POVRATAK SRBIJE U STAMBOL
U Turskoj je održan istorijski 2 x 3 sastanak.
Tri predsjednika, Tadić, Gul, predsjedavajući Silajdžić.
Tri ministra inostranih poslova, Jeremić, Davutoglu, Alkalaj.
Istorijski sastanak je obilježen i deklaracijom.
Ono što je izvjesno svakako jeste činjenica da su tri strane predvidjele, i javno obznanile, da će se u naredne dvije godine sastanci čaršijske trilaterale nastaviti. Čaršijske, jer u sva tri stolna grada čaršija je zajednički razumljiv mondijalistički termin.
Iz toga treba zaključiti da se nećemo lako riješiti Sarajeva, Beograda i Turske.
Najprije nešto o konkretnim, današnjim, izjavama, činjenicama i dometima:
• Silajdžić je izjavio da je strateški interes BiH NATO kao i EU. Nejasno je zašto je ta vojna alijansa dobila prednost nad Evropskom Unijom. Građani BiH misle upravo obrnuto.
• Siljadžić je zahvalio Tadiću na izjavi da Srbija neće preduzimati ništa protiv integriteta BiH. To, kaže, ispunjava, naša srca. Neshvatljiva izjava Tadića. Niko od Srbije nije ni tražio da nešto radi na dezintegritetu BiH. Najbolje je da ona sama radi na tome. Najefektnije je.
• Sve što je legitimna odluka institucija BiH, predstavnika sva tri naroda, apsolutno je prihvatljivo za Srbiju, poručio je Tadić. Ovo je apsolutno nepotpuna i neprihvatljiva izjava. U BiH postoje i entiteti. Republika Srpska. Za Federaciju nisam siguran. Nije dovoljno govoriti o institucijama BiH i o predstavnicima sva tri naroda. Komšić i Divjak, na primjer, nisu predstavnici. Ovo se može protumačiti i kao izjava koja će služiti za slučaj da se BiH unitarizuje i centralizuje. I tada se može govoriti o institucijama BiH i predstavnicima tri naroda. Neke će kolaboracioniste i poturice već naći. Odluke u kojima ne učestvuje Republika Srpska, ne mogu se smatrati legitimnim odlukama BiH, iz BiH i u ime BiH. S čim se ne složi Republika Srpska, neće ni biti.
• Gul: Turci i Srbi su uvijek imali potrebu za bliskim prijateljstvom. Da je ovo izjavio predsjednik Obale puževa golaća, možda bi se moglo i povjerovati.
• Gul je pohvalio Srbiju za imenovanje ambasadora BiH u Beogradu i skupštinsku Deklaraciju o Srebrenici. To se može protumačiti kao turski aranžam a guru Gul to javno daje do znanja, iako pohvaljuje Srbiju. Pravo značenje: Silajdžić je nadigrao Tadića.
• Najavljeno je da će turski premijer Erdogan i Tadić posjetiti Srebrenicu na 15. godišnjicu zločina. Mislim da je Srebrenica završena epizoda za Srbiju i Tadića. Svaki dalji korak je direktan udar na Republiku Srpsku i Srbe u BiH.
Obzirom i na zvaničnu najavu da će se u naredne dvije godine nastaviti trilateralni sastanci i da je ovo područje jedino uspješno vanjskopolitičko područje djelovanja Turske, red je ozbiljno pozabaviti se balkanskom politikom Turske.
Prije svega, Silajdžić i BiH su se konačno odrekli raznih arapsko-malezijskih transverzala i okrenuli se Turskoj. To je Turska spremna čekala. Ovih dana po BiH su osvanuli bilbordi sa sloganom: Turska je spremna. Radi se o apelu turistima ali sve se može tumačiti politički pa i turističke gole guzice.
Turska se okrenula Balkanu jer je u svom razvoju, ekonomskoj i vojnoj snazi, došla do tog stepena. Jednostavno, to je sljedeći korak. Taj korak jeste i proizvod i posljedica prijateljstva sa SAD.
Amerika je, dolaskom Obame, ali i svojim ekonomskim i finansijskim kolapsom, shvatila da unipolarni svijet nije zaživio ili da je prebrzo odumro, a da, pogotovu, uniamerikanski svijet nije realan. Pojednostavljeno: Amerika je ovlastila Tursku da u ovom raskršću svjetova igra ulogu umjesto nje. Amerika je dovoljno učinila za svoje nacionalne interese poklanjanjem nezavisnosti Vojnoj Bazi Kosovo i ne misli konkretnije da se petlja na Balkanu. Hrvatska ide u EU (a već je u NATO), Bajden je to jasno rekao u Beogradu i Sarajevu, slanje Štajnberga da se zevzeči sa Biltom i Špancima, neefikasost Gregorijana i Amamb u BiH… sve su to dokazi za deamerikanizaciju Balkana i za njegovu turkizaciju.
Turska nastoji da potpuno pokori BiH i predstavi se kao njen promoter, menotor i svodnik. Time će dobiti nekoliko evropskih efekata. Pošto nikada neće ući u EU, Turska će preko BiH, ako bi se desilo da ova uđe, iznutra pritskati i uticati na EU. A ako ne uđe, taj pritisak i destabilizacija na vratima EU, biće takođe efikasni.
Ujedno, Turska služi i kao brana Rusiji na ovom području. Dobro je da neko drugi drži ustavu Moskvi jer nije dobro da se Amerika ovdje sukobljava sa Rusijom. Iz nekih rovova Amerika se već povukla. Ukrajina. Rakete u Poljskoj i Češkoj.
I najvažnije, što želi i Sarajevo, i Amerka i Ankara, angažman Turske, koji ponekad poprima cirkusantske elemente, kao ono kolo tri vanjska ministra ili Gulova izjava o prijateljstvu Srba i Turaka, sprečava Srbiju da bude Balkanski igrač broj jedan. Ili sprečava da Srbija i Hrvatska, što je najprirodnije, postanu Glavni Akteri Balkana.
Najgore što se može dogoditi, već se događa. Svi ostali na Balkanu, uključujući i Hrvatsku, samo posmatraju sa strane, ne preduzimaju ništa ili, pak, nemaju ništa preduzimljivo i realno u rukama. Kako se Josipović opekao u Parlamentarnoj skupštini BiH i u Ahmićima, teško se može ubrzo očekivati neki značajniji spoljnobalkanski potez Hrvatske. Taj prostor koristi Turska.
Ali, svima koji su sada u tišaku i po strani, osvetiće se nova najezda Turske na Balkan. Srbiji pogotovu.

PDP BUVLJAČARI
Jedan od neuspjeha:
Poduzeta je široka akcija Pedepea koja je trebala okupiti penzionere kako bi im lideri i funkcioneri stranke objasnili da su pomrli od gladi i da će sva groblja u Republici Srpskoj otići u stečaj pa ih vlast neće ni sahraniti. Usput im je trebalo da se kaže i da je propao penzioni fond Republike Srpske a da se prešuti da je tim fondom Pedepe upravljao deset godina. Niko nije dolazio na te sastanke pa je Pedepe za to optužio šefa penzionera Radu Rakulja koji je, tvrde, pristao da sabotira te sastanke po nalogu SNSD. Svakog dana je zvao 220 hiljada penzionera sa kućnog telefona i tako uništio akciju Prtije.
Drugi od neuspjeha:
Milanko Mihajlica, čovjek od freona, Napoleon iz Bosanskog Novog, Vrhovni komandnant Civilne Zaštite Bosanskog Novog, nadaleko poznate CZBN, koja je velike uspjehe postigla odvođenjem muslimana na kopanje rovova u toku posljednjeg rata, nosilac odborničke liste na lokalnim izborima 2008. i kao takav, dobitnik 277 glasova, juda koji je izdao Vojislava Šešelja da bi pomogao esdeesu i kompaniji da održi skupštinsku većinu... takav, dakle, politkioid, objavljuje kandidaturu Mladena Ivanića, pedepeovca, za Člana P BiH.
Treći od neuspjeha:
Na pijaci u Gradišci, toj Kaliforniji Republike Srpske, tom regionalnom čvorištu i lideru enormno propulzivne grane napretka, poznatije kao pijačarenje, sa posebnom, podvrstom koja se pojavila na pragu Trećeg milenijuma, buvljarenjem, danas su aktivisti Pedepea dijelili letke sa obaviješću kako će, kada pobijede na izborima, a Mihajlica im bude mandatar koji će uzeti nekoliko ministara Pedepea u svoju vladu, ukinuti fiskalne kase na buvljoj pijaci i ekonomskim tezgama gdje se, inače, prodaju originalne marke velikih svjetskih kompanija naosnovu direktnih ugovora tezgaraca i bordova. Tako će Pedepe tržište Republike Srpske izravno povezati sa multinacionalkama Najk, Adidas, Bos, Boš, Simens... Svjetsko udruženje multinacionalnih kompanija pozdravilo je taj veliki ekonomski potez male balkanske partije i izjavilo kako je Gradiška smještena u srcu pedepicijske doline što bi trebala biti aluzija na Silicijsku dolinu i pamet koja tamo buja.
Jedan od redovnih posjetilaca tezgatorije, tertitorije pod tezgama, a koji vrijeme provodi probavajući rakije koje će, kobiva kupiti, pa se već u pola jedanaest napije ko dupe, tužno je rekao: Na šta je spala Partija Eksperata, doktora ekonomije, progresivnih demokrata... da se bavi buvljim pijacama. Kolika sam budala bio što sam za njih glasao. Ja sam poslije rata prodavao švercovane cigarete na štokrli, na trotoaru ispred autoškole, i bio sam sretan kad se pojavio Pedepe i Mladen Ekspert, riješiću se bijede, dolazi ekspertni demokratski progres.
Četvrti od neuspjeha...

