среда, 01. јул 2015.

ЦИПРАС СИРИЗА
И СРПСКИ
НАПРЕДЊАЦИ

На километара седам седам два, Бајага, одвијају се два потпуно супротстављена процеса, два пола савременог свијета, двије крајности које могу да одреде, и запечате, судбина Нација, Друштава и Држава.
Један, који је у завршној, али, истовремено, и у распадајућој фази.
Дрuги, који је у почетној, вапајској, праскозорној.
У Београду, ПППВ, Први Пут Предсједник Владе, славопокорно саопштава Очекујем похвалу од Меркел.
Претхдно се вратио са изванредног и неопуномоћеног ноћног бденија у Бриселу. Гдје се Држава Србија понизила да мирно пријеђе преко одузимања Косовоа и са тим Косовом вод преговоре о уређењу неких општина.
У Атини, Ципрас и Грчки Народни Покрет Сириза, зову народ да се изјасни. Да ли је за Финснијски Тоталитаризам све док се Грчка и Грци потпуно не униште или да пропадну одмах па да крену из почетка.
У Београду бјесни пропагандни саморат који велича ПППВ и подаништво Европи, за коју нико, не само у Србији, није установио шта је то, о čему се ради и кад ће то.
У Еврoпи бјесни покопавајући пропагандни рат против Ципраса, Сиризе, Грчке и Грка.
Ради се о класичној Западној Сиененвазији у којој је потребно девастирати сваку чињеницу о Грчкој и Грцима.
Настоји се створити слика да су Грци људи који су случајем успјели да преживе свој самоуништавајући, нераднички и расипнички менталитет.
У Београду ПППВ, Александар Вучић, познатији као Александар Власт, kојег је изабрао српски народ, претходно виртуелно трансформисан из радикала у напредњаке и из демократа у бираче.
У Атини, Ципрас, којег је изабрао директно Грчки Народ којег, због тога, многи називају комунисима, љевичарима, револуционарима.
И једног и другог су подметнули Запад и Финасијски Територијалиси.
Вучића на превару.
Ципраса из грешке.
Ниједан од та два тока неће добро завршити. Нико своје намјере неће остварити. Ни З&ФТ са Беградом, ни Грци са Свијетом.
Али Грчки искорак треба да буде наук многима који су НДД Сферу бацили подноге и погазили у блату Глупалистичког Глобализма, јевтиног Американизма и преварантског и смрдљивог Еуропејизма.
Не може се ни једна земља, нација и народ продати за Шаку Европе.
Може. Али те на крају чека судбна данашње Грчке.
А то што су два таква процеса, практично један уз други, то је ултразвучна дијагноза савременог свијета. Супротности више нису далеко. Оне су потпуно блиске.
И то савремени свијет чини опасним мјестом, неразумљивим небом и несавладивом немани.


уторак, 30. јун 2015.

