уторак, 24. јануар 2017.

НАЦИОНАЛНА ПОЛИТИКА
ПОЧИВА НА ВЛАСТИТОМ
И ИЗВОРНОМ СТАВУ
И СПОЗНАЈИ

Мој Дјед Милан слушао је Радио Лондон а син му Живко, Глас Америке и Гргу Златопера.
Покушавао сам да им објасним да то нема везе с нама.
Док нисам схватио да своје педље у Политици немају. Нити су их могли имати. Нису били у Партији а то што су чули на Ерер Ниш, није имало везе са животом.
Ништа се ни данас није промијенило.
Иако не можеш проћи од Медијског Чичка. Који се не купи више само на ногавицама већ се хвата и за очи.
Ну.
То и није обавеза Већине.
Националним питањем треба да се бави Мањина. Она која може да уложи знање, вријеме и енергију да створи Политичке Координате и да у то удијева догађаје. Која је мудно спремна и умно поткована, да изнесе своје ставове. Не повијајући се на вјетру разних Златопера.
Стопут ми дође бесмислено, и разочаравајуће, непрестано бављење координатама и трендовима, док други постижу свјетске рекорде на небитним ситницама. И освајају златне медаље.
У том златоперисању, повијању, прихватању туђег и општег, изгубило се и небо а не више само шума.
Још након пада Берлинског Зида, било је јасно да ће на удару бити Национална Држава а да ће морати да дође њен вијек.
Сав напад на Русију, није због комунизма, због совјетског територијализма, због славенског православља, већ је због напада на Националну Државу.
Америка, Морганизам и З&ФТ су се толико борили против Нациоанлних Држава, да су властиту запустили у блато и рђу.
Тамошњи Велики Кројачи, чији је говорник Трамп, схватили су да Америку морају поново учинити Великом Нацоналном Државом, изнутра. Коликогд Национално код њих било упитно. Како би у Свијету још била већа. То је Трамп јасно говорио и на устоличењу.
Трамп је, дабоме, практичар, у односу на искомплексиране мрсимуде типа Збигњева, или у односу на интелектуалне геоканализаторе, типа Кисинџера, и он то схвата. И мисли тако како говори.
Ангела Меркел, један нус-производ источноњемачког неполитичког миљеа, тек је данас схватила да Њемачка треба да се окрене вриједностима Нације.
Тужно је и мучно кад у земљи једног Хегела и Канта, Фихтеа и Маркса, тако слабо стоје са схватањем Битка и Времена.
Овдје, код нас, такође, постоје Вриједности Нације. Без обзира што је Нација мала.
Некада су њене вриједности веће него код великих. Јер велики имају маневра и корака а мали немају. Велике Нације имају простора за грешке, мале немају.
Гледам ових два, три, дана, како у Републици Српској, сви слушају неког Гргу Златопера. А од себе, и у име себе, да пусте ни обичног просера.
Сви укивају у звијезде састанак Вучића и Звиздића. Вучић му постројава Титову Гарду. Аналитичари су сретни што Србија има другу конекцију са БиХ осим Републике Српске. Политикоиди, затечени на мјесту Предсједника Политичких Странака, хвале државне потезе Вучића и броје цркнуте краве у Републици Српској, срећни са сваким бројем који се повећава.
Ни једна ријека, слаба или моћна, не може да се ријеши својих плићака.
Али никада им не даје предност и значај већи од мјеста за Пуноглавце.
Зато Мадона кричи против Трампа.
Не цијенећи ни једно од њих двога, ипак нисам за Пуноглавце, мада Мадона није ни то но обичан Пункурац, већ сам за Националне Матице.



понедељак, 23. јануар 2017.