DRŽAVA DAJE STOLOVE,
BOGATI DAJU VOLOVE
A PEDEPE DAJE MLADENA
(formula kako se pravi vlast)

Opoziciona scena je konačno odahnula.
Dogodile su se dvije važne stvari u dva dana.
Kalinić je formirao stranku a Ivanić se kandidovao za člana Predsjedništva BiH. Samo ozbiljna multidisciplinarna istoriografska nauka će, u duljem razdoblju, odrediti koji je događaj važniji.
Sada opozicija može mirno da prekine formiranje stranaka jer je Ivanić, očito, ocijenio da je ovo što ima bujadi, sijerka, metljike i konjogriza na političkoj sceni sasvim dovoljno njemu za podršku.
Mladen Ivanić je genetski gubitnik.
Nikad ništa nije izvojevao političkom pobjedom na izborima. Sve je dobijao na tacni. I svaki se put ponašao kurvanjski i izdajnički. Napustio je Esdees pa onda ušao u vlast sa dobrotvornim Esenesdeom. Pa je napustio vlast sa Esenesdeom i sada traži podršku Esdeesa za važnu funkciju u Državi.
Dobro, politika je osebujna i mnogosmjerna ali, za razliku od one stvari, ima ugrađen numerator za broj vađenja i broj turanja.
Šta je bitno za kandidaturu Ivanića:
• Ne može računati na svu, niti na najveći dio opozicije. Te raznorodne stranke, tipa Jedan čovjek – Jedna stranka, nemaju ni strukturu ni motive da podrže Ivanića za člana P jer im on ne može ponuditi ništa. To nije izvršna vlast da bi po nekolicina njih mogla da se uhljebi nakon pobjede kandidata.
• Ne može računati na Esdees, možda ni na iskrenu deklarativnu javnu podršku. Jer, dio Esdeesa ga vidi kao parazita i gubara čiji kadrovi su i sada na važnim mjestima dok Esdeesovih nema nigdje. Uostalom, istraživanja pokazuju da tek pola Esdeesa čvrsto podržava Tadića. Zašto bi cijeli Esdees podržavao Ivanića Izdajnika.
• Ne može računati na podršku javnosti jer Pedepeova akcija oko javnih tribina sa penzionerima potpuno je propala. Znaju ljudi da je Pedepe deset godina vladao penzionim fondom pa nemaju vjere ni interesa.
• Neće živ izaći ispod granitne gromade Deklaracije o Genocidu o Srebrenici za koju se zalagao u sarajevskoj štampi. Nemoguće je očekivati da ga Esdeesovi i radikalni birači podrže oko toga.
• Druga, i zadnja, tačka njegovog političkog programa za P je reduciranje entitetskog glasanja. Ni oko toga ne može imati podršku Esdeessa i radikalnog dijela bosanskonovske političke scene.
• Sa Esdeesom, kao najpotrebnijim partnerom nije ostvario nikakav kontakt, nikakav zajednički stav niti akciju koju bi javnost upisala kao razlog zajedničke podrške. Naprotiv. Gura im prst u oko vabeći Čavića.
Podršku stranih kalkulatora ne treba razmatrati.

MAP ŠOU
Koliko je dobro što je Selmo Cikotić, ministar odbrane i sahrane, bio zabavljen nekim tuzemnim poslovima, pa je strateške zahvate pripajanja NatoPakta Bosni i Hercegovini, i ulaska ovdašnje iskusne vojske u tu alijansu, preuzeo Sven Alkalaj, takođe minister kod Špirića. Ali ministar dvojnih pasoša i državljanstava, u čemu je stekao veliko umijeće, toliko da je sreća što je propao VaršavskiPakt inače bi ministar Alkalaj izdejstvovao da BiH, i njene Oružane snage za sahrane, bude članica i jednog i drugog pakta. Istovremeno.
Sada će sva sila zemalja pohrliti da u mirovnim misijama po svijetu, gdjegod ima nafte a nema demokratije, svoje vojnike drži na sigurnom, pod geometrijskom zastavom BiH i u njenim utvrdama.
A dežmekasti ministar Sven Haris Alkalaj i dženazni ministar Selmo Cikotić Bugojanski dobiće priliku za brze usponske karijere u okviru multinacionalnih snaga. S. H. Alkalaj će proći ubrzanu obuku za komandira tenka u kojoj će glavni program biti fokusiran na skidanje diplomatskog stomačića kako bi lako mogao upadati u tenk kroz otvor na kupoli i ispadati kroz otvor na podu u slučaju pogotka tenka i probijanja oklopa žarišnom kumulativno-čeliko-rastapajućom minom talibanskog standarda pete generacije.
S. C. Bugojanski će širom vojnih baza i nato-ratilišta demonstrirati svoje umijeće komandovanja oblasnom operativnom grupom sa tribina lokalnog stadiona dok na travnjaku skapavaju dva tima sa po 326 igrača. I dva vratara.
BiH će tako izgubiti značajne ljudske ministarske resurse pa će Hrvati opet biti oštećeni jer u narednom četverogodišnjem mandatu mjesto Predsjedavajućeg Vijeća Ministara pripada njima a, izvjesno, ostaju bez dva stuba sadašnjeg Špirićevog kabineta koji su mu, Špirketu, omogućavali da dijeli lekcije i lijevo i desno i da obavlja posao koji mu je povjerio Dodik: – čuvaj ta dva ministra ko oči u glavi, nemoj da si nekoncentrisan kao kad si izgubio onog impotentnog bivšeg ministra bezbjednosti. Sjećal’ se neko barem imena?
Oružane snage BiH će dobiti priliku da formiraju specijalne jedinice konjevodaca, na osnovu stoljetne specijalnosti komandovanja i rukovođenja kolonama brdskih konja za krađu ogrevnog drveta, takozvanih metrica. Zatim, ekološke brigade za skupljanje žira, divljeg kestena i ostalih šumskih plodova pogodnih za preživljavanje. Onda, ineženjerijske brigade obučene za brzu bespravnu gradnju vojnih baza i objekata po svijetu bogatom naftom i siromašnom demokratijom. Pa, brigade za miniranje bez deminiranja, jer ta vojska dolazi iz Zemlje Hiljadu Velikih Miniskih Polja.
Ima samo jedna sitnica, koju uzgred pomenu Sven Haris Alkalaj, u radosnom izvješću ovdašnjoj sirotinji raji – Mapovci traže da 69 lokacija perspektivne vojne imovine odmah pripadnu u vlasništvo Ministarstva Odbrane Bosne.
Ne znaju, jadnici, da je i JNA imala perspektivnu vojnu imovinu, takozvane kasarne, pa tetke sa šerpama, npr. u Zgarebu, opkole Perspektivnu Vojnu Imovinu a vodoinstalater Štef čučne kod šahta i zavrne vodu.
Ali znaju da im BiH ne treba zbog slobodnih građana, pa ne daju bezvizni režim iako je ispunjeno 17.427 uslova i 18.923 uvjeta, nego zbog baza i teritorijalizacije.
Davanje MAP-protivotrova Bosni i Hercegovini, prije halucionegene bezvizne doze, govori o značajnoj upotrebnoj vrijednosti teritorije BiH i slaboj tržišnoj vrijednosti njenih ljudi.

NEMA NADE, MOJ BORISE
Ljubitelj bajki, predsjednik Srbije Boris Tadić, izjavio je u Jajincima, gdje je, u toku Drugog svjetskog rata, u usporedbi sa podacima Hrvatske, stradalo više Srba nego u Jasenovcu, da očekuje da se parlamenti drugih, pretpostavljam, okolnih, država izvine za zločine koje su pripadnici njihovih država počinili prema Srbima.
Moj Borise, u Gradinu je ove godine došao muftija banjalučki, a jučer, 22., na dan proboja, došao je i muftija Lagumdžijin. I to je sve što se može očekivati.
Jer, u obzir bi došli
• parlament Hrvatske
• parlament Federacije BiH
• parlamentarna skupština BiH
• parlament Kosova
a sudeći po tome kako je dočekan Ivo Josipović u Hrvatskoj, nakon što je izrazio žaljenje što je Hrvatska u građanskim ratovima u BiH imala nepriličnosti, što se uglavnom odnosilo na žrtve muslimanske sfere, izvinjenje u Saboru Hrvatske, pardon Borise, Hrvatskom Saboru, neće dočekati ni unuče ti. Pa čim malo odskoči, objasni mu.
U BiH, mislim na oba parlamenta, situacija je još gora. Državni ministar sahranjuje ratne zločince pa se izvinjenje može najprije očekivati tek kada se posahranjuju svi zločinci iz te patriotske lige, pa kada prođu godišnjice i stoljetnice. Uglavnom, nikada. Agresoru se niko ne izvinjava, moj Borise.
Slobodarski parlament Vojne baze Kosovo. On ima najviše igleda. Ali tek kada Srbi postanu većina u tom demokratskom tijelu. Ako ih u međuvremenu ne proglase iredentom, bre.
Prigodna vijest: U Turskoj će se, u subotu, sastati Boris Tadić, Haris Silajdžić i Abdulah Gul.