КАКО ЈЕ ВУЧИЋ,
ПОВОДОМ СРЕБРЕНИЦЕ,
ОСТАО ИЗОЛОВАН

Чак га је лизнуо и Младен Иванић, мастиљави плајваз, и написао неко писмо против Резолуције Геноцид Сребреница и рекао да ће то Дићи Тензије, Донијети Подјеле и, уопште, ситуацију, додатно усложњачити.
И Младен Босић, тешкоразумљиви политички промрмљатор, има резерве.
Остали дио политичке сцене Републике Српске такође је против Резолуције Британике.
Николић је, у Србији, позвао Предсједништво БиХ, а то значи Иванића, јер је он Предсједавајући, кад је Бакир одсутан, и кад нема Орића за пуштање из затвора, да се одреди око РГС, Резолуције Геноцид Сребреница.
Иванић се одмах, неуобичајено за њега, итнуо задњом ногом на Николића из чега се да закључити да је он на истој сиси, у том сегменту, као и Александар Власт. Николић, Предсидетељ Сербије јесте низаштонејебавајући и неуобзирујући артефакт.
Од осталих на политичкој сцени Србије има још Дачић. Он је Оебс и он држи баланс. Провалија је огромна, сајла танка а баланс штанга кратка.
Али. И без тога, Дачић је, и цели СПС, као прашина на ормару. Гдјегод се селиш, и они су ту али никад се не чују, не смрде и не миришу.
Остали Сребреничани у Србији, типа Борис Тадић Слушајте Ме Пажљиво, одавно су прднули у чабар и њих више нико ништа не пита. Не само по том питању.
Остао је само Александар Власт који је рекао да ће до 30ог или 30првог, ????, јуна одлучити о одласку.
Младенов шеф смјене, Бакир Изетбеговић, удесио је да се Вучићу упути и званични позив.
То је додатна тона кокса у сименсмартиновој пећи у којој се тали, али не кали, Србија.
Поред укопу Заједнице Српских Општина на Косову, Александар Власт мора да, тјерају га, присуствује јубиларном укопу у Сребреници. И тако, чак и не говорећи ништа, призна да је тамо био Геноцид. И да су га, у Удруженом Злочиначком Подухвату, изршили Срби, Српска и Србија.
Вучић је, добрим дијелом, сам себе, и Србију, довео у такву ситуацију.
У ситуацију да је потпуно усамљен у тој политичкој игри око Трајног Геноцида у Сребреници. Јер сада се, поводом двадесет година, ломи тренд да ли ће то остати као Геноцид или ће то проћи као неуспјела пропаганда Сарајевских Унитариста. Стога и јесте Британија потегла Резолуцију.
За Вучића мање више, али за Србију није добар такав однос снага. Јер је слаби. Али и даље девастира човјека који је концентрисао сву институционалну, а нарочито ванинституцналну власт и моћ, у својим рукама. Односно његово радно мјесто Предсједника Владе.
Србија, Вучић, није умјела да схвати да је стратешки пресудно да буде компатибилна и сагласна ставу Власти и цијеле Српске. На тај начин најбоље брани Србију.
Сваки колаборационизам Србије. Под фирмом толеранције, помирења и еуропејства, погубан је не само по Србију, већ и по Српску.


Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ
И ДУША
РАТНИКА
роман


Сутрадан је отишао до команде да тражи обуку за своје војнике и себе.
Не знамо ми да пуцамо из пушака које смо добили. Имал неко ко је вјешт. Да нас обучи. Нећу да ми гину људи. Има један поручник. Он је био на неком курсу код Руса. Послаћу га чим га нађемо.
Доброчојек је два дана обучавао своје војнике и себе. Поручник није био нимало једноставан. Све се радило у покрету а кориштен је стари руски систем понављања док се не успије.
Једна од најтежих вјештина које су савладавали било је пуцање једним метком. Допуштало се и два или три али ријетко. Невјеште руке нових ратника, ненавикле на оружје уопште а нарчито на кратки калашњиков и покрете, нису умјеле да смање број испаљених метака испод десет.
То је трећина оквира. Ви за пет минута остајете без метака. Шта ћете онда. На клање. Сунце вам јебем. Мисли мало. Иди опет у ред.
Шума је јечала од пуцњаве.
Војници су трчали стазом, објеручке држећи пушку уперену у земљу а кад прођу поручника, он викне Десно или Лијево. То је значило да треба погодити дрво на тој страни. Једним метком.
Повремено их је заустављао па су стојећи у мјесту пуцали по тај један или два метка. Њему је то увијек успијевало. Како, јебему кру. Вјежба. Вјежба. Вјежба. Ја тако могу и из осамдесетчетворке. Шта је то. Митраљез.
Опет у ред.
Другог дана им је показивао као изводи колут напријед из којег устаје и пуца. И остале акробације, како су војници говорили.
Ово ви не треба да радите. Треба много времена да се увјежба држање пушке попријеко, да сам себе не раниш а и да случајно не опалиш па убијеш свог борца. Ово је само да знате да се може.
Највише су увјежбавали Доброчојекову идеју тројки. Поручник је похвалио ту идеју.
Само пазите да држите контакт. Значи, морате да видите гдје су они до тебе и они испред и иза тебе. Није добро да се раздвојите. Онда вас лако туку а можете побити и једни друге, не знајући ко је гдје.
Морате договорити знаке. Нема довикивања. Водите рачуна да знаке за команде даје увијек онај испред тебе. Лези, крени, не пуцај, иди тамо. Ови који су иза, оне испред себе само упозоравају на нешто.
На крају другог дана, када су увјежбали оно што су мислили да је битно, нису више могли да ходају. Све су то били људи без спремног тијела за цјелодневне покрете. Ни један посао не припрема организам за стално кретање у природи.
Једва су се довукли до базе.
Доброчојек се захвалио поручнику и сјео на одсјечак пред кућом.
Одмах на спавање. Ко може да једе, нек једе.
Ја ћу ноћас да стражарим овдје.
Неколико минута из куће су се чули кораци и звекет опреме а онда је све утихнуло. Неко је хркао на спрату док су цврчци у својим малим оркестрима додавали високе тонове. У шуми, даље, чуле су се, повремено, жабе.
Колико ноћију има рат.
А колико ће ноћи имати сна за нас.
Како увијек бити одморан кад треба.
Доброчојек се мучио у стршљенику свакаквих мисли које су га опсиједале.

