемо најебати, у крви, рату и уништењу, то знамо сви.
__________________________________________________________________
*Кад кажем Америка, то се, огољено, односи на Јунајтед Морган & Рокфелер хаус, прекривен Националним Интересом и збигњевисаном спољнополитичком територијалистичко финансијерском доктрином.

**Ријечи Расиједање и Насиједање, говорне су и нису граматички исправне али њихова унутрашња ритмика, са И, дочарава процесе боље него исправне верзије.

субота, 23. мај 2015.





 РАЈКУЛА И АЈКУЛА
МАКАР ДА ЗА НЕКО ВРИЈЕМЕ СПАСИМ ОНО ШТО ЈЕ ПРИРОДА ОБЛИКОВАЛА. ДА ЗАШТИТИМ ФИРНАЈЗОМ, СКИНЕМ ПРЉАДИКУ, ПА КОЛИКО ТРАЈЕ. ЈЕР ВРБА ЈЕ У ПИТАЊУ А КО ЗНА КОЛИКО ЈЕ ВОДА НОСИЛА И ЛОКАЛА.

 УРБАНЕ СРНЕ
КОД РЕСТОРАНА СТАРА АДА, БАЊАЛУКА

ЏАМИЈА ФЕРХАДИЈА
БАЊАЛУКА
ДАНАС.
ИМАМ И БОЉИХ ФОТОСА СТАРЕ ФЕРХАДИЈЕ АЛИ СЕ МОРАМ ПОТРУДИТИ ПО АРХИВИ 
 
СУСЈЕДА ХАЛИМА
МЕЦЕНА
УРУЧИЛА МИ ЈЕ ОДСЈЕЧАК ДРВЕТА. 
ЗА СКУЛПТУРУ ТВОЈУ НЕКУ. 
КРАЈИШНИК
И САРАЈЕВСКИ
ПОЛИТИЧКИ СРБИ.
КОМПЛЕКС
САРАЈЕВА
И НАИВНОСТ
КМЕТОВА.

Ни данас, толико времена послије Ратова Братства Јединства, да не кажем послије унутаркомунистичког партијског закувавања и интернационалне припреме Распада Југославије, клети учесник тих догађаја, овај пут, говорим о Србима Овдје и Србији, објективни посматрач са стране, интелектуалац, и живаљ, немају јасне историополитичке и историографске представе о томе шта се догађало.
Треба, ради објективности рећи да се ту не убрајају малобројни који су радили по задацима и знали, дакле, барем дио позадине, као ни они који својом научном и интелектуалном свијешћу досежу размјере пројекта али не желе да се појављују у јавности или науци.
Дабоме, још увијек нема свих валидиних доказа, а добар дио послова се радио тако да ни не остану докази, нема их јер се увијек прије отварају активе него што се отворе архиве.
НДД Сфера која не умије да предвиди главне путеве и раскрснице, не умије брзо да извуче поуке и координате, из оног што се десило, не мора истовремено, али не смије много да одлаже, и не умије да предвиди куда Све То Води, увијек ће бити у ситуацији Сламке Међу Вихорове.
Србе је управо то задесило посљедњих деценија. Можда цијели вијек.
Али свакако је тачно да период стабилности и мира у СФРЈ нису искористили за пресабирање, путева бирање и приоритетирање. Па су у Распаду Југославије прошли Ко Усран Кроз Ђубар.
Момчило Крајишник, читам у Недјељнику Андрее Фалачи Вуковић, нема више шта да каже о свим тим догађајима. Није ни тада имао. И тада је Момо био позориште. Као и Радован. Само што је Радован више био луткарско, са оном косом за висине изнад 1800 метара а Момо урбано приградско. Одијело, кравата, ноћу пресована френкуша према назад, озбиљуша Ја нисам сељак пјесник, ја сам парламентарац.
Али. Интервју је, мени, занимљив због двије ствари.
Прво. Потврђује недавни мој текст о проблемима унутар Есдееса због оптерећености Сарајевом и одбојности према Бањалуци.
Друго. Због наивности коју су демонстрирали Сарајевски Политички Срби, дијелом и због тог идолопоклонства Сарају.
СПС, њихов многи појединац, понашао се баш у складу са оном ратном муслиманском политичком филозофијом, не знам да ли је то Алија или Ченга, Моребитбидне Моребитнебидне.
Момчило Крајишник данас говори о томе како је са Алијом договорио Самосталност Српске и референдум након пет година. Потписао.
Мој Момо.
Након Лисабона, сваком је требало бити јасно да се муслимани гурају у рат како би се и они и Срби међусобно измљели.
А то што је са Алијом преговарано, кобива, о Самосталности, за вјешање је. То је класични кметовски однос. Кмет Моман.
Са Џелатом се не преговара о Самосталности.
Мјешавна те Наивности СПС и Кметства, замало нас је коштала нестанка Срба из цијеле БиХ.
Зато данас треба друкчије гледати.
Потребни су јасни коридори, координате и релације.
Потребни су људи и политике са концептима који морају постати јавно политичко власништво. А не Ви ратујте а Ми преговарамо, водимо политику. Јер све ово што је данас на сцени на просторима бивше СФРЈ, барем што се тиче Србије и Хватске, го је Момо и Радован.
Све наивно и кметовано.