CRKOTIĆ
Samo dva problema muče Bosnu i Hercegovinu.
I otjeraće je u smrt raspadom.
Prvi problem je nelegalno usvajanje BiH kao djeteta muslimanskog, kasnije bošnjačkog, patriotizma i kriminalizovanih relacija internacionalne i domaće kamarile.
Drugi problem je beskonačan kordon ratnih kadrova na bošnjačkim pozicijama u izvršnoj i političkoj vlasti i njihova glava koja funkcionoše na ratnim čipovima, tehnologiji i opserviranju Srba pa i Hrvata.
O tome da je BiH isključiva Država, Bosna, muslimanskog, bošnjačkog patriotizma, pisao sam i pisaću kadgod budem imao priliku.
Ovaj put ću osvijetliti drugi problem.
On obuhvata cijelu lepezu nepotrebnog paralelnog divljaštva. Recimo: Ejup Ganić, Narodni Heroj, nosilac Dobrovoljačke spomenice, ne bi trebao ni da dođe u doticaj sa sudom, a ako dođe, svi treba da poginemo braneći ga od suđenja, iako je tamo komandovao kao priučeni divljak, tamo gdje su ljudi ubijani i spaljivani po ulicama, a Biljana Plavšić, baba, kako je naziva Esdees, koja nikome nije komandovala, sama otišla na sud, izdržala dvije trećine kazne, pustili je i – problem je u tome što ju je Dodik dočekao na aerodromu.
Kao i u slučaju Narodni Heroj Ganić, i za Bljanu sam imao stav – na sudu se dokazuje krivica ili nekrivica, na sudu se brani od neosnovane krivice i skida ljaga. Ali, nijue bitno šta sam ja mislio, bitni su ti različiti metri kojima Saraj i Bošnjaci mjere ljude po pripadnosti. Ne zločinu nego naciji.
To je tipična reakcija ratnih kadrova koji su još na sceni.
Srbi i Hrvati skoro da više i nemaju ratnih kadrova u tom teatru apsurda zvanom BiH.
Jedan od takvih problema koji se polako zahuktava jeste i Selmo Cikotić. Ministar odbrane BiH. Na stranu što ne postoji ni odbrana BiH ni sama BiH. Ali, ulitana je država kojoj je ministar odbrane ratni komandant oblasne grupe u čijem je centru postojao logor za Hrvate. Ne u nekom podrumu, privatni, Cacin ili Ćelin, nego u centru grada, na stadionu. I tako godinama.
Takav čovjek ne može biti ništa. Čak ni u njihovoj državi.
Sada je sudija Jukić zaustavio svjedočenje Cikotića u predmetu protiv nekih bugojanaca za humano stadioničenje Hrvata sa osnovnom namjenom da im se najebe majke a u međuvremenu da kopaju rovove u Gornjem Vakufu, ili gdje treba, i da Srbima služe kao glineni golubovi na tranšejima. A svjedočenje je zaustavljeno da nebi Selmo Cikotić Sirotić nešto lanuo i pokrenuo postupak protiv sebe.
Ne razumijem. Upravo ga, radi pravde, treba pustiti da se izlaje ko pas. I onda ga mirno uhapsiti. No, sudac Jukić mu predlaže da uzme advokata. Ja kao veliki pravni stručnjak odmah zaključujem da je Cikotić kriv. A i ako nije zbog tog potencijalnog izlajavanja, jeste. Što nije spriječio ustadioničenje Hrvata. Tako isto ostali nisu spriječili nešto pa otišli u Hag. Nije znao, kaže Sirotić. Ma nemoj. Stadion Iskre je u Kratovu pa daleko, nema novina, radija i televizije, pucalo se, niko nije dolazio iz Makedonije da javi.
Cilj je bio eliminisati Hrvate iz Bugojna. To je bio zadatak cijelog aparata civilne, kriminalne i vojne vlasti. A u toj vlasti je Selmo Cikotić bio komandnant oblasne grupe.
Kako tad tako i danas.
Cikotić učestvuje u Državnom sahranjivanju Narodnog Heroja Rasima Delića. Jer, njegova glava je još u ratu. A rat je još u njegovoj glavi. Osim toga, on zna da na taj način i sebi kupuje sahranu u svojstvu Narodnog Heroja Bugojna. Jer kao ministar odbrane nije ni za kurac. Ali kao Narodni Heroj Odbrane Bugojna od četnika, srbojnaovaca, šešeljevaca, u čemu se najefikasnije sredstvo pokazalo čišćenje, ubijanje i eliminisanje Hrvata, biće sahranjen na Kovačima, pravim ili odgovarajućim.
Sreća da se sa Kovača niko ne vraća.
Teška ta dva problema pred Državom Da Prostiš Usranom.

OHR – ČUVAR GROBALJA U PREDIZBORNOM PERIODU
Jedino izvinjenje koje treba uputiti bilo kome jeste izvinjenje žrtvama Srebrenice. Njihove kosti se neće nikada smiriti. Oni koji predstavljaju narod kome su pripadale spremni su na sve – da lažu, podmeću, sahranjuju žive, teatralizuju, zloupotrebljavaju mrtve. Sve druge žrtve nisu važne.
Srebreničke su zlatne.
Oni koji su unaprijed okrivljeni ne mogu to mirno da gledaju.
Pošto je godinama Srebrenica bila uobičajena kota na ratištima BiH, došlo je do neviđene medijske eskalacije razmjera tog zločina, do priznavanja ubijanja kao na pokretnoj traci, ubijanja koja u navedenom vremenu nije moguće izvesti u tom broju. Cijeli niz nejasnih događaja, od odlaska Nasera Orića prije pada, do nagle pojave drugih nacija u streljačkom srpskom vodu, ostao je upitan. Onda je rukovodstvo Republike Srpske, Dragan Čavić i vlada, natjerano, a možda i sarađivalo, da formira vladinu komisiju, sačini izvještaj, verifikuje ga, prizna, prihvati i saopšti da je tamo ubijeno 8.300 i nešto ljudi. I gotovo. Sud u Hagu je presudio da je to genocid ograničenog razmjera. Ne može se oteti utisku da je takva kvalifikacija donijeta kako bi se opravdalo neosuđivanje Srbije za genocid u BiH pošto je dio međunarodne zajednice vršio nesnošljiv pritisak u tom smjeru.
Genocid ne presuđuje sud. Ni jedan sud nije presudio genocid u Jasenovcu pa je opet bio genocid. Genocid nije jedno mjesto. Genocid je zvanična državna politika, i realizacija, koja mora biti dokaziva i viljiva u aktima, odlukama, zakonima i praksi. Genocid ne realizuje jedan diverzantski odred.
Genocid nije sredstvo opstanka jedne države. Naročito nije instrument podjarmljivanja jedne nacije ili vladanja nad njom. Genocid nije alatka istjerivanja jedne nacije iz jedne zemlje. Genocid se ne koristi u političke i politikantske svrhe.
U Srebrenici nije bilo genocida. Ili tek istoriografska i druga nauka treba da ga ustanovi i dokaže. I nema genocida na ograničenom prostoru.
Kada su izbile na vidjelo činjenice da su na spisku sahranjenih i živi ljudi, na stotine, logično je da nadležni organi preduzmu nešto da se utvrdi istina. Barem tačan broj ubijenih u “genocidu”.
Organi i politički subjekti Karavan Saraja bili su ovih dana zauzeti sahranom Generala Heroja Koljača Rasima Delića Osuđenog Zločinca, kažu novine sarkastično, komediografski: BiH sahranila svoga generala, jebo je on, pa nisu reagovali.
Ali zato je tu dobri stari sarajevski jednostrani Ohaer.
Oni su napisali saopštenje u stilu političke stranke kojoj je neko rekao da mora da reaguje na svaki šušanj ako želi da bude zapažena i ostvari neki rezultat.
U saopštenju se kaže:
• "још један нечувен покушај порицања геноцида који се догодио у Сребреници намјерним искривљавањем утврђених историјских и правних чињеница и представљањем погрешних и лажних информација са намјером да се сакрије истина".
• "Иако је увијек било потврђених екстремиста који су покушавали да оспоре геноцид, ништа не може промијенити чињенице о догађајима у Сребреници у јулу 1995. године. Закључци садашње Владе РС, под вођством СНСД-а, дискредитују РС како у земљи тако и изван ње"
• "Изражавајући сумње у резултате извјештаја Комисије РС за догађаје у Сребреници, Влада поново доводи РС у позицију да не поступа у складу са захтјевом из обавезујуће одлуке Дома за људска права. Одбацивањем одлука и чињеница које су утврдили Међународни суд правде и Хашки трибунал да је оно што се догодило у Сребреници био геноцид, РС поново одбацује владавину права"
• "Не може постојати политичко, правно или морално оправдање за закључке Владе РС о Сребреници од 19. априла којима се оспорава геноцид. Влада РС треба поново размотрити закључке и прикључити се чињеницама и законским захтјевима и дјеловати у складу са тим, а не наносити емоционални бол преживјелима, искривљавати историју и уништавати јавни имиџ земље".
Ovo komunističko saopštenje, nešto kao Smjernice Devete sjednice CK SKJ, pisao je neki školarac Zlatka Lagumdžije. Samo su komunisti mogli tako da ture ruku u džep, počešu jajca i odsijeku istinu kojom onda razvrstavaju, ove tamo, one vamo.
OHR je, tako, spao na saopštenja.
A imao je šansu da bude novoistorijska varijanta Benjamina Kalaja.

52,6%
Esenesde, dabome.
Konačno su počeli da shvataju.
Niko ne otvara restoran sa jednim jelom.
Tako ni opozicija u Republici Srpskoj ne može pobijediti na tehnologiji Jedan čovjek – Jedna stranka. Mihajlica. Krsmanović. Čavić. Sve jedan do jednoga. Kod Esdeesa Bosić i Tadić. Radikal na privremenom radu. Kod Ivanića, koga ubi prejaki genocid i ko zna da li će se pojaviti u javnosti do izbora, samo Borenović.
Kod Dodika i Esenesdea, sva sila lidera, poslanika, aktera, predsjednika, delegata. Ne možeš doći na red da nešto izjaviš u medijima. Esenesde nije, nakon pobjede 2006., 2007. i 2008. imenovao samo patrijarha i visokog poredstavnika.
To govori o podršci javnosti, o širokom frontu javnog posla kojeg obavlja Esenesde kao i o programu koji postoji i koji se realizuje, svakog dana, na svakom mjestu u Republici Srpskoj. Esdees, na primjer, kao jedina ozbiljna stranka s one strane, u Doboju ubija svoje a Esenesde tamo otvara centar za dijalizu. Oni ne vode računa o živima, a mi vodimo računa o bolesnima.
Nema programa kojeg realizuje jedan čovjek.
Kad mnogo ljudi nešto radi to mora biti program.
Šta može da realizuje Mihajlica? Od silnog ponavljanja i samom sebi laganja, oči mu sve veće i veće a sve manje vidi. Krsmanović. Ima samo obrve i dvije kancelarije u Republici Srpskoj. Ujedinili bi se. Nedaj bože da se ujedine Mihajličine okice i Krsmanove obrve.
U istraživanju Agencije Prime Esenesde ima podršku 52,6% onih koji bi glasali. Esdees 19,1%. Mogu da se složim. Esdees će se zaokružiti na 20 procenata.
Ali Pedepe ima, ko biva, 10,7%. To je nerealan postotak. Naročito nije realan nakon Ivanićevog zalaganja za rezoluciju o genocidu u Srebrenici kao domaćem proizvodu sa halal-sertifikatom.
Sada kada je Dodik rekao da se preberu te žrtve u Srebrenici, žrtve na stvari i žrtve u rakama, Ivanićev politički program demokratskog progresa priznanja genocida, tonuće u sve dublji zaborav.
Ali, potrudićemo se da se javnost podsjeti.
Glasačka vojska od 137.000 članova Esenesdea i 3150 mjesnih odbora po Republici Srpskoj, pokrenuta je ne da bi ubijedila birače u glasanje. Nego kao odgovor na podršku javnosti. Jer, u ovoj godini su odbori Esenesdea zadužili 7000 pristupnica koje će se pretvorti u članske karte. Tako je svake godine kada su izbori. Esenesde uvijek prije izbora ima skokovit priliv članova. Da je to poslije izbora, rekao bih da svi idu uz pobjednika. Ovako: Svi očekuju da Esenesde pobijedi jer je to očigledno.
Polako pada i zadnji demokratski bastion opozicije Republike Srpske – Sarajevsko Oslobođenje. I ono je objavilo rezultate istraživanja.

