.jpg)
U Palama promovisan roman Rajka Vasića „Prsti ludih očiju“
ZRNO LJUDSKOSTI U BESMISLU RATA
Roman „Prsti ludih očiju“, autora Rajka Vasića, koji je objavila Zadužbina „Petar Kočić“ Banja Luka-Beograd, govori o ratu, temi brojnih književnih djela od antičkog vremena do savremenog doba, ali na jedan novi i po mnogo čemu poseban način-rečeno na promociji Vasićeve knjige, koja je u četvrtak uveče upriličena u amfitetatru Filozofskog fakulteta Univerziteta Istočno Sarajevo u Palama.
Govoreći o romanu, čija je promocija privukla više nego zavidan broj ljubitelja pisane riječi u Palama, a koji se lani našao i u najužem izboru za prestižnu NIN-ovu književnu nagradu, profesor Željko Stojanović je istakao da se posebnost ovog štiva prepoznaje „u svakom slovcu i cjelini.“
-Glavni junak Vasićevog romana je na ratnim stazama ispravnog, ali i pogrešnog, kako iznutra, tako i spolja. U ratu, kada je smrt za vratom, nema vremena za skrivanje pravog lica, jer ono istinski pukne i pokaže se u tragovima, a ne u riječima-rekao je Stojanović.
On je dodao da je Novi, kao lik nosilac romana „Prsti ludih očiju“, inteligentan, istinoljubiv i superioran, ali po cijenu sopstvene žrtve, sposoban da odluči i preuzme odgovornost.
Predstavljajući Vasićev roman, docent dr Branka Brčkalo je navela da govori o besmislu rata i njegovoj razornoj moći, ali i o osjećanjima nepravde, očaja i otuđenosti, koje takvo stanje donosi.
-Specifičnost ovog romansijerskog djela ogleda se i u tome što apsorbuje sadržaje sadašnjosti i transformiše ih, govoreći ne samo o sukobu među narodima i ljudima nego i o sukobu u samom čovjeku-rekla je Brčkalova, podsjetivši u tom kontekstu i na riječi Njegoševog junaka igumana Stefana „niko srećan, a niko dovoljan, niko miran, a niko spokojan...“
Simpatično podsjetivši na izreku da su „pisci lažljivci koji govore istinu“, istočnosarajevski književnik, publicista i književni kritičar, Nedeljko Zelenović, naglasio je da je roman „Prsti ludih očiju“ namijenjen onima koji su rat doživjeli „iz prve ruke.“
-U središtu romana je čovjek sa srcem i dušom koji se našao u ratnoj kataklizmi, čovjek koji vodi i taj rat, ali i svoj rat, rat sa svojim ljudskim i moralnim dilemama. Rat, uostalom, nije samo onda kada zaraćene vojske pucaju jedna na drugu, kada se ruši i razara sve ono što je čovjek stvorio, već je i onda kada čovjek vojuje sam sa sobom, kada ga pitanja i nedoumice tjeraju da se muči, odnosno da sam sebe muči-kazao je Zelenović.
On je ocijenio da Vasić čitaocu ne ostavlja mnogo prostora za razmišljanje i da se pita „šta je pisac htio da kaže“, jer u opisima ide do tančina, nastojeći da ništa ne propusti, znajući da je sve jednako važno i da sve daje „meso kosturu ovog književnog djela.“
-Opisujući pojedine ratne situacije, Rajko Vasić na sve načine pokušava da nađe zrno ljudskog u opštem ratnom ludilu i uspijeva u tome-ocijenio je Zelenović.
S. ŠEKARA
ANTRE : Obaveza
Obraćajući se prisutnima u prepunom amfitetatru Filizofskog fakulteta u Palama, Vasić je ocijenio da je „knjiga danas siroče o kojem malo ko, gotovo niko ne vodi brigu...“
-Ovaj roman i kritike na koje je naišao obavezuju mu de se ozbiljnije počnem baviti ovim poslom, iako nisam imao namjeru da u ovim godinama postajem književnik-rekao je Vasić, pojašnjavajući da i „Prsti ludih očiju“ nije knjiga koja je nastala kao plod namjere da postane književnik, već želje da „među korice stavi ono što nosi u glavi, a ponio je iz rovova u potonjem ratu“.