петак, 22. мај 2015.

СЕЈФУДИН ТОКИЋ
И ГАЛЕРИЈА
ЈЕВТИНИХ ПАЈАЦА

Сејфудин Токић је тужна политичка судбина.
Неколико корпуса Сејфудина разасуто је по БиХ, по Босни, како јој они тепају. Они сада цвјетају зворничким тероризомом, или замирући, анархизују, као Сејфудин Токић у Бањалуци.
Сви ти Токић Корпуси, задојени су Једном Државом БиХ, Државом Једног Народа, Народа Једне Вјере, поништењем Републике Српске, категоризовањем Срба Четницима и Агресорима.
Њима је, у почетку ратова у БиХ, таква слика усађена у политички дио мозга. Након рата цијели пројект им је долаган. Лажно им је речено да ће се, садпасад, тај ентитет погрешног имена, и Погрешног Народа, демонтирати ревизијом Дејтона, уз помоћ Странаца.ба.
Након двије деценије, координате су помијешане. Политички путеви замршени. Патриотизам, Државизам, Сарајизам, празне су самозаваравајуће категорије.
Остацима, актерима и лажљивцима, као што је Бакир Изетбеговић, од цијеле Државе, остало је да се у Сарају зајебавају са Комшићима и баве мрвицама власти. Јер, пола је Дејтон бацио Србима а пола, од пола, они морају да дају Хрватима.
Логично је да се у таквој међународној ситуацији у БиХ, Сејфудин Токић нађе ни небу ни на на земљи, на граници психичких проблема, као и на граници субверзивног политичког дјеловања.
То више није Сизифов Посао.
То је самоубилачка мисија једне идеје.
Он се, и та Идеја, омотао том заставом такозване армије БиХ. И разнио се у Бањалуци.
Ну.
Сејфудин Токић је дио шире Галерије Политичких Пајаца, испалих из времена. Разасуте по цијелом Балкану.
Неки од њих су већ живи сахрањени. Као Стипе Месић. Неки хагирани, као Шешељ. Неки изгубили све што се може изгубити, као Борис Тадић. Неки ревитализовани, измијењеном крвљу, разблаженом Бриселцином, као Николић и Вучић.
Сви они су људи лажних Политичких Концепата или актери без Политичких Концепата.
Због таквих, концепата, они су и постављени на своја мјеста и искориштени у ту сврху. У сврху стварања спржене несуверене ненационалне безекономске деколективизоване земље.
Као што је и Сејфудин Токић учествао у стварању Ничега од БиХ, тако и данашњи србијански двојац учествује у стварању, од Србије, Ничега.
Токићев, и Токићеваца, Бакирев и Бакиреваца, Алијин и Алијеваца, Политички Концепт био је Лажно Државни. Као што је и Николић – Вучићев, превасхдно Лажно Бриселски.
Са истим циљем. Разградња Државе.
*

А Токић. Њега треба показно, мало до умјерено, ухапсити, због оне крпетине Алијине Војске. Па пустити. Он је живи споменик Лажне Државе Босне. Нека хода по Бањалуци.
КАДРОВСКУ ПОЛИТИКУ
МОЖЕ ДА ВОДИ
САМО КАДРОВСКА
ПОЛИТИКА

