УСПЕНИЈЕ

ЈОВАНОВО.

УМРО

ЈОВАН БАБИЋ.

Упокојила му се Душа Граховска.

Јован Бабић је био из кова озбиљних новинара, оних који над сваком чињеницом копају тоне покривке и откривке, само да је не би погрешно употријебили, из кова новинских новинара, а који је завршио у телеграфској агенцији Танјуг, данас замирућој, из кова новинара који се нису одушевљено петљали са политиком нити су били против ње, који су се петљали са животом и били са њим, из кова весељака по животу, без обзира на све тегобе.

Јован Бабић, са неким од својих бројних фотоапарата, путовао је и за рачун посла и за свој рачун.

Сјећам се да је годинама ишао у Терезин, обилазио затворске, туберкулозне и последње дане Гаврила Принципа.

Годинама. Да би се неке ратне, појавио код мене, у штампарији, да му одштампам роман Успеније Гаврилово. Био сам тада офсет машинит, монтажер и дизајнер корица. Кад се докопам неколико дана одмора са фронта.

Сјећам се да је донио књигу отпринтану инверзно на паусу. Али је било много словних грешака па сам исијецао слово по слово и лијепио права. Било ми жао да иду грешке у живот једне добре књиге.

Када се прочита Успеније Гаврилово, које је данас заворављено, као и свака књига, а особина књиге је да се лако заборави ко и чојек, посве другачија слика се добије о времену, Гаврилу, атентату, животу.

Писао је Јован бабић и друге озбиљне ствари.

Истраживао је Усташки Покољ у Дракулићу код Бањалуке гдје је за једно јутро, без метка, побијено више од двије хиљаде Срба. И то је објављено као књига.

Поред свега тога, Јована ћу памтити као весељака.

Свакодневно нам је, тој дописничкој колонији у Бањалауци, препричавао догодовиштине из живота. О Пендречењима, о Мрчитељима, о згодама са бувљака, гдје је скупљао своје старе фотоапарате.

Понекад ми се чини да је Јован посљедњи човјек којег сам видио са широким, здравим, искреним смијехом.