Рајко Васић: ПРСТИ ЛУДИХ ОЧИЈУ, Задужбина Петар Кочић Бања Лука – Београд, 2009.
КО РАТ ВОЛИО – У КУЋИ МУ БИО
Нисам случајно своје размишљање о роману ,,Прсти лудих очију'' Рајка Васића насловио овом народном изреком, јер, понекад, не треба ништа ни смишљати ни премишљати. Наш народ је све смислио и измислио. Треба само бар мало завирити у народну књижевност, а они смјелији потопити се до главе, до очију (макар биле луде), како је аутор овог романа Рајко Васић учинио, па ће вам све што вам није јасно, јасно бити.
И тамо је све рат, нажалост, или личи на рат, па и онај, понекад најгори, који човјек као индивидуа води сам са собом. Није само рат кад зараћене војске пуцају једна на другу, кад се рушиу и разара све оно што је човјек створио. Рат је и када војујеш сам са собом, кад те питања и недоумице тјерају да се мучиш, односно да сам себе мучиш.
Аутор овог необичног романа са поетским насловом у средиште радње ставља човјека, када наводно општенародно добро и назадна глобализација хоће да све потопе и све ставе у један кош, посебно људе који су, нажалост, једина разумна бића.
Васићев јунак једноставног имена Нови (није то нови човјек, већ онај стари са срцем и душом и осталим унутрашњим органима) нашао се у рату као општељудској катаклизми, али он води и тај рат, али и рат са самим собом са својим људским и моралним дилемама.
Нови је временски смјештен у овај последњи рат, али је он прототип који се може смјестити у све српске ратове и сва српска страдања.
Већ на првим страницама књиге која говори о ратовању Новог и његове дружине види се сва лудост ратовања, сва патња, сви најнижи људски пориви, праве слике изгибенија, мртви људи као крпене лутке растргане дјечијим рукама у љутњи и каприцу, какав понекад само дјеца посједују.
Аутор кроз описе фронта, ратних акција, људи који само хоће да сачувају своју главу, слика сву пустош и разарања које рат доноси, те подвлачи да је пустош у души и срцу појединца можда и гора од разрушених кућа и окућница, запарложених ливада и ораница, уништених шума и водотокова.
Рат је, ипак, неприродно стање у којем се човјек налази и аутор је дубоко свјестан тога и кад слика унутрашње стање својих јунака, кад из огрубљелих ратника хоће да исциједи кап њежности и зрно најтананијих људских осјећања. Но, човјек се привикне и најгоре, јер је човјек најиздржљивија животиња. А, како ниједан рат до вијека није трајао, као што каже наш народ, ратника хвата страх од онога што га чека послије ратовања и потуцања од рова до рова, од ратишта до ратишта. Страх је од Бога и од људи.
Васић се, описујући људе и прилике у ратном рову и ван њега, не либи да све назове правим именом и до танчина опише. Он каже: Као и у сваком рату, држава даје топове, богати дају волове, а сиротиња даје синове. Зар није тако било у овом последњем рату? Зар није тако у свим ратовима? И сви то знамо, само не знамо докле ће то да траје. Ваљда док је вијека и свијета и манитих глава које ратове производе као некакав производ на фабричкој траци.
Аутор овог романа не да читаоцу да пуно размишља, да се пита шта је писац хтио да каже. У описима он иде до танчина, настојећи да ништа не пропусти, јер све је важно и све даје месо костуру овог књижевног дјела. Некада давно сам рекао, а онда и записао да је разлика између прозе и поезије у томе што се у поезији мора рећи много и сликовито са што мање ријечи, док се у прози мора објаснити свака пишчева намјера, навести што више могућности за рјешење књижевне шифре.
Опусујући поједине ратне ситуације Рајко Васић на све начине покушава да нађе зрно људског у том општем ратном лудилу и налази га у односу његовог јунака Новог према заробљеници Белкиси, ако је она уопште заробљеница, јер је својевољно пошла за њим као вјерна животињка понајбоље осјећајући да у том окорјелом ратнику има више људскости у хуманости него у икому другом.
