Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

10.

Капетан је лупио вратима кабине и колона је пренула.

Закачи тај поклопац цераде тим кајишима. Којим кајишима. Тим, горе. Умотај је и стегни ко и пантоле. А зато је то.

Доброчојек је мирно гледао шта се догађа око њега. Из свог угла у камиону, одмах до кабине, могао је да види и лица и реакције.

Драга браћо, ми нисмо за рата. Ови не знају ни вола у гујицу убост.

Многи од војника су били старији од њега а и он се није најбоље сналазио са опремом и оружјем. Знао је то и гледао је у празнину која се вукла за камионом.

Из стомака му се подизао лелујави терет који му је одвајао ноге од трупа.

Неки ме страх узима.

Чинило му се да је ушао у велики и необвидљиви облак несигурности која се осјети кад пропаднеш а не паднеш или изгубиш тло под ногама а још увијек стојиш.

Нешто ме омотало, нешто мекано, неуватљиво. Нећу имати зашта да се уватим ако се камион преврне.

Гледао је лица блиједих људи.

Можда су блиједи од зоре која није сазрела. Можда су се закречили од страха. Можда и њих омотава. Није једноставно. Затворени смо у овом кавезу. Само те носе. Не гледаш, не видиш, немереш мрднут. Каже Наша територија. Шта је наше. До јуче је цијела земља била наша па видиш да није. Сад идемо тамо ко да идемо у најтуђије. Ко израгани коњи у талијанску кланицу. Тачно ме страх да не погинем на првом километру рата. Кад је најбоље погинути. На почетку, да се не мучиш, на средини, стигло те, или на крају, кад те боље памте. Ко ће да се сјећа оних који погину на почетку. Не би ваљало да одма погинем. Нисам ја први крив за рат.

Нико у камиону није проговарао ни једне ријечи. Сви су гледали низ земљу која одлази од њих.

Небо се заплављује, дан се распоређује. Киша је стала и оставила чист ваздух према небу па се он диже са свјетлуцавих капљица и распоређује по земљи и њеним сјенама, заосталим од ноћи.

Доброчојек је осјетио чудни вјетар крај десног уха. Погледао је у цераду и видио три рупе.

Није ни окретао главу, само се бацио на ранчеве наслагане кроз средину камиона. Пушка је пала за њим и ударила га у сљепоочницу. Неки су погледали према њему не знајући шта се догађа. Војник који сједио код њега, с десне стране, гледао је у покров изнад себе а из уста и носа му је потекла крв. Онда је пао на мјесто гдје је сједио Доброчојек. Онај који је сједио до њега само је турио главу међу своја кољена.

Пуцњи се нису чули од мотора. А онда се камион зауставио.

Излази, излази, искачи.

Експлозија испод задњег десног точка откинула је и последње ријечи.

Камион се пропео задњим крајем, као да се насадио на нос и кабину, па се преломио и реп се вратио у пламен. Војници су поиспадали на задњу страну. Неки су, већ мртви, горили на земљи.

Доброчојек је испао напријед, под предњи точак. Пушка је била са њим јер је сједио са ременом омотаним око десне руке.

Сада је јасно чуо пуцњаву и добовање метака по лимовима и церадама.

Подвукао се под камион, више иза точка.

Није баш био свјестан свега. Али су му се вратиле оне капетанове ријечи о пуцању. Погледао је у Калашњиков и откочио га.

Гледао је у обарач још неколико секунди.