Овдје
објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га
поставити на овом Блогу, као и претходне.
КИШЕ
И
ДУША
РАТНИКА
роман
Е, Добриша,
добри мој, да би запамтио слике и лица своји мртви ратни другова, а њи ће, ако
поживиш, бити много, премного, немој да паднеш у шаке непријатељу па да те
развлаче ко дивље мачке мртвог коња.
Да се
убијеш, Добриша, добри мој чојече. Да се убијеш прије него ти у главу и сјећања
уђе њијово зло према теби.
Тачно. Да
се убијем.
Неће мене
неки будалаш, болесни коњ, расијецати и мучити, да му служим ко ратни трофеј.
Ко код ловаца, кад се сликају са дивљим крмком на ауту.
Добриша ће
себи да распореди метке. Кад потрошим ове службене, и кад видим да ће ме
заробити, лијепо узмем и кроз подвољак.
Јебем ти
матер усрану.
И још морам
да смислим како да носим Осамдесетчетворку и Калашњиков заједно. Јест тешко,
али смислићу. Муниција јој је тешка. Чуо сам да поједе бога. Испуца сепет док
се окренеш.
Доброчојек
је почео да размишља о мецима које ће размјестити за недајбоже.
У чизме
може много. У ово изнад зглобова.
У ове
полете, еполете, како се каже.
У капу. Јест
и у капу.
Поклопци од
џепова. Кад закопчам, неће испадати.
Двајест метака
кад распоредим, пуна шака браде.
Онда је све
то скупио до себе и ножићем почео да просијеца улазе за метке.
Најлакше му
је било са поклопцима џепова.
Са сарама
од чизама се мало намучио. Најприје је прошио доњи ободни шав, густо, чиме је
саставио поставу и вањску кожу. Да меци не пропадају према зглобу. Онда је
изнад тог прошива одмјерио и прорезивао, за сваки метак, његово лежиште. Капислу је окретао горе, да мало извирује из
прореза.
Вако се
лакше вади. Ко ће га извадити за зрно.
Када је
убацио у сваку чизму, у спољашњи дио саре, по пет метака, обуо их је, ставио
ногавице унутра и закопчао по два ременчића.
Божије.
Ево ти
курац.
А онда је
кренуо са капом. Па са еполетама.
Добро се
вади из полета. Само пробијем поставу. Измислили ово за тробице официра. Пизда им
матерна.
Ушићу дугмове
боље, да не отпадну кад пролазим кроз шуму и шикару, па да не висе онако.
Био је
задовољан.
Двајестседам
метака. Скоро оквир. Јебога ти.
Сад сам
миран. Можда ме моји и не би оставили али шта ја знам. Изгинуће, побјећи, неће
знати гдје сам, мислиће да сам ја први побјего.
Овако сам
сигуран.
Ја држим живот
у својим рукама.
Није живот
полуока па да је дајемо укруг.
Свака част
рату. Ал оћу да гинем кад ја оћу.
А не кад
бијесни пси дођу по ме.