Пуно их је зато што ништа не знам о рату. Кад почне, можда ће бити јасније.

понедељак, 29. јун 2015.

ДА ЛИ СРБИ
МОРАЈУ ДА
ОДУСТАНУ
ОД ЈЕДИНСТВА
И ОКРЕНУ СЕ
ОПСТАНКУ

Једнократним националистима и дневној политиствујућој популацији неоспорно срцу и души чини мило кад се двије велике земље, Велика Британија и Русија, споре и боре око угла под којим ће се усвојити неки папир у Уједињенм Нацијама.
Као што је то случај сада. Везано за Британску Декларацију о Сребреници. И Руску варијанту одговора.
Дневне ствари и јесу дневне да би биле неразумљиве, непрегледљиве и неодгонетљиве.
Британци су цијели вијек миксер међунационалних зала у многим дијеловима свијета. Па и на Балкану. Латини су можда лукави али су Британци, сви одреда, и увијек, Политички Џек Трбосјек.
Да није тако опсјенито, Бошњаци, Сарајевски Политички Круг, увидјели би одмах да они први треба да буду против британске резолуције о Сребреници.
Овако, против су Српска и Србија.
Бошњаци се уздају у Британску Резолуцију Когладансрат.
Не схватају да ће она бацити кључ много касније а не сада.
Срби такође реагују дневно. Срби у Српској. Србија је други пар путраваца. Реагују дневно а само подсвјесно знају да ће се та Геноцид Резолуција дугорочно обити о главу. Јер задњих сто година Срби су на силазној линији.
Какавгод дневни, тренутни, политички интерес био, мали народи, на Балкану, не само Срби, не треба да се залијећу. Треба да гледају своја посла.
Не треба да се залијећу ни у Нато ни у Бабушку. Ни на Исток, ни на Запад.
Залијетање је сумњиво и евидентно. Само га треба прочитати. Сад се лансирају тезе о томе да ће Нато снизити љествицу, како би и кљакава и саката БиХ могла да је прескочи.
То лијепо звучи наивним Интеграционистима. Али то, неоспорно, значи да је Нато Пакту стало до територије а не до људи, државе и друштва.
Можда, под неким условима и треба ући у Нато Пакт. Али под брзинским и скраћеним процедурама, ни за живу главу.
Срби теба да гледају своја дугорочног посла.
Са Србијом је ствар отежана јер њено Вођство не постоји. То што Вучић ради јесте огољена, ријалитизована, таблоидизована варијанта Милошевићевог управленија Србијом.
То Вођство не разумије Стање Вијека. Не разумије приоритете а и кад их, понеке, препозна, не умије да их сложи по важности.
Српска је у раљама девастираног Дејтонског Споразума и унакаженог Устава БиХ.
Да није тако, била би веома сигурна. И све сигурнија, како деценије пролазе.
Али та девастација је веома опасна јер разара ткиво Републике Српске на економском, политичком и моралном плану а да никаквих симптома нема.
Идеје о Српском Свејединству увијек се јављају као спасоносне и увијек се покажу као трагичне.
Стварање СХС, СФРЈ, Вировитица Карловац Карлобаг. Све је то Србе коштало.
Срби никад нису схватили историјску суштину и националну добробит Дјелидбе.
Једна од идеја минијатурног Српског Свејединства је и уједињење Републике Српске и Србије.
Провлаче се чак и ставови типа Ако ће нам то Нато омогућити и заштити нас, зашто да не уђемо у Нато Пакт.
Ту идеју треба одбацити из неколико разлога.
·        Нико не зна како ће се распетљати овај вијек између великих играча. И да ли ће се граница помијерати на Исток или на Запад. Не треба одмах стављати главу на цјепало, чим вода почне да се грије. Некад је боље ставити је кад сазнаш чије је цјепало.
·        Боље је, у свакој варијанти, имати Двије Српске Државе него једну полутну и једну девастирану.
·        Републику Српску штити Споразум Великих Сила. И то ће тако бити док се свијет добро не распадне и не подроби. Србију не штити нико. И ако би се Српска неким чаробништвом, сада, прикључила Србији то би било стратешко самоубиство.
·        Уједињене Српске и Србије повлачи цијену и компензацију коју ће Србија платити али у вишеструкој вриједности. Тада се Србија не би могла одбранити. Чувањем Самосталности Српске у БиХ, Србија чува и своје границе. Какветакве.
·        Српска се мора чувати тога да постане Компензација Србима и Србији. То је нешто као компензациони мандат. Сад и никад више.


Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ
И ДУША
РАТНИКА
роман

Ђурађ Милишић, тријеспет година, керамичар, двоје дјеце. Ђорђе Симић, тријесдевет година, жељезничар, двоје дјеце. Никола Мајсторовић, педесет година, електротехничар, троје дјеце. Милкан Јоргић, тријесчетир године, пољопривредник, троје дјеце. Живко Лакић, тријесседам година, пољопривредник, двоје дјеце. Жељко Жигић, четереспет година, возач, без дјеце, неожењен. Драгутин Костић, четересједна година, борверкист, двоје дјеце. Саво Живић, четерестри године, неожењен. Зоран Мишић, тријестри године, столар, једно дијете. Драго Шарић, тријесдевет година, механичар, једно дијете. Чедо Мајкић, тријест година, техничар, неожењен. Петар Ракић, четересједна година, каменорезац, двоје дјеце. Станко Родић, четересседам година, електричар, двоје дјеце. Славко Плоскић, четерес година, машиновођа, једно дијете. Марко Мишић, четересдвије године, неожењен. Бранко Машић, тријест година, возач, неожењен. Светислав Ђорић, четересчетири године, скретничар, једно дијете. Радован Крстић, четересосам година, рудар, двоје дјеце. Драган Бијелић, четерес година, једно дијете. Ристо Грајић, тријесдевет година, грађевинац, једно дијете. Желимир Гарић, тријеспет година, токар, једно дијете. Момир Кекеровић, четерестри године, комбајнер, двоје дјеце.
Тако је, све по реду, Симеун уписао, у своју теку, сав свој Интервентни вод. И, испод, под цртом, уписао и себе, као двадесет трећег. Сељак.
То је требало да значи да живи на селу и бави се сеоским пословима. Иако је у Јна оспособљен за возача моторних возила Бе и Це категорије.
Читао је тај списак десетинама пута. И уз свако име урезивао у памћење лик тог војника.
Свима је рекао неколико заједничких реченица о ономе што је размишљао откако је чуо да је он одређен за командира. Рекао је да ће одредити тројке након неколико дана, када се мало упознају и када могу да кажу ко ће с ким да буде.
Ја ћу увијек бити у прој тројки, оној која иде прва.

Ниједан рат се не заврши брзо. Нико не покреће тако велику несрећу за двијетри недиље. Било би најбоље да останемо до краја заједно, али на ту дуљину то неће моћи. Чак и ако не гинемо. Кад се људи упознају онда лакше живе заједно. То је ко тим кад игра неку лопту.