ЗВИЗДИЋ – ВУЧИЋ,
У БЕОГРАДУ,
ПРВИ ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ
СУСРЕТА ПОСТОБАМИНЕ ЕРЕ

Само ће важнији бити сусрет Путина и Трампа, код мене у Атељеу, у Дебељацима. Кад одмакне прољеће, јер хоће на отвореном, у Парку Скулптура.
За коју прилику ћу обуставити жељезнички саобраћај пругом која је на стопедесет метара.
Србија је, тако, имала прилику да упозна Предсједавајућег Савјета Министара за којег многи грађанин у БиХ, чак и муслиманске вјероисповијести, не зна да постоји, ни како се зове. Па га мијешају са Нашим Фадилом.
Шта ће Звиздић у Београду.
То не мора нико у БиХ да зна.
Јер то не знају ни он ни Вучић.
Ради се о једној Бриселској представи.
А изјаве о томе да Србија, или сам Вучић, или Влада, као Колективно Тело, подржава Територијални Интегритет БиХ али и Територијални Интегритет Републике Српске, немају никакво значење.
Имају као и моје Ајд, кад ме Мелани Трамп зове ујутро, Рајкула, могул ић зубе прат.
Састанак, Самит, СТЈ, Вучић – Звиздић, одржава се у предвечерје доласка Томислава Николића у Сарајево.
То је сусрет који форсира Младен Иванић, до те мјере да је Бакир Изетбеговић изјавио да ће разговарати са Николићем јер хоће да му каже у лице шта мисли.
Мада Бакир не мора никоме, од Срба, да говори шта мисли, јер, то се види и кад иде покретним степеницама.
Иванић и Звиздић, у Београду, код Вучића, и Николић у Сарајеву, нова је Заобилазница око Бањалуке и Власти Републике Српске.
Спорно је само колико Иванић учествује у томе. Колико Вучић. И колико је то обојици наложено а колико раде из властите политичке користи.
Баш и да не мисле тако и да не знају шта су посљедице тога, они чине Политички Акт против Републике Српске.
На страну то да би Србија требала да сарађује искључиво са Републиком Српском, а, онда, дипломатски прича о томе као Сарадњи са БиХ.
Али је кључна чињеница да Србија и БиХ немају у чему да сарађују.
Веома мало је надлежоности у којима тај метастазирани Савјет Министара, који је у Дејтону, и изворном Уставу БиХ, пројектован такође као трочлано тијело, чији се предсједавајући мијења сваких осам мјесеци, има одлучујућу улогу која би допринијела Сарадњи Двију Држава.

Умало заборавих. Није јављено да ли су, по доласку, прегледани Звиздићеви џепови. Да није носио какво камење.

недеља, 22. јануар 2017.

ТРАМП
НИЈЕ НИШТА
ДО ГОЛА ПОСЉЕДИЦА

Људи, пак, гледају друкчије.
Вријеме их уљуљка. Убризга им хормоне непажње. И, тако, њих и све, мијења полако, споро, непримјетно, да неког не пробуди. А они, сваког дана гледају себе у огледалу и не примјећују како старе, као што то примјећују код других на лицима без огледала.
Неки од Људи учествују у процесима који су битни за друге Људе и Огледала. Креирају их, потпаљују, разбацију их, преко што више глава и граница.
Ни то се не примјећује. Јер је свакодневно.
Свакодневица може и од најцрњег зла учинити Уобичајеност.
Тако је Свакодневица од Америке учинила природог ваздушног кољача земаља и народа.
Људи нису примјећивали.
Многи ни данас не примјећују.
Па, у Србији, те своје Кољаче дочекују са лебом и сољу, грле се с њима као са најрођенијима.
То за Нацију јесте гријех али је за Вријеме ордење.
Док се то догађало у ваздуху, са Америком, ми нисмо примијетили шта се у њој догађало. Како су се читави градови претварали у Рђу. Како људи немају више ништа од онога што су имали. Рад. Кућу. Наду. Једнаку Шансу за све.
Нису ни Американци примијетили.
За осам година Црне Наде Барака Обаме догодило се много блата, назатка и зла. Неки постоци могу да буду позитивни али Америка је негативна.
И то стање не траје само за времена Обаме.
Хилари Клинтон је дио тог времена. Зато је кажњена поразом. Без обзира што је добила више гласова од Трампа. Када би се анализирали екстракти електора, можда би њен пораз био још катастрофалнији.
У том Времену се појавио Трамп, апсолутни политички аматер и натуршчик. Али савршен производ такве Америке.
Он се појавио као Посљедица свега.
Да није тако, он би се бавио политикок прије двадесет, тридесет година.
Сада Људи, и у Америци, и у Свијету, гледају ту Посљедицу као Наду.
То је колективна и појединачна особина Свијести која Људима омогућава да преживе.
То је фантастична моћ природе. Да Јавку Посљедице претвори у Жижак Наде.
Стога од Трампа, и свих Трампова, Нада, које долазе послије лицкања и прерушавања олињалих Посљедица у Љепотице, не треба очекивати чуда.
Људи би, свуда, више требали да мисле на себе данас. Овог трена. И знали би више. Кадгод можеш, разбиј Огледало. Јер ће ти туђе лице, о твоме, рећи истину.
Кад би више мислили о Данас, смањили би величину и лом Посљедица.
Не сумњам да је Трамп, и сваки други Трамп на другом мјесту, спреман и одлучан да учини оно што говори и чему се Америка и Свијет нада.
Али то неће бити могуће.
Јер, предпосљедично стање и сила тог стања, није тим избором Трампа стала, нестала и пропала.
Сила ће се борити против свог заустављања, против мијене и преправке.
Ако буде морала скренуће и неким другм путем. Али се неће предати.
Зато, мале Нације, мале Државе, морају да буду више у складу са Временом а мање са Огледалом, него велике.
Мале Нације и мале, драгоцјене, Државе, морају да гледају даље а да виде овдје.
У супротном, неке Посљедице неће моћи да претворе у Наду.