Истина је, Нови убија, али треба добро размислити зашто то он чини. Можда би једноставан одговор био у томе, да, ако већ не можеш избјећи ратна дешава, боље је да ти обијеш непријатељског војника, него он тебе, а свога саборца мораш спасити рањавања и смрти, јер тако спашаваш себе. Нико не може сам ратовати, па и кад сам са собом ратујеш, потребан ти је саборац. Иначе би се помутио разум и расуђивање не би било правилно. Мало је ко објективан, поготово према себи.
,,Ако неко буде правио катастар свега онога што сам радио у рату, неће ме опрати ни сумпорном киселином. Мада ја мислим да нисам крви. Не могу да пустим да ме убију. У рату има два избора. Или да чекам да ме убију, или да убијам да не бих чекао. Не могу да жалим никога. Не жалим ни себе. Рекао сам себи да ћу погинути, да то ријешим на почетку, па нисам плакао ко пичка. Нећу да размишљам. Нисам овдје да узгајам мајчину душицу...''
Ето објашњења зашто је већина људи била у рату. Ако је објашњење уопште потребно.
Поштујем све књижевне правце (да мало будем и ја субјективан) (као да нисам био до сада), али класична проза чији су егземплари руски књижевници 19. и прве половине 20. вијека, а од наших Андрић, Ћопић, Црњански, Селимовић, Ћосић и други, то је књижевност коју ће читалачка публика увијек вољети. То је исто као са садашњом популарном музиком. Створи се хит и траје колико траје живот вилиног коњица, али евегрини трају вјечно, као прве пјесме Лепе Лукић, Мирослава Илића, Индекса, Чорбе, а поготово Џонија Штулића и његове Азре.
Аутор се својом причом полако увлачи под читаочеву кожу, који се чуди колико тога може стати, поготово онај читалац који је доживио и преживио овај посљедњи рат на првој линији фронта. Ова књига и јесте намијењена онима који су рат доживјели из прве руке, а аутора као да и не инстересује друга публика, а поготово високоумни самозвани књижевни критичари, којих је тмушта и тма, а никада у животу нису ни сувислу реченицу саставили, већ само препричавају оне праве књижевне критичаре који су одавно изумрли као диносауруси. Да су иоле прави критичари не би интелектуалне онаније проглашавали књижевним дјелима година и деценија, већ би напокон узели у руке Толстоја и Достојевског, Андрића и Селимовића, па их као праву лектиру код строгог професора српске књижевности напокон ишчитали да би сазнали шта је права књижевност.
Као што и приличи, аутор овог романа је свог јунака послао у непознато, у легенду, као што су и многи други српски јунаци отишли у легенду. Јер шта би значило да је на крају романа нашао негдје у Шведској Белкису и оженио се њоме како би изродила два три пута по близанце. Шта би радио, како би их хранио, кад ништа, изгледа, друго није ни знао осим ратовати, а и то витешки као да још витештва и витезова има.
И да не би од своје максиме одступио, а она гласи да књиге треба читати, а не препричавати, да их треба ишчитавати, а не кудити или хвалити, а све у страху да и мене не назову мудросером, ја вам препоручујем да овај роман узмете пред себе и да уживате у добром штиву.
Аутору Рајку Васићу препоручујем да наставити писати и да следећи роман буде о рату послије рата, јер ми Срби, као што он и сам каже, не можемо без рата, па макар га сами са собом водили. До тих дана, остајте ми здраво
Српско Сарајево (на српском)
Источно Сарајево (на енглеском)
Марта 25-27. године 2010.
Недељко Зеленовић
Obraćajući se prisutnima u prepunom amfitetatru Filizofskog fakulteta u Palama, Vasić je ocijenio da je „knjiga danas siroče o kojem malo ko, gotovo niko ne vodi brigu...“
-Ovaj roman i kritike na koje je naišao obavezuju mu de se ozbiljnije počnem baviti ovim poslom, iako nisam imao namjeru da u ovim godinama postajem književnik-rekao je Vasić, pojašnjavajući da i „Prsti ludih očiju“ nije knjiga koja je nastala kao plod namjere da postane književnik, već želje da „među korice stavi ono što nosi u glavi, a ponio je iz rovova u potonjem ratu“.