недеља, 28. јун 2015.

ГРЧКА ЋЕ,
ИЗГЛЕДА,
МОРАТИ СВЕ
ИСПОЧЕТКА

Деценијама нисмо имали праву слику о Грчкој.
Лијепо је било читати сторије о томе како олињали старкеља, мултибродовласник, мрља, умјесто да јебе, старију узнапредовалу половњачу, предсједникову удовицу. Ет цетера слично томе у том смислу.
И сами Грци су се бавили споредним темама. Док су династије разних Папандруепопоулоидиса владале и водиле политику на коју, очито, нико није пазио и у којој је нестало друштвено богатство стварано неколико деценија.
Ако је свим финансијским пропастима, концентрисаним у изреку Пропо Ко Грчка, кумовала сама Грчка, и Грци, овој посљедњој у низу, кумовала је Злочиначка Породица ММФ WB УСА.
ЕУ је ту наивна сусједа која, понекад, вирне кроз ограду или чује да се нешто догађа у том дворишту. И задужена је да лупа у ту ограду мотикама и грабљама, као би се Грци држали у довољном страху а другима изгледало да ЕУ има чврст став. Којег симболише Фрау Бизмаркел.
Неко типа Варуфакиса, сигурно зна хронологију финансијског уништавања Грчке.
Тај систем би требало разоткрити. Не зато што може помоћи Грчкој. Већ зато што може помоћи да овдашње, и друге, будале, самозвани љубитељи и пушитељи ММФ WB УСА, и ЕУ и Нато интеграција, схвате да се не мораш сваког јутра пробудити Ко Будала.
Грчка нема ни једну системску, геостратешку или природну претпоставку за банкрот. А довели су је до Банкрота и непрестано је гурају у пропаст.
Европа од тога не може да има користи.
Користи може да има само УСА.
Јер пропаст Грчке снажно ће уздрмати Европу, на дужи рок. То погодује Збигњеву и З&ФТ уопште, да учврсте своју владавину над Европом.
Грчка је довољно разорена, финансијски, економски и социјално да јој је боље да одмах крене испочетка. Да прогласи Банкрот, да изађе из Еурозоне и да чврсто стане на земљу, испред прве степенице.
Одлука о Референдуму, вјерватно је преткорак за такву одлуку.
То ће бити начин да се ослободи стега Злочиначког Тројца а и да Европи макар одшкрине очи.
И биће добра прилика да се Грчка покуша осамосталити као НДД Сфера, Нација Држава Друштво, користећи све своје потенцијале који би могли, за двије или три деценије, од ње начинити европску економску силу.
Мада то никоме није у интересу и о томе треба водити рачуна.
При томе се, Грчка, не смије удаљавати од својих људи.
Јер су они јасно рекли, у свим овим догађајима, да се без Људи, без Народа, без широких слојева, иде у пропаст.

Нема лидера, и вођства, које ће без Људи, остати чисти.

субота, 27. јун 2015.