NIKAD NE ZNAŠ
DA LI SI BITNIJI ŽIV ILI MRTAV
To je samo pogrebno-poetski stih.
Sudeći prema saraj-bošnjačkoj politici, nije bitno ni jedno ni drugo.
Prema slučaju Popis življa 2011.
Nije bitno ni koliko ima insana, čeljadi, jediniki, sirotinje raje, ni koje su crkve ili džamije, ni da li su gluvonijemi ili zbore neki jezik. Nije bitno ni gdje žive, ni da li su živi, da li imaju mjesto boravka ili su samo u telefonskom imeniku. Važno je da se primjenjuju rezultati popisa iz 91. Jer su svi postali i rođeni te 91. mada je Bosna tada već bila navršila i hiljadu godina. Do tog popisa smo svi živjeli pod stećcima, ko crvi, i bili bogumili što je na srednjovjekovnom jeziku oznaka za građanina tipa Jedan Glas.
Prema slučaju Srebrenica – spisak žrtava.
Nije bitno što je, kažu iz nadležne ustanove, dakle ne neki Četnik, 500 živih na spisku žrtava. Tih 500 nesretnika, u stvari nisu važni što su živi. Oni su samo važni kao mrtvi. Nije važno ni to što ima na tom Spsiku Genocida i onih koji su poginuli prije Genocida. Za mene su jednako žrtve i pokoj im duši. Ali za spiskaše oni su samo bitni ako su na Srebreničkom Spisku Genocida.
Ponekad mi se čini da je važnije biti na spisku žrtava. Tako je Silajdžić, i drugi harisi, pričao o 300.000 poginulih u agresiji na BiH. Pokatkad je izgledalo daje značajno biti i silovana jer je taj isti 'aris pričao i o 50.000 'iljada silovanih bošnjakinja.
A ponekad, samo kad treba potestovati, štrajkovati i biti gladan, učini mi se da je bitnije biti na spisku živih.
Neka je Vlada Republike Srpske pokrenula to pitanje srebreničkih žrtava. Da barem živi znaju gdje su i da mogu ko ljudi da posjete svoj mezar. Da ih ne bude sramota mrtvih koji doista leže dolje. I da se, ne dijeleći mrtve glave, vidi ko je poginuo dok je onaj idiot na bijelom konju bio u Srebrenici a ko nakon Mladićevog imbecilnog dijeljenja čokolada.

HEROJ U POKUŠAJU
(čekajući vijest o sahrani Rasima Delića)
Rasim Delić, potpukovnik JNA ili što, mali je znak histerije koja je zadesila „moje narode“ i u kojoj je sve bilo dozvoljeno.
Ali je platio veliku cijenu. Osuđen je kao ratni zločinac. Oni koji se tješe da je to nepravosnažno, trebali bi da znaju da je u tim sudanijama pobrojan tek djelić zla koje je činila AtakozvaneRBiH. Utjeha je i čin generala kojeg je dobio, ničim zasluženo, kao i svi silni na svetri strane. Samo pjani zastavnik prve klase iz skladišta RR može da misli da je, kad nađeš divlju nacionalaističku hordu koja se proglasila vojskom, isključivo na osnovu znanja i vještina, logično da postaneš general.
Rasim Delić je još samo jedan od marginalaca nedoraslih trenutku vremena i istorije a nesposobnih i nemoćnih da se odupru „mom narodu“ i kažu: Ja sam školavan i odgojen za neke druge vrijednosti, biću borac u rovu ali neću da komandujem divljacima.
Zato danas ide na Kovače, kako dobro lamentira Oslobođena Vildana, bliže Caci i Ćeli, narodnim herojima iz miješanog braka, kriminala i nacionalnog divljaštva, nego svom vrhovnim komandantu Aliji. A i uz samog Aliju ne bi mu bila neka čast.
Kakvi heroji, takvi generali, kakvi generali takvi i vrhovni komandanti.
Za tu sahranu se borio Rasim Delić.
I za to da danas, takvi kao Vildana, kažu da su u sarajevskoj srednjovjekovnoj, turskoj, jami Kazani, poetskog koljačkog imena, ubijani nebošnjaci.
Srbi u tom Saraju, nikad nisu ni bili. Ni kao žrtve.
Kad bi se, kakogod, moglo požuriti sa tim sahranama.

U Palama promovisan roman Rajka Vasića „Prsti ludih očiju“

ZRNO LJUDSKOSTI U BESMISLU RATA

Roman „Prsti ludih očiju“, autora Rajka Vasića, koji je objavila Zadužbina „Petar Kočić“ Banja Luka-Beograd, govori o ratu, temi brojnih književnih djela od antičkog vremena do savremenog doba, ali na jedan novi i po mnogo čemu poseban način-rečeno na promociji Vasićeve knjige, koja je u četvrtak uveče upriličena u amfitetatru Filozofskog fakulteta Univerziteta Istočno Sarajevo u Palama.
Govoreći o romanu, čija je promocija privukla više nego zavidan broj ljubitelja pisane riječi u Palama, a koji se lani našao i u najužem izboru za prestižnu NIN-ovu književnu nagradu, profesor Željko Stojanović je istakao da se posebnost ovog štiva prepoznaje „u svakom slovcu i cjelini.“
-Glavni junak Vasićevog romana je na ratnim stazama ispravnog, ali i pogrešnog, kako iznutra, tako i spolja. U ratu, kada je smrt za vratom, nema vremena za skrivanje pravog lica, jer ono istinski pukne i pokaže se u tragovima, a ne u riječima-rekao je Stojanović.
On je dodao da je Novi, kao lik nosilac romana „Prsti ludih očiju“, inteligentan, istinoljubiv i superioran, ali po cijenu sopstvene žrtve, sposoban da odluči i preuzme odgovornost.
Predstavljajući Vasićev roman, docent dr Branka Brčkalo je navela da govori o besmislu rata i njegovoj razornoj moći, ali i o osjećanjima nepravde, očaja i otuđenosti, koje takvo stanje donosi.
-Specifičnost ovog romansijerskog djela ogleda se i u tome što apsorbuje sadržaje sadašnjosti i transformiše ih, govoreći ne samo o sukobu među narodima i ljudima nego i o sukobu u samom čovjeku-rekla je Brčkalova, podsjetivši u tom kontekstu i na riječi Njegoševog junaka igumana Stefana „niko srećan, a niko dovoljan, niko miran, a niko spokojan...“
Simpatično podsjetivši na izreku da su „pisci lažljivci koji govore istinu“, istočnosarajevski književnik, publicista i književni kritičar, Nedeljko Zelenović, naglasio je da je roman „Prsti ludih očiju“ namijenjen onima koji su rat doživjeli „iz prve ruke.“
-U središtu romana je čovjek sa srcem i dušom koji se našao u ratnoj kataklizmi, čovjek koji vodi i taj rat, ali i svoj rat, rat sa svojim ljudskim i moralnim dilemama. Rat, uostalom, nije samo onda kada zaraćene vojske pucaju jedna na drugu, kada se ruši i razara sve ono što je čovjek stvorio, već je i onda kada čovjek vojuje sam sa sobom, kada ga pitanja i nedoumice tjeraju da se muči, odnosno da sam sebe muči-kazao je Zelenović.
On je ocijenio da Vasić čitaocu ne ostavlja mnogo prostora za razmišljanje i da se pita „šta je pisac htio da kaže“, jer u opisima ide do tančina, nastojeći da ništa ne propusti, znajući da je sve jednako važno i da sve daje „meso kosturu ovog književnog djela.“
-Opisujući pojedine ratne situacije, Rajko Vasić na sve načine pokušava da nađe zrno ljudskog u opštem ratnom ludilu i uspijeva u tome-ocijenio je Zelenović.

S. ŠEKARA

ANTRE : Obaveza

Obraćajući se prisutnima u prepunom amfitetatru Filizofskog fakulteta u Palama, Vasić je ocijenio da je „knjiga danas siroče o kojem malo ko, gotovo niko ne vodi brigu...“
-Ovaj roman i kritike na koje je naišao obavezuju mu de se ozbiljnije počnem baviti ovim poslom, iako nisam imao namjeru da u ovim godinama postajem književnik-rekao je Vasić, pojašnjavajući da i „Prsti ludih očiju“ nije knjiga koja je nastala kao plod namjere da postane književnik, već želje da „među korice stavi ono što nosi u glavi, a ponio je iz rovova u potonjem ratu“.



Рајко Васић: ПРСТИ ЛУДИХ ОЧИЈУ, Задужбина Петар Кочић Бања Лука – Београд, 2009.
КО РАТ ВОЛИО – У КУЋИ МУ БИО

Нисам случајно своје размишљање о роману ,,Прсти лудих очију'' Рајка Васића насловио овом народном изреком, јер, понекад, не треба ништа ни смишљати ни премишљати. Наш народ је све смислио и измислио. Треба само бар мало завирити у народну књижевност, а они смјелији потопити се до главе, до очију (макар биле луде), како је аутор овог романа Рајко Васић учинио, па ће вам све што вам није јасно, јасно бити.
И тамо је све рат, нажалост, или личи на рат, па и онај, понекад најгори, који човјек као индивидуа води сам са собом. Није само рат кад зараћене војске пуцају једна на другу, кад се рушиу и разара све оно што је човјек створио. Рат је и када војујеш сам са собом, кад те питања и недоумице тјерају да се мучиш, односно да сам себе мучиш.

Аутор овог необичног романа са поетским насловом у средиште радње ставља човјека, када наводно општенародно добро и назадна глобализација хоће да све потопе и све ставе у један кош, посебно људе који су, нажалост, једина разумна бића.
Васићев јунак једноставног имена Нови (није то нови човјек, већ онај стари са срцем и душом и осталим унутрашњим органима) нашао се у рату као општељудској катаклизми, али он води и тај рат, али и рат са самим собом са својим људским и моралним дилемама.
Нови је временски смјештен у овај последњи рат, али је он прототип који се може смјестити у све српске ратове и сва српска страдања.