субота, 21. јануар 2017.

УСТАВНИ СУД БиХ
ПРИЗНАО ЈЕ
МУСЛИМАНСКО
-      ХРВАТСКУ ФЕДЕРАЦИЈУ

Уставни Суд БиХ није уважио Апелацију посланика Народне Скупштине Републике Српске.
Јер је није ни могао уважити.
А то је веома добро за позицију Самосталности Републике Српске.
Аматерски, неправни, неуставни, одговор да се изнађе неко рјешење за попуну Клуба Срба у Дому Народа Федерације БиХ, импровизација је која је могућа само у БиХ.
Уставни Суд БиХ није могао да поништи вишегодишње одлуке институција Федерације јер би то изазвало нерјешиве проблеме.
А није могао да пресуди, осуди, укори или упре прстом на уставан начин рјешења тог проблема.
Јер га нема.
Срба у Федерацији БиХ нема ни за голи живот а камо ли за измишљене неуставне и недејтонске институције.
Очекивана и једино могућа одлука Уставног Суда БиХ значи двије ствари.
● Уставни Суд БиХ признаје фактичко стање у Федерацији. Признаје да је она Муслиманско – Хрватска Федерација. Каква је настала, на силу склопљена, прије одласка у Дејтон. Настала, да би имао ко да буде натјеран и да склопи БиХ са Републиком Српском. Јер је Република Српска настала прије него што је Алија Изетбегвић остварио своју пријетњу Жртве Мира за БиХ.
● Уставни суд верификује неуставност и недејтонство вјештачке, наметнуте, и од њега прегласане, Конститутивности Свију Свуда.
Та КСС је пројект уништења Српске.
Да није, онда би у Федерацији било Срба. Макар за Институције.
Ко може да изгласа, наметне и поустави Конститутивност некога кога на тој територији нема.
На основу те КСС Влада Српске без икаквог демократског и изборног основа садржи муслимане и Хрвате и на тај начин је осакаћена у свом потенцијалу.
Јер иза њих у Народној Скупштини нема политичке снаге а међу Бирачима гласовног покрића.
На основу те КСС Сарајево тражи Босански Језик у Српској.
Република Српска треба да убудуће чини реципрочне кораке.
Треба онемогућити избор и попуну у Вијеће Народа, које је такође неуставна и недејтонска институција.
Треба да не попуњава Владу Српске министрима Конститутивности.
А ако Странци Усранци и Сарај Чадор поставе питање неуставности таквог чина, упријети им прстом у Суд и Тужилаштво БиХ.

Па да видимо ко више, дуље и боље може да јебе Конститутивност.

петак, 20. јануар 2017.

