ПЕТ ВРСТА

ЖИВОТИЊА

У АТЕЉЕУ

БМК

Прије неку вечер доживим најезду стршљенова у Атеље. Знам да негдје имају легло па их привукло свјетло. И тако сваку вече. Онда морам да примјењујем тактику гашења задњег свјетла да се полако премјештају и прелазе на сљедећу сијалицу, све док не изађу напоље.

Данас, случајно, видим легло. Дизајнирано као женска торбица Емпорио Армани или Булгари, не знам ко их продаје. 

Тако нешто нисам никад видио. Знам да се стршљенови гнијезде у дупљама, у земљи, под настрешницама, у цигли, али да дизајнирају овако нешто, нисам знао.

Стршељенови су јако опасне беспилотне летилице. Ако их изнервирам и ако ме нападну, не бих жив стигао до Хитне која је далеко осам, девет, километара.

Засад смо мирољубиви. Они лете око мене, ја радим своје. Има их милион.

Два метра од стршљенова легу ми се ласте. 

То је посебна прича. Почеле су да праве гнијездо на сијалици. А ја се направим паметан па им додам неку дашчицу да могу лакше да слете. Оне то напусте јер су сватиле као опасност. Пријеђу на Другу Локацију. Тамо се излегу мали али их суша убије. Дехидрирају. Премјесте се опет па изграде ново гнијездо.

Сада је, опет, врућина притисла па се бринем. А мама и тата нису нешто искусни да стално доносе инсекте јер је то и храна и вода за птиће.

Маца Сивка не буде више на мом крилу. Вруће је. Хлади се на бетону у атељеу. Два, три дана ми је јаукала јер смо раздијелили њене мачиће а онда се примирила. Једино страда кујица Дона. Тако је пукне унутрашњим дијелом шапе да јој грудни куш звони ко кањон колорада. Можда љубомора. Иначе, заједно једу.

Дона, пак, стара и сва уплашена, гледа у мене, подвије реп и оде међу скулптуре, у парк. Онда је милујем и гладим.

И, на крају, ја. 
Откуд ја ту.
У ствари, откуд сви они.
Све разнородне врсте. 
У неку сигурно спадам и ја.
Стршљен, коштогледам.