ЗАР ЈЕ
НАСЕР ОРИЋ
НАЈБОЉЕ
ШТО ИМА
У БОШЊАКА

Бошњачко Политичко Вођство, у том, политичком смислу, потпуни је лоши дериват Српског Политичког Бића. Са веома бројним баластним примјесама.
Реагују краткорочно, не гледају дугорочно.
Они нe схватају да би њихово суђење, и осуђење, Насеру Орићу, невјероватно и неизбрисиво подигло цијену Злочина у Сребреници. Дало би му кредибилитет и објективни дугорочни политички значај.
Али то БПВ понаша se краткорочно сокачки.
У страху од властите смањене легитимности и значаја, јер их немају, у односу на Алију Изетбеговића, сви заједно, ни допола, они се хране случајем ситног криминалца, калкуланта, ратног болесника и злочинца, мислећи да ће, тако, послати поруку Сиротињи Раји да се они брину за сваког свог грађанина, јер га је Бакир Син у једној изјави назвао Грађанин, као што је Коштуница, ономад, Легију назвао Господин Легија, и да ће Сиротиња Раја то разумјети као бригу над властитом сиротовштином.
Неће.
Људима се јебе за Насера Орића.
Сиромашни Босански Муслиман већ одавно је схватио да се све муслиманске битке воде у Сарајеву, за Сарајево и због Сарајева. А против Срба и Републике Српске. И да он, СБМ, ни од једне ни од друге, нема ништа.
Тако се и битка за Насера Орића води због Сарајева.
Због Сарајевског Политичког Круга. Који је одавно све карте бацио на Унитарну Босну и на Геноцидну Српску. И трују људе том сулудом политиком која не води никуда.
Зато је важан Насер Орић. Као, апсурдно, симбол чистоте, шехидности и оправданости унитаристичких захтјева.
БПВ и СПК не схватају да је ово посљедња епизода Игре Геноцида. За тридесетогодишњицу, свијет ни изблиза неће изгледати овако. Босне, њихове, неће бити а Сиромашни Босански Муслимани ће доћи у ситуацију, ако се овако настави, да неће имати ништа од Вођства.
Јер та Бакирова девастација Алијине оставштине, непоправљива је.
Неправедно је да се Сиромашним Босанским Муслиманима, за хероје намећу Дивјаци, Орићи, Дудаковићи, Ганићи. Да им се претварају у оријентире и путоказе.
Само да би Династија Бакир могла да столује у Сарају.
И то чврсто да столује.
Тако чврсто да не постоји могућност да нека интелектаулна група, слој, сегмент, дигне глас против политике која Насера Орића глорификује као дива према којем се зауставља живот и џеназе.
Лично, није ме брига за живе. Нека их понижавају. Заслужили су.

Жао ми је оних невиних, којих испод нишана, којима је Џенет у Поточарима, јер се њих прекопава и понижава, од таквих протува као што су Бакир, Ћамил и Насер.

петак, 26. јун 2015.

РАЗВЛАЧЕЋИ
СРЕБРЕНИЦУ,
ВУЧИЋ
РАЗВЛАЧИ
РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

Не игра се ситна тактика са крупним питањима Нације Државе Друштва.
Мада постоји и проблем схватања Крупних Питања.
Непрестано снижавање критеријума у јавном политичком апарату, па и у технологији одабира и успоставе Вођства, схватање и политичка процјена координата сваког питања, има све мање шанси.
Сребреница.
Сребреница је дуго припреман пројект. Прије свега као територијална деструкција Срба. И излазак на границу са Србијом. Дакле. Током рата.
Вођство Караџића и Есдееса то није умјело да схвати. Ни војно Младићево.
Послије рата, Сребреница је потпаљена као Геноцид. Са истим циљевима. И новим. Потапање Срба у миру. Управљање Србијом и Српском.
То Драган Чавић, тада Предсједник Републике Српске, није схватио. Већ је ушао у националну издају и фалсификат.
Десет година власти Есенесдеа стабилизовало је проблем Сребренице, колико толико.
Ну. Сада, за двадесету годишњицу, укључили су се многи. Од старих енглеских краљичиних лињаваца до премјера Србије Вучића.
Овај пут Вучић игра улогу Драгана Чавића.
Не схвата.
Не схвата да је Сребреница камен о врату Целој Србији. А Република Српска, ако Србија уђе у ту игру, само је успутна штета, да се стресе са себе.
Сребреница је, ако Србија уђе у ту игру, ново Косово за Србију.
Јер. Када се исцрпи Рудник Косово, рудник уцјена и искористи Србије, Сребреница може да настави низ. Као интерфејс временске релације од Косова до Војводине.
Не само да не схвата Вучић. Не схвата Цела Србија.
Пола Србије мисли да су најебали због Лудих Срба у Босни. А друга половина се полови на издајничке, плаћеничке, незаинтересоване...
Подизање оптужнице и потјернице за Орићем, дио је тог камена око врата Србији. Кој те бре теро на Мораву.
Одуговлачење одлуке Вучића о одласку или неодласку у Сребреницу, а зна се да не треба да иде, као да свијет и Срби знатижељно ишчекују шта ће рећи, јер их боли апсолутни курац за то, иде на штету Србије и Републике Српске.
Добро Србије. Али Републике Српске.
Без чврсте националне политике према Сребреници, Срби уопште а и Бањалука и Београд, дугорочно и краткорочно, губе.
Бошњачком Агресивном Унитаризму, остао је још једини адут Сребреница. Односно, геноцидност Срба, њихов Фашизам, који им, Бошањачком Сарају, даје за право да траже укидање Републике Српске.
Вучић, у свом халуцинантом опсједнућу Западом, Берлном, Бриселом, Белом Кућом, Емемефом... не гледа у те релације.

