КО ЈЕ ПРОФИТИРАО

ОД ЧЕТВEРОЧЛАНЕ

ПАРАДЕ У БЕОГРАДУ

Када се слегну, и одбаце, површинске приче, у којима су четворица Историјских Лидера, настојали да надмаше један другога, себе, Мир и двадесетпет година старог Рата, а било је доиста много небулозних изјава, од Ставили смо тачку на двије деценије, Отворили смо нову страницу, до Заборавио сам инцидент у Сребреници, када се размакну све недипломатске и типично вашарске балканске манифестације, од играња шаха до пјесама о Сарајеву, гдје је недостајало сам још да се Четворка, као улични плесачи, сјури низ Кнез Михајлову, уз натпјеве Дајмо Шансу Миру, и када се одбаци сваки фактор примораности на ову посјету Трочланог Предсједнштва Сарајевске БиХ и на Пружену Руку Премијера Србије, остаје веома мало квалитетних чињеница које се могу укњижити као политичка и будућа добит за неку од три и по стране, које су учествовале у Београду.

Три и по. Јер Иванић је овдје играо улогу Резервог Србина. Пошто је први Србин био Вучић. Хрвате је, који немају Републику, представљао Човић, Сарајево, Бошњаке и муслимане, Изетбеговић а Републику Српску није редстављао нико. Иванић јесте изабран у Републици Српској, али Република Српска има свог Предсједника и свог Премијера.

Дакле.

·        Вучић. Вучић је добио нове, скоро савршене поене као церемонијал мајстор. Он је постао Гуру Политичког Ријалитија. Инкарнација Политичког Пинка. Из очајно понижавајућег положаја у Сребреници, гдје је доспио својом дјетињом и наивном грешком, дигао се до неслућених висина кротитеља  несложног Предсједништва БиХ које је било принуђено да се одушевљава цијелим перформансом.

У политичком смислу, смислу сарадње, користи и лидерског положаја, Вучић није добио ништа.

Али је, зато, изгубио дио синтагме Ја Држава. Јер ово свако у Србији тумачи као употребу Вође у корист Босне, која мало кога у Србији занима, а никако се не може тумачити као обећање да ће већ сљедеће године, због овога нешто бити боље.

Вучић је сазнао да његова употреба може да иде унедоглед. Јер, након Инауколиндације, у Загребу, одведен је у Сребреницу, што је, било много теже и опасније.

Београдска Пружена Рука, није била опасна, али је тежи чин од посјете Сребреници.

То је потчињавајући чин. И за Вучића као и за Босанску Тројку. Они који су му сугерисали Пружену руку знају то и то су хтјели да постигну.

·        Србија. Србија, такође, није добила ништа. Јер од БиХ, која не постоји, и не може да добије ништа. Добила је само поруку да ће, у оваквој постави, још једно вријеме бити кориштена за Балканске Циркусе.

·        Изетбеговић. Највећи губитник. Од Јогунице из Сребренице, гдје није успио да види, и да се рукује, ситног Вучића, стигао је до мечке коју показују Калемегданом и Кнез Михајловом како би се смртно уплашени Вучић из Сребренице представио на Нови Фактор Мира. Истина је да је Изетбеговић успио да помене 8372 али је морао да даје и читав низ похвала и пристанака што никако не приличи власнику муслимана, Бошњака и цијелог Сарајева и насљеднику Алије Бабе. У два, три, београдска часа, нестала је сва његова наслијеђена чадорска отоманска осионост.

Он ће морати сада, у Сарајеву, и у БиХ, поново да се позиционира као противник Срба, јер то смртни непријатељ Републике Српске, у ствари и јесте.

У својој арабљанској и отоманској јавности изгубио је значајн дио угледа. То ће морати да се санира по вјерским организационим линијама.

Изетбеговић је овим, у значајном дијелу, потпао под власт Европљана, мада није у истој мјери извучен испод утицаја Ал Фактора.

Његова нада да ће Вучићева заборавност и Пружена Рука, која је симбол, подвала, обавезе цјеливања, на што је невољно пристао, бити компензована притиском на Републику Српску и Додика, није утемељена. Као што није утемељено ни корисно увлачење Есдееса у Пробосанство, јер је то само Босић. Као што и Додик није Есенеде. И као што је и у Есдеесу и у Есенесдеу огромна већина која није спремна да парадира Сарајевом и Београдом, заборавивши на Републику Српску.

Притисак на Српску, чак и фиктиван, само ће подићи напетости у БиХ. А напетости и сукоби, не иду на руку Сарајеву и Бошњачкој Елити.

·        Иванић. Он је на нули. Као и у Сарајеву, ни у Београду није био нигдје. Био је негдје између. Он није Пробосанац. И Изетбеговић то зна. Он има друге послодавце и налогодавце.

·        Човић. Код Срба је добио нови слој наклоности. Он је сада, још друкчији од Колинде, Олује, Блајбурга па и Милановића, него што је био. То је извјесна добит за њега али у неуновчљивом облику.

·        БиХ. Још мање је држава него што је била. Нарочито код оних који је изговарају пуним патриотским устима. Јер, Бакир, симбол те Унитарне Државе, понизно је отишао на Леб и Со у мрски Београд. То се мора схватити као понижење Државе.

Он је прешао орбут пут од Вучића. Од гранитног сребреничког симбола недодирљивости, коме Четник долази на поклоњење и покајање а бива средњовјековно испраћен каменовање, постао је учесник великог трољубног циркуса.

·        Додик. Извјесни губитник јер је остао у дефанзиви, у којој је већ дуго. И већ дуго се врти у кругу. Референдум, па и могуће одустајање од референдума, пали су у пети неплан.

·        Република Српска. У тешком је положају што није неочекивано. Јер је притисак на Вучића и Београд веома велики. Брисел и Берлин би вољели да Вучић одигра улогу Милошевића у односу на Републику Српску Крајину. Питање је само да ли ће имати двољно времена за то и да ли су све околности погодне.

·        Мир. Ни мир није добио ништа. Осим у својој варљивости. И управљивости.