Већ на првим страницама књиге која говори о ратовању Новог и његове дружине види се сва лудост ратовања, сва патња, сви најнижи људски пориви, праве слике изгибенија, мртви људи као крпене лутке растргане дјечијим рукама у љутњи и каприцу, какав понекад само дјеца посједују.


Аутор кроз описе фронта, ратних акција, људи који само хоће да сачувају своју главу, слика сву пустош и разарања које рат доноси, те подвлачи да је пустош у души и срцу појединца можда и гора од разрушених кућа и окућница, запарложених ливада и ораница, уништених шума и водотокова.
Рат је, ипак, неприродно стање у којем се човјек налази и аутор је дубоко свјестан тога и кад слика унутрашње стање својих јунака, кад из огрубљелих ратника хоће да исциједи кап њежности и зрно најтананијих људских осјећања. Но, човјек се привикне и најгоре, јер је човјек најиздржљивија животиња. А, како ниједан рат до вијека није трајао, као што каже наш народ, ратника хвата страх од онога што га чека послије ратовања и потуцања од рова до рова, од ратишта до ратишта. Страх је од Бога и од људи.

Васић се, описујући људе и прилике у ратном рову и ван њега, не либи да све назове правим именом и до танчина опише. Он каже: Као и у сваком рату, држава даје топове, богати дају волове, а сиротиња даје синове. Зар није тако било у овом последњем рату? Зар није тако у свим ратовима? И сви то знамо, само не знамо докле ће то да траје. Ваљда док је вијека и свијета и манитих глава које ратове производе као некакав производ на фабричкој траци.
Аутор овог романа не да читаоцу да пуно размишља, да се пита шта је писац хтио да каже. У описима он иде до танчина, настојећи да ништа не пропусти, јер све је важно и све даје месо костуру овог књижевног дјела. Некада давно сам рекао, а онда и записао да је разлика између прозе и поезије у томе што се у поезији мора рећи много и сликовито са што мање ријечи, док се у прози мора објаснити свака пишчева намјера, навести што више могућности за рјешење књижевне шифре.
Опусујући поједине ратне ситуације Рајко Васић на све начине покушава да нађе зрно људског у том општем ратном лудилу и налази га у односу његовог јунака Новог према заробљеници Белкиси, ако је она уопште заробљеница, јер је својевољно пошла за њим као вјерна животињка понајбоље осјећајући да у том окорјелом ратнику има више људскости у хуманости него у икому другом.

Истина је, Нови убија, али треба добро размислити зашто то он чини. Можда би једноставан одговор био у томе, да, ако већ не можеш избјећи ратна дешава, боље је да ти обијеш непријатељског војника, него он тебе, а свога саборца мораш спасити рањавања и смрти, јер тако спашаваш себе. Нико не може сам ратовати, па и кад сам са собом ратујеш, потребан ти је саборац. Иначе би се помутио разум и расуђивање не би било правилно. Мало је ко објективан, поготово према себи.

,,Ако неко буде правио катастар свега онога што сам радио у рату, неће ме опрати ни сумпорном киселином. Мада ја мислим да нисам крви. Не могу да пустим да ме убију. У рату има два избора. Или да чекам да ме убију, или да убијам да не бих чекао. Не могу да жалим никога. Не жалим ни себе. Рекао сам себи да ћу погинути, да то ријешим на почетку, па нисам плакао ко пичка. Нећу да размишљам. Нисам овдје да узгајам мајчину душицу...''
Ето објашњења зашто је већина људи била у рату. Ако је објашњење уопште потребно.

Поштујем све књижевне правце (да мало будем и ја субјективан) (као да нисам био до сада), али класична проза чији су егземплари руски књижевници 19. и прве половине 20. вијека, а од наших Андрић, Ћопић, Црњански, Селимовић, Ћосић и други, то је књижевност коју ће читалачка публика увијек вољети. То је исто као са садашњом популарном музиком. Створи се хит и траје колико траје живот вилиног коњица, али евегрини трају вјечно, као прве пјесме Лепе Лукић, Мирослава Илића, Индекса, Чорбе, а поготово Џонија Штулића и његове Азре.

Аутор се својом причом полако увлачи под читаочеву кожу, који се чуди колико тога може стати, поготово онај читалац који је доживио и преживио овај посљедњи рат на првој линији фронта. Ова књига и јесте намијењена онима који су рат доживјели из прве руке, а аутора као да и не инстересује друга публика, а поготово високоумни самозвани књижевни критичари, којих је тмушта и тма, а никада у животу нису ни сувислу реченицу саставили, већ само препричавају оне праве књижевне критичаре који су одавно изумрли као диносауруси. Да су иоле прави критичари не би интелектуалне онаније проглашавали књижевним дјелима година и деценија, већ би напокон узели у руке Толстоја и Достојевског, Андрића и Селимовића, па их као праву лектиру код строгог професора српске књижевности напокон ишчитали да би сазнали шта је права књижевност.

Као што и приличи, аутор овог романа је свог јунака послао у непознато, у легенду, као што су и многи други српски јунаци отишли у легенду. Јер шта би значило да је на крају романа нашао негдје у Шведској Белкису и оженио се њоме како би изродила два три пута по близанце. Шта би радио, како би их хранио, кад ништа, изгледа, друго није ни знао осим ратовати, а и то витешки као да још витештва и витезова има.

И да не би од своје максиме одступио, а она гласи да књиге треба читати, а не препричавати, да их треба ишчитавати, а не кудити или хвалити, а све у страху да и мене не назову мудросером, ја вам препоручујем да овај роман узмете пред себе и да уживате у добром штиву.

Аутору Рајку Васићу препоручујем да наставити писати и да следећи роман буде о рату послије рата, јер ми Срби, као што он и сам каже, не можемо без рата, па макар га сами са собом водили. До тих дана, остајте ми здраво

Српско Сарајево (на српском)
Источно Сарајево (на енглеском)
Марта 25-27. године 2010.

Недељко Зеленовић

napomena:

• docent dr Branka Brčkalo je odlučila da svoju besjedu na promocviji romana prširi i potkrijepi dodatnim činjenicama, kao sastavni dio naučnog rada o jeziku u ratnoj prozi. s nestrpljenjem čekam da vidim taj rad i da ga ovdje prezentujem.
• zahvaljujem se na izuzetnoj promotivnoj večeri, svima koji su tome doprinijeli. obećavam svoj drugi roman najprije predsatviti u amfiteatru Filozofskog fakulteta Pale.

GEOREIS PONOVO JAŠE
Što propusti Deli Haris, to dočeka Starina Reis.
Kad se spusti Harisu, digne se reisu.
Nije trebalo prečekati da se katastrira i evidentira sva šteta Josipovićevog žaljenja koje, kad se prevede na turski ili arapski, ovisno kako ko laže o svom porijeklu, znači izvinjenje za zločine Hrvatske i Hrvata dobrim Bošnjanima i još boljim Državnjanima.
Kao ni na pravo tumačenje Harisovog ispada u gostoprimnom stolnom gradu Mostaru.
Reisul Cerić je dao intervju Rojtersu u kome iznosi precizna uputstva za rukovanje odnosom prema BiH od strane Tadića, Beograda i Srbije. To strani inkvizitori, okupatori i kolonizatori zovu Mapa puta. Reisul kaže da su to što je Tadić medio u Mostaru samo suze prevarantske, da Deklaracija o Srebrenici znači ruganje žrtvama i najavu novog genocida, da Evropa ne treba da se zavarava. Tadić i Beograd, ima, mora, veli reisul, ispuniti dva uslova - jasna osuda genocida, izvinjenje žrtvama "bez ijednog ali", te javno obećanje svijetu "da neće ponoviti genocid protiv ikoga na Balkanu".
Cerićul je pozdravio potez predsjednika Hrvatske Ive Josipovića, “koji se izvinio za ulogu njegove države u proteklom ratu u našoj zemlji”.
Koliko sam shvatio Posipovića, čitavo vrijeme se posipa i ističe: niste čitali, on je izrazio žaljenje.
Iz obraćanja islamskog poglavara Rojtersu moguće je zaključiti dvije stvari:
• Štagod kanio i mislio predsjednik Hrvatske, Sarajevo, ono temeljno, Izmeno, fundamentalno, političkovjersko, njegov gest je shvatilo kao proglašenje Sarajevske Bosne Jedinim Herojem, Jedinom Žrtvom, Jedinim Slobodarem. Istovremeno, to Sarajevo je Hrvatsku izjednačilo sa Srbijom. Samo što se Hrvatska prva „izvinila“.
• Silajdžićev istup u Mostaru nije bio incident trulog političkog lava iz stospostotnog bih-kaveza (Harise – tur. Lav) već koncept, najava koncepta, koji će dugoročnije trovati odnose Sarajevo – Beograd. A ovo sa Rojtersom, to je izjava Cerićeve podrške Silajdžiću i na oktobarskim izborima i papirić opravdanja za mostarski incident, kako bi i drugi u Saraju, znali šta je na stvari.
Pa, vrijeme je da se počne: Izvinjavam se što je neko 26. oktobra, 94., oko 1 čas i petnaest minuta pucao na mene sa Kote 946 i isjekao sav moj grudobran pa sam ostatak noći ležao na vreloj tanadi. Posebno se izvinjavam reisu što se te noći počešao po guzici zbog toga.

