ПОСТАТИ РУЉА

ПРИЈЕ НЕГО

ПОСТАНЕШ НАЦИЈА

Дабоме да знам да никога у Сарају, и свих оних који од Сребренице праве Бесконачни Крвави Сан Ремо, није срамота онога што се десило на недавној комеморацији.

Када су људи, који имају своју прецизну трећемиленијумску одредницу, дакле, не пећинску, не племенску, не прашумску, муслимани, Бошњаци, Европљани, на нечему што се зове гробље, почели без разлога да се понашају као руља, као стампедо, почели да каменују неке друге људе. Ма шта је о њима и њиховом доласку мислио.

Тај нови феномен, нови чак и за Балкан, то аутоматско претварање у руљу и ритуал каменовања, за дубоку је социолошку и културолошку анализу.

Он показује да се Сребреница организује као спектакл и да никоме није стало до гробова, па чак ни до мртвих. Уосталом, многа муслиманска гробља нису имала никакве бриге, док није наступила ера геноцида и агресије и док то није постало позоришни реквизит. У току рата сам муслиманска гробља налазио и у шумама и шикарама, зарасла и заборављена.

Нису ни Православци нешто нарочито бољи. Умију да запусте гробља и да им крстови иструну, дрвени, а камени да се оспу и извале. Једино су Католици, и прије рата, пазили на гробља као и на живе људе.

Каменовање једног премијера тежак је политички удар на један народ.

Не на Српски. Већ на Бошњачки.

То је једнако погубно за перцепцију тог народа као и онај историјски поклич Алије Изетбеговића да ће за БиХ жртвовати Мир.

Сребреничко Каменовање показује да Сребреница као Спектакл није, све ове године, организована да би се унаприједио Статус Жртве, нити да би се поспјешио процес формирања Бошњачке Нације.

Он је организован само да би класичне бошњачке политичке елите, младобосаначких коријена, остале под чадором власти а да би се муслимани потуно политички гетоизовали и претворили у руљу.

Тако се и овај пут показује да свако насилно остајање на власти, свако непријатељство према другим народима, свака тежња за туђом земљом, овдје за земљом Републике Српске, има за посљедицу  претварање властитог народа у политичку руљу, политичке дивљаке, политичке слуђенике.

Ну. Све то што се догодило са срамотним каменовањем у Сребреници, није посљедица јучерапњих догађаја. Некаквог пуштања Орића на сарајевску слободу умјесто у београдски затвор.

То је посљедица вишегодишње, скоро тродеценијске, јавне кампање сарајских медија, сарајских политачара и џамијских проповиједи.

И данас, сарајски медији доносе изјаве против Референдума у Српској, против Српске, Сервер, Кораћ, доносе сторије о Крајишкој Сребреници и слично. Али никад не доносе друго мишљење, кад су Срби и Српска у питању.

Та двострана радикализација муслимана, у Сребреници и у Приједору, није случајна. Она има стратегијске изворе и дугорочно је смишљена.

Зато је Кораћ наивни политички сликар, генералић, као и Вучић са пруженом руком.

Али то све неће коштати њих.

Коштаће Републику Српску и Србе Српске.

Зато им неко политички мора рећи да престану са пружањем руку, и језика, против Српске.

А, што се мене тиче, могу да се преселе у Сарајево, да приме Ислам, и да сваки дан клањају. Ено им џамије арабијске.