Рајко Васић: ПРСТИ ЛУДИХ ОЧИЈУ, Задужбина Петар Кочић Бања Лука – Београд, 2009.
КО РАТ ВОЛИО – У КУЋИ МУ БИО
Нисам случајно своје размишљање о роману ,,Прсти лудих очију'' Рајка Васића насловио овом народном изреком, јер, понекад, не треба ништа ни смишљати ни премишљати. Наш народ је све смислио и измислио. Треба само бар мало завирити у народну књижевност, а они смјелији потопити се до главе, до очију (макар биле луде), како је аутор овог романа Рајко Васић учинио, па ће вам све што вам није јасно, јасно бити.
И тамо је све рат, нажалост, или личи на рат, па и онај, понекад најгори, који човјек као индивидуа води сам са собом. Није само рат кад зараћене војске пуцају једна на другу, кад се рушиу и разара све оно што је човјек створио. Рат је и када војујеш сам са собом, кад те питања и недоумице тјерају да се мучиш, односно да сам себе мучиш.
Аутор овог необичног романа са поетским насловом у средиште радње ставља човјека, када наводно општенародно добро и назадна глобализација хоће да све потопе и све ставе у један кош, посебно људе који су, нажалост, једина разумна бића.
Васићев јунак једноставног имена Нови (није то нови човјек, већ онај стари са срцем и душом и осталим унутрашњим органима) нашао се у рату као општељудској катаклизми, али он води и тај рат, али и рат са самим собом са својим људским и моралним дилемама.
Нови је временски смјештен у овај последњи рат, али је он прототип који се може смјестити у све српске ратове и сва српска страдања.
Већ на првим страницама књиге која говори о ратовању Новог и његове дружине види се сва лудост ратовања, сва патња, сви најнижи људски пориви, праве слике изгибенија, мртви људи као крпене лутке растргане дјечијим рукама у љутњи и каприцу, какав понекад само дјеца посједују.
Аутор кроз описе фронта, ратних акција, људи који само хоће да сачувају своју главу, слика сву пустош и разарања које рат доноси, те подвлачи да је пустош у души и срцу појединца можда и гора од разрушених кућа и окућница, запарложених ливада и ораница, уништених шума и водотокова.
Рат је, ипак, неприродно стање у којем се човјек налази и аутор је дубоко свјестан тога и кад слика унутрашње стање својих јунака, кад из огрубљелих ратника хоће да исциједи кап њежности и зрно најтананијих људских осјећања. Но, човјек се привикне и најгоре, јер је човјек најиздржљивија животиња. А, како ниједан рат до вијека није трајао, као што каже наш народ, ратника хвата страх од онога што га чека послије ратовања и потуцања од рова до рова, од ратишта до ратишта. Страх је од Бога и од људи.
Васић се, описујући људе и прилике у ратном рову и ван њега, не либи да све назове правим именом и до танчина опише. Он каже: Као и у сваком рату, држава даје топове, богати дају волове, а сиротиња даје синове. Зар није тако било у овом последњем рату? Зар није тако у свим ратовима? И сви то знамо, само не знамо докле ће то да траје. Ваљда док је вијека и свијета и манитих глава које ратове производе као некакав производ на фабричкој траци.
Аутор овог романа не да читаоцу да пуно размишља, да се пита шта је писац хтио да каже. У описима он иде до танчина, настојећи да ништа не пропусти, јер све је важно и све даје месо костуру овог књижевног дјела. Некада давно сам рекао, а онда и записао да је разлика између прозе и поезије у томе што се у поезији мора рећи много и сликовито са што мање ријечи, док се у прози мора објаснити свака пишчева намјера, навести што више могућности за рјешење књижевне шифре.
Опусујући поједине ратне ситуације Рајко Васић на све начине покушава да нађе зрно људског у том општем ратном лудилу и налази га у односу његовог јунака Новог према заробљеници Белкиси, ако је она уопште заробљеница, јер је својевољно пошла за њим као вјерна животињка понајбоље осјећајући да у том окорјелом ратнику има више људскости у хуманости него у икому другом.