PJESMA MRTVIH JUNAKA
RODOZVJERSKIH RATOVA
(sve najgore povodom smrti rasima delića)

Rasuti smo po zemlji.
I pod zemljom.
Više nas je mrtvih mego živih.
A i oni što po zemlji hode,
Žedni su vode i slobode.
Stari smo krenuli u ratove
A ne mladi ko sedam sekretara skoja
Pa da vlast bude moja i tvoja
Decenijama, ko u komunista.
Rake, zatvor, pritvor,
Ševeningen, ilegala, tor,
Koljač, krvnik, zločnik,
Mina, mezar, poročnik,
To su riječi koje nas prate,
Druge vjere i nacije brate.
Niko od nas nije uzletio u heroje
U junake, u šehide, među biste,
Spomenike, hodočasti,
pa ni do najobičnije časti.
Kada neko od nas umre, brate,
Nema o mrtvima sve najbolje
Nego sve najcrnje, najgrđe i najgore.
Nek je crko, nek se crvi slade.
Pominju nam petokraku, Franju, Slobu i Aliju,
Svako na nas diže rasplodnika
I pominje nam porodicu, obitelj i familiju,
progone nas kao zvijeri,
Nema ljudi, starih, mladih
Koji bi se podičili nama,
Nismo na slikama
Iznad školskih klupa.
Iza nas ostanule samo masovne grobnice,
Etničko čišćenje, razorena ognjišta,
Majke, žene, savezi, udruge, miništa,
Invalidi, amputirci, kukulelci.
Ostanula samo mržnja, starih, mladih
Dok smo ratovali i još nerođenih.
Na pogrešnom putu, draga braćo,
Heroji smo bili, komandanti, generali.
Borba, istorija, pokret, pamet, čast, sreća,
Za dva broja nam je bila veća.
Za života nismo bili ništa, marginalci, marionete
A za smrti postali smo niko, nastranika mete.
Evo, umro Rasim, general, komandant armije.
Niko plako nije. Ko da ni živio nije.
Rasim umro a Karadžić u Hagu.
Slobo umro, umro Franjo, Boban umro,
Ejup u Londonu, Šešelju se napušili,
Gotovina čeka, Praljak i ostali generali.
Ratka nema ko Godoa, „uhapsiti“ više i ne pali.
Gdje smo bili, nekadašnja braćo, niđe.
Šta smo radili, časni protivnici, ništa.
Neki drugi uživaju čast, vlast i počast.
Pare, jare, limuzine, žene fine.
Idu na izbore. Izvinjavaju se drugom mnoštvu.
Na našoj borbi, na našoj krvi i junaštvu.
Oni ulaze u istoriju a mi u zemljicu, braćo protivnici.
Umro Rasim. Vele nek je.
O pokojnicima sve najbolje, reče jedan.
Nek se crvi slaste, maste, časte, reče deset.
Sahraniti kod Alije, odlučiše patrioti Bosanlije.
Nema veze, ni kod Alije značaj više nije.

ČETIRI ŠAPE ZA RAJ
Crne pasije oči uvijek su tople.
Strah i led ulijevaju zubi.
Vjerujem da psi znaju da im je život pasiji. I da su se, od kako su prišli ljudima, pomirili s tim. Tada su se, ipak, opredijelili za bolje, između divljeg i tog novog, pasijeg života.
Da li je to njihovo saznanje i ta pomirljivost sa pasijim životom, glavni izvor topline pasijih očiju, ne znam.
Kao što ne znam, i ne zna niko, kako, na operacionom stolu veterinarske stanice, onako mirno i toplo mogu da gledaju oči jednogodišnje beogradske keruše kojoj su ljudi odsjekli svečetiri šape i ostavili je na bespuću velegradskih parkinga i trotoara.
Vijest kaže da ljekari procjenjuju da je pod automobilom ležala šest, sedam dana i lizala svoje dlakave patrljke dok su joj kosti rasijecale jezik a meso se trovalo i trunulo. Sedmog dana djevojka je došla da pokrene svoj automobil i, srećom, vidjela kerušu.
Nije se opirala, nije režala, nije čak ni cvilila ni zavijala. Ništa pasije nije pokazala prema ljudima. Ljekari su načinili rendgenske snimke, skratili kosti, dovoljno da se meso, kome se morala odstraniti trulež, može sašiti tako da kosti ostanu unutra.
Previjene su četiri bivše šape.
Bijelim zavojima kroz koje probija krv i koji, zbog toga, podsjećaju na poljsku bolnicu i rat.
A dva crna oka, gledaju jednako toplo, kao da su svečetiri šape tu. Samo što stalno leži na strani. I ne može sama da se okrene.
Razmišljaju u veterinarskoj stanici kako da načine i nabave proteze.
Ne vjerujem da keruša može da savlada proteze. Kao što ne postoje proteze za neljude. Kao što ne vjerujem da zbog stotina agresivnih pasa lutalica, u velikom i u malom gradu, treba nekoj umiljatoj jednogodici, mješanki, koja je, dakle, potomak, mnogih generacija pasijeg velegradskog života, odsjeći šape.
Vjerujem da je u redu da se, evropski, bjelosvjetski, uvede red na ulice, da se višak životinja smjesti u azile, da je uredu da ima ljudi beskućnika ali da ne smije da bude pasa beskućinika.
Mada se može postaviti i ljudsko pitanje. Ako ima ljudi lutalica, zašto ne bi bilo i pasa lutalica.
Sve ovo razvlačim da bih pobjegao od glavnog pitanja. Zar nije dovoljno da smo jedni drugima neljudi već moramo biti neljudi i prema životinjama. Nije ravnopravno. Možemo jedni drugim biti krvavim zubima za vratom. Ali životinje ne umiju da se brane, da organizuju noćne straže, da imaju paravojsku.
Šta li je sjekač šapa, i njegovi pomagači, želio da kaže velikom gradu. Da li da krikne što je u njemu niko i ništa, da li da se pokaže pred svojom družinom, da li da ispadne laf pred nekom prigradskom curom.
Kažu da bi mogao da dobije do tri godine zatvora. Kad bi ga našli. Ne znam da li je za zatvor. Mislim da se, jadnik, liječio nečega, da se oslobađao đavolčića i krvopija u svojoj izgubljenoj duši, i glavi, koje je smoždio velegradski asfalt popljuvan i razmazan jutarnjom trkom za još jednim danom života.
Mislim da je njegova podsvijest htjela da uzme četiri šape od dobroćudnih očiju i ode u raj.
Zato, oči ljupke keruše gledaju tako mirno, bestužno, miroočno, bez trunke zlog talasa, kao jutarnje more koje, negdje u daljini, odlazi u nebo.
Sigurno znaju da je nesretnik, neumnik i neljudnik, već otišao u raj. Tuđim šapama. A ona do svog raja, trotoara, tek ugašenih toplih automobila, zapuštenog grmlja u parkovima i odbačene hrane po kontejnerima, neće nikada više stići.

AHMATER U AHMIĆIMA
Ili Josipović u raljama sarajevskih šibicara.
Ivo Josipović se nije ni prije izbora, ni kasnije, zamjerio Srbima. Pod Srbima podrazumijevam bivše i sadašnje Srbe Hrvatske, Republiku Srpsku i Srbiju. Čak je, sa Tadićem, mudro i državnički, zaobilazio ili opkoljavao problem protivdržavnih međutužbi za genocide. Hrvatima Hercegovine je poručio da razumije glasovanje za protivkandidata jer se radi o zemljaku, podrijetlu... ide u Hercegovinu, ne zanima ga broj entiteta u BiH ali je za ravnopravnost koja uključuje Hrvate. Znači, velim, može i Treći.
Ali onda je, kako kažu javke, upao u mrežu i gvožđa politikokradica, Komšića i Lagumdžije. Taj državnički dio posjete Bosni i Hercegovini, odlazak u Hercegovinu kao i Tadićev u Republiku Srpsku ne može se smatrati dijelom državničkog protokola ili striktno međudržavnih odnosa, skrojen je od razgovora sa Predsjedničkim Trojstvom, na čelu sa Prljavim Harijem i od odlaska u Ahmiće i blizinsko Križančevo Selo kako bi se poklonio žrtvama, muslimanskim i hrvatskim, na tom malom području Viteza.
Srpska žrtvišta nisu predviđena za obilazak pa srpski parlamentarci nisu prisustvovali obraćanju Jospipovića u Parlamentarnoj skupštini BiH. Predsjedavajući Savjeta ministara, Špirić, osuo je takvu paljbu na Josipovića da mi se u prvi mah učinilo da je to moja izjava. Siroti predsjednik Hrvatske je gladio stvar pomirbom da će doći i u Banjaluku i posjetiti stratišta Srba.
Vjerujem da hoće.
Ali nije mu trebala jednočinka u režiji sarajevskih šibicara.
Time je, nenamjerno, uključen u podjele u BiH. I nije ništa učinio za Hrvate nego je najviše učinio za Harisa Silajdžića koji je u dva dana ponovo uživao u sladostrašću svoje protivsrpske psihomanije.
Amaterski za Josipovića. Kao i provincijalnost Kosorke Djevojke kod Obame.

HARIS KRVOLOKOGLU
Dabome da sam bio u pravu.
Ne treba Srbija da se izvinjava nikome. Niti da usvaja deklaracije o Srebrenici. Niti treba priznati genocid u Srebrenici, niti bilo gdje. Niti Hrvatska, ili Hrvati, treba da se izvinjavaju za Jasenovac. Ovdje to, jednostavno nije humanitarna pojava. Ovdje je to znak slabosti, znak priznanja vječne krivice i znak trajnog podđonskog položaja. Ne trebaju ni Bošnjaci da se izvinjavaju za ona dva, tri zločina, kako reče Tihić. Samo ti, sinko, radi svoj posao.
Znam da će sada svi da skoče na obznane i tam-tam: Vasić širi mržnju. Ma, nije tačno. Ja samo ponekad, jer je mržnja svuda oko nas, upalim pokoji reflektor. Ali, onima koji to misle: mislite i pričajte i dalje o Vasiću i mržnji. Ako će to pomoći vašoj mržnji.
Dakle, pitanje je koje je pitanje bolje:
1. Zašto ste ga pustili u Hercegovinu (Silajdžića) ili
2. Zašto Tadić beskonačno demonstrira mamaterezijanstvo.
PRVO. Silajdžić je primitivnim anadolskim, azijatskim, abartovanim krvoločnim balkanskim manirom jedan dobroćudni sajam, koji i nema neke velike svrhe jer je ekonomija tuberanska ali ima svrhu da se ljudi vide, kontaktiraju, čuju šta ko radi, razmijene vizitke ako ne i emajlirane adrese, pretvorio u novi zamajac mržnje i generator nestabilnosti. Silajdžić je politički kretenoid, to je jasno. Ali treba uzeti u obzir to da Turska bezrezervno podržava Silajdžića i da on ovo ne radi samo u svoje ime, niti u ime svoje stranke Za BiH bez Grahovca. Da li Turska u Beogradu i Zagrebu glumi bečke dječake a kada ode onda njen štićenik, baščaršijski dječak, divlja, ruši i uništava sve što je s mukom postignuto u smiješnoj diplomatiji 2 x 3.
Silajdžić je iskoristio gostoprimstvo Mostara, Hercegovine, Hrvata, da bi načinio transbalkansko zlo koje se neće tako lako oprati. Prije svega, u Srbiji će to radikalizovati opoziciju Tadiću i njegovim demo-soc-G snagama. Zatim, to će radikalizovati političku svijest Bošnjaka kojima se Silajdžić obraća ali i Srba u BiH. Pa dijelom i Hrvata, barem onih koji neće da trpe da se Silajdžić zaskakuje na Tadića koji kontaktira sa Čovićem.
Silajdžić na ovaj način želi da dalje odvoji Srbiju od BiH. I obratno. Da zaoštri odnose na Balkanu. To odgovara njegovom predizbornom marketingu ali odgovara i Turskoj. Na zaoštrenom islamsko-hrišćanskom Balkanu Turska tek ima šta da radi. Pisao sam nekidan o tome.
DRUGO. Tadić se izvinjavao za zločine koji su počinjeni u ime, sa pomenom i od strane građana, podanika Srbije. Išao u Srebrenicu. Donio u po Beograda deklaraciju o Srebrenici. Prihvatio onog čudnog ambasadora BiH u Beogradu. I nije pomoglo. Svilenko Tadić, istina dobio je još jednog imenjaka i suradnika, Svilenka Josipovića, i u Mostaru je nastojao dao bude fini Srbin. Nismo navikli. Ali se navikavamo da to ne donosi rezultate.
Da li će Tadić i Srbija umeti da pročita znake Harisa Krvolokoglua? Neće. A znaci su da treba da se okrene Hrvatskoj, kad već ima jednakotalasnog Josipovića, koji će doći među Hercegovce i koji je, makar predizborno, govorio o potencijalima Trećeg, a, Tadić, zaobići Sarajevo, ne slati tamo ni Vuka, otarasiti se Turske na kulturan, terezijanski način, to barem znade.
Baščaršijske autiste treba ostaviti u popodnevnom sokaku usmrdjelom od užeglog prežvakavanja jedne misli i dokuvavanja toza od pretprošlog stoljeća.
Ali, ne mogu cijeli tekst da robujem razumu.
Braćo Hrvati, niste ga trebali puštati u Hercgovinu.