Српски проблем је у томе што ће се поднијети Вучић али се онда неће поднијети Сребреница.

четвртак, 25. јун 2015.







МАЧИЋИ И МАМА
ПРЕТВАРАЊЕ
РЕПУБЛИКЕ
СРПСКЕ
У ЧАРШИЈУ

Папкарство се јавља на одређеном степену развоја производних снага и друштвених односа.
Оно показује знаке атеросклерозе и артеросклрозе институција, инстанци и политичких структура.
Папкарство није стање кримнала, мита и корупције. Оно је стање политичког духа.
И оно се манифестује као Свеопште Чаршијство.
Чаршија, пак, има особине као и Црна Рупа у свемиру. Она сажима, згушњава, увлчи, упија све разуђене и развијене цивилизацијске досеге. Аутостраде, нпр, постају Сокаци.
Сокаци су крајњи домет Чаршије. У неким другим, развијеним чаршијама, чаршија се зове Паланка.
Расправа о Папкарству, која се води од изобра, црвени је аларм о стању Политичке Чаршије. О претварању политичког и јавног система Републике Српске у Чаршију.
Папкарство, у том ријалитију, иде потпуно аматерским стазама. Аматери су сви. Од ауторице синтагме Два Папка, истражних објашњивача, јавних покривача, до Опозиције и Позиције.
Сада су и Народну Скупштину претворили у аматерску институцију.
Кривица Позиције у томе је што не рашчићава ствари за собом. Није довољно избалегати се и дватрипут манути репом, тамо вамо.
Кривица Опозиције у томе је што од те сторије, у коју су они дебело, до грла, упетљани, већ мандатима и изборима, као и сви, праве врхунску, судбоносну, политичку тему. Оно што нису успјели добити у златарници, на изборима, хоће да дбију у балегарници, на бувљој пијаци.
И праве се будале. Настојећи да преко АДП, Афере Два Папка, сруше Владу и домогну се Власти. Не знам колико Опозиција има Посланка, на списку и на лицу, али знам да толико, ванполитичких, класичних будала не бих могао наћи који су спремни учествовати у том пројекту.
Шта, у ствари чини Опозиција, а што јој је Позиција омогућила и сервирала на тањиру, уз дубок наклон.
Чини то да Јавност Републике Српске настоји да претвори у Паровни Шоу. Да народу замаже очи, да скрене пажњу са важних тема које долазе и пролазе.
Сарајевска Централизација. Сребренизација. Резолуције. Орићизација. Агендизација.  
О свему томе Савез За Промјене, Есдеес и Педепе, ћуте.
Док се кали Геноцид, Чавић пушта снимке у Народној Скупштини. Он, који је Отац Геноцида, што се тиче срског квазипризнања.
Он и данас обавља добијени задатак.
Опозиција још прикрива и то да нема никаву политичку идеју, да су на политичкој сцени Само Нако, да би Иванић и Црнадак глумили државнике, да не знају шта би и како би, када би им Позиција сада и тутнула власт уруке, да су неспремни да својим гласачима, и Народу, погледају у очи.
Папкарство је посљедица општег снижења критеријума.
Да свако може бити посланик, јебала вас компензациона листа, а и регуларна, да свако може бити министар и предсједник владе, да свако може бити Јавност, да бивши Предсједник Републике може бити посланик, да Народна Скупштина служи као добош кад игра мечка.
И да они што се зову медијима, учествују у свему томе, са таквом сладострашћу, с каквом коне не испијају ни четврти ибрик доливуше уз Ја, драга, ратлук.