Истина је, Нови убија, али треба добро размислити зашто то он чини. Можда би једноставан одговор био у томе, да, ако већ не можеш избјећи ратна дешава, боље је да ти обијеш непријатељског војника, него он тебе, а свога саборца мораш спасити рањавања и смрти, јер тако спашаваш себе. Нико не може сам ратовати, па и кад сам са собом ратујеш, потребан ти је саборац. Иначе би се помутио разум и расуђивање не би било правилно. Мало је ко објективан, поготово према себи.
,,Ако неко буде правио катастар свега онога што сам радио у рату, неће ме опрати ни сумпорном киселином. Мада ја мислим да нисам крви. Не могу да пустим да ме убију. У рату има два избора. Или да чекам да ме убију, или да убијам да не бих чекао. Не могу да жалим никога. Не жалим ни себе. Рекао сам себи да ћу погинути, да то ријешим на почетку, па нисам плакао ко пичка. Нећу да размишљам. Нисам овдје да узгајам мајчину душицу...''
Ето објашњења зашто је већина људи била у рату. Ако је објашњење уопште потребно.
Поштујем све књижевне правце (да мало будем и ја субјективан) (као да нисам био до сада), али класична проза чији су егземплари руски књижевници 19. и прве половине 20. вијека, а од наших Андрић, Ћопић, Црњански, Селимовић, Ћосић и други, то је књижевност коју ће читалачка публика увијек вољети. То је исто као са садашњом популарном музиком. Створи се хит и траје колико траје живот вилиног коњица, али евегрини трају вјечно, као прве пјесме Лепе Лукић, Мирослава Илића, Индекса, Чорбе, а поготово Џонија Штулића и његове Азре.
Аутор се својом причом полако увлачи под читаочеву кожу, који се чуди колико тога може стати, поготово онај читалац који је доживио и преживио овај посљедњи рат на првој линији фронта. Ова књига и јесте намијењена онима који су рат доживјели из прве руке, а аутора као да и не инстересује друга публика, а поготово високоумни самозвани књижевни критичари, којих је тмушта и тма, а никада у животу нису ни сувислу реченицу саставили, већ само препричавају оне праве књижевне критичаре који су одавно изумрли као диносауруси. Да су иоле прави критичари не би интелектуалне онаније проглашавали књижевним дјелима година и деценија, већ би напокон узели у руке Толстоја и Достојевског, Андрића и Селимовића, па их као праву лектиру код строгог професора српске књижевности напокон ишчитали да би сазнали шта је права књижевност.
Као што и приличи, аутор овог романа је свог јунака послао у непознато, у легенду, као што су и многи други српски јунаци отишли у легенду. Јер шта би значило да је на крају романа нашао негдје у Шведској Белкису и оженио се њоме како би изродила два три пута по близанце. Шта би радио, како би их хранио, кад ништа, изгледа, друго није ни знао осим ратовати, а и то витешки као да још витештва и витезова има.
И да не би од своје максиме одступио, а она гласи да књиге треба читати, а не препричавати, да их треба ишчитавати, а не кудити или хвалити, а све у страху да и мене не назову мудросером, ја вам препоручујем да овај роман узмете пред себе и да уживате у добром штиву.
Аутору Рајку Васићу препоручујем да наставити писати и да следећи роман буде о рату послије рата, јер ми Срби, као што он и сам каже, не можемо без рата, па макар га сами са собом водили. До тих дана, остајте ми здраво
Српско Сарајево (на српском)
Источно Сарајево (на енглеском)
Марта 25-27. године 2010.
Недељко Зеленовић
napomena:
- docent dr Branka Brčkalo je odlučila da svoju besjedu na promocviji romana prširi i potkrijepi dodatnim činjenicama, kao sastavni dio naučnog rada o jeziku u ratnoj prozi. s nestrpljenjem čekam da vidim taj rad i da ga ovdje prezentujem.
- zahvaljujem se na izuzetnoj promotivnoj večeri, svima koji su tome doprinijeli. obećavam svoj drugi roman najprije predsatviti u amfiteatru Filozofskog fakulteta Pale.