ЗАШТО
ЂОКОВИЋ
ТРЕБА ДА СЕ ПОВУЧЕ

Ако не може да игра на врхунском ниову.
А послије Вимблдона је јасно да се неки генератор код Ђоковића искључио.
Мада је и он томе допринио, свјом одлуком да освоји Златну Олимпијску Медаљу.
Ђоковић дуго игра врунски тенис и даље то ни једно тијело и спортска свијест не може да издржи.
Бљескова може бити.
Али ће више бити Истомина.
Ђоковић је у посљедњој деценији један једини прави Свјетионик Националне Свијести.
Он је постао Ноле Часни.
Као Крст.
Он је лијек за све недаће и промашаје Срске Свјести, Српске Егзистенције и Српског Бића.
Иако Срби и Србија нису прстом меднули да створе Ђоковића, он се није никада одметнуо од њих.
Напротив, он се вратио Србији и Србима.
Удјенуо се у само срце.
Ђоковић је постао свакодневни лијек за Национални Понос.
Он је генератор Позитивизма неопходног Нацијама Компактног Заједништва.
Он је мирис Српског Колективитета.
Сваки Ђоковићев лош резултат изазива појединачне и колективне депресије.
И то није добро за Српску Свијест.
Стога би Ноле, кад се већ удјенуо ту, требао да се повуче из тениса.
Ако не може даље континуирано играти најбоље. А сигурно не може.
И ту није он крив. Ни неки секташ. Ни храна. Ни Бекер.
Не треба да се осипа и руни у Српској Свијести.
Треба да остане Икона.
На крају крајева. Не треба ни себе да понижава.
А паре ће зарадити на други начин.
Јер сада паре иду за њим.
Не мора она за поразима.
Овакав Побдјенички Ноле, потребнији је Србима него њему, и Србима, паре.
Да је из неке друге нације, ништа не би значило то што губи годинама, као Федерер и као Надал.
Код Срба је то помор.
Зато предлажем Нолету да се повуче и оде директно у Свеце.
Јер ће га Срби у својој свијести уништити много више од било ког противника.

А имаће већу штету од тога него он сам.

четвртак, 19. јануар 2017.

ФУНДАМЕНТАЛНИ
МУЏАХЕДИНСКИ
ТЕРИТОРИЈАЛИЗАМ
БАКИРА ИЗЕТБЕГОВИЋА

Дошао је историјски и повијесни тренутак да Срби и Хрвати у БиХ престау да буду Пичке.
Сада је најбоље вријеме да се супротставе, јавно, програматски, уставно, дејтонски, Бакиру Изетбеговићу и његовој панчадорској сокачкој филозофији прекривања цијеле Босне и Херцеговине и огртања у никаб из којег ће да вире само Очи Сарајева.
Сада, јер Велике Плоче Зла, америчка Неолиберална Клинтонија и Ерфорс Територијализам, и њемачка Панциреунија, укопале су се у мјесту и мељу у празно.
Тиме Сарајски Унитаризам почиње да ради против Бошњака и Сарајева.
Та традиционална српска и хрватска уљудност, увиђавност и сусретљивост, долази у Босни и Херцеговини до ивице Страдије.
Бакир Изетбеговић је у интервјуу загребачком Глобусу нанизао пар класичних излизаних просерица за дневну упорабу али је рекао и двије важне ствари.
● Бошњаци не теже унитаристичкој БиХ нити желе остваривати доминацију над друга два народа. Али неће трпити ни доминацију других над њима ни на једном педљу Босне и Херцеговине.
● Федерализација је неприхватљива, нарочито по етнотериторијалном принципу.
Ако прву реченицу прве ставке сматрам гологузом глазуром страним новинарима који нису упућени у све састојке специјалитета Бурек Унитарлук, Бакир Изетбеговић је изрекао најбезочнију територијалистичку освајачку политику као трајну оријентацију Бошњачког Политичког Круга. И вјерског и паравојног.
Федрализација и Конфедерализација су уграђене у Дејтонски Споразум као и у, његов Анекс, Устав БиХ.
Федерација БиХ је Федерација жупанија и кантона. Иако је у почетку титулисана као Муслиманско Хрватска Федерација.
БиХ је састављена, у Дејтону, пошто су у Дејтон као такве и стигле, од држава, Федерације БиХ и Реублике Српске. И то може бити само Конфедерација.
Све постдејтонске активности СПК а касније БПК, пошто је елиминисан Лагумџија са својим еуропским лажима о Социјалдеморкатији у Сарајеву и у Бошњака, муслимана, јер Социјалдемократија у муслимана звучи потпуно немогуће, ишле су за тим да у Федерацији униште федерализам а у БиХ конфедерализам.
То се и данас чини. Уз помоћ ВП, ОХР, ПИК и Ам Амб.
Питање БиХ није српски напад на Дејтон. Питање БиХ је повратак БиХ на Дејтон.
Бакирова теза да Бошњаци неће трпити доминацију над њима ни на једном педљу БиХ, најкрволочнија је ратна претензија над БиХ. Над Републиком Српском. Над Србима и Хрватима.
То је бошњачки, Бошњачког Политичког Круга, превод познате катаклизмичне поставке да је Српска Земља тамо гдје су Српски Гробови.
И тако ће и проћи.
Ну.
То Срби и Хрвати не требају да чекају.
Морају дићи политички, дејтонски, национални глас у захтјеву за поштовање Дејтона и тронационалне равноправности.
Нарочито Срби и Хрвати, Човић и Савез За Промјене.

Укочите подобро те Европске Интеграције. Али кочницу Сарајевском Унитаризму повуците до краја.

среда, 18. јануар 2017.

НИСУ САНКЦИЈЕ
ЗБОГ ДОДИКА
НО СУ САНКЦИЈЕ ЗБОГ
ЈАЧАЊА УСТАВНОГ СУДА
И СНАЖЕЊА
УНИТАРНОГ САРАЈЕВА

Три Предсједника Републике Српске, сметала су Западу.
Радован Караџић.
Биљана Плавшић.
Милорад Додик.
Други, нека се не љуте, нису били те калибраже.
Прва два Предсједника елиминисана су Хагом.
То да ни Караџић ни Плавшић, нису криви Хагу, већ су, ако су криви, криви Србима и Српској, могу овом приликом да оставим по страни.
Милораду Додику Хагом не могу ништа.
Његов главни проблем је што је испред Велике Политичке Странке добио велике гласове и што се држи за Дејтон.
То што су Америчке Санкције уведене у вријеме када не могу бити ефикасне, могу овом приликом да оставим по страни.
Милорад Додик није битан лидер у цијелој политичкој сторији, у цијелој унитаристичкој сапуници у БиХ.
Као што нису битни били ни Караџић и Плавшић.
Додик је битан овдашњој ситној опозицији и сарајским лешинарима, разним регионалним вуцибатинама, који ће сви заједно умишљати да, изјављујући ово или оно, добијају важне поене на свом путу политичког успјеха и снажења.
Као што увијек и бива, та ситњарија не разазнаје Политичке Координате у којима живи и у које се смјештају догађаји.
Четврт Вијека постојања Републике Српске је кратка историја њеног опстанка и тежњи за уништењем.
У тој политичкој вјетрометини и мочвари, истовремено, битна је само Република Српска.
Онима около, битно је њено уништење.
И та њихова тежња, много је већа него наша тежња за Опстанком.
То морамо промијенити и тога се морамо ослободити. Ослободити се властите неважности.
Република Српска је једини српски колективитет и територијалитет који се задржао изван Уже Србије.
Што је, уништење Срба и њихових бивака изван те београдско-шумадијске Србије, био једини циљ, Једини Циљ Распада Југославије. Никаква Хрватска Држава и курци палци.
Ипак. Она није случајно, у Дејтону, призната у свом Државном Комплету. Са границама. Она је остављена у могућности, демократској и међународно правној, да изабере и Самосталност. Односно излазак из БиХ.
Није случајно што јуче у америчком санкцијском документу пише Милорад Додик, Република Српска, Босна и Херцгеовина.
Мада то многи наш административац, приватник или неки други актер, нема на свом меморандуму. И ладно напише Ја, Бањалука, Босна и Херцеговина.
То што особље Америчке Амбасаде Сарајево, годинама дјелује у складу са Сарајевом, није политика САД. Као што ни дјелатност Инцка није политика Аустрије.
Америчка Амбасада је под притиском Сарајева и никада се неће издићи изнад њега. Јер нија важна и капацитирана, као београдска, па да се изабере и позицинира амбасадор који се постави изнад Власти.
Дјеловање особља Ам Амб Сарај кокошарско је, калдрмско, сокачко.
У складу са важношћу Сарајева.
Дјеловање Ам Ам Бгд, крволочно је, у складу са важношћу Београда.
И када оде Додик, Република Српска ће бити мета.
То треба да у своју политичку свијест трајно уграде и старе и младе генерације Српске. Сви они који се баве било којим административним, јавним, економским или политичким послом.
То је нешто као и Русија.
Био Лењин, био Стаљин, био Брежњев, био Јелцињ, био глупи Горбачов, био Путин, увијек је мета Русија.
То што се Српска и Русија ни по чему не могу поредити, то у овом случају није битно.
Америка неће дозволити укидање Републике Српске.
Јер је то Граница Свјетова.
Али никад неће спријечити ни један мали пасји потез Сарајева.
Неће ни нас спријечити да сами себе уништимо, разводњимо и одемо низ њиву као маслачак.

Зато је битно сваког дана радити и мислити као да ће сутра наступити Подјела и Самосталност. А понашати се уљудно и пријатно као да их волимо сто пута више него што они нас не могу очима гледати.