Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Командире, нећеш ту бит, у тој дрварници. Научио сам сам. Ништа ви не брините. Спустите телефон овдје. Имају степенице, одозго, са спрата.

Доброчојек је у том приземљу нашао неки стари мадрац и смјестио га на поравнатим дрвима. Пећ за централно гријање му је била под ногама.

Догађаји лете један за другим. Не треба да трчим испред њих. Размислити. Морам добро размислити. Шта и како да радим. Морам људе пописати, шта су, ко су, године, дјеца све. Морам попамтити.

Како су их скупили у овај вод. Ко и мене. Нако им пало напамет.

Можда и немере друкчије. Није рат баш зидање куће. Молер, столар, зидар. Главно је да људи не гину. Рат неће добити мртви хероји. Ни рањеници. Највећи јунак је онај који направи да непријатељи изгину ко јунаци.

Нађи ми неку теку празну, у кући, јел било дјеце овде. Јест, има дјечија соба. Шта ће ти тека. Треба ми да попишем ствари које морам да знам. Немере се чојек ослонит на главу.

Донијели су му двије теке. Јесул рачунске. Јесу.

Оди вамо. Држи сјекиру вако.

Доброчојек је тукао маљем и од теке направо малу биљежницу, величине некадашњег рјечника.

Тако. Може да стане у џеп од блузе. Ево и оловка. Реци људима да око пет дођу, један по један, до мене. Морам пописати имена и остало. Немојте одма јест. Гледај да не једеш ако не мораш. Боље је оставит за послије. Никад не знаш оћел бит опет. Шта ћемо, ми одма отворили оне картончиће из Јна. Има конзерва. Остало бацимо. Одреди неко мјесто за смеће, направи нешто са четири колца и даскама. Види. Немој да се баца свуда око куће. Направите списак за прање нужника. Списак за стражу. Дан ноћ стража. Дању један, ноћу двојица. Испред куће. Иди сад.

Подијелим по тројицу. Тројица иду напријед. Иза њих се шири, иду тројица па тројица. Онда трипут по тројица. Крајњи увијек гледа на страну. Средњи гледа у оне испред себе. И окреће се да види идул они иза њега. Унутрашњи да гледа оне из друге групе до њих.

Тако ћемо увјежбати. То је најбоље. Она прва тројица морају да буду најбољи. Да имају најбоље очи. Да не срљају. Пушке на страну и испред себе, уземљу.

Војска је сједила око куће. Некако су изгледали сигурни, као да су код своје. Иако су неки од њих преживјели покољ, није се читао страх у њиховим очима.

Још увијек они нису у Рату.

Још ће времена проћи док Рат не постане велики незаустављиви ваљак који, полако, иде преко њих. И тањи их. Сваким даном и сваком ноћи. Док не попусте или док се не свикну да живе под том великом тежином Рата.

Не знамо ми још ништа.

Јест јуче било крви и мртвих главуша. Ал то је био један трен. Ја мислим да је рат кад је рат сваки дан, сваку ноћ, кад ти ништа не значи што свањива.