Кадровску политику не може да води појединац. Чак ни кад је Бог Отац. Кадровска Политика није регрутовање уличних дилера девиза или закуп мјеста на бувљаку.
Кадровска Политика говори о озбиљности НДД СФере и свих појединачних актера. До Великих Политичких Странака.
Сачекај два дана, да видим каква ти је Кадровска Политика, па ћу ти рећи, прецизно, каква је твоја политичка, производна, тржишна, тежина.
Кадровска Политика, свуда, озбиљан је посао.
И у нацјрњим земљама Финансијеризма или Неолиберализма, и у мрачним конзервативизмима, и у земљама слободних дугиних боја, и у ортодоксним комунизмима, и у приватним компанијама.
Свуда. Само је код нас све неозбиљнија.
У посљедње вријеме развлачи се по медијима кадровски договор владајуће Коалиције у Републици Српској.
Он је оптерећен великим апетитима Деенеса и Еспеа, условљеним падом Есенесдеа.
Али је оптерећен и непостојањем Кадровске Политике нити код једне странке коалиције.
Кадгод се помене Кадровска Политика, моје гађење започне епизодом у којој је једна чланица Есенесдеа, на ходнику Нове Зграде Владе, СТЈ, у неком од прошлих мандата, прешла у Социјалистичку Партију и постала помоћник министра или сличан курац.
Јебеш Партију и Кадровску Политику.
Кадровска Политика јесте ортодоксна комунистичка синтагма. Кованица.
Али. Можемо то назвати и Људски Ресурси, и други Курси Палси, неће се промијенти захтјев да се та политика води дугорочно и озбиљно.
Велика Политичка Странка, ако је побједничка и ако жели да се одржи на власти, мора, између осталог, да непрестано емитује све боље и боље Кадрове. Све боље и боље Људе. Да се чланови, бирачи и јавност, увјере у добре намјере, у поштен избор, у пажљив одабир. И јер су времена све тежа и захтјевнија у погледу знања и одржања.
Код владајућих странака догађа се управо супротно.
Шуме Српске један је од најочитијих примјера. За све странке.
*
Комунисти су некада имали гвоздену Кадровску Политику. Мукотрпно се пењало по тим љествама. Још су морали да воде рачуна и о националном тројству. Све што се ишло више, преко ООУР, РО до СОУР, све су требале шире и егзактније референце. Онај ко је једном засрао као Шеф одржавања двије тракторске приколице и једног Тамића, неће ни за двјеста година напредовати до техничког директора.
Оног ко успијева, позове се на надлежно мјесто и одржи предавање о томе шта се од њега очекује. Успјех. Нема да се жалиш на банке, кредите, владу, пизду матерну. Ако хоћеш да будеш Друг Кадар, мораш имати Другарицу Резултат.
*
Данашњу Кадровску Политику вјетар наноси.
Е, Шефе, има онај мој за то мјесто, јесам ти причо.
Кадровске Девијације су посљедица Феудалног и Мемаџерског, Бизмисменског, погледа на свијет и уласка Екстерне Моћи у Политичку Странку. Која собом носи и своју технологију рада, реда и распореда.
Есеенесде, као Велика Политичка Странка, која је одговорна не само за баналну власт и 42 у Народној скупштни, већ и за вођење НДД Сфере, није положила испит Кадровска Политика. Нисам сигуран и да је пријавила.
Најприје унутар себе а онда и према друштву.
Кадровска Политика се кабинетизовала, умотала, ушушкала, замрачила. Опремила се потпуном некомпетентношћу.
Таква политика од Странке одбија компетентне.
Нико неће у шталу са улитаним говечетом.
Онда Странци остаје све мањи и све тањи избор.
Онда су Страначки Кадрови све бљеђи и све неубједљивији.
Онда су они који имају неку вриједност, у Странци, све незадовољнији. Итд.
Таква Кадровска политика унутар Политичке Странке преноси се, даље на све сфере Друштва.
И шта добијемо.
Не можете ви наших толико назатварат колико их ми можемо измислит.
Кадровска Политика Велике Политичке Странке, води се као брига над најдрагоцјенијим ресурсом, на свим нивоима. Јебо злато, шта су Људи.
На свим нивоима, од мјесне организације, па кроз све страначке слојеве, који морају да обезбиједе кадровску пропусност, све до објективних могућности неког стручњака, кандидата или лидера у било ком смислу и нивоу.
Тад се не би дошло у ситуацију да Имамо Шуме, имамо Букве, имамо Међеде, имамо Шумарске факултете, али немамо Шумарске Кадрове.
Све ово не треба да завара. Опозиција у Републици Српској, још је у тежој ситуацији. Све што је ваљало, а нарочито што није ваљало, отишло је у владајуће странке.

Што се тиче Есенесдеа, од других ништа се не може ни очекивати, Повратак Људима је и Повратак Кадровској Политици.