BARSELONA I REAL, DVA ŽIVOTA
Barselona je pobijedila Real, u Madridu, na njegovom neosvojivom stadionu.
Moram priznati da sam to i očekivao.
O Realu razmišljam sa gađenjem. Ta manikratija, demonstriranje bogatstva, moći i kraljevstva, „kraljevski klub“, ponižavajući odnos prema svijetu, „galaktikosi“, kupovina i upropaštavanje igrača u čemu su stradali nebrojeni vrijedni dragulji, presudni za pojedine segmente igre, samo zato što nisu bili pogodni, kao ličnosti ili za javnost, da u svakom trenutku umjesto njih „igra mečka“, čarapski odnos prema trenerima, teatralizacija igre i kolektiva, preferiranje fudbalera kao klovnova i njihovih ludih žena kao pratećih klupskih zvijezda, zbiranje para koje su date u prelaznom roku i prijetnja njima kao neupitnim razlogom za pobjedu, razmišljanje o prodaji dresova više nego o igri... dio je razloga zbog kojih ne gledam Real kad ne moram. Takav tim i takav klub ubija zdrav osjećaj za uživanje u igri kakav je fudbal.
Samodovoljni gazde Reala, predsjednik kluba, prije svega, bave se javnim samozadovoljavanjem u snovima moći ne mareći što je ta apsurdna predstava potpuno izložena javnosti i upotrebljava je pri tome. Real se, još od prije nekoliko decenija odrekao igre. Postao je dobrovoljni rob zvijezda, izvikanih ili umišljenih. Zadnjih deset godina to je poprimilo poražavajuće razmjere u kojima je izgubljena igra tima. Da se razumijemo, ne mora ona biti unikatna. Neka ima bilo kakvu igru, pa makar „na kontre“ dvojice brzih igrača kao što su nekada bili Šarmah i Lato. Ali neka ima igru. Niko danas u fudbalskom svijetu ne proučava igru Reala, niti kaže da bi volio imati tim koji može da proba da igra kao Real, da, koliko im je u moći, realizuje tu koncepciju.
Drugu grešku koju Real čini jeste trenerska greška. Uredu, kupuje zvijzde, ima se može se. Ali onda se mora dovesti trener, dati mu vrijeme i ovlaštenja da može nekog fićrepića šutnuti na klupu ili prodati, a ne istresati se na starom i isluženom Raulu koji nikada nije podlegao zvjezdanim stazama teatra i slave nego se isključivo pregalački odnosio prema igri, rezultatu i timu. I od tog trenera zahtijevati igru. Ali, ne. U zadnjih deset godina, igrači Reala rade na terenu šta hoće a trener se već na poluvremenu usere u gaće čekajući otkaz i poniženje. U stvari, izuzetno cijenim budalu koja prihvati da bude trener Reala.
U utakmici sa Barselonom Ronaldo je bio smiješan. Nemoćan. Neprepoznatljiv. Igrači Barse, pa ni njegovi, nisu bili publika za njegove jednočinke. I da je Real imao igru, Ronaldo bi je upropastio. Mada je prava dijagnoza da se on ne može uklopiti ni u kakvu igru. Dok je mogao, Mančester ga je držao.
Barselona je tim koji ima nadimak, kao mlađa sestra. Barsa. O Barseloni se ne govori sa proseravanjem. Barselona ima dušu koju nosi još iz svoje škole za loptariće, dječurliju kojoj je bog dao talent i volju a kojima treba usaditi pregled, kombinatoriku, mikrotehniku, skok, start, šut... još u tom jezgru Barsa je družina, porodica, duh.
Barselona je dragulj sirotinje. Poznate su priče kako su Mesiju plaćali neke lijekove za rast. Kako su klinci tu dolazili kao sirotinja pa im je hrana bila lijek protiv gladi. Poznato je kako je Real kupio Samjuela Eta, crnog sirotana iz Afrike, pa ga onda niko nije dočekao na aerodromu u velikom i nepoznatom Madridu. U timu mu nije niko posvetio pažnju pa je otišao, ne sjećam se u koji manji tim, pa Realu u prvom susretu dao dva gola i guzičio ih, pred cijelim svijetom, u njihvom šesnaestercu. Kasnije je došao u Barselonu gdje spada i igrom i porijeklom. Šteta što nije imao bolje tehnike i osjećaja iz mladosti. Svejedno, koristio je Barsi. Realu nije, jer nije zvijezda, nema ženu lujku a i crn je, ne vide se tetovaže.
Barselona takođe ima para. Nije to ekipa poderanih gaća. Ali se prema parama odnosi kako doliči. Prema porama se ne ponaša kao prema ljudima. Dok se Real prema ljudima odnosi kao prema parama. Ali Barsa nikada pare nije stavila ispred pojednca, ispred imena, ispred tima, ispred igre, ispred kluba. Velika je stvar dati šansu Rajkardu, pa, kada je istrošio svoje potencijale, dati šansu još mlađem i neiskusnijem Gvardioli.
Real je mogao pobijediti i sa petardom. Utakmica savremenog fudbala može se lako okrenuti na bilo koju stranu, kao kamenčić sa Mon Blana. Ali teško se to moglo dogoditi. Real se uzdao u Zvijezdu Ronalda i brinuo se kako zaustaviti Zvijezdu Mesija i njegove ulaske s desne strane i šut iz zglavka. Nije shvatio da su mogućnosti beskrajne.
Ronaldo svoje bicikle može prodavati trećepozivcima. Barsi ne. Svoje slobodne udarce zna izvoditi perfektno. Šta kad niko ne pravi prekršaje oko šesnaesterca.
Barselonina duša je dala drugu igru. Vanzemaljsku. Umjesto nebrojenih paseva, ispočetka sporih i dugih, pa sve bržih i kraćih sa eksplozijom nakon ulaska u šesnaesterac, Mesi i Čavi su iz dugih i srednjih paseva, kada je napetost u odbrani Reala dostizala vrhunac, očekujući te najkraće i Mesijev Prasak, izvukli nadfudbalsko prolijetanje Mesija u prazan prostor, iza ukočene odbrane, i stapanje sa Čavijevim nebeskim loptometom. Samo je sreća, slučaj i izlazak Kasiljasa malo naprijed, spasila Real da im Mesi na taj način da još dva gola. Lako, lagano, kao „puh“ prema maslačku.
Barselonina igra se može okarakterisati, uslovno i okvirno, kao ritam tačnosti. Ritam tačnih pasova, tačnih zamisli, tačne realizacije. Nije to prebrza igra ali nikad i niučemu nije netačna. U takvu igru se ne uklapa Ibrahimović, Čigrinski...
Koliko je Barsina igra savršena, vidljivo je bilo protiv Arsenala koji takođe preferira igru, tehniku, tačnost i ritam, nasuprot zvijezdama, teatru i parama. Protiv krkanskih, destruktivnih, zavezanim mudima agresiviziranih timova Barsa može da bude onemogućena, kao i Arsenal. Ali to nije poraz njene igre niti pobjeda neke druge igre. To je nadmoć destrukcije.
Barselona je siromašni put prebogatih fudbalskih duševnjaka.

HIPOTEKARNI KOLONIJALIZAM
Nekada, u dobra stara vremena bez demokratije i suvereniteta, dovoljno je bilo kupiti četiri slona, unajmiti lokalne protuve i krenuti o kolonijalna osvajanja.
Danas, u dobra nova vremena demokratije i suvereniteta iza svakog saobraćajnog znaka, dovoljno je kupiti četiri banke, podmititi lokalne političare srednjeg ranga i krenuti u kolonijalna osvajanja.
Tako je učinila u Hypo Alpe Adria Bank.
Dabome, da sam se šalio jednostavnošću.
Da li se neko sjeća vremena kada je formirana zajednica Alpe-Jadran, Alpe-Adria? Bila je to svojevrsna najava, da budem svestran, kao i Islamska deklaracija i kao Memorandum SANU, raspada SFR Jugoslavije. Najava o odlučnosti zapišavanja određenih teritorija i interesnih sfera. Televizije, zvanične državne, komunističke, snimale su emisijske serijale i to emitovale nedjeljom, u opštem oduševljenju gledalaca.
Sve je izgledalo krasnodivno. Onda je došao rat. I prošao. Najednom se, niotkud pojavila HAAB. Austrijska. Austro... mediji kažu da je iza te banke stajao Jerg Hajder, hajde da kažemo desničar, ko i svi mi.
Kao i zajednica, kao i Bank, tako je nezapaženo prošla i vijest da je HAAB, nakon bankrotiranja i nakon državnog ulaganja od jedne milijarde, odlučila da rasproda svoje hotele i ostale balastne materije i da obustavi poslovanje svuda osim u Austriji i bivšim jugoslovenskim zemljama. Država Austrija će, pretpostavlja se, kada stabilizuje banku, prodati je i tako namiriti svoju milijardu. Šta je bilo sa lovom koja je nestala a sada se knjiži kao gubitak kojeg mora pokrivati država, neće nikada biti odgonetnuto.
Neke istrage vode do generala Zagorca, pominju i Sanadera, neke druge važne tipove po Evropi. Hajder je mrtav. Niko ne pominje Mladena Ivanića koji je tu nešto prodavao budzašto.
Zanima ne, ipak, samo ostanak HAAB na ovom području. Ovdje je kolonijalizam još uvijek pitak, kontrola plitka, a profit veći nego bilo gdje. Zato će eksploatacija na površinskom kopu da se nastavi.
Da li sam previše morbidan ako kažem da su mnoge srpske, hrvatske i muslimanske glave pale da bi HAAB i druge bande, mogli mirno da uživaju tekovine tržišta, demokratije i deregulacije.

OPASNOST OD TURSKE NA BALKANU
Bez obzira na ratne sekvence i veze Alije Izetbegovića, za života, te na mjesto povremenog boravka Harisa Silajdžića i njegove porodice, u Konji, Turska je tek tokom protekle dvije godine definitivno odlučila da čvrsto i nepovratno zakorači na Balkan.
Bez obzira na sarajevska akademska proseravanja ministra inostranih poslova Davutoglua, ne radi se ni o kakvom istorijskom odsjaju, jer objašnjenje da je BiH „jedna od onih zemalja koje su uvijek imale privilegovano mjesto u okviru turske spoljnopolitičke strategije... zbog dubokih istorijskih, kulturnih i društvenih veza“ ne može da objasni vjekovni teror, torturu, vjersko, kulurno i glavosječno nasilje koje je Otomanska imperija činila na okupiranom kolonijalnom području, a Turska naslijedila, pošto bi nove, neobaviještene, generacije mogle zaključiti da je u Otomaniji tada bio jednako razvijen taj Fejsbuk, samo u opticaju nije bila sintagma Društvene mreže, nego Društvene veze, već se radi o novom geostrateškom pragmatizmu Turske države koji je uslovljen nekolicinom bitnih faktora.
• Turska nema vjesnika da će ući u EU. Vjerovatno joj je to rečeno i otvoreno, javno je ponuđen status specijalnog prava nadvirivanja u dvorište EU ali je Turska mogla i sama analizirati i doći do istog zaključka – neraspoloženje oko minareta, karikatura, feredža... u mnogim evropskim zemljama sve je veće.
• Zadnji je čas da se Turska etablira u svijetu samostalno a ne samo kao veliki saveznik NATO i SAD. Jer, svaki odlazak bombaša samoubice na ahiret, nova je mrlja i na Turskoj. Stoga je odlučeno da se otvori novih 26 diplomatskih predstavništava.
• Turska, unutra, ubrzano gubi sekularnost. Vjera, fundamentalna, zauzima sve više mjesta na političkoj sceni. Sam govor o obnovi „otomanske stabilnosti“ u stvari je vjersko pitanje jer Otomanska imperija nije širila bankarstvo, vremensku prognozu i bon-ton nego vjeru i džamije. Stoga je potrebno na ta okolna područja ući prije fundamentalizacije jer će Turska tada biti potpuno neprihvatljiva. Samo tako vjerska fundamentalizacija može obaviti svoju misiju i izvan zemlje.
• Sve zemlje, govorim o Balkanu, imaju određen postotak muslimanskog življa. Turska igra na tu kartu. Jer će odnosi između hrišćanstva i islama sigurno ubuduće biti generator negativnih silnica. To ide na ruku Turskoj. Njeno prisustvo samo pojačava te generatore i negativne trendove. U ovoj fazi Turska se predstavlja kao prijatelj. Rado bi postala većinski vlasnik JAT, kao što je vlasnik 49% bh, sarajevskog, avioprevoznika. U drugoj fazi, predstaviće se kao prijatelj islamskog stanovništva i islamskih teritorija u tim zemljama. Činjenica da je državni vrh Turske dozvolio sebi poniženje da na sarajevski ekonomski forum dođe samo zbog Zlatka Lagumdžije i Harisa Silajdžića, govori o tome da je Turska odlučna da se ovdje ukotvi po svaku cijenu.
• Poslije prijema Hrvatske cijela decenija će visiti na zatvorenim vratima EU za druge zemlje. Turska je to uočila i odlučila da se nametne kao regionalna sila, prije svega vojna i ekonomska, kao izvanunijski veliki faktor u svakom smislu.
• Prijateljstvo sa SAD, bez obzira na neka trenutna zahlađenja, koja, uostalom, samo govore o snazi Turske, sigurno je potaklo takav nastup Turske. Ako SAD nisu i predložile ili naložile takav angažman. Očito je da nova spoljna politika Turske ovdje dolazi u najnapadnijem i najagresivnijem vidu.
• Sve zemlje Balkana slabe su i nesigurne, sa nizom neriješenih unutrašnjih ili susjedskih pitanja i problema od kojih mnogi mogu trajati decenijama. Ili čak dugoročnih finansijskih. To je širok prostor i dobra prilika za unutra i prema vani stabilnu Tursku. Ona se u svakoj zemlji može predstaviti dobronamjernim i korisnim prijateljem i ući na velika vrata a onda zaigrati na islamsko stanovništvo i područje, čak i iz susjedne zemlje koja nema te pretpostavke unutar svojih granica.
Srbija i Hrvatska su najodgovornije za Balkan. Za ovaj dio. Barem područje bivše SFRJ. Ali ne kao novi komunisti, kolonizatori ili torturoperatori. Odgovorni su kao zemlje saradnje i otvaranja ekonomskih kolosijeka napretka. Ali, Hrvatska se sebično i samodovljno, bježeći od svake primisle jugozone i balkanizacije, okreće EU, misleći da će to riješiti sva ekonomska pitanja koja je pritišću od osamostaljenja. Grčka je pokaz da neće. Srbija se vrti u mjestu i traži više stubova, oslonaca, svoje spoljne politike. Pokušava da se okreće na više strana, znajući da EU nije izgledna. Obje zemlje pri tome zaboravljaju raskrsnicu na kojoj su im kućni brojevi. U taj prostor ulazi Turska i igra Gluvo Otomansko. Ovdašnji ministri spoljnih poslova oduševljeni.
Srbija, naročito, ne treba da pušta Tursku na Balkan. Srbija, kao najveća, najodgovornija je.
Dolazak Turske na Balkan je znak da ove zemlje neće nikad ući u EU. Da će uvijek biti male ukrajine koje će služiti kao teretana za velike mišiće, izborne zajebancije i vježbe nadmudrivača iz svjetskih centara moći.
I znak da će borba islama i hrišćanstva da se rasplamsava.

OJAČALI SRPSKI GRAĐANI U FEDERACIJI
Mirko Pejanović, jedan od presudnih boraca protiv agresije paljanskih, karadžićevih, krajišnikovih, romanijskih, miloševićevih, šešeljevih, jna i srbijanskih četnika a u odbrani Sarajeva kao srca Građanske Bosne, koja nije ni srpska, ni hrvatska nego samo bosanska, ustupio je čelno mjesto Srpskog Građanskog Vijeća. Umjesto M. Pejanovića Sretko Radišić, javljaju građanski mediji u Sarajevu.
Možda će se Sretku posrećiti pa će u Sarajevu, i Federaciji, jer on ima i potpredsjednike iz raznih krajeva diljem SGF, Srpske Građanske Federacije, doći do razmnožavanja građana srpske provenijencije. Ovdje se, nakon toliko godina, od slobodarske, antiagresorske, građanske 94. do danas, pokazala sva naprednost, dalekovidost, demokratičnost i humanoidna antinacionaličnost Srba koji su tako mudro, pronicljivo u miroljubivo predvidjeli da će BiH, kroz petnaest godina biti poptuno građanska pa su formirali SGV, Srpsko Građansko Vijeće. Hrvati, primjerice, bili su potpuno naivni pa nisu svoje htvatstvo konvertovali u građanstvo. Zato ih danas i nema u Sarajevu. A Građana S ima u Federaciji 75 – 60 ih je glasalo za Sretka a 15 za znatno manjeg građanina Radovana Vignjevića. Izvještači kažu da ga je jebalo ime. Trebao je, kao Maja Morales, da prilagodi svoja lična imenična obilježja situaciji. Nezgodno je malo da vam se neko u Sarajevu obrati sa: Građanine Radovane.
Građani S su odigrali i veliku ulogu u istorijskoj politici Alije Izetbegovića poznatijoj kao Triput multi, jer su pokazali da u zološkom vrtu može biti i Srba i da mogu biti miroljubivi.
Ove srpske Građane u Sarajevu, i šire, treba odvojiti od nesretnika koji su ostali čitav rat u Federaciji ili se kasnije, kada je Federacija postala potpuno građanska, vratili i okupili oko svojih uspravnih dimnjaka koji se dižu iz pepela kao građani iz nacionalnog bića. To su nesretnici. A ovi Građani, srbi, su sretnici. Oni su, najzad, dobili priliku da se poturče, pošto u onom prvom valu nisu imali priliku. Nisu se bili izjajili.
Ko zna, možda je ovo pravo vrijeme, pravije od onog. Jer Turska se, skoro svake nedjelje, lako preseli u Sarajevo. Još malo pa će u Ankari djelovati samo detašman Vlade Turske. Kad zaživi Otomanska Stabilnost Davutoglua, Građani S će biti građani prvog reda.
Nesretni Sretko, Mirko, Marko, Janko... nisu shvatili da u Sarajevu i Federaciji nemaju nikakva prava. Nemaju prava da budu Srbi, čak ni kao nacionalna manjina. Imaju pravo tek da budu građani. Kao nekad, nakon Oktobarske Revolucije, kada su nekomuniste, potcjenjivački, oslovljavani sa graždanine.
Dobro, ako ne vide, ali ne moraju od toga da prave demokratiju.