Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Смрт је тако лако и брзо дошла у ова тјелеса, ко да је била с њима.

Доброчојек је опипао своја прса испод мокре јакне. Несвјесно тражећи нешто што не треба да буде ту.

Мора да је са нама. Или нас прати, или нас води.

Како би изабрала ове који леже а прошла крај мене.

Киша и Смрт. Пратиће ме Киша и Смрт кроз цијели овај Рат.

Сестре су оне.

Смрт пада по нама. Ко и капи. Нека погоди, нека промаши.

А ми, ако се тако задеси, мирно идемо испод њих. Не знајући која ће да те удари у чело.

Тако и неке невидљиве смрти падају по нама. А ми мирно ходимо кроз њих. Па кад стигне стигне. И кога стигне. Капне.

Кад би људи знали да не иду По Смрти, као што могу да не иду По Киши.

Како нас је овдје Смрт сачекала. Како је знала да ми идемо у тој колони а ми нисмо знали да можемо да упаднемо у засједу.

Неко је требао да зна. Није Рат да одамо ко будале. Неко рачуна да је ово наше а може да уђе ко оће.

Устани, људино, отле, искиснућеш.

Добрица је сједио на том пању толико дуго да му је одјећа постала црна од влажности и кише.

Бољи су били они шињели. Натопе се али су топли. Само су дуги брате, нису за трчање и камионе. Ово се натопи, прокисне и ладно је.

Камиони који су одвезли рањене, враћали су се.

Добрица је устао и пошао асфалтом према њима. Неколико корака. И стао.

Кад се зауставио први од њих, искочио је један од пратилаца. Звао сам дежурног. Одмах су послали војну полицију, неку јединицу, специјалци, шта ли, да дођу и да нас одведу гдје треба. Могли су одма, мајку им јебем. Неки ће остати да чувају ове мртве док не дођу камиони по њих. И они су кренули, рекао је дежурни.

Доброчојек се опет вратио на свој пањ.

Као неки мокри чувар мртвих тијела.

Нису то мртваци. То су мртва тијела. Нема ту више никога. Нема ничега. То више нису људи. То су празне кутије. Сад ће тамо да причају да су то Погинули Борци. А ми ништа нисмо видјели. Само смо чули и изгинули.

Кише и Смрти однесу све, све саперу.

Оно што остане, та празна тијела, то су ко неке кесе које се наватају по врбацима и обалама послије поплаве. Само што их ми сарањујемо, да не прља очи и не шири смрад. Да се тичурине и пси не купе.

Добро смо смислили та гробља. За празна тијела ратника. А за њијове Душе нисмо смислили ништа.

Онда му се учинило да је чуо неки глас из шумарка крај пута.

Људи, људи, рањен сам, рањен. Помозите, оставили ме.

Јесте, неко запомаже.

Доброчојек је устао и откочио пушку а за њим је пошао један од пристиглих пратилаца камиона са рањеницима, ни сам не знајући зашто.

Ишао је према мјесту гдје му се учинио глас. Овај други војник је некако застајкивао и сваки час друкчије хватао и окретао пушку. Радо би одустао и вратио се али му се чинило да сви гледају у њега. Па није смио ни да се окрене.

Људи, људи.

Ђе тражиш људе, пиздати матерна.

Зенга је лежао у блату и води, крвав по једној страни, блијед у њиховој црној униформи.

Ко да си оџачар, мајку ти јебем усташку.

Нисам усташа, мобилисало ме.

Доброчојек је подигао пушку према прсима рањеника.

Немој, немој. Не сери ти. Ако ти се не гледа врати се на пут.

Не пуцај, брате, не пуцај. Све ћу испричати, ићу у вашу војску.

Нема браће откад је умро Тито.

Дошо си овде да убијаш. Да буеш Хрват. Шта да будеш. Нисам ништа дошао, само ме довезли.

И одвешће те. Јебо ти своју војску. И своју државу. Оставило те. Саћеш бит мртав ко и они моји.

Кратак рафал је одјекнуо равницом и одбио се неколико пута па изгубио у влажном ваздуху.

Нађи још једнога. Вуци пса на цесту.