ЛАЖНИ
БОЖИЋ
МЛАДЕНА
ИВАНИЋА
У
САРАЈЕВУ
Божић и Младен
Иванић иду заједно као Младен Босић и Илија Стеванчевић.
Никада до сада
у својој политичкој каријери, Младен Иванић није градио тај имиџ вјерујућег
јавносника.
А онда је
најављен Божићни пријем Предсједавајућег ПБиХ, г. Младена Иванића. У згради
Предсједништва. За данас.
Не знам да ли
је то претежно трагично или је претежно смијешно.
Божићни пријем
у Сарајеву, осим у неком старом православном здању и у аранжману црквених
кругова, нема никаквог смисла.
Тај у посве
црквеним оквирима има смисао вјерничке борбе за опстанак појединца и његове
вјере јер има изгледа да успије. Православље је опстајало и у грђим добима. И у
трулијим Сарајевима.
У аранжману
Младена Иванића, пак, у Предсједништву БиХ, које је непрестано против Републике
Српске, 2 : 1, и гдје она не може да избори ни продужетке, Божићни пријем је
фарса.
Фарса Заједништва.
Фарса Толеранције. Фарса мултиконфесионалности и осталих украсних папира за
паковање лажних поклона.
Након избора
за ЧланаП, Младен Иванић је подузео акцију ретуширања свог националног имиџа. Који
није био никакав. У ствари, био је онакав какав је и Иванић политичар. Нема
мириса, нема окуса, нема агрегатног стања. Само Демократски Прогрес. Никад се
ни очему не изјасни. Никад се ничему не супротстави. Никад се никоме не
замјери.
Политички
Божићни Пријем у Сарајеву, након ратног и поратног односа Сарајева, и цијелог
тог булументаријума, према Србима, након етничке стерилизације, након што су
Срби односили своје мртве на слободну територију, након свих покушаја
унитаризације и укидања Републике Српске и Дејтонског Устава, може да има само
једну симболику.
Љубимо Скуте
Султану. Понизно молимо да примијетите да смо још ту.
А Странцима
порука. Једном Босном у Промјене. Нема Босне осим Сарајевске Босне.
То је само
признање пораза у неравноправној борби Сарајевских Срба за опстанак.
Да Младен
Босић има истинске православне намјере, организовао би Божићни Пријеме
Предсједавајућег у Бањалуци.
Јер из
Бањалуке је и изабран.
Тад то не би
било признање пораза већ признање Републике Српске.
Овако је то
само признање Сарајева. Као јединог мјеста у коме Срби треба да се моле.
А могао је и да
одведе Предсједништво данас у Братунац. Ако се већ не смију обиљежавати
сарајевске